Tornjevi ponoći

22 Kraj legende

Gavin noću nije mogao da vidi rane na Beloj kuli. Čovek u mraku ne može da razlikuje prelepe složene murale od zida prepunog rasparenih pločica. Noću su i najlepše zgrade u Tar Valonu samo tamni oblici.

A noću su i rupe i ožiljci na Beloj kuli previjeni zavojem tame. Naravno, kada je noć tako mračna - zbog onoliko tmurnog neba - čovek takođe ne može da vidi boju Kule. Bela ili crna - to noću zapravo i nije bitno.

Gavin je obilazio Belu kulu, u krutim pantalonama i kaputu crveno-zlatne boje. Njegova odeća podsećala je na uniformu, ali nije govorila o nekoj određenoj vernosti. On u poslednje vreme kao da i nije veran nečemu određenom. Skoro nesvesno, zateče sebe kako hoda prema istočnom ulazu, kao da će se popeti do Egveninih odaja, u kojima ona spava. Stisnu zube, pa pođe drugim putem.

Trebalo bi da spava. Međutim, nakon nedelju dana čuvanja Egveninih vrata preko noći našao se - kako vojnici vole da kažu - na ponoćnom obedu. Možda je mogao da ostane u svojim odajama i da se odmara, ali sobe koje su mu bile dodeljene u vojničkoj spavaonici Bele kule delovale su mu skučeno i zagušljivo.

Blizu njega, dve male divlje mačke vrebale su u travi, a u očima im se odražavala svetlost baklji koje su gorele na stražarskoj postaji. Mačke su bile priljubljene uz zemlju, gledajući ga kao da razmišljaju - na najkraći mogući tren - da li se isplati da ga napadnu ili ne. Nevidljiva sova šestarila je vazduhom, a jedini trag njenog preleta bilo je pero koje je lagano doletelo odozgo. Noću je lakše pretvarati se. Neki ljudi tako prožive čitav život, više voleći zastore tame od otvorenih prozora dnevne svetlosti, zbog toga što na taj način svet vide zastrt senkama.

Sada je leto, ali premda je dan bio vreo, noć je neobično hladna. On zadrhta zbog trenutnog povetarca. Još od smrti one nesrečne Bele, nije bilo ubistava. Kada če ubica opet napasti? On - ili ona - možda se koliko tog trenutka kreću hodnicima u potrazi za nekom usamljenom Aes Sedai, baš kao što one mačke tragaju za miševima.

Egvena ga je oterala od svojih vrata, ali to ne znači da on ne može da stražari. Šta vredi da obilazi dvorište? Trebalo bi da je unutra, gde ima prilike da postigne nešto dobro. Gavin ode do jednog od ulaza za sluge.

Iza tih vrata, hodnik niske tavanice bio je čist i lepo osvetljen, baš kao ostatak Kule, mada je tu pod bio popločan tamnosivim kamenom a ne porcelanskim pločicama u boji. U jednoj otvorenoj prostoriji s njegove desne strane odzvanjao je smeh i žamor stražara koji su slobodno vreme provodili sa svojim saborcima. Gavin ih pogleda tek krajičkom oka, pa se ukopa.

Opet baci pogled u tu prostoriju, prepoznavši neke od ljudi u njoj. „Mazone? Selarče? Zang? Šta vi to radite?"

Prozvana trojica digoše poglede najpre prenuto, pa postiđeno. Unutra je bilo negde desetak Omladinaca; kockali su se i pušili lule s gardistima Kule koji nisu bili na dužnosti. Omladinci nezgrapno skočiše na noge i pozdraviše ga, mada on više nije bio njihov zapovednik. Izgleda da to nisu shvatili.

Selark, najugledniji među njima, žurno priđe Gavinu. Bio je to vitak čovek, svetlosmeđe kose i debelih prstiju. „Milostivi", kaza. „Ništa bitno, milostivi. Samo malo bezopasne razonode."

„Zaštitnici ne vole ovakvo ponašanje", kaza mu Gavin. „Selarče, ti to dobro znaš. Ako se pročuje da ostajete ovako kasno da biste se kockali, nikada nećete ubediti neku Aes Sedai da vas prihvati."

Selark se namršti. „Da, milostivi."

To njegovo mrštenje bilo je pomalo nevoljno. „Šta je bilo?", upita ga Gavin. „Da čujem, čoveče."

„Pa, milostivi", odgovori mu Selark. „Reč je o tome što neki od nas zapravo baš i nisu sigurni da žele da budu Zaštitnici. Znaš, nismo svi mi ovamo došli zbog toga. Neki su bili poput tebe - želeli su da uče od najboljih. A mi ostali... pa, neke stvari su se sada promenile."

„Kakve stvari?“, upita Gavin.

„Gluposti, milostivi", odgovori čovek i pognu glavu. „Naravno, u pravu si. Sutra nas čeka rano vežbanje. Ali - pa, nagledali smo se rata. Sada smo vojnici. Svako bi trebalo da teži tome da postane Zaštitnik, ali neki od nas - pa, radije ne bismo da dođe kraj ovome što sada imamo. Znaš?“

Gavin lagano klimnu glavom.

„Kada sam došao u Kulu“, nastavi Selark, „nisam želeo ništa više nego da postanem Zaštitnik. Sada ne znam da li baš želim da čitav život provedem čuvajući jednu ženu, usamljeno lutajući svetom."

„Mogao bi da postaneš Zaštitnik nekoj Smeđoj ili Beloj", primeti Gavin, „i da ostaneš u Kuli."

Selark se namršti. „Uza sve poštovanje, moj lorde, mislim da bi to možda bilo jednako gadno. Zaštitnici... oni ne žive kao drugi ljudi."

„To svakako jeste istina", kaza Gavin, pa diže pogled prema dalekim Egveninim odajama. Neće se zaputiti ka tim vratima. A onda prisili sebe da opet spusti pogled na Selarka. „Nema sramote u biranju drugačijeg puta."

„Ostali pričaju kao da ima."

„Ostali nisu u pravu", odgovori Gavin. „Okupi one među vama koji žele da ostanu sa Omladincima i sutra se javite kapetanu Čubajnu. Razgovaraću s njim. Kladim se da bi mogao da vas iskoristi kao odred u Gardi Kule. Ostao je bez mnogo ljudi za vreme seanšanskog napada."

Selark se vidno opusti. „Zar bi ti to učinio, milostivi?"

„Naravno. Bila mi je čast što sam vas predvodio."

„Misliš li... da bi možda mogao da nam se pridružiš?" Mladićev glas bio je pun nade.

Gavin odmahnu glavom. „Moram da pođem drugim putem. Ali, ako Svetlost da, završiću dovoljno blizu vama da mogu da vas držim na oku." Klimnu ka unutrašnjosti prostorije. „Vrati se svojoj razonodi. Razgovaraću i s Makzimom u vaše ime." Makzim je bio jedan strogi i mišićavi Zaštitnik, trenutno zadužen za obuku.

Selark klimnu glavom u znak zahvalnosti, pa se žurno vrati ostalima. Gavin nastavi niz hodnik, priželjkujući da su izbori koji se njemu pružaju jednostavni i laki kao što je to s njegovim ljudima.

Izgubljen u mislima, pope se na pola puta do Egveninih odaja pre nego što shvati šta čini. Potrebno je nešto da mi skrene misli. Nije previše kasno. Možda bi mogao da nađe Brina i porazgovara s njim.

Gavin ode do Brinovih odaja. Ako je Gavinov položaj medu Aes Sedai čudan, Brinov je skoro isto toliko neobičan: Zaštitnik nekadašnje Amirlin, predvodnik Egvenine pobedničke vojske i čuveni veliki kapetan. Brinova vrata bila su malčice odškrinuta, tako da je linija svetlosti padala preko plavih pločica u hodniku. Navika mu je da tako ostavlja vrata kada je unutra i kada je budan, u slučaju da bude potreban nekome od svojih potčinjenih. Često se dešava da je Brin noću odsutan i da boravi u jednom od svojih zapovedničkih sedišta po ostrvu, ili u obližnjem selu.

Gavin tiho zakuca.

„Napred." Brinov glas bio je odlučan i poznat. Gavin uđe, pa pritvori vrata za sobom tako da ostaše odškrinuta. Brin je sedeo za nekim klimavim stolom i sastavljao pismo. Diže glavu i na tren pogleda Gavina. „Samo trenutak."

Gavin je čekao. Zidovi su bili prekriveni kartama Tar Valona, Andora, Kairhijena i okolnih krajeva. Na mnogima su skoro bile crvenom kredom unete primedbe. Brin se sprema za rat. Na osnovu tih primedbi bilo je sasvim jasno kako on smatra da će na kraju morati da brani Tar Valon od Troloka. Na nekoliko karata bila su prikazana sela na severu, kao i njihove utvrde - ako ih imaju - i mera njihove odanosti Tar Valonu. Ta će se sela koristiti za snabdevanje i kao istureni položaji. Na jednoj drugoj karti bili su iscrtani krugovi koji su označavali drevne osmatračnice, utvrde i ruševine.

Brinovi proračuni odisali su postupnom i postojanom neizbežnošću, kao i osećajem užurbanosti. On ne namerava da diže utvrđenja, već da koristi postojeća. Premešta vojsku u sela koja smatra najkorisnijim; na jednoj drugoj karti bilo je prikazano kako napreduje pozivanje novih vojnika u službu.

Tek kada se našao tu - okružen prašnjavim mirisom stare hartije i zapaljenim svećama - Gavin je osetio da je predstojeći rat stvaran. Ubrzo će otpočeti. Zmaj će polomiti pečate na zatvoru Mračnoga. Merilorsko polje, mesto gde je Egveni kazao da ga sačeka, bilo je obeleženo jarkim crvenilom na svim kartama. Nalazilo se na severu, na granici sa Šijenarom.

Mračni. Pušten na svet. Svetlosti! Naspram toga, Gavinove muke deluju beznačajno.

Brin završi pismo, posu hartiju peskom, pa ga očisti s nje, presavi pismo i pruži se da uzme vosak i pečat. „Sine, malo je kasno za posete."

„Znam, ali mislio sam da ćeš biti budan."

„I jesam." Brin nakapa vosak na pismo. „Šta ti treba?"

„Savet", odgovori Gavin sedajući na tronožac.

„Ako nije reč o najboljem načinu za razmeštaj vojnog odreda ili podizanju utvrđenog položaja na brdu, moj ti savet neće biti od koristi. Ali o čemu si hteo da pričaš?"

„Egvena mi je zabranila da je čuvam."

„Siguran sam da je Amirlin imala svojih razloga", odgovori Brin, spokojno udarajući pečat na pismo.

„Glupih razloga", odgovori Gavin. „Ona nema Zaštitnika, a u Kuli je ubica." Jedan od Izgubljenih, pomislio je.

„Tačno je i jedno i drugo", reče mu Brin. „Ali kakve to veze ima s tobom?"

„Potrebna joj je moja zaštita."

„Da li je ona tražila tvoju zaštitu?"

„Ne."

„Odista. Koliko se sećam, nije tražila ni da dođeš s njom u Kulu, niti je tražila da je svuda slediš kao pseto koje je ostalo bez gospodara."

„Ali potreban sam joj!“, odvrati Gavin.

„Zanimljivo. Poslednji put kada si to mislio, ti si - uz moju pomoć - poremetio njene napore da ujedini Belu kulu, koji su trajali nedeljama. Sine, naša pomoć ponekad nije potrebna - ma koliko bila nuđena i ma koliko se potreba za njom činila hitnom."

Gavin prekrsti ruke, pošto nije mogao da se nasloni na zid kako ne bi srušio kartu na kojoj su se videli voćnjaci u okolini. Iz nekog razloga, jedno selo blizu Zmajeve planine bilo je četiri puta zaokruženo. „Dakle, tvoj savet je da je ostavim da bude izložena i da možda zaradi nož u leđa."

„Nisam ti dao nikakav savet", reče mu Brin, listajući neke izveštaje na stolu. Njegovo odlučno lice bilo je obasjano treperavom svetlošću sveća. „Samo sam izneo primedbe, mada mislim da je zanimljivo to što si izveo zaključak kako bi trebalo da je ostaviš na miru."

„Ja... Brine, njeni postupci nemaju smisla!“

Krajičak Brinovih usana izvi se u kiselkast osmeh. Spusti hartije, pa pogleda Gavina. „Upozorio sam te da ti moj savet neće biti od velike koristi. Nisam siguran da li uopšte postoje odgovori koji će te zadovoljiti. Ali da te pitam nešto: šta ti želiš, Gavine Trakande?"

„Egvenu", smesta odgovori on. „Želim da joj budem Zaštitnik."

„Pa, šta od toga?"

Gavin se namršti.

„Želiš li Egvenu, ili želiš da joj budeš Zaštitnik?"

„Da joj budem Zaštitnik, naravno. I... i - pa, da se oženim njom. Volim je, Brine."

„Meni se čini da su to dve potpuno različite stvari. Slične, ali različite. Međutim, sem tih stvari koje su u vezi sa Egvenom, šta drugo želiš?"

„Ništa", odgovori Gavin. „Ona mi je sve."

„Pa, eto ti tvoje nevolje."

„Po čemu je to nevolja? Volim je.“

„Pomenuo si.“ Brin pogleda Gavina, jednom rukom se naslanjajući na sto, a drugu držeći na nozi. Gavin se nekako odupre porivu da se poguri pod njegovim pogledom. „Oduvek si bio strastven, Gavine. Baš kao tvoja majka i sestra. Nagao, a nikada proračunat kao tvoj brat.“

„Galad nije proračunat", odgovori Gavin. „On samo dela.“

„Ne“, odgovori Brin. „Možda sam se pogrešno izrazio - Galad možda nije proračunat, ali nije ni nagao. Biti nagao znači delati bez promisli; Galad je o svemu dobro razmislio. On je na taj način izradio svoja merila časti. On može da dela brzo i odlučno zato što je već utvrdio šta će uraditi.

Ti postupaš strastveno. Ti ne delaš na osnovu onoga što misliš, već na osnovu onoga što osećaš. Hrliš, gonjen praskom osećanja. To ti daje snagu. Možeš da delaš onda kada ti je to potrebno, pa da se kasnije nosiš s posledicama svojih postupaka. Tvoj osećaj je obično dobar, baš kao što je to bio slučaj s tvojom majkom. Ali zbog toga nikada nisi morao da se suočiš sa onim što biva kada te tvoji nagoni povedu u pogrešnom smeru.“

Galad shvati da sve vreme klima glavom.

„Ali, sine“, nastavi Brin, naginjući se ka njemu, „čovek je više od jednog nagona, od jednog cilja. Nijedna žena ne želi takvog čoveka. Čini mi se da ljudi koji utroše neko vreme na to da naprave nešto od sebe - umesto što sve vreme izjavljuju kako su nekome posvećeni - budu ljudi koji postanu neko i nešto. I kada je reč o ženama i kada je reč o životu u celini." Brin se počeša po bradi. „Zato, ako imam neki savet za tebe, onda je to sledeće: otkrij ko bi ti bio bez Egvene, a onda iznađi način da je uklopiš u to. Mislim da to jedna žena..."

„Sada si stručnjak za žene?", začu se novi glas.

Gavin se iznenađeno okrenu i ugleda Sijuan Sanče kako otvara vrata.

Brin nije ni trepnuo. „Sijuan, prisluškuješ dovoljno dugo da bi znala kako ovaj razgovor nema veze s tim."

Sijuan frknu, žustro ulazeći u sobu i noseći čajnik. „Trebalo bi da si u krevetu", kaza mu ne obraćajući pažnju na Gavina nakon što ga je ovlaš pogledala.

„Krajnje istinita izjava", smireno odgovori Brin. „Ali, za divno čudo, opšte dobro se ne povinuje mojim hirovima."

„Karte možeš da proučavaš i ujutru."

„A mogu i noću. I po podne. Svaki sat koji tako provedem može da znači lige odbranjenog tla, u slučaju da se Troloci probiju."

Sijuan glasno uzdahnu, pružajući mu šoljicu pa sipajući čaj, koji je mirisao na žutu malinu. Bilo je neobično čudno videti Sijuan - koja je zbog umirivanja ličila na ženu Gavinovih godina - kako tetoši vojskovođu Brina.

Kada Brin prihvati čaj, Sijuan se okrenu da pogleda Gavina. „A ti, Gavine Trakande", reče mu. „Nameravala sam da porazgovaram s tobom. Usuđuješ se da naređuješ Amirlin i da joj govoriš šta bi trebalo da čini? Zaista, ponekad izgleda kao da muškarci misle da su žene ništa više nego njihovi lični glasnici. Vi smišljate svakakve sulude stvari, a onda očekujete da ih mi nekako sprovedemo u delo.“

Odmeri ga pogledom, ne izgledajući kao da očekuje ikakav odgovor sem da posramljeno obori oči. Gavin joj to dade, pa žurno ode kako bi izbegao da mu i dalje soli pamet.

Nije ga iznenadilo ništa od onoga što mu je Brin kazao. Taj čovek je svakako postojan i već je govorio Gavinu iste te stvari. Razmisli umesto što si nagao; budi promišljen. Ali on je nedelje proveo razmišljajući, a njegove zamisli su jurile jedna za drugom u beskrajnim krugovima, kao muve bez glave. Nikuda nije dospeo.

Gavin je išao hodnicima, klimajući Čubajnovim stražarima koji su bili postavljeni u pravilnim razmacima. Govorio je sebi kako se ne penje do Egvene, već samo obilazi stražarske položaje. Ali ubrzo se našao u hodniku blizu Amirlininih odaja. Samo jedan hodnik dalje od njih. Na brzinu će je obići, da vidi šta radi, i...

Gavin se ukoči. Šta ja to činim?, zapitao se.

Veliki deo njegove noćašnje usplahirenosti poticao je od toga što nije znao je li Egvena pod odgovarajućom stražom ili ne. Neće moći da zaspi sve dok...

Ne, snažno je kazao samome sebi. Ovoga puta ću uraditi ono što je tražila od mene. Okrenuo se da ode.

Pokoleba se kada začu neki zvuk, pa se osvrnu preko ramena. Čuo je zvuk koraka i šuštanje tkanine. Prekasno je za polaznice, ali možda sluge raznose odocnele obroke. Brin i Gavin nisu jedini koji su u Beloj kuli budni u čudno vreme.

Opet to začu. Tiho, jedva čujno. Mršteći se, Gavin izu čizme, pa se odšunja napred kako bi bacio pogled iza ugla.

Tu nije bilo ničega. Egvenina vrata - sa zlatnim intarzijama u obliku Avendesore - bila su zatvorena, a hodnik prazan. Uzdahnuvši, Gavin odmahnu glavom, pa se nasloni na zid kako bi opet obuo čizme. Priželjkivao je da Egvena makar Čubajnu dozvoli da postavi stražu pred njenim odajama. To što nisu čuvane je...

Nešto se pomeri u senkama odmah pored Egveninog dovratka. Gavin se ukoči. Hodnik tu nije bio preterano zamračen - samo je jedna niša bacala nekoliko palaca široku senku. Ali dok je gledao u nju, teško mu je bilo da na njoj zadrži pogled. Pogled mu je bežao s te senke kao kašika maslaca s vrele repe.

Činilo mu se... činilo mu se da je ta senka zapravo veča nego što je prvobitno mislio. Zašto ne može da gleda pravo u nju?

Nešto sevnu kroz vazduh. Gavin se baci u stranu, a Čelik pogodi kamen. S jednom čizmom navučenom na nogu, on drugu baci i isuka mač. Nož bačen ka njegovom srcu skliznuo je preko popločanog poda.

Gavin napeto proviri iza ugla. Neko je bežao niz hodnik. Neko u potpunosti odeven u crno, s kapuljačom preko glave.

Gavin potrča za tom osobom, držeći mač ispred sebe, mlatarajući rukama i nespretnog koraka, pošto je samo jednu čizmu bio navukao. Ubica je bio izuzetno brz. Gavin je na sav glas dizao uzbunu, a njegova dreka je odjekivala tihim hodnicima Kule; tad je naglo skrenuo ulevo. Ubica će morati da se okrene i dođe niz hodnik s desne strane.

Gavin ulete u drugi hodnik, jureći u smeru koji će mu omogućiti da ubici preseče put. Zađe za još jedan ugao.

Hodnik beše prazan. Je li se ubica vratio? Gavin opsova, nastavivši da trči, pa stiže do kraja prvog hodnika. Bio je prazan. Možda neka vrata? Svuda su slepi krajevi. Ako Gavin sačeka dok ne dođe pomoć...

Ne, pomislio je Gavin, munjevito se okrećući. Tama. Traži tamu. Pored jednog dovratka s njegove leve strane pružala se duboka senka, premala da bi se u njoj neko sakrio, ali kada ju je pogledao, obuze ga isti onaj osećaj ošamućenosti.

Neko iskoči iz nje, zamahujući mačem ka Gavinovoj glavi. On hitro okrenu sečivo u „sasecanje trske“, skrećući udarac u stranu. Ubica je bio daleko niži, tako da bi trebalo da Gavin ima veliku prednost kada je reč o dohvatu. Ali ubica se kretao zaslepljujućom brzinom i mač mu je sevao ka Gavinu u nizu uboda, koji se nisu uklapali ni s jednim mačevalačkim potezom koji je Gavinu bio poznat.

Gavin pade u „izvijanje vetra“, pošto je bio primoran da se ponaša kao da je opkoljen. Jedva mu je polazilo za rukom da se brani od svog napadača. Čuo je dreku u daljini - gardisti odgovaraju na njegov poziv. Opet zavika.

Osećao je bes i osujećenost u pokretima svog napadača; ubica je očekivao da će brzo poraziti Gavina. Pa, Gavin je očekivao isto to, ali bilo mu je veoma teško da se usredsredi na tog protivnika. Njegovi udarci - kada mu je polazilo za rukom da ih zada - sevali su kroz vazduh umesto da se zariju u meso.

Gavin se izvi u stranu i diže sečivo da izvede „juriš vepra niz planinu". Ali to je ubici pružilo priliku; on baci još jedan nož na Gavina, tako ga prisiljavajući da se pomeri u stranu.

Nož tresnu o zid, a ubica pobeže niz hodnik. Gavin pohrli za njim, ali ne mogade da ga sustigne. Ubica je ubrzo pobegao daleko od njega i skrenuo ulevo. Taj smer vodi do niza raskršća.

Takva brzina, pomislio je Gavin zaustavljajući se i boreći se da dođe do daha, držeći se za kolena. To nije prirodno.

Trenutak kasnije, dva Čubajnova stražara dotrčaše sa isukanim mačevima. Gavin upre prst. „Ubica. Osluškivao je pred Egveninim vratima. Otišao onuda."

Jedan otrča u pokazanom smeru, a drugi ode da digne opštu uzbunu.

Svetlosti, pomislio je Gavin. Šta ako ga nisam prekinuo u prisluškivanju? Šta ako sam ga prekinuo pri izlasku?

Gavin pojuri do Egveninih vrata, zaboravljajući na umor. Isukanog mača, uhvati se za kvaku. Vrata su otključana!

„Egvena! “, viknu on, pa otvori vrata i skoči u sobu.

Svetlost iznenada blesnu i začu se zvuk nalik na grmljavinu. Gavin se nađe obmotan nečim snažnim: nevidljive niti digoše ga u vazduh. Mač mu pade na pod, a usta mu ispuni neka nevidljiva sila.

I tako se on našao da visi s tavanice, potpuno razoružan i batrgajući se, dok je sama Amirlin izašla iz svoje spavaće sobe. Bila je budna i potpuno obučena - u grimiznu haljinu opervaženu zlatom.

Nije delovala ni najmanje srećno.

Met je sedeo pored ognjišta u gostionici priželjkujući da vatra malo manje greje. Osećao je vrelinu kroz slojeve svog dronjavog kaputa i bele košulje, uparenih sa debelim težačkim čakširama. Čizme su mu imale dobre đonove, ali bile su iznošene sa strane. Nije nosio šešir, a šal mu je bio navučen preko donje polovine lica dok je sedeo zavaljen u stolicu od planinskog hrasta.

Njegov medaljon je i dalje kod Elejne. Bez njega se oseća kao da je nag. Kratki mač mu je bio pored stolice, ali služio mu je uglavnom da skreće pažnju na sebe. On bi radije koristio štap za šetnju, naslonjen pored mača potpuno nevino, ili pak noževe skrivene u kaputu. Ali mač je upadljiviji i nateraće ulične razbojnike koji se kočopere ulicama Donjeg Kaemlina da porazmisle.

„Znam zašto se raspituješ za njega“, kaza Čet. Skoro svaka krčma ima jednog čoveka kao što je Čet: dovoljno starog da je imao prilike da vidi ljude poput Meta kako se rađaju, odrastaju i umiru - i dovoljno voljnog da priča o svim tim godinama ako u njega saspeš dovoljno pića. A počesto i bez toga.

Brada stara nekoliko dana na Četovom izduženom licu bila je proseda, a na glavi mu se kapa naherila. Zakrpljeni kaput nekada mu je bio crn, a crveno-belo znamenje na džepu previše izbledelo da bi se moglo pročitati. Podsećalo je na nešto vojno, a čovek obično ne dobija ožiljke poput debelog i upadljivog traga na njegovom obrazu i vratu u krčmarskoj tuči.

„Jašta“, nastavi Čet, „mnogi se raspituju za vođu one Družine. Dakle, zahvalan sam ti na ovome pivu, pa ću ti dati dobar savet. Držiš se kao čovek koji zna čemu služi mač, ali bio bi budala kada bi izazvao njega. Princa Gavranova, Gospodara sreče. Taj se suočio s matorom smrti lično i kockao se za svoju budućnost. Nikada nije izgubio bitku."

Met ništa nije odgovorio. Samo se zavalio u stolicu. To je četvrta koju je te noći obišao i u tri je čuo glasine o Metrimu Kautonu. Jedva da je nešto u svim tim glasinama imalo primesa istine. Krv i krvavi pepeo!

O, priča se i o drugim ljudima. Uglavnom o Randu, a od svake priče koju je čuo boje su mu se zakomešale u glavi. Tir je pao u ruke Seanšanima; ne, osvojio ga je Ilijan; ne, Rand ih je sve pobedio i trenutno se bori u Poslednjoj bici. Ne! On posećuje žene u snovima i pravi im decu. Ne, to je Mračni. Ne, Met je Mračni!

Krvave priče. Trebalo bi da ostave Meta na miru. Met je neke priče mogao da dovede u vezu s Družinom - kao onu o gradu punom mrtvaka koji su se digli na noge. Ali mnogi ljudi tvrde da su priče čuli od svog ujaka, rođaka ili nećaka.

Met baci Četu jedan bakrenjak. Čovek učtivo naheri kapu, pa ode po još jedno piće. Metu nije bilo do toga da pije. Sumnjao je da su oni njegovi crteži deo razloga zašto se priče šire toliko brzo. U poslednjoj krčmi koju je obišao, jedan čovek je čak izvadio primerak tog crteža - ispresavijan i izgužvan - i pokazao mu ga. Ali za sada ga niko nije prepoznao.

Vatra je i dalje pucketala u ognjištu. Donji Kaemlin raste, pa su preduzimljivi ljudi shvatih da može lepo da se zaradi na sobama i piću za ljude u prolazu. I zato su straćare počele da se pretvaraju u krčme, a krčme da izrastaju u prave gostionice.

Drvo je bilo veoma traženo, pa su mnoge najamničke družine počele da se bave sečom. Neke od njih rade pošteno i plaćaju kraljici danak, dok druge rade nešto manje zakonito. Neki su već obešeni zbog toga. Ko bi pomislio da će doći do toga da ljude vešaju zbog krađe drveta? Šta će biti sledeće? Da ih vešaju zbog krađe blata?

Donji Kaemlin se neverovatno promenio - ulice su nicale, a zgrade se proširivale. Za nekoliko godina Donji Kaemlin će biti grad za sebe! Moraće podići još jedan zid kako bi i njega opkolili.

U toj prostoriji smrdelo je na prljavštinu i znoj, ali ništa više nego u drugim krčmama. Prosuto piće brzo se čistilo, a služavke su delovale željne posla. Naročito mu se jedna tiho smešila dok mu je punila krčag, pokazujući gležanj. Met se potrudio da je zapamti; biće dobra za Talmanesa.

Met spusti šal da bi otpio pivo. Osećao se kao budala zato što tako nosi šal, ali pretopio je da bi nosio plašt s kapuljačom, a brada mu je bila pravo mučenje. Čak i sa šalom na licu, nije se previše isticao u Donjem Kaemlinu, pošto nije bio jedini koji se šeta zaklonjenog lica. Objašnjavao je kako ima gadan ožiljak koji želi da sakrije, dok su njegovi sagovornici pretpostavljali da mu je glava ucenjena. Nažalost, bilo je tačno i jedno i drugo.

Neko vreme je sedeo i zurio u razigrani plamen. Zbog Četovog upozorenja Metu je srce sišlo u pete. Što je poznatiji, to je veća verovatnoća da će ga izazivati. Onaj ko bude ubio princa Gavranova postaće veoma zloglasan. Odakle li su čuli za taj naziv? Krv i krvavi pepeo!

Jedna prilika mu se pridruži kraj vatre. Vižljast i koščat, Noel je ličio na strašilo koje se otreslo i rešilo da izađe u grad. Iako je bio potpuno sed i lica naboranog i opaljenog vetrom i suncem, Noel je bio gibak kao upola mlađi čovek - makar kada mu je oružje u ruci. U ostalim slučajevima deluje trapavo kao mazga u trpezariji.

„Ti si baš poznat čovek", kaza Noel Metu, pružajući dlanove ka vatri kako bi ih ugrejao. „Kada si nabasao na mene u Ebou Daru, nisam imao nikakve predstave da ću se naći u tako uglednom društvu. Ako ovo potraje još nekoliko meseci, postaćeš poznatiji od Džaina Lakonogog."

Met se još više pogrbi u stolici.

„Ljudi uvek misle kako je sjajno biti poznat u svakoj krčmi u svakome gradu", tiho kaza Noel. „Ali plamen me spalio ako to nije samo glavobolja."

„Šta ti znaš o tome?"

„Džain se često žalio na to", tiho kaza Noel.

Met samo nešto zagunđa u odgovor. Potom stiže Tom. Bio je odeven kao trgovački sluga, u plavu odeću koja nije bila previše dobra i skupa, ali nije bila ni iznošena ni neuredna. Tvrdio je kako je došao u Donji Kaemlin da bi utvrdio bi li njegovom gospodaru bilo pametno da tu otvori radnju.

Tom se vešto prerušio i izvodio je svoju obmanu nastupajući krajnje sigurno; usukao je brkove i govorio sa slabašnim muranđanskim naglaskom. Met se ponudio da mu smisli pozadinu za taj njegov nastup, ali Tom se samo zakašljao i kazao da ju je već razradio. Plameni lažov od zabavljača.

Tom privuče stolicu, pa pažljivo sede, kao da je neki uobraženi sluga s previsokim mišljenjem o sebi. „Ah, kakvo je ovo bilo traćenje vremena! Moj gospodar uporno zahteva da budem u društvu ovakvog šljama! A evo kako sam našao najgore među njima."

Noel se tiho zasmeja.

„Kamo sreće", dramatično kaza Tom, „da sam umesto toga bio poslat u tabor veličanstvenog, neverovatnog, neuništivog, čuvenog Metrima Kautona! Onda bih zacelo..."

„Plamen me spalio, Tome", prekide ga Met. „Pusti me da patim na miru."

Tom se zasmeja, pa pozva služavku i naruči piće za svu trojicu. Dade joj još jedan novčić i tiho je zamoli da tera besposlene slušaoce od ognjišta.

„Jesi li siguran da želiš da se sastajemo ovde?“, upita Noel.

„Poslužiče“, odgovori mu Met. Ne želi da ga neko vidi kako se vraća u logor, da ga golam ne bi tamo tražio.

„Onda u redu.“, reče Noel. „Znamo gde je kula i možemo da stignemo tamo, pod uslovom da Met uspe da nam obezbedi kapiju.“

„Hoću", reče Met.

„Nije mi pošlo za rukom da nađem nikoga ko je ušao u nju“, nastavi Noel.

„Neki kažu da je ukleta", ubaci se Tom, otpijajući gutljaj iz svog krčaga. „Drugi kažu da je to nešto što je preostalo iz Doba legendi. Priča se da su joj stranice od glatkog čelika, bez ikakvog otvora. Jesam našao mlađeg sina udovice nekog kapetana, koji je jednom čuo kako se priča da je neko u toj kuli došao do velikog blaga. Ali nije rekao kako je taj mladić uspeo da uđe.“

„Znamo kako da uđemo“, odgovori Met.

„Olverova priča?“, sumnjičavo upita Noel.

„To su nam najbolji izgledi", odgovori Met. „Vidi, igra i rima su u vezi sa Aelfinima i Elfinima. Ljudi su nekada znali za njih. Oni krvavi lukovi su dokaz toga. Zato su ljudi ostavili igru i rimu kao upozorenje."

„Mete, ta igra ne može da se dobije", reče mu Noel, češkajući se po gruboj bradi.

„Upravo u tome i jeste stvar. Moraš da varaš."

„Ali možda bi trebalo da pokušamo da se dogovorimo", predloži Tom, igrajući se s vrhom usukanog brka. „Ipak su ti odgovorili na pitanja."

„Samo što su me ti njihovi odgovori doveli do krvavog ludila", odvrati Met. Nije želeo da priča Tomu i Noelu o svojim pitanjima - još im nije kazao šta je pitao.

„Ali jesu ti odgovorih", bio je uporan Tom. „Meni zvuči kao da su imali nekakav dogovor sa Aes Sedai. Kad bismo znali šta su to Aes Sedai imale što su zmije i lisice želele - razlog što su bili voljni da se pogađaju - možda bismo mogli da im to damo u zamenu za Moirainu."

„Ako je još živa", sumorno primeti Noel.

„Jeste", kaza Tom, zureći pravo pred sebe. „Svetlost dala da jeste. Mora da je živa."

„Znamo šta oni žele." Met se zagleda u plamen.

„Šta?“, upita Noel.

„Nas", odgovori Met. „Vidi, oni mogu da vide šta će se dogoditi. To su učinili meni, a ako se ono pismo može uzeti kao dokaz, to su učinili i Moiraini.

Znali su da će ona ostaviti to pismo kod tebe, Tome. Znali su to. Ali svejedno su joj odgovorili na pitanja."

„Možda su morali", odgovori Tom.

„Jesu, ali oni ne moraju da odgovore neposredno", reče Met. „Nisu tako odgovarali kada sam im ja postavljao pitanja. Odgovorili su joj znajući da će im se ona vratiti. A meni su dali to što su dali znajući da ću i ja opet biti uvučen medu njih. Želeli su me. Žele nas."

„Mete, ti to ne znaš zasigurno." Tom spusti krčag s pivom na pod između svojih nogu, pa izvadi lulu. S Metove desne strane, neki čovek je navijao u nekakvoj igri s kockama. „Oni mogu da odgovaraju na pitanja, ali to ne znači da znaju sve. Možda je reč o nečemu nalik na Proricanje Aes Sedai."

Met odmahnu glavom. Ta stvorenja su mu stavila sećanja u glavu. Njegov zaključak je bio da su to sećanja ljudi koji su dodirnuh kulu ili bili u njoj. Aelfini i Elfini su imali ta sećanja, a plamen ga spalio, verovatno imaju i njegova. Je li moguće da ga gledaju i da vide kroz njegove oči?

Opet se zaželeo svog medaljona, mada je znao da mu ne bi bio od neke koristi protiv njih. Oni nisu Aes Sedai i ne služe se usmeravanjem. „Tome, oni zaista znaju stvari", reče Met. „Oni gledaju. Nećemo ih iznenaditi."

„To znači da ih je teško poraziti", odgovori Tom, paleći jednu grančicu na vatri, a onda se služeći njome da zapali svoju lulu. „Ne možemo da pobedimo."

„Ako ne prekršimo pravila", ponovi Met.

„Ali oni će znati šta radimo", primeti Tom, „ako je već to što kažeš tačno. Zato bi trebalo da trgujemo s njima."

„A šta je Moiraina rekla, Tome?", upita Met. „U tom pismu koje čitaš svake noći."

Tom povuče dim iz lule, rasejano prinoseći ruku unutrašnjem džepu na nedrima, gde je držao to pismo. „Kazala je da se setimo onoga što znamo o igri.“

„Ona je znala kako nema nikakvog načina da se izdejstvuje pobeda ako se pregovara s njima", reče mu Met. „Bez trgovine, Tome, i bez pogodbi. Upašćemo tamo boreći se i nećemo otići sve dok je ne nađemo."

Tom se na tren pokoleba, pa samo klimnu glavom, a lula mu se ponovo zadimi.

„Hrabrost da osnaži", kaza Noel. „Pa, s Metovom srećom, toga imamo dovoljno."

„Znaš, Noele, ti ne moraš da učestvuješ u ovome", reče mu Met. „Ne moraš zbog ovoga stavljati glavu u torbu."

„Idem", kaza Noel. „Obišao sam mnogo mesta. Zapravo, većinu mesta. Ali ovo nikada." Oklevao je. „To je nešto što moram da uradim i kraj priče."

„U redu", reče mu Met.

„Vatra da zaslepi", kaza Noel. „Šta imamo?"

„Svetiljke i baklje", odgovori Met, pa udari nogom jednu vreću iza svoje stolice. „I ona Aludrina palidrvca, tako da možemo da ih zapalimo. Dala nam je i neka iznenađenja."

„Vatromet?" upita Noel.

„I nekoliko onih praskavih valjaka koje smo upotrebili protiv Seanšana. Ona ih naziva rikaštapovima."

Tom zazvižda. „Zar te je pustila da ih uzmeš?"

„Dva. Kada sam joj uručio Elejninu saglasnost, bila je spremna da mi da skoro sve što bih zatražio." Met se namršti. „Želela je da pođe kako bi ih zapalila. Lično! Plamen me spalio, ali to je bila gadna rasprava. Sve do kraja. Ipak, dobili smo gomilu noćnih cvetova." Rubom stopala dodirnu vreću pored stolice.

„Poneo si ih?“, upita Tom.

„Hteo sam da mi budu blizu", reče Met. „A dala mi ih je tek danas. Neće se slučajno zapaliti i prasnuti, Tome. To se ne dešava baš često."

„Makar se pomeri od ognjišta!", reče mu Tom, a onda mu pogled pade na njegovu lulu pa opsova i pomeri svoju stolicu nekoliko palaca dalje od Meta.

„Sledeče", nastavi Noel, „muzika da zapanji."

„Nabavio sam svašta", odgovori Tom. „Poneću svoju harfu i flautu, ali našao sam i neke ručne doboše i cimbale. Mogu da se vežu za nogu i udaraju jednom rukom. Takođe sam kupio još jednu flautu." Pogleda Meta. „Jednostavnu i napravljenu za ljude s debelim i sporim prstima."

Met frknu.

„I na kraju, gvožđe da veže", reče Noel, pa gurnu ispred sebe svoj zavežljaj. Slabašno je zveketao dok ga je razvezivao, a onda je tamnonarandžasta svetlost ognjišta zablistala preko njegovog sadržaja. „Noževi za bacanje za svakog od nas, kao i dva kratka mača. Svi su od čistog gvožđa, bez trunke čelika. Nabavio sam nam i neke lance, kao i gvozdeni okov koji može da ide na kraj Metovog koplja. Mada, to bi moglo da mu poremeti ravnotežu."

„Uzimam ga", kaza Met.

Noel opet veza svoj zavežljaj i njih trojica ostadoše da neko vreme sede pred ognjištem. Na neki način, te stvari koje su prikupili bile su samo pričina. Način da uvere sami sebe kako čine nešto da bi se pripremili.

Ali Met je pamtio ona izvrnuta mesta iza kapija, uglove koji nisu bili kako treba, neprirodni krajolik. Stvorenja zvana zmije i lisice zato što prkose svim uobičajenim opisima.

To mesto je zapravo drugi svet. Pripreme koje on sprovodi s Tomom i Noelom možda će pomoći, ali možda budu i beskorisne. To ne može da se zna sve dok ne kroče u onu kulu. Osećaj je bio isti kao kad čovek ne zna ima li pravi protivotrov pri ruci sve do trenutka kad mu zmija zarije zube u ruku.

Na kraju on onoj dvojici požele laku noć. Noel je hteo da se vrati u logor Družine, sada svega deset minuta jahanja od grada. Tom je pristao da pođe s njim, pa su oni poneli Metovu vreću punu noćnih cvetova - mada su obojica izgledala kao da bi radije nosili vreću punu paukova.

Met opasa mač preko kaputa, pa uze štap i pođe prema svojoj gostionici. Međutim, nije krenuo pravo tamo, već je stao da luta uličicama i ulicama. Straćare i šatori nikli su pored zidanih zgrada kako se grad van grada širio uz gradske zidine, kao što se buđ širi na vekni hleba.

Nebo je bilo tmurno, ali i dalje je bilo ljudi na ulicama, pa se čulo i dozivanje iz osvetljenih dovrataka gostionica. Met je dobro pazio da mu kratki mač bude jasno vidljiv. Ima mnogo ljudi koji bi bili spremni da noću napadnu usamljenog lutalicu, a naročito van gradskih zidova, gde je ruka zakona pomalo nejaka.

Vazduh je mirisao kao pred kišu, ali to često biva poslednjih dana. Priželjkivao je da oluja konačno počne, ili da se krvavo nebo razvedri. Imao je utisak kao da vazduh nekako zadržava dah, čekajući na nešto. Udarac koji nikako da padne, zvono koje nikako da zazvoni, kockice koje nikako da prestanu da se kotrljaju. Baš kao one što mu trenutno grme u glavi.

Dodirnuo je Verinino pismo u svom džepu. Hoće li se kockice zaustaviti ako ga otvori? Možda je reč o golamu. Ako ubrzo ne uzme svoj medaljon od Elejne, taj stvor će ga verovatno naći i istrgnuti mu utrobu.

Krvavi pepeo. Došlo mu je da ode da pije i da zaboravi ko je - i da zaboravi šta ljudi misle da je on - makar na neko vreme. Ali ako se napije, verovatnije je da će slučajno pokazati svoje lice. Možda će čak i početi da priča o tome ko je zapravo on. Nikad se ne zna šta će čovek da uradi kada se napije, čak ni kada se to pita isti taj čovek.

Prošao je kroz gradske kapije i ušao u Novi grad. Kroz vazduh je počelo da rominja nešto što baš i nije bilo prava kiša, kao da ga je nebo čulo kada se bunio i rešilo da malo kine i da ga poprska.

Baš divno, pomislio je, krvavo divno.

Kaldrma je ubrzo postala klizava i mokra od tog rominjanja, a sa uličnih svetiljaka se dizala sumaglica. Met se pogurio, a lice mu je i dalje bilo skriveno šalom, kao da je krvavi Aijel. Zar mu nije pre svega nekoliko trenutaka bilo prevruće?

Bio je nestrpljiv da krene i nađe Moirainu isto koliko i Tom. Ona mu je napravila pometnju od života, ali Met je pretpostavljao da joj je dužan upravo zbog toga. Bolje da živi u ovoj pometnji nego da bude zatočen u Dvema Rekama i da živi jedan dosadan život i ne shvatajući koliko je zapravo dosadan. Met nije bio kao Perin, koji se nećkao zbog odlaska iz Dve Reke čak i pre nego što su stigli do Baerlona. U glavi mu blesnu slika Perina, ali Met je odagna.

A šta je s Random? Met ga ugleda kako sedi na jednoj lepoj stolici i zuri u pod ispred sebe u nekoj mračnoj sobi u kojoj treperi jedna jedina svetiljka. Delovao je istrošeno i iznureno, očiju razrogačenih a izraza lica sumornog. Met odmahnu glavom kako bi raspršio i tu sliku. Jadni Rand. Taj čovek sada verovatno misli da je krvava lasica ili već tako nešto, koja žvaće šišarke. Ali to je verovatno bila lasica koja priželjkuje da opet živi u Dvema Rekama.

Ne, Met ne želi da se vrati. Tuon nije u Dvema Rekama. Svetlosti, pa, moraće da smisli šta da radi s Tuon. Ali ne želi da je se otarasi. Da je ona i dalje s njim, pustio bi je da ga zove Igračka i ne bi se nimalo bunio. Pa, ne baš mnogo.

Najpre Moiraina. Voleo bi da zna nešto više o Aelfinima, Elfinima i njihovoj krvavoj kuli. Niko ne zna za nju, niko ne priča ništa više od legendi, niko nema ništa korisno da kaže...

... niko sem Birgite. Met se ukopa nasred ulice. Birgita. Ona je kazala Olveru kako da uđe u kulu. Kako je znala za to?

Psujući sebe zbog toga što je takva budala, krenu prema Unutrašnjem gradu. Ulice su se polako praznile od gužve koja je njima vladala pre nego što je kišica počela da rominja. Met se ubrzo osećao kao da ima čitav grad samo za sebe; sa ulica su pobegli čak i lopovi i prosjaci.

Iz nekog razloga, zato je postao usplahireniji nego da ga neko gleda. To nije prirodno. Trebalo bi da ga makar neko krvavo sledi ne bi li video vredi li opljačkati ga. Opet stade da čezne za svojim medaljonom. Ispao je budala što ga se odrekao. Bolje da je odsekao sebi krvavu šaku nego što ga je ponudio Elejni kao nadoknadu! Je li golam tu negde, u toj tami?

Trebalo bi da na ulicama ima siledžija. Grad ih je pun. Gotovo da je to jedna od krvavih obaveza koje svaki grad mora da ispuni. Gradska većnica, nekoliko gostionica i krčmi, kao i nekoliko ljudi grubih lica, čija je jedina želja da te izgaze i onda da potroše tvoj novac na žene i piće.

On prođe pored jednog dvorišta i krenu kroz Zidarsku kapiju u Unutrašnji grad. Beli luk skoro kao da je blistao, vlažan od kiše i obasjan avetinjskom mesečinom koja je dopirala od oblacima zastrtog meseca. Metov štap je lupkao po kaldrmi. Stražari na kapiji bili su zgrčeni i nemi ispod svojih plaštova. Kao da su kipovi, a ne ljudi. Čitav grad kao da se pretvorio u grobnicu.

Poprilično nakon što je prošao kapiju, krenuo je i pored jedne uličice - a onda zastao. Učinilo mu se da u njoj vidi skupinu senovitih prilika. Visoke zgrade dizale su se sa obe strane te uličice. Bili su to veličanstveni ogijerski zidarski poduhvati. Iz uličice se čulo stenjanje.

„Pljačka?", sa olakšanjem izusti Met.

Jedna krupna prilika osvrnu se iz uličice. Mesečina razotkri čoveka tamnih očiju, ogrnutog dugim plaštom. Delovao je zapanjeno zbog toga što vidi Meta kako tu stoji. Upre debelim prstom i trojica njegovih sadrugova pođoše na Meta.

Met se opusti brišući kišnicu s veđa. Dakle, te noći ima razbojnika na ulicama. Kakvo olakšanje. Bio je uznemiren ni zbog čega!

Jedan razbojnik zamahnu batinom na Meta. Met je namerno nosio kratki mač na desnom boku; razbojnik se upecao na taj mamac, pretpostavljajući da će Met krenuti da isuče to oružje.

Umesto toga, Met brzo diže štap i udari čoveka po nozi. Lopov se spotače, a Met ga udari po glavi. Kiša, koja je sada već skoro padala kako treba, rasu se po razbojniku dok je padao i saplitao jednog sadruga.

Met ustuknu za jedan korak i tresnu štapom sapletenog razbojnika po glavi. Ovaj pade preko svog saborca. Treći čovek se osvrnu da pogleda njihovog vođu - on je držao za okovratnik vižljastog čoveka, kog je Met jedva mogao da razazna u senkama. Met iskoristi priliku da preskoči malu hrpu onesvešćenih razbojnika i zamahne na trećeg čoveka.

Lopov diže batinu da zaštiti glavu, pa ga Met tresnu štapom po stopalu. Onda zamahnu i skrenu u stranu batinu koju je ovaj slabašno držao i na kraju ga obori udarcem u lice.

Met nehajno baci nož ka vođi razbojničke družine, koji je za to vreme jurišao na njega. Vođa zakrklja, teturajući se po kiši i grabeći nož u vratu. Met je ostale ostavio u nesvesti - možda će te jadne budale to što im se desilo shvatiti kao upozorenje, pa će se popraviti.

Met se pomeri u stranu da propusti vođu, koji se zateturao pored njega i na kraju pao preko svoja tri saborca. Met ga prevrnu udarcem noge, pa izvadi nož i očisti ga. Na kraju pogleda žrtvu pokušaja pljačke.

„E baš mi je drago što te vidim", kaza mu Met.

„Stvarno... stvarno jeste?", upita čovek.

„Jašta", odgovori mu Met i uspravi se. „Mislio sam da lopovi noćas nisu izašli. Grad bez secikesa... pa, to je kao polje bez korova. A da nema korova, šta bi radili seljaci? Da ti kažem, to je bilo krvavo negostoljubivo."

Izbavljeni čovek se zatetura dok se dizao na noge. Delovao je zbunjeno onim što je Met kazao, ali svejedno mu je pritrčao i uhvatio ga za ruku. „Hvala ti!" Glas mu je bio unjkav. „Silno ti hvala." Na slabašnoj mesečini, Met je jedva mogao da razazna široko lice sa isturenim zubima, povrh nezgrapnog i mršavog tela.

Met slegnu ramenima, pa odloži štap i razmota s glave šal - koji se natopio vodom - pa poče da ga cedi. „Da sam na tvom mestu, prijatelju, ja noću ne bih izlazio."

Čovek začkilji u mraku. „Ti!“, izusti on bezmalo piskutavo.

Met zastenja. „Krv i krvavi pepeo! Zar ne mogu nikuda da odem a da me ne...“

Ućuta kada se čovek baci na njega, a nož mu se zabelasa na slabašnoj mesečini. Met opsova i raširi šal ispred sebe. Bodež se zari u tkaninu umesto Metu u trbuh, pa Met brzo ukrsti ruke i obmota ubičin bodež dugačkom tkaninom.

Čovek ciknu, a Met pusti šal i izvadi dva noža - po jedan u svakoj šaci - pa ih nagonski baci. Zariše se ubici u oči. Po jedan u svakom oku. Svetlosti! Met nije gađao oči.

Čovek se sruši na mokru kaldrmu.

Met je samo stajao i borio se za dah. „Mačino mleko u šolji! Krvavo majčino mleko!“ Zgrabi štap pa se osvrnu oko sebe, ali mračna ulica bila je prazna. „Spasao sam te. Spasao sam te, a ti si pokušao da me ubodeš?“

Met kleknu pored leša. A onda, sumorno siguran šta će naći, poče da mu kopa po kesi. Iz nje je izvadio dva novčića - dva zlatnika - i presavijeni list hartije. Mesečina je na hartiji otkrila crtež Metovog lica. On zgužva list i tutnu ga u svoj džep.

Noževi u oba krvava oka. To je bolje nego što je taj čovek zaslužio. Met ponovo veza šal oko glave, zgrabi svoje noževe, pa izađe na ulicu priželjkujući da je ubicu prepustio njegovoj sudbini.

Birgita je prekrstila ruke naslanjajući se na jedan mermerni stub i gledajući Elejnu kako sedi i uživa u večernjoj predstavi „izvođača". Takve družine - koje su izvodile priče - postale su veoma tražene u Kairhijenu, pa sada pokušavaju da isti takav uspeh ostvare i u Andoru. Jedna od dvorana u kojoj su nekada nastupali bardovi bila je prilagođena da omogući izvođačima da izvode svoje priče.

Birgita odmahnu glavom. Čemu izvođenje lažnih priča? Zašto ljudi ne idu da prožive svoje priče? Sem toga, ona više voli bardove. Uz malo sreće, to pomodarstvo gledanja „izvođača" brzo će zamreti.

Ta priča bila je prepričavanje tragičnog braka i smrti princeze Vališen, koju su ubile Senkine zveri. Birgiti je balada koju su izvođači prilagodili za svoju priču bila dobro poznata. Zapravo, oni su čak prilikom izvođenja pevali delove te balade. Zadivljujuće je koliko se ta pesma s godinama malo izmenila. Nekoliko različitih imena, nekoliko drugačijih nota, ali je sve u svemu ostala ista.

Baš kao njeni životi. Ponavljaju se iznova i iznova, ali uz veoma malo promena. Ponekad je vojnik. Ponekad je šumarka, koja nije prošla kroz zvaničnu vojnu obuku. Jednom ili dvaput je bila vojskovođa - nažalost. Ona bi najradije da taj posao prepusti nekome drugom.

Bila je stražar i lopov plemenitog roda, bila je gospa i seljanka, ubica i spasiteljka. Ali nikada nije bila Zaštitnica. Ta novina nije joj smetala, pošto u većini svojih života nije znala šta je ranije bila. Da, saznanja koja sada može da izvuče iz svojih prethodnih života od velike su joj koristi, ali ona nema nikakva prava na ta sećanja.

To je nije nimalo sprečavalo da se lecne svaki put kada bi neko od tih sećanja iščilelo. Svetlosti! Ako ovoga puta ne može da bude s Gajdalom, zar ne može da ga se makar seća? Imala je utisak kao da Šara ne zna šta će s njom. Primorana je u ovaj život, pa je tako razmakla druge niti i zauzela neočekivano mesto. Šara pokušava da je utka. Šta će se desiti kada sva sećanja izblede? Hoće li se samo sećati kako se probudila kao odrasla žena, bez ikakve prošlosti? Ta pomisao je plaši više od svakog bojnog polja.

Ona klimnu glavom jednoj gardistkinji, Kajli Bent, koja je prošla iza zadnjeg reda sklepanog pozorišta i stala u stav mirno, pa je pozdravila.

„Pa?“, upita Birgita, zalazeći za ugao kako bi razgovarala s njom.

„Nema ničeg za izveštaj“, reče Kajla. „Sve je dobro.“ Bila je to vižljasta žena plamene kose, koja se s velikom lakoćom navikla na čakšire i kaput jedne gardistkinje. „Ili, sve je onoliko dobro koliko može da bude dok se trpi izvođenje Smrti princeze Vališen.“

„Prestani da se žališ“, reče joj Birgita, boreći sa da se ne lecne kada je diva - tako su je izvođači zvali - otpočela jednu naročito piskavu ariju - kako su oni zvali pesmu koju neko peva sam. Zašto je tim izvođačima potrebno tako mnogo novih imena za stare stvari? „Mogla bi da budeš u obilasku ulica po ovoj kiši.“

„Mogla bih?“, upita Kajla, zvučeći željno. „Pa zašto to nisi ranije rekla? Možda će me udariti grom. To bi mi više odgovaralo od ovoga.“

Birgita frknu. „Vrati se obilasku."

Kajla je pozdravi i ode. Birgita se vrati u pozorište, pa se opet nasloni na stub. Možda je trebalo da ponese malo voska za uši. Pogleda Elejnu. Kraljica je sedela i spokojno gledala predstavu. Birgita se povremeno osećala više kao dadilja nego kao telohraniteljka. Kako da štiti jednu ženu koja povremeno deluje rešeno da se ubije?

A opet, s druge strane, Elejna je takođe veoma sposobna. Baš kao noćas; nekako je ubedila svoje najgore takmace da prisustvuju toj predstavi. Eno Elorijen, sedi u istočnom redu; ženin poslednji odlazak s dvora bio je tako gorak da Birgita nije očekivala da če se ona ikada vratiti, sem u lancima. A eto je. To je sve mirisalo na Elejnu koja povlači političke poteze za trinaest koraka istančanije nego što Birgita može da pojmi.

Ona odmahnu glavom. Elejna jeste kraljica, bez obzira na to koliko je svojeglava. Ona če biti dobra za Andor. To pod pretpostavkom da Birgita bude mogla da joj sačuva onu zlatokosu glavu.

Nakon još nekog vremena koje je provela trpeći pevanje, Kajla joj je opet prišla. Birgita se ispravi, radoznala zbog ženinog brzog koraka. „Šta je bilo?“, tiho upita.

„Delovala si kao da ti je dosadno", prošapta Kajla, „pa mi je sinulo kako bih mogla da ovo iznesem pred tebe. Događaj kod Šljivine kapije." To je bio jugoistočni ulaz u dvorsko dvorište. „Neko je pokušao krišom da uđe."

„Još jedan prosjak koji moli za otpatke? Ili uhoda za nekog sitnog vlastelina, koji se nada da će mu poći za rukom da prisluškuje?"

„Ne znam", odgovori Kajla. „Te vesti sam čula iz treće ruke, od Kalisona, kada smo se mimoišli na obilasku. Kazao je da su gardisti zatvorili uljeza kod kapije."

Birgita pogleda u stranu. Izgleda da će svakog časa početi još jedno samostalno pevanje. „Prepuštam ti zapovedništvo ovde; drži ovaj položaj i primaj izveštaj. Idem da pretegnem noge i preverim o čemu je tu reč."

„Kada se budeš vraćala, hoćeš li da mi doneseš malo voska za uši?"

Birgita se zasmeja pa ode iz pozorišta zakoračivši u belo-crveni dvorski hodnik. Mada je po hodniku razmestila gardistkinje i lukonoše, Birgita je nosila i mač, jer bi se pokušaj Elejninog ubistva najverovatnije sveo na borbu prsa u prsa.

Birgita je trčkarala niz hodnik, usput gledajući kroz prozore. Kiša je rominjala, ali sve se više i više činilo da će početi da jača. Vreme je bilo potpuno sumorno. Gajdalu bi se dopalo. On voli kišu. Povremeno se šalila da kiša više odgovara njegovom licu, pošto je manja verovatnoća da bi po kiši plašio decu. Svetlosti, što joj taj čovek nedostaje.

Najkraći put do Šljivine kapije odveo ju je kroz odaje za služinčad. U mnogim dvorovima to bi značilo ulazak u neuglednije delove zgrada jer su namenjene ljudima daleko nižeg položaja. Ali taj dvor podigli su Ogijeri, a oni imaju svoje viđenje tih stvari. Mermerni reljefi u kamenu tu su bili veličanstveni koliko bilo gde drugde, a mozaici na podu bili su crveni i beli.

Odaje, premda male po kraljevskim merilima, bile su dovoljno velike da u njima boravi čitava porodica. Birgita je obično volela da obeduje u velikoj otvorenoj trpezariji za sluge. Tu su četiri ognjišta bila upaljena i prkosila su sumornoj noći, a sluge i gardisti koji nisu na dužnosti smejali su se i čavrljali. Ima onih koji kažu da se svaki vladar može proceniti na osnovu svog ponašanja prema onima koji ga služe. Ako je to slučaj, onda je andorska palata podignuta tako da u svojim kraljicama budi ono najbolje.

Birgita nevoljno prođe pored hrane zanosnog mirisa i izađe na hladnu letnju oluju. Hladnoća nije bila velika, već samo neprijatna. Digla je kapuljaču svog plašta i zaputila se preko klizave kaldrme do Šljivine kapije. Stražarnica je blistala od narandžastog sjaja, a gardisti na straži stajali su ispred nje, ogrnuti mokrim plaštovima, držeći halebarde pored sebe.

Birgita žustro priđe stražarnici, dok joj je voda kapala s ruba kapuljače, pa zakuca po debelim hrastovim vratima. Vrata se otvoriše, otkrivajući ćelavu glavu i brkato lice Renalda Mejsera, dežurnog narednika. Bio je to zdepast čovek, širokih šaka i spokojne naravi. Uvek je mislila da bi on trebalo da je u nekoj radnji i da pravi cipele, ali Garda prihvata svakakve ljude, a pouzdanost je počesto važnija od umeća mačevanja.

„Kapetan-generale!“, uzviknu on. „Šta tražiš ovde?“

„Kisnem“, odbrusi ona.

„Oh!“ On odstupi, propuštajući je da uđe u stražarnicu. Unutra je bila jedna jedina prostorija, prepuna ljudi. Vojnici su bih na jurišnoj smeni - što je značilo da kapiju čuva dvostruko više ljudi nego obično, ali moraju da stoje napolju svega sat vremena pre nego što se zamene s ljudima koji se greju u stražarnici.

Trojica gardista sedela su za stolom i bacala kocke u jednu kutiju, dok su u otvorenom gvozdenom štednjaku gorele cepanice, a na njemu se podgrevao čaj. Sa četvoricom vojnika kockao se jedan vižljast čovek, čiji je donji deo lica bio obmotan crnim šalom. Odeća mu je bila dronjava, a na glavi mu se videla gusta i mokra smeđa kosa, koja je štrčala na sve strane. Smeđe oči mu pogledaše Birgitu preko ruba šala, pa se čovek još malčice poguri u stolici.

Birgita skide plašt i otrese ga od kiše. „Pretpostavljam da je ovo taj vaš uljez?"

„Pa da“, odgovori narednik. „Kako si čula za to?"

Ona pogleda uljeza „Pokušao je da se ušunja u dvorište palate, a vi se sada kockate s njim?"

Narednik i njegovi ljudi postiđeno se zgledaše. „Pa, moja gospo..."

„Nisam ja nikakva gospa." Bar ne ovoga puta. „Ja zarađujem za život."

„Ovaj, da“, nastavi Mejser. „Pa, odmah je predao mač i ne izgleda tako opasno. Samo još jedan prosjak koji moli za otpatke iz kuhinje. Dobar čovek. Mislio sam da bismo mogli da ga ugrejemo pre nego što ga isteramo na ovakvo vreme."

„Prosjak", reče ona. „S mačem?"

Narednik Mejser se počeša po glavi. „To valjda jeste malo čudno.“

„Ti bi mogao da izmamiš kalpak s glave vojskovođi nasred bojnog polja, zar ne, Mete?“, upita ona. „Mete?“, ponovi čovek dobro poznatim glasom. „Ne znam ja o čemu ti to pričaš, čestita ženo. Ime mi je Garard i ja sam samo prosjak zanimljive prošlosti, ako bi želela da slušaš o njoj...“

Ona ga prekorno pogleda.

„O, krvavi pepeo, Birgita“, pobuni se on, skidajući šal. „Samo sam hteo da se malo ugrejem.“

„I da odereš moje ljude na kocki."

„Prijateljska igra nikome nije naškodila", odgovori Met.

„Sem ako nije bila protiv tebe. Vidi, zašto se šunjaš u palatu?"

„Poslednji put mi je bilo potrebno previše krvavog truda da uđem", odgovori Met i zavali se u stolicu. „Mislio sam da ovoga puta to izbegnem."

Narednik Mejser pogleda Birgitu. „Poznaješ ovog čoveka?"

„Nažalost", reče ona naredniku. „Naredniče, možeš da ga pustiš da bude pod mojim nadzorom. Postaraću se da gazda Kauton bude namiren."

„Gazda Kauton?", upita jedan od vojnika. „Zar misliš na princa Gavranova?"

„O, krvavu mu...“, izusti Met pa ustade i zgrabi svoj štap. „Baš ti hvala", zajedljivo kaza Birgiti oblačeći kaput.

Ona se opet ogrnu plaštom, pa otvori vrata kada jedan gardista pruži Metu njegov mač, sa sve opasačem. Otkad to Met nosi kratki mač? Verovatno da skrene pažnju sa štapa.

Njih dvoje izađoše na kišu dok je Met zatezao opasač. „Princ Gavranova?" upita ona.

. „Neću da pričam o tome."

„Zašto nećeš?"

„Zato što sam postao previše krvavo poznat za sopstveno dobro, eto zašto."

„Čekaj samo da se to nakupi preko nekoliko pokolenja", reče mu ona i baci pogled ka nebu, trepćući kada je kišna kap pogodi pravo u oko.

„Hajde da nešto popijemo", reče joj Met zaputivši se prema kapiji.

„Čekaj", odgovori mu ona. „Jesi li hteo da vidiš Elejnu?"

„Elejnu?", upita Met. „Krv i pepeo, Birgita, došao sam da popričam s tobom. Šta misliš, zašto sam dopustio da me oni gardisti uhvate? Hoćeš li piće ili nećeš?"

Ona se pokoleba, pa slegnu ramenima. Time što je svoju dužnost predala Kajli, Birgita je zvanično otišla da se odmara. Zna jednu prilično pristojnu krčmu, koja je na svega dve ulice od palate.

„Dobro", kaza ona pa mahnu gardistima i povede Meta na kišnu ulicu. „Ali moraću da pijem mleko ih čaj umesto piva. Nismo sigurni da li bi naškodilo njenoj deci ako bi njena Zaštitnica pila." Nasmešila se, pomislivši na pijanu Elejnu kako nakon predstave pokušava da razgovara sa svojim saveznicima. „Mada bi bila dobra osveta za sve ono što mi je priredila kada bih je učinila malčice pripitom."

„Ne znam ni zašto si uopšte dopustila da te veže", kaza Met. Ulica oko njih bila je skoro prazna, mada je krčma delovala veoma primamljivo, kako se žuta svetlost prosipala iz nje na ulicu.

„Nisam se ništa pitala", odgovori ona. „Ali ne žalim zbog toga. Da li si se zaista ušunjao u dvor da bi se sastao sa mnom?"

Met slegnu ramenima. „Imam neka pitanja."

„O čemu?"

On vrati na glavu onaj smešni šal, a ona primeti da je šal po sredini rasečen. „Znaš", odgovori on. „O stvarima.“

Met je jedan od retkih ljudi koji znaju ko je zapravo ona. Nije valjda da misli na... „Ne", reče i okrenu se. „Ne želim da pričam o tome."

„Krvavi pepeo, Birgita! Potrebna su mi ta saznanja od tebe. Hajde, za ljubav starom prijatelju."

„Dogovorili smo se da ćemo jedno drugome čuvati tajne."

„Ma neću ja da odajem tvoje tajne", brzo joj kaza Met. „Ali vidiš, ima tu jedna stvar."

„Koja stvar?"

„Kula Gendžei."

„To nije stvar", reče mu ona. „Drži se što dalje od nje."

„Ne mogu."

„Naravno da možeš. To je plamena zgrada, Mete. Ne može da te juri."

„Baš smešno. Vidi, hoćeš li barem da me saslušaš uz krčag piva? Ovaj, mleka. Ja častim"

Ona na trenutak zastade, pa uzdahnu. „Naravno da ti krvavo častiš", progunđa, pa mu mahnu da nastavi. Uđoše u gostionicu, poznatu kao Veliko šetalište, koja je zbog kiše bila posećenija nego obično. Međutim, gostioničar je bio Birgitin prijatelj, pa je poslao izbacivača da skloni nekog pijanca koji je spavao za jednim stolom kako bi napravio mesta za nju.

Ona mu baci novčić u znak zahvalnosti, a on joj klimnu ružnom glavom - nedostajalo mu je nekoliko zuba, jedno oko i veći deo kose. Bio je to najzgodniji čovek u prostoriji. Birgita diže dva prsta da naruči piće - znao je da ona u poslednje vreme pije mleko - pa je mahnula Metu ka stolu.

„Mislim da u životu nisam video ružnijeg čoveka od onog gostioničara", reče Met dok su sedali.

„Nisi dovoljno dugo živ“, odgovori mu ona, pa se nasloni o zid i diže noge na sto. Bilo je taman dovoljno mesta da ona to uradi, pošto je sela na klupu u tom pregratku po dužini. „Da je Matori Snert nekoliko godina mlađi i da mu je neko nekoliko puta slomio nos, možda bih ga uzela u obzir. Ima lepe i široke grudi, pune kovrdžave dlake koju možeš da mrsiš prstima."

Met se isceri. „Jesam li nekada pominjao koliko je neobično ići na piće sa ženom koja tako priča o muškarcima?"

Ona slegnu ramenima. „Gendžei. Zašto za ime Normadovih ušiju želiš da ideš tamo?"

„Čijih ušiju?", upita Met.

„Odgovori mi kad te pitam."

Met uzdahnu, pa onda rasejano prihvati krčag kada mu ga služavka pruži. Neuobičajeno za njega, nije je pljesnuo po zadnjici mada ju je raskalašno odmerio dok je odlazila. „Krvave zmije i lisice drže nekoga ko mi je prijatelj", reče on pa smaknu šal s lica i dobro otpi piva.

„Ostavi ga. Ne možeš da ga spaseš, Mete. Ako je bio toliko glup da kroči u njihov predeo, zaslužuje sve što ga je snašlo."

„Reč je o ženi", odvrati Met. A, pomislila je Birgita. Krvava budala. Junak, ali svejedno budala.

„Ne mogu da je ostavim", nastavi Met. „Dužan sam joj. Sem toga, moj dobar prijatelj ide tamo bez obzira da li ja hoću ili neću. Moram da pomognem."

„Onda će oni zgrabiti sve troje", odgovori mu Birgita. „Vidi, ako uđeš kroz prolaze, onda si okovan sporazumima. Oni te u izvesnoj meri čuvaju, ali takođe te sputavaju. Ulaskom kroz lukove nećeš dospeti ni na jedno mesto koje će ti biti od koristi."

„A ako uđeš na drugi način?" upita Met. „Kazala si Olveru kako da otvori kulu."

„Zato što sam mu pričala priču za uspavljivanje! Svetlosti, nije mi na kraj pameti bilo da će neko od vas mamlaza zaista pokušati da uđe!"

„Ali ako uđemo tuda - da li bismo mogli da je nađemo?"

„Možda", reče Birgita, „ali nećete. Sporazumi neće biti na snazi, pa će tako Aelfini i Elfini moći da puste krv. Obično čovek mora da se brine zbog varki s jamama ili konopcima pošto oni ne mogu da..." Ona zaćuta, gledajući ga ispod oka. „Nego, kako si ono bio obešen?"

On pocrvene, pa se zagleda u piće. „Trebalo bi da stave plameno upozorenje na one lukove. Prođi ovuda i mogu da te krvavo obese. I obesiće te. Budalo.“

Birgita frknu. Pričali su o njegovim sećanjima. Trebalo je da sama sklopi kockice. „Ako uđeš nekim drugim putem, verovatno će pokušati i to. Prolivanje krvi u njihovom kraljevstvu može imati čudne posledice. Pokušaće da ti slome kosti pomoću nekog pada, ili da te opiju tako da zaspiš. A pobediće, Mete. To je njihov svet.“

„A šta ako varamo?" upita Met. „Gvožđe, muzika, vatra."

„To nije varanje. To je pamet. Svako s malo mozga ko uđe kroz kulu nosi sa sobom te stvari. Ali, Mete, odatle izađe samo jedan u hiljadu."

On se pokoleba, pa izvadi šačicu novčića iz džepa. „Šta misliš, kakvi su izgledi da će svi ovi novčići pasti tako da se vidi glava, ako ih bacim? Jedan u hiljadu?"

„Mete..."

On ih baci na sto. Padoše kao kiša. Nijedan se nije otkotrljao sa stola.

Met nije ni gledao novčiće. Gledao ju je pravo u oči dok su se oni zaustavljali. Ona ih pogleda. Dvadeset-trideset novčića. Svi su pali tako da se videla glava.

„Jedan u hiljadu su dobri izgledi", kaza on. „Za mene."

„Krvavi pepeo. Isti si kao Elejna! Zar ne shvataš? Dovoljno je jedno loše bacanje. Čak i ti ponekad promašiš."

„Prihvatiću tu mogućnost. Plamen me spalio, Birgita, znam da je glupo - ali svejedno ću to uraditi. Nego, kako to da ti toliko toga znaš o kuli. Bila si u njoj, zar ne?"

„Jesam", priznade ona.

Met je delovao samozadovoljno. „Pa, ti si se izvukla! Kako ti je to pošlo za rukom?"

Ona se pokoleba, pa naposletku uhvati krčag s mlekom. „Pretpostavljam da ta legenda nije preživela?"

„Ja je ne znam", odgovori joj Met.

„Ušla sam kako bih zatražila od njih da spasu život mojoj ljubavi", reče mu. „To je bilo nakon bitke kod Lapointskih brda, kada smo predvodili Bukanersku pobunu. Gajdal je bio strašno ranjen; primio je udarac u glavu zbog kojeg nije mogao da razmišlja kako treba. Dešavalo mu se da zaboravi ko sam. Srce mi se kidalo zbog toga, pa sam ga zato odvela u kulu da ga izleče."

„Pa kako si izašla odatle?" upita je Met. „Kako si ih prevarila?"

„Nisam", tiho mu odgovori Birgita.

Met se zaledi.

„Elfini ga nisu izlečili", objasni ona. „Ubili su nas oboje. Mete, nisam preživela. To je kraj te legende."

On zaćuta. „Oh“, na kraju kaza. „Pa, to je onda pomalo tužna priča."

„Ne mogu baš sve da se završe pobedom. Gajdal i ja svejedno ne podnosimo najbolje srećne krajeve. Za nas je bolje da slavno sagorimo." Namršti se, setivši se jednog života kada su njih dvoje bili primorani da u miru ostare zajedno. Bio je to najdosadniji život koji je proživela, mada je tada - ne znajući za svoju ulogu u Šari - bila srečna i zadovoljna njim.

„Pa, ja ipak idem", kaza Met.

Ona uzdahnu. „Mete, ja ne mogu sa tobom. Ne mogu da ostavim Elejnu. Njena sklonost ka pogibiji jeste veličine tvoje gordosti, a ja nameravam da se postaram da ona preživi."

„Ne očekujem da pođeš", brzo odgovori Met. „Plamen me spalio, nisam to tražio. I..." Namršti se. „Sklonost ka pogibiji veličine čega?"

„Nije bitno", odgovori mu ona i otpi mleka. Slaba je na mleko, mada ne priča o tome. Naravno, biće veoma srećna kada bude opet mogla da pije; nedostaju joj kvasovi Matorog Snerta. Voli gadno pivo koliko i ružne muškarce.

„Obratio sam ti se zato što mi je potrebna tvoja pomoć."

„Šta još ima da se kaže? Nosiš gvožđe, vatru i muziku. Gvožđe će ih povrediti, oterati i okovati. Vatra će ih uplašiti i ubiti. Muzika će ih opčiniti. Ali otkrićeš da i vatra i muzika bivaju sve manje delotvorni što ih duže koristiš.

Kula nije mesto već prolaz. Svojevrsna kapija koja vodi na raskršće između njihovih svetova. Tamo ćeš naći i jedne i druge, aelfinske zmije i elfinske lisice. To pod pretpostavkom da trenutno sarađuju. Oni imaj čudan odnos."

„Ali šta žele?", upita Met. „Mislim, od nas. Šta oni hoće iz svega toga da dobiju?"

„Osećanja", odgovori mu Birgita. „Zato su sazdali prolaze koji vode u naš svet i zato nas namamljuju. Hrane se onim što mi osećamo. Iz nekog razloga, naročito vole Aes Sedai. Možda oni obdareni Jednom moći imaju ukus poput jakog pića."

Met vidno zadrhta.

„Unutrašnjost će biti zbunjujuća", nastavi Birgita. „Tamo je veoma teško stići do nekog određenog mesta. Ulazak kroz kulu umesto kroz lukove doveo me je u opasnost, ali znala sam da ću moći da sklopim dogovor ako stignem do velike dvorane. Inače, ako uđeš u kulu, nećeš dobiti ništa a da to ne platiš. Tražiće ti nešto veoma dragoceno.

U svakom slučaju, smislila sam kako da dođem do velike dvorane. Ostavljala sam gvozdenu prašinu na raskršćima kuda sam prolazila, kako bih znala gde sam već bila. Vidiš, nisu mogli da je dodirnu i... jesi li siguran da nikada nisi čuo za ovu priču?"

Met odmahnu glavom.

„Nekada se često pripovedalo u ovim krajevima", reče ona i namršti se. „Pre jedno stotinak godina."

„Zvučiš kao da si uvređena."

„Bila je to dobra priča", odgovori ona.

„Ako preživim, Birgita, reći ću Tomu da napiše krvavu baladu o tome. Pričaj mi još o toj prašini. Je li ti uspelo?"

Ona odmahnu glavom. „Ipak sam se izgubila. Ne znam da li su nekako oduvali prašinu, ih je to mesto toliko ogromno da nikada nisam prošla istim putem. Na kraju sam se našla saterana uza zid, vatra mi se gasila, hra mi je bila slomljena, tetiva mi je pukla, a Gajdal je bio u nesvesti iza mene. Nekim danima je tamo mogao da hoda, ali je drugim danima bio ošamućen, pa sam ga vukla na nosiljci koju sam donela."

„Nekim danima?", upita Met. „Koliko dugo si bila tamo?"

„Imala sam potrepština za dva meseca" odgovori Birgita mršteći se. „Ne znam koliko smo izdržali nakon što su nam nestale.

„Krvavi pepeo!" izusti Met, pa otpi dubok gutljaj piva.

„Kazala sam ti da ne ulaziš tamo", reče Birgita. „Pod pretpostavkom da i stigneš do svoje prijateljice, nećete uspeti da izađete. Tamo možeš da provedeš nedelje a da ne skreneš ni levo ni desno, već samo da ideš pravo, prolazeći hodnike i hodnike. Svi su isti. Velika dvorana može da bude i na tek nekoliko minuta hoda od tebe, ako znaš u kom smeru da pođeš. Ali svaki put ćeš je promašiti."

Met se zagleda u krčag, možda priželjkujući da je naručio nešto jače. „Predomišljaš se?", upita ga ona.

„Ne“, odgovori Met. „Ali Moiraini bi bolje bilo da krvavo ceni sve to kada izađemo odatle! Dva meseca?“ Namršti se. „Čekaj. Ako ste oboje poginuli tamo, kako to da se priča pročula?"

Ona slegnu ramenima. „Nikada nisam saznala. Možda je neka Aes Sedai iskoristila svoja pitanja da čuje tu priču. Svi su znali da sam ušla u kulu. Tada sam se zvala Džetari Mesecples. Jesi li siguran da nikada nisi čuo za tu priču?"

On opet odmahnu glavom.

Ona uzdahnu i opet se zavali. Pa, ne mogu baš sve priče o njoj da se pričaju doveka, ali mislila je da će ta potrajati još nekoliko pokolenja.

Ona diže krčag da ispije poslednje gutljaje mleka. Krčag joj ne stiže do usana. Ukoči se kada iskusi blesak Elejninih osećanja. Bes, srdžba, bol.

Birgita uz tresak spusti krčag na sto, pa odgurnu novčiće i psujući ustade.

„Šta je?“, upita je Met, za tren oka skočivši na noge.

„Elejna. U nevolji. Opet. Povređena je.“

„Krvavi pepeo", prasnu Met, pa zgrabi kaput i štap i zajedno potrčaše ka izlazu.