Tornjevi ponoći

10 Nakon opačine

„Slažem se s tim“, reče Elijas, hodajući pored Perina. Grejdi mu je hodao s druge strane, sav zamišljen, u crnom kaputu. Montem al’San i Azi al’Ton - Perinova dva stražara za taj dan - išli su za njima.

Još je bilo rano jutro. Perin je navodno obilazio stražarska mesta, ali zapravo je samo želeo da šeta. Premestili su tabor na jednu uzvisinu duž Džehanskog druma. Tu je bilo vode i mesto beše dovoljno blizu puta da bi se držalo na oku, ali dovoljno daleko da logor može da se odbrani.

S jedne strane te livade na uzvisini neki drevni kip ležao je na zemlji ispred šumarka. Statua je odavno pala na stranu, tako da je većinom bila zakopana, ali jedna ruka se dizala iz tla, držeći balčak. Sečivo je bilo zariveno u zemlju.

„Nije trebalo da pustim Gila i ostale napred", kaza Perin. „Zbog toga ih je zarobila prva vojna sila koja je prošla."

„Ovo nisi mogao da predvidiš", reče mu Elijas. „Niti si mogao da predvidiš da ćeš biti zadržan. Gde si pa mogao da ih ostaviš? Šaidoi su dolazili s leđa, a da naša bitka kod Maldena nije prošla dobro, Gil i ostali bi bili uhvaćeni između dve vojske neprijateljskih Aijela."

Perin zareža sebi u bradu. Čizme su mu malo tonule u mokro tle. Mrzeo je taj miris izgaženog i ustajalog blata, izmešanog s natrulim biljkama. To nije ni izbliza onako gadno kao ona bolest iz Pustoši, ali čini mu se kao da je čitava zemlja na svega nekoliko koraka od toga.

Priđoše stražarskom mestu. Tu su stražu držala dva čoveka - Hju Baran i Darl Koplin. Naravno, ima još izviđača. Dvorečana u drveću, Devica koje obilaze logor. Ali Perin je s vremenom naučio da svi u taboru steknu osećaj reda ako se nekoliko ljudi postavi na vidne stražarske položaje.

Stražari ga pozdraviše, mada je Darlov pozdrav bio nehajan. Odavali su neobičnu mešavinu mirisa - bilo je tu žaljenja, osujećenosti i razočaranja. Ali i posramljenosti. Taj poslednji miris bio je slabašan, ali svejedno ga je bilo. Perin je pretpostavljao da još nisu zaboravili na navodno očijukanje s Berelajn, a Failin povratak kao da je samo povećao tu njihovu nelagodu. U Dvema Rekama čoveku se teško prašta ako izađe na zao glas zbog neverstva.

Perin im klimnu, pa nastavi dalje. Nema običaj da preterano zvanično pregleda. Ako ljudi znaju da će danas u nekom trenutku proći pored njih, gledaju da sve bude u redu. Uglavnom. Sinoć je morao nogom da mune zaspalog Berina Tejna, a uvek je obraćao pažnju na to hoće li na nekome od njih osetiti miris žestokog pića. Ne bi ga iznenadilo da Džori Kongar krišom drmne neki gutljaj dok je na stražarskoj dužnosti.

„U redu“, kaza Perin. „Beli plaštovi su zarobili naše ljude i naše zalihe." Namršti se, razmišljajući o žitu kupljenom u So Haboru kako puni trbuhe Belim plaštovima. „Možemo li da se ušunjamo i da ih oslobodimo?"

„Ne vidim nikakve potrebe za šunjanjem", javi se Grejdi iza njega. „Izvini, milostivi, ali čini mi se da ti od ovoga praviš veću nevolju nego što zapravo jeste."

Perin se osvrnu i pogleda čoveka opaljenog suncem i vetrom. „To su Beli plaštovi, Grejdi. Oni su uvek velika nevolja."

„Sigurno nemaju nikoga ko može da usmerava Jednu moć.“ Grejdi slegnu ramenima, ruku sklopljenih iza leđa dok je hodao. S tim crnim kaputom, pribadačom i sve vojničkijim držanjem, sve manje i liči na seljaka. „Niejld se oseća bolje. On i ja možemo da tučemo tu Decu sve dok nam ne daju ono što želimo."

Perin klimnu. Ni najmanje mu se ne dopada zamisao da tek tako razulari Aša’mane. Smrad spaljenog mesa u vazduhu, zemlja pokidana i razvaljena. Bili su to mirisi Dumajskih kladenaca. Međutim, ne može da priušti još jedno skretanje s puta kakvo je bilo Malden. Ako ne bude drugog izbora, izdaće tu naredbu.

Ali ne još. S taverenima nema slučajnosti. Vukovi, Beli plaštovi. Stvari od kojih je neko vreme uspešno bežao vraćaju se da ga opsedaju. Isterao je Decu iz Dve Reke. Mnogi ljudi koji su tada bili s njim sledili su ga ovamo gde je sada.

„Možda će doći do toga", odgovori Perin Grejdiju, i dalje hodajući. „Ali možda i neće. Imamo veću vojsku od njih, a pošto smo napokon skinuli onaj spaljeni vučji barjak, možda neće shvatiti ko smo. Nosimo barjak kraljice Geldana, a oni prolaze kroz Alijandrinu zemlju. Verovatno su videli potrepštine u kolima koja su naši ljudi vozili, pa su rešili da ih ’zaštite’. Malo rasprave, a možda i malo zastrašivanja, može biti dovoljno da ih ubedimo da nam vrate naše ljude."

Elijas klimnu, a činilo se kao da je i Grejdi saglasan s njime, mada Perin nije verovao sopstvenim rečima. Beli plaštovi ga proganjaju još od prvih trenutaka po odlasku iz Dve Reke. S njima nikada nije jednostavno.

Ima utisak da je kucnuo čas. Da je došlo vreme da ovako ili onako okonča svoje muke s njima.

Nastavio je obilazak, stigavši do aijelskog dela logora. Klimnu u znak pozdrava dvema Devicama koje su lenčarile na straži, delujući opušteno - ali istovremeno na oprezu. One niti su ustale niti su ga pozdravile - što je njemu sasvim odgovaralo - mada mu jesu klimnule. Očigledno je u njihovim očima zadobio veliki đi zbog toga kako je pripremio pa izvršio napad na Šaidoe.

Aijeli drže svoje straže, a on nema nikakvog razloga da ih obilazi. Međutim, svejedno je to činio. Deluje mu da bi trebalo i njih da poseti, kad već obilazi sve ostale delove tabora.

Grejdi se odjednom ukopa i munjevito okrenu prema šatorima Mudrih.

„Šta je bilo?" žurno upita Perin, prelazeći pogledom po logoru. Nije video ništa neobično.

Grejdi se nasmeši. „Mislim da su uspeli." Krenu u aijelski deo tabora, ne obraćajući pažnju na to što ga je nekoliko Devica ošinulo pogledima. Da Perin nije bio s njim, lako je moguće da bi ga one oterale odatle, pa bio on Aša’man ili ne.

Niejld, pomislio je Perin. Sarađuje sa Aes Sedai da bi smislili kako da obrazuju krugove. Ako je Grejdi video nešto u tkanjima...

Perin pođe za njim, pa ubrzo stigoše do prstena koji su u središtu aijelskog dela logora obrazovali šatori Mudrih. Tle između njih bilo je osušeno - možda tkanjima - a zemlja nabijena. Tu su sedeli Niejld, Edara i Masuri. Fejdžer Niejld bio je jedan mladi Muranđanin sa usukanim brkovima. Na okovratniku crnog kaputa nije imao pribadače, mada će verovatno biti unapređen čim se budu vratili. Otkad su krenuli na put, osnažio je kada je o Moći reč.

I dalje bled od ujeda zmija, sada je delovao daleko bolje nego pre samo nekoliko dana. Smeši se i zuri u vazduh pred sobom, a u mirisu mu se oseća ushićenost.

Jedna velika kapija cepala je vazduh. Perin zastenja. Izgleda da vodi do mesta gde su pre nekoliko nedelja bili ulogoreni - jednog brisanog polja koje ni po čemu nije posebno.

„Radi li?“, upita Grejdi kleknuvši pored Niejlda.

„Prelepo je, Džure“, tiho odgovori Niejld. U glasu mu se nije čuo ni tračak hvalisavosti kojom je obično odzvanjao. „Osećam saidar. Kao da sam sada potpuniji."

„Usmeravaš ga?“, upita Perin.

„Ne. Ne moram. Mogu da ga koristim

„Kako to da ga koristiš?", željno upita Grejdi.

„Ja... teško je objasniti. Tkanja su od saidina, ali kao da mogu da ih osnažim saidarom. Sve dok mogu da otvorim svoju kapiju, izgleda da mogu i da povećam Moć - i veličinu kapije - onim što mi žene pozajmljuju. Svetlosti! Ovo je predivno. Trebalo je da odavno uradimo ovo."

Perin krajičkom oka pogleda dve žene, Masuri i Edaru. Ni jedna ni druga nisu delovale ushićeno kao Niejld. Masuri je delovala kao da joj se malčice smučilo, a u mirisu joj se osećao strah. U Edarinom mirisu osećali su se radoznalost i oprez. Grejdi je spomenuo da obrazovanje kruga na taj način traži da muškarci ovladaju ženama.

„Onda ćemo ubrzo poslati izvidnicu u Kairhijen", reče Perin, igrajući se u džepu kovačkom slagalicom. „Grejdi, dogovori se sa Aijelima o tom zadatku i postavi kapije kako ti oni kažu."

„Razumem, milostivi", odgovori Grejdi, trljajući se po preplanulom licu. „Verovatno bi trebalo da naučim kako se ovo radi, umesto da nastavim sa obilaskom. Mada, pre toga bih hteo da porazgovaram s tobom o nečemu. Ako imaš vremena."

„Ako želiš", odgovori Perin, udaljavajući se od ostalih. Nekoliko drugih Mudrih prišlo je sa strane i saopštilo Niejldu da je sada njihov red da pokušaju da obrazuju krug s njim. One se uopšte nisu ponašale kao da je Niejld tu glavni, a on ih je smesta poslušao. Bojažljiv je u blizini Aijela sve otkad je jednoj Devici rekao nešto malčice previše drsko, pa je završio igrajući se „devičinog poljupca".

„O čemu se radi, Grejdi?" upita Perin kada su se malo udaljili.

„Pa, izgleda da smo se i Niejld i ja oporavili dovoljno da možemo da otvaramo kapije", reče Grejdi. „Pitao sam se da li bih mogao..." Delovao je kolebljivo. „Pa, mogu li da dobijem dozvolu da na jedno popodne skoknem do Crne kule, da obiđem svoju porodicu."

Tako je, pomisli Perin. Ima ženu i sina. Aša’man ih ne pominje baš često. Zapravo, on vrlo retko pominje bilo šta.

„Ne znam, Grejdi“, odgovori Perin, bacajući pogled ka tmurnom oblačnom nebu. „Beli plaštovi su ispred nas, a i dalje ne znamo sa sigurnošću hoće li nas oni Šaidoi možda obići i pokušati da nas uhvate u zasedu. Mrsko mi je da budem bez tebe dok se ne nađemo na nekom sigurnom mestu.“

„Ne mora to da bude na dugo, moj lorde“, željno mu reče Grejdi. Perin ponekad zaboravi koliko je taj čovek zapravo mlad - svega šest ili sedam godina stariji od njega. Grejdi u tom crnom kaputu i s licem gotovo mrkim od sunca deluje daleko starije.

„Naći ćemo vreme za to“, odgovori mu Perin. „Ubrzo. Ne želim da menjam ništa sve dok ne saznamo šta se dešavalo otkad smo otišli." Znanje ume da bude moćno. Balver ga je tome naučio.

Grejdi klimnu, delujući ospokojeno, mada mu Perin nije obećao ništa određeno. Svetlosti! Čak i Aša’mani počinju da mirišu kao ljudi koji ga doživljavaju kao svog vlastelina. Kada je sve to počelo, držali su se po strani.

„Grejdi, nikada se ranije nisi brinuo u vezi s tim“, reče mu Perin. „Da li se nešto promenilo?“

„Sve“, tiho odgovori Grejdi. Perin na tren oseti njegov miris. Bio je pun nade. „Sve se promenilo pre nekoliko nedelja - ali naravno da ti ne znaš za to. Niko ne zna. Fejdžer i ja isprva nismo bili sigurni, a nismo ni znali da li da kažemo nekome za to, da ljudi ne bi mislili kako smo sišli s uma.“

„Šta?“

„Opačina, milostivi. Nema je više.“

Perin se namršti. Da li to ludilo progovara iz njega? Ali Grejdi nema miris ludog čoveka.

„To se desilo onog dana", kaza mu Grejdi, „kada smo videli nešto na severu. Moj lorde, znam da to zvuči neverovatno - ali istina je.“

„To mi deluje kao nešto što bi Rand možda uradio", odgovori mu Perin, a boje se zavrtložiše ispred njega, ali on ih progna. „Ako mi ti to kažeš, Grejdi, onda ti verujem. Ali kakve to veze ima s Crnom kulom i tvojom porodicom? Želiš da vidiš slažu li se ostali Aša’mani?“

„O, slažu se“, odgovori mu Grejdi. „Reč jeo... pa, milostivi - ja sam prost čovek. Sora je oduvek bila ta koja razmišlja. Ja radim ono što mora da se uradi - i to je sve. Pa, pridruživanje Crnoj kuli - to je moralo da se uradi. Znao sam šta će se desiti kada su me ispitali. Znao sam da je to u meni. Vidiš, to je bilo i u mom ocu. Ne pričamo o tome, ali bilo je. Crvene su ga pronašle mladog, odmah nakon mog rođenja.

Kada sam prišao gospodaru Zmaju - znao sam šta će mi se desiti. Još nekoliko godina - i više me ne bi bilo. Zašto ih ne bi proveo u borbi? Gospodar Zmaj mi je kazao da sam vojnik, a vojnik ne može da napusti svoj položaj. Zato te nisam ranije molio da se vratim. Bio sam ti potreban."

„To se promenilo?“

„Milostivi, opačina je nestala. Neću da poludim. To znači... pa, oduvek sam imao razloga da se borim. Ali sada imam i razloga da živim."

Gledajući tog čoveka pravo u oči, Perin shvati o čemu on to govori. Kako li mu je samo bilo? Znao je da će na kraju poludeti i da će morati da ga ubiju - i to verovatno njegovi prijatelji, koji bi to smatrali milošću.

To je ono što je Perin sve vreme osećao u Aša’manima - razlog što se drže po strani i zašto tako često deluju smrtno ozbiljno. Svi ostali se bore da bi preživeli. Aša’mani... oni se bore da poginu.

Tako se Rand oseća, pomislio je Perin, gledajući kako se boje opet vrtlože i kako mu se njegov prijatelj prikazuje. Jahao je svog velikog crnog konja kroz neki grad blatnjavih ulica i razgovarao s Ninaevom, koja je jahala pored njega.

Perin odmahnu glavom i rasprši taj prizor. „Otići ćeš kući, Grejdi", obeća mu. „Provešćeš neko vreme s njom pre nego što nastupi kraj."

Grejdi klimnu, bacajući pogled ka nebu dok je sa severa dopirala tiha grmljavina. „Samo želim da razgovaram s njom, znaš? I da vidim malog Gadrena. Neću ga prepoznati."

„Siguran sam da je izrastao u lepo dete, Grejdi."

Grejdi se zasmeja. Bilo je neobično, ali dobro, čuti tog čoveka kako se smeje. „Lep? Gadren? Ne, moj lorde, možda je krupan za svoje godine - ali lep je kao panj. Ipak, volim ga svim srcem." Sa smeškom odmahnu glavom. „Ali trebalo bi da odem da s Niejldom naučim kako se ovo radi. Hvala ti, milostivi."

Perin se nasmeši, posmatrajući ga kako odlazi dok je jedna Devica utrčavala u tabor. Stade da podnosi izveštaj Mudrima, ali dovoljno glasno da bi Perin mogao da je čuje. „Neki stranac jaše putem prema logoru. Razvio je steg mira, ali nosi odeću one Dece Svetla."

Perin klimnu, pa pozva svoju stražu. Dok je žurio prema prednjem delu tabora, odnekud se pojavi Tam i zakorača pored njega. Stigoše taman kada je Beli plašt dospeo do prvih stražarskih položaja. Čovek je jahao jarkobelog škopca i nosio dugo kopljište s belim barjakom. Na njegovoj beloj odeći - verižnjači preko koje je ispod plašta bila navučena dolama - bilo je izvezeno žuto razgranato sunce preko nedara.

Perinu srce potonu u pete. Prepoznao je tog čoveka. Dain Bornhald.

„Došao sam da razgovaram sa zločincem Perinom Ajbarom", glasno izjavi Bornhald, zauzdavši konja.

„Evo me, Borhnalde", odvrati Perin, izlazeći da bi ga ovaj video.

Bornhald ga pogleda. „Jesi ti. Svetlost nam te je dala u ruke."

„Ako vam nije dala i trostruko ili četvorostruko veću vojsku od te što je sada imate“, viknu mu Perin u odgovor, „čisto sumnjam da će ti to nešto značiti."

„Ljudi koji tvrde da su tebi odani u našem su zatočeništvu, Ajbara."

„Pa pusti ih da se vrate u naš tabor, pa ćemo krenuti svojim putem."

Mladi Beli plašt okrenu ata postrance, sve vreme se mršteći. „Ti i ja imamo nezavršenog posla, Prijatelju Mraka."

„Nema potrebe da ovo postane gadno, Bornhalde", reče Perin. „Koliko ja vidim, i dalje možemo da pođemo svako svojim putem."

„Deca će radije poginuti nego propustiti da isprave nepravdu", odbrusi Dain, pa pljunu na zemlju. „Ali ostaviću to gospodaru kapetanu zapovedniku da objasni. On želi da te lično vidi. Naređeno mi je da dođem i da ti kažem kako te čeka pored puta nedaleko odavde. Voleo bi da se sastane s tobom."

„Zar misliš da ću se ušetati u očiglednu zamku?", upita Perin.

Bornhald slegnu ramenima. „Ili dođi, ili nemoj da dođeš. Moj lord kapetan zapovednik je častan čovek i zaklinje se da ćeš se bezbedno vratiti - što je više nego što bih ja obećao jednom Prijatelju Mraka. Možeš da povedeš svoje Aes Sedai, ako ih imaš, da bi se osećao bezbednije." To rekavši, Bornhald okrenu konja i ode galopom.

Perin je zamišljeno stajao, gledajući ga kako odlazi niz put.

„Nije valjda da zaista razmišljaš da odeš, zar ne, sine?" upita ga Tam.

„Radije bih sa sigurnošću znao s kime sam suočen", odgovori Perin. „A jesmo tražili pregovore. Možda možemo pogodbom vratiti naše ljude. Plamen me spalio, Tame - moram da makar pokušam pre nego što ih napadnem."

Tam uzdahnu, ali klimnu.

„Pomenuo je Aes Sedai", reče Perin, „ali ne Aša’mane. Kladim se da ne zna mnogo o njima. Idi i kaži Grejdiju da se obuče kao Dvorečanin, pa da mi se javi, s Gaulom i Sulin. Pitaj Edaru bi li nam se pridružila - ali nemoj da kažeš mojoj ženi za ovo. Nas petoro ćemo otići i videti hoće li se Beli plaštovi zaista u miru sastati s nama. Ako nešto pođe po zlu, Grejdi će biti spreman da nas izvuče s kapijom."

Tam klimnu i žurno ode. Perin je nestrpljivo čekao sve dok se Tam nije vratio s Gaulom, Sulin i Edarom. Grejdi je došao nešto kasnije, u smeđem vunenom ogrtaču i smeđoj i zelenoj odeći koju je pozajmio od nekog Dvorečanina. Nosio je dugi luk, ali hodao je kao vojnik - potpuno pravih leđa i oštro gledajući oko sebe. Zračio je opasnošću kakva se ne bi osećala ni kod jednog običnog seljaka. Perin se nadao da to neće upropastiti prerušavanje.

Njih šestoro odoše iz logora, i činilo se da Faila, na svu sreću, nije čula šta se dešava. Perin će je dovesti ako dođe do dužih pregovora ili rasprave, ali namerava da se ovo brzo završi, tako da mora biti u stanju da se kreće a da pri tome ne brine zbog nje.

Pošli su peške i zatekli Bele plaštove nedaleko odatle niz put. Izgleda da ih je desetak i da stoje u blizini jednog malog šatora podignutog pored druma. Stajali su niz vetar, zbog čega se Perin malčice opustio. Uhvatio je mirise besa i gađenja, ali nije imao utisak da je to klopka.

Dok su se oni ostali približavali, neko odeven u belo izađe iz malog šatora. Visoki čovek bio je lepih crta lica i kratke tamne kose. Većina žena verovatno bi ga smatrala zgodnim. Miris mu je bio... bolji nego kod ostalih Belih plaštova. Oni su mirisali divlje, kao besne životinje. Miris njihovog vođe bio je spokojan i ni najmanje bolestan.

Perin se osvrnu i pogleda svoje saputnike:

„Ne dopada mi se ovo, Perine Ajbara", kaza Edara šestareći pogledom. „Ova Deca u meni bude loš osećaj."

„Lukonoše bi mogle da nas pogode iz onog tamo drveća", progunđa Tam, klimajući glavom ka jednom lugu u daljini. „Grejdi, držiš li Moć u sebi?" upita Perin.

„Naravno."

„Budi u pripravnosti, za svaki slučaj", kaza mu Perin pa pođe prema maloj skupini Belih plaštova. Njihov vođa je stajao šaka sklopljenih iza leđa i odmeravao Perina. „Zlatne oči“, kaza taj čovek. „Dakle, istina je."

„Ti si gospodar kapetan zapovednik?", upita Perin.

„Jesam."

„Šta će biti potrebno da oslobodiš moje ljude?"

„Moji mi kažu da su jednom pokušali da sprovedu takvu razmenu", odgovori vođa Belih plaštova. „I da si ih ti prevario i izdao."

„Oteli su nevine", odvrati Perin. „I u zamenu za njih tražili moj život. Pa, povratio sam svoje ljude. Ne prisiljavaj me da sada činim to isto."

Vođa Belih plaštova mrko ga pogleda. U mirisu mu se osećala zamišljenost. „Učiniću ono što je ispravno, Zlatooki. Cena toga je nebitna. Moji ljudi mi kažu da si pre neku godinu ubio nekoliko Dece i da za to nikada nisi odgovarao. Kažu mi da si vodio Troloke da napadaju sela."

„Tvoji ljudi nisu preterano pouzdani", režeći odbrusi Perin. „Hoću ozbiljnije pregovore, gde možemo da sednemo i razgovaramo. Ne nešto navrat-nanos kao što je ovaj susret."

„Čisto sumnjam da će to biti potrebno", odvrati mu predvodnik Belih plaštova. „Nisam ovde da bih pregovarao. Samo sam želeo da te vidim svojim očima. Hoćeš li da oslobodiš svoje ljude? Onda se suoči s mojom vojskom na bojnom polju. Ako to učiniš, oslobodiću zatočenike bez obzira na ishod bitke. Oni očigledno nisu vojnici. Pustiću ih.“

„A šta ako odbijem?" upita Perin.

„Onda to neće biti dobro... po njihovo zdravlje."

Perin zaškrguta zubima.

„Tvoja vojska suočiće se s našom pod Svetlošću", kaza Beli plašt. „To su naši uslovi."

Perin baci pogled u stranu. Grejdi ga pogleda pravo u oči, očigledno upitno. Mogao bi da zarobi predvodnika Belih plaštova na licu mesta - i to običnom mišlju.

Perin je bio na iskušenju. Međutim, došli su oslanjajući se na zavet Belih plaštova da će im pružiti bezbednost. On neće narušiti mir. Umesto toga se okrenu i povede svoje ljude nazad u logor.

Galad je posmatrao Ajbaru kako odlazi. Te zlatne oči su onespokojavajuće. Zanemario je Bajarove uporne tvrdnje da je taj čovek ne samo Prijatelj Mraka, već i Nakot Senke. Međutim, gledajući u te oči, Galad više nije bio siguran da i dalje može da previđa takve tvrdnje.

Bornhald pored njega ispusti dah koji je zadržavao. „Ne mogu da verujem da si ovo hteo. Šta da jeste doveo sa sobom Aes Sedai? Ne bismo mogli da zaustavimo Jednu moć."

„One me ne bi povredile", odgovori Galad. „Sem toga, da je Ajbara imao mogućnost da me ovde ubije služeći se Jednom moći, mogao je to da mi učini i u našem logoru. Ali ako je onakav kakvim ste ga ti i Dete Bajar opisali, onda on veoma pazi na sliku o sebi. Nije neposredno poveo Troloke na Dve Reke. Umesto toga, pretvarao se da ih brani." Takav čovek povlači istančane poteze. Galad je bio bezbedan.

Želeo je da svojim očima vidi Ajbaru i drago mu je što je to uradio. Te njegove oči... one su skoro same po sebi osuda. A Ajbara se sav ukočio na pomen ubijenih Belih plaštova. Sem toga, njegovi ljudi pričaju o tome da je sklopio savezništvo sa Seanšanima i da su s njime muškarci koji mogu da usmeravaju.

Da, taj Ajbara je opasan čovek. Galad je brinuo zbog slanja svoje vojske u boj, ali Svetlost će ih sačuvati. Bolje da sada porazi tog Ajbaru, nego da čeka pa da se s njima suoči u Poslednjoj bici. Smesta donese odluku. Ispravnu odluku. Boriće se.

„Hajde", kaza Galad, pa mahnu svojim ljudima. „Vratimo se u logor."