Tornjevi ponoći

40 Kovanje

Perin je sam sedeo na jednom panju, očiju sklopljenih a lica okrenutog tamnom nebu. Logor je bio podignut, kapija zatvorena a izveštaji primljeni. Perin napokon ima vremena da se odmori.

To je opasno. Odmor mu omogućava da razmišlja. Razmišljanje budi sećanja. Sećanja donose bol.

Oseća kako vetar nosi miris celog sveta. Slojevi raznih mirisa komešaju se i pretapaju. Tabor oko njega: znojavi ljudi, začini za kuvanje, sapun, konjska balega, ljudska osećanja. Brda oko njega: suve borove iglice, blato sa obala potoka, lešina mrtve životinje. Svet dalje od toga: naznake prašine s dalekog druma, bokor lavande nekako preživeo u umirućem svetu.

Nema polena. Nema vukova. I jedno i drugo deluje mu kao strašno znamenje.

Osećao se bolesno. Bolesno u telu, kao da mu je trbuh pun blatnjave močvarne vode, natrule mahovine i mrtvih buba. Došlo mu je da vrišti. Želeo je da pronađe Koljača i da ga ubije, udarajući ga pesnicama po licu sve dok ne bude krvav do lakata.

Začuše se koraci. Faila. „Perine? Želiš li da razgovaraš s nekim?"

On otvori oči. Trebalo bi da plače i da urla na sav glas, ali bio je hladan. Hladan i besan. To dvoje kod njega ne ide jedno s drugim.

Šator mu je bio podignut nedaleko odatle; šatorska krila lepetala su na vetru. Galad je stajao naslonjen o jednu obližnju mladicu kožolista. Iz daljine se čulo kako neki potkivač radi dokasno. Tihi udarci odzvanjali su kroz mrak.

„Faila, nisam uspeo“, prošapta Perin.

„Uništio si ter’angreal“, reče mu ona kleknuvši pored njega. „Spasao si naše ljude."

„A Koljač nas je svejedno porazio", ogorčeno odgovori on. „Bilo nas je petoro u čoporu, a opet nedovoljno protiv njega."

Perin se upravo tako osećao kada je saznao da su mu porodicu ubili Troloci. Koliko će Senka oteti od njega dok se sve to ne završi? Skakač bi trebalo da je bio bezbedan u vučjem snu.

Budalasto štene, budalasto štene.

Je li uopšte postojala zamka za Perinovu vojsku? Koljačev snoklin mogao je da bude namenjen nečemu drugom. To je mogla biti puka slučajnost.

Nema slučajnosti za jednog ta’verena.

Mora da nađe nešto da učini sa svojim besom i bolom. Ustade, pa se okrenu i iznenadi se kada vide koliko svetala još gori u logoru. Skupina ljudi čekala je u blizini, dovoljno daleko od njega da nije razaznao njihove određene mirise. Alijandra u zlatnoj haljini. Berelajn u plavoj. Obe na stolicama za drvenim stočićem, na kojem je stajala svetiljka. Elijas je sedeo na jednom kamenu pored njih i oštrio nož. Desetak Dvorečana - među njima Vil al’Sin, Džon Aijelin i Grejor Fren - čučali su oko vatre i povremeno bacali poglede ka njemu. Čak su i Arganda i Galen bili tu, tiho razgovarajući.

„Trebalo bi da spavaju", kaza Perin.

„Zabrinuti su za tebe", odgovori mu Faila. I ona je mirisala zabrinuto. „I brinu se da ćeš ih oterati, sada kada kapije opet rade."

„Budale", prošapta Perin. „Budale su što me slede. Budale su što se ne kriju."

„Zar bi ti zaista da oni to učine?" besno ga upita Faila. „Da podvijenog repa čuče negde dok se Poslednja bitka odvija? Zar nisi rekao da će svako biti neophodan?"

Ona je u pravu. Svi će biti neophodni. Upravo tada je shvatio da deo osujećenosti koju oseća potiče od toga što zapravo ne zna čemu je utekao. Pobegao je, ali od čega? Šta je Skakačeva smrt postigla? Perin se osećao kao da je slep zbog toga što ne zna neprijateljske namere.

On ustade s panja i priđe Argandi i Galenu, koji su do tog trenutka razgovarali. „Donesite mi našu kartu", reče im. „Kartu Džehanskog druma."

Arganda pozva Hiršanina i kaza mu gde da nađe kartu. Hiršanin otrča, a Perin se zaputi kroz tabor - prema zvuku metala koji udara o metal, kako potkivač radi. Taj zvuk kao da je privlačio Perina. Mirisi tabora vrtložili su se oko njega, a s neba iza njega čula se grmljavina.

Ostali pođoše za njim. Faila, Berelajn i Alijandra; Dvorečani, Elijas i Gaul. Skupina za njim je rasla kako su joj se drugi Dvorečani pridruživali. Niko nije progovarao, a Perin nije obraćao pažnju na njih sve dok nije stigao do Emina, koji je radio za nakovnjem, dok je pored njega bila jedna od logorskih kovačnica na taljigama, čije je ognjište sijalo od crvene svetlosti.

Hiršanin sustiže Perina, noseći kartu. Perin je razmota, držeći je ispred sebe dok je Emin prestajao da radi, mirišući radoznalo. „Arganda, Galene“, kaza Perin. „Recite mi - kada biste hteli da postaviti najbolju moguću zasedu za mnogo ljudi koji se ovim putem kreću prema Lugardu, gde biste je postavili?"

„Ovde“, bez oklevanja odgovori Arganda, pokazujući jedan položaj nekoliko sati puta od mesta gde su se oni ulogorili. „Vidiš ovo ovde? Put skreće, prateći jedno staro isušeno rečno korito. Vojska koja tuda prolazi bila bi potpuno izložena zasedi; mogao bi da ih napadneš s visine ovde i ovde."

Galen klimnu. „Da. Ovo mesto je označeno kao izvrsno za podizanje velikog logora. U podnožju onog brda gde put skreće. Ali ako je neko ko ti misli zlo na višem položaju, ujutru se možda nećeš probuditi."

Arganda klimnu.

Brda zaravnjenih vrhova dizala su se severno od puta; staro rečno korito seklo je široku i ravnu putanju koja se gubila ka jugu i zapadu. Čitava vojska bi mogla da stane na one visoravni.

„Šta je ovo?", upita Perin, pokazujući neki beleg južno od druma.

„Stare ruševine", odgovori Arganda. „Ništa bitno; previše su propale da bi neko mogao da se sakrije iza njih. To je zapravo samo nešto stenja prekrivenog mahovinom."

Perin klimnu. Nešto mu se lagano sklapalo u glavi. „Da li Grejdi i Niejld spavaju?" upita.

„Ne“, odgovori Berelajn. „Kazali su da će za svaki slučaj ostati budni. Mislim da su se uplašili zbog toga kako si ti raspoložen."

„Pošaljite nekoga da ih pozove", kaza Perin, ne obraćajući se nikome određenom. „Jedan od njih mora da proveri šta se dešava s vojskom Belih plaštova. Sećam se da mi je neko rekao da su digli logor." Nije sačekao da vidi hoće li njegova naredba biti poslušana. Prišao je kovačnici i uhvatio Emina za rame. „Emine, naspavaj se. Potrebno mi je nešto čime mogu da se zabavim. Potkovice, je li?"

Čovek zbunjeno klimnu. Perin uze njegovu kecelju i rukavice, a Emin ode. Perin je uzeo svoj čekić - onaj koji je dobio u Tiru, koristio ga da njime ubija, ali veoma dugo ne i da nešto stvori.

Čekić može da bude i oružje i alatka. Perin je imao izbor, baš kao što svi koji ga slede imaju izbora. Skakač je imao izbor. Vuk je odabrao da, braneći Svetlost, na kocku stavi daleko više nego što bilo koji čovek - izuzev Perina - može da shvati.

Perin mašicama izvadi malo parče metala iz ugljevlja, pa ga spusti na nakovanj. Diže ruku i poče da kuje. Davno je bilo kada je poslednji put bio za nakovnjem. Zapravo, koliko može da se seti - poslednji put je radio nešto značajno još u Tiru, onog mirnog dana kada je nakratko skinuo sa sebe breme odgovornosti i radio u onoj kovačnici.

Ti si kao vuk, mužu. To mu je Faila rekla, misleći na njegovu usredsređenost. To je vučja stvar; oni znaju šta je prošlost i šta je budućnost, ali pažnja im je sve vreme na lovu. Može li i on isto to? Da dopusti sebi da bude obuzet nečim, kada je to potrebno, ali da zadrži uravnoteženost u drugim delovima svog života?

Rad poče da mu obuzima svu pažnju. Ujednačeni udarci čekića po metalu. Spljoštio je gvožđe, povremeno ga vraćajući u ugljevlje i vadeći drugo, istovremeno radeći na nekoliko potkovica. Blizu njega su mere za potrebne veličine. Lagano je krivio metal preko nakovnja, oblikujući ga. Ruke počeše da mu se znoje, a lice mu se zarumenelo od vatre i napora.

Niejld i Grejdi stigoše, skupa s Mudrima i Masuri. Dok je Perin radio, primetio je da su poslali Sulin kroz kapiju da proveri šta je s Belim plaštovima. Vratila se nedugo potom, ali nije prišla da mu podnese izveštaj, pošto je Perin bio zauzet poslom.

On diže jednu potkovicu, pa se namršti. To nije dovoljno težak posao. Da, smiruje ga - ali on želi da danas radi na nečemu izazovnijem. Osećao je potrebu da stvara, kao da mora da učini ravnotežu uništavanju koje je video na svetu i razaranju do kojeg je i on pomogao da se dođe. Pored kovačnice je bilo nekoliko neobrađenih čeličnih šipki - daleko bolji metal od onoga koji se koristi za potkovice. Verovatno čekaju da se od njih naprave mačevi za nekadašnje izbeglice.

Perin uze nekoliko tih čeličnih šipki i gurnu ih u ugljevlje. Ta kovačnica nije dobra kao one na koje je navikao; mada ima meh i tri bureta za kaljenje, ali vetar hladi metal, a žar ne može da postigne vrelinu koja mu je potrebna. Sve je to nezadovoljno gledao.

„Lorde Perine, mogu da ti pomognem s tim“, javi se Niejld sa strane. „Da zagrejem metal, ako hoćeš.“

Perin ga pogleda, pa klimnu. Izvadi jednu čeličnu šipku, držeći je mašicama. „Hoću da bude lepe žuto-crvene boje. Ali pazi, ne sme da se usija toliko da pobeli."

Niejld klimnu. Perin spusti polugu na nakovanj, pa uze čekić i opet poče da tuče. Niejld stade pored njega, usredsređujući se.

Perin se izgubio u poslu. Kovanje Čelika. Sve ostalo je izbledelo. Ritmično udaranje čekića po metalu, kao kucanje njegovog srca. Metal se presijavao, toplo i opasno. U toj žiži on je otkrio jasnoću. Kada se nešto smrska, više ne možeš da ga sastaviš.

„Niejlde“, začu se Grejdijev glas. Zvučao je užurbano, kao da je reč o nečemu važnom, ali što se Perina ticalo - kao da je dopirao iz velike daljine. „Niejlde, šta to radiš?“

„Ne znam“, odgovori Niejld. „Osećam da ovako treba."

Perin nastavi da kuje sve snažnije i snažnije. Presavijao je metal, pribijajući prevoje jedan uz drugi. To što je Aša’man održavao baš odgovarajuću vrelinu metala bilo je predivno. Zahvaljujući tome, Perin nije morao da se oslanja na onih tek nekoliko trenutaka savršene toplote metala između zagrevanja.

Metal skoro da je tekao, kao da ga oblikuje samo njegova volja. Šta on to pravi? Uze još dve poluge iz plamena, pa stade da naizmenično radi na njima. Prvu - i najveću - presavio je i ukalupio je, koristeći postupak koji se zove smanjivanje, čime joj je povećao obim. Od nje je napravio veliku kuglu, pa joj dodao još čelika - sve dok nije postala velika skoro kao ljudska glava. Drugu je izvukao tako da bude duga i tanka, pa je presavio u uzani štap. Poslednji - najmanji komad - potpuno je spljoštio.

Udahnuo je i izdahnuo, a pluća su mu radila kao mehovi. Znoj mu je bio kao voda za kaljenje. Ruke su mu bile kao nakovanj. Bio je kovačnica.

„Mudre, potreban mi je krug", žurno viknu Niejld. „Smesta. Ne raspravljajte se! Potreban mi je!“

Žiške se razleteše dok je Perin kovao. Sve više sa svakim udarcem. Osećao je kako nešto curi iz njega, kao da on svakim svojim udarcem natapa metal sopstvenom snagom - ali i osećanjima. Kako brigama, tako i nadama. Sve to je iz njega isteklo u tri komada koje je kovao.

Svet zaista umire. Ne može da ga spase. To je Randov posao. Perin samo želi da se vrati svom jednostavnom životu, zar ne?

Ne. Ne, on želi Failu, želi zamršenost. Želi život. Ne može da se sakrije, ništa više nego što ljudi koji ga slede mogu da se sakriju.

Nije tražio njihovu odanost - ali ima je. Kako bi se osećao da neko drugi preuzme zapovedništvo, pa da zbog njega nastradaju?

Udarac za udarcem. Kiše varnica. Ima ih previše, kao da on čekićem tuče vedro rastopljenog metala. Žiške su se rasipale kroz vazduh, prskajući od udaraca njegovog čekića, leteći do vrhova krošanja i na desetine koraka u širinu. Ljudi koji su sve to gledali povukli su se podalje - svi sem Aša’mana i Mudrih, koji su se okupili oko Niejlda.

Ne želim da ih predvodim, razmišljao je Perin. Ali ko će ako neću ja? Ja ću biti kriv ako ih napustim, a oni nastradaju.

Perin sada shvati šta to kuje, šta se vreme pokušava da napravi. Najvećem komadu metala dao je oblik cigle. Izduženi komad postao je držalje, tri prsta debelo. Pljosnato parče metala završiće kao deo kojim će se glava obmotati i spojiti s držaljem.

Čekić. On to kuje čekić. To su delovi.

Sada razume.

Bacio se na posao. Udarac za udarcem. Glasno je zvonilo. Svaki udarac kao da je drmao tle pod njim i tresao šatore. Perin je bio ushićen. Zna šta pravi. Napokon zna šta pravi.

Nije tražio da postane vođa, ali - da li to skida odgovornost s njega? Potreban je ljudima. Potreban je svetu. I, s razumevanjem koje se u njemu hladilo kao što rastopljeno stenje poprima oblik dok se hladi, shvatio je da želi da predvodi.

Ako već neko mora da vlada tim ljudima, onda on to želi. Zato što je jedini način da se postaraš da stvari budu urađene kako treba - da ih sam uradiš.

Uze dleto i probi rupu kroz središte glave čekićem, onda zgrabi držalje i - dižući ga visoko - zabi ga na mesto. Onda uze okov i spusti čekić na njega, pa ga oblikova. Pre svega nekoliko trenutaka, ceo taj postupak hranio se njegovim besom. Ali sada kao da iz njega izvlači odlučnost i rešenost.

Metal je živ. To svi kovači znaju. Kada ga zagreješ, dok radiš s njim - živ je. On uze čekić i dleto pa poče da urezuje šare, prevoje i izmene. Žiške su u talasima letele od njega, a zvonjava njegovog čekića čula se sve jače i jače, kao veliko zvono. Dletom je oblikovao komadić čelika, pa ga spustio preko glave čekića.

Urlajući, diže stari čekić iznad glave poslednji put i svom snagom tresnu njime preko novog, utiskujući ukras u glavu novog čekića. Vuka u skoku.

Perin spusti svoje alatke. Na nakovnju - i dalje blistajući od unutrašnje vreline - bio je prelepi čekić. Takav rad on nikada nije stvorio, niti je mislio da će ga u životu iskovati. Glava je bila debela i jaka, kao u malja ili bata. Baš kao kod kovačke alatke. Od početka do kraja bio je četiri stope dug, a možda i duži - što je ogromno za čekić te vrste.

Držalje je bilo potpuno od čelika, što on nikada nije video na jednom takvom čekiću. Perin ga uze. Mogao je da ga digne jednom rukom, ali jedva. Težak je. Čvrst.

Ukras se sastojao iz ukrštene šare preko koje je bio utisnut vuk u skoku. Ličio je na Skakača. Perin ga dodirnu žuljevitim prstom i metal se stiša. I dalje je bio topao na dodir, ali nije ga pekao.

Osvrnu se i zapanji kada vide koliko ga mnoštvo gleda. U prvim redovima bili su Dvorečani - Džori Kongar, Azi al’Ton, Vil al’Sin i stotine drugih. Geldanci, Kairhijenjani, Andorci, Majenci. Svi su nemo gledali. Tle oko Perina črnelo se od varnica i žiški; kapi srebrnastog metala širile su se oko njega kao razgranato sunce.

Niejld pade na kolena, boreči se za dah, a lica oblivenog znojem. Grejdi i žene iz kruga iznureno sedoše. Uključilo se svih šest Mudrih. Šta li su oni to učinili?

Perin se osećao iscrpljeno, kao da je sva njegova snaga i kao da su sva njegova osećanja ukovani u metal. Ali ne može da se odmara. „Vile. Pre nekoliko nedelja izdao sam ti jedno naređenje - da spališ barjake s vučjom glavom. Da li si poslušao? Jesi li ih sve spalio?"

Vil al’Sin pogleda ga u oči, pa posramljeno pognu glavu. „Lorde Perine, pokušao sam. Ali... Svetlosti, nisam mogao. Jedan sam sačuvao. Onaj pri čijem sam šivenju i ja pomagao."

„Donesi ga, Vile", reče mu Perin. Glas mu je u sopstvenim ušima zazvučao kao čelik.

Vil potrča, a u mirisu mu se oseti prestravljenost. Ubrzo se vrati, noseći presavijenu tkaninu, belu s crvenim porubom. Perin ga uze, a onda jednom rukom s poštovanjem ispruži, drugom rukom držeći čekić. Pređe pogledom po gomili. Faila ga je gledala, ruku sklopljenih ispred sebe. U mirisu joj se osećala nada. Videla je to u njemu. Znala je.

„Pokušao sam da vas oteram", obrati se Perin gomili. „Niste hteli da idete. Imam mana. Mora da to znate. Ako pođemo u rat, neću moći da zaštitim sve vas. Grešiću."

Zašestari pogledom, gledajući u oči ljude koji su tu stajali. Svaki čovek ili žena koje je pogledao nemo klimnuše. Bez žaljenja, bez kolebanja. Samo klimnuše.

Perin duboko udahnu. „Ako već hoćete ovo, prihvatiću vaše zavete. Predvodiću vas."

Zaklicaše mu. Prolomi se urlik uzbuđenja. „Zlatooki! Zlatooki vuk! U Poslednju bitku! Tai’šar Maneteren!"

„Vile!" zaurla Perin, pružajući barjak. „Razvij ovaj barjak da se zavijori visoko i ne skidaj ga dok Poslednja bitka ne bude dobijena. Marširam pod znamenjem vuka. Vi ostali - dižite logor. Sve vojnike spremite za boj. Noćas nas čeka još jedan posao!"

Mladić prihvati barjak i razvi ga, a Džori i Azi priđoše da mu pomognu i prihvate barjak kako ne bi dodirnuo tle. Visoko ga digoše i otrčaše da nađu steg. Gomila se rasprši čim ljudi otrčaše na razne strane, prenoseći njegove naredbe.

Perin uhvati Failu za ruku kada mu ona priđe. Mirisala je zadovoljno. „Dakle, to je to?"

„Nema više kukanja", obeća joj on. „To mi se ne dopada, ali ne dopada mi se ni ubijanje. Učiniću ono što se učiniti mora.“ Pogleda nakovanj, koji se crneo od njegovog kovanja. Njegov stari čekić, sada istrošen i ulubljen, bio je položen preko njega. Bilo mu je tužno da ga ostavi, ali odlučio je.

„Niejlde, šta si to uradio?" upita kada se Aša’man - i dalje bled - teturavo digao na noge. Perin diže novi čekić, diveći se veličanstvenom radu.

„Ne znam, milostivi", reče mu Niejld. „Samo... pa, kao što sam rekao. Osećao sam da tako treba. Uvideo sam šta da radim, kako da utisnem tkanja u metal. Izgledalo je kao da ih upija, kao kad okean upija vodu iz potoka." Pocrvene, kao da je mislio da to što je rekao zvuči glupo.

„To zvuči kako treba", odgovori Perin. „Ovom čekiću je potrebno ime. Znaš li Stari jezik?"

„Ne, milostivi."

Perin pogleda vuka utisnutog u glavu čekića. „Da li neko zna kako se kaže Onaj koji leti?"

„Ja... ne znam..."

„Ma’alejnir", reče Berelajn, prilazeći s mesta gde je stajala i gledala.

„Ma’alejnir", ponovi Perin. „Liči. Sulin? Šta je s Belim plaštovima?"

„Digli su logor, Perine Ajbara", odgovori Devica.

„Pokaži mi", reče joj on i mahnu ka Argandinoj karti.

Ona mu pokaza njihov položaj: deo jedne padine, s visoravnima na severu, putem koji dolazi sa severoistoka i obilazi oko južne strane visoravni - prateći drevno rečno korito - a onda skreće ka jugu kada udara na logorište pored brda. Put se odatle pružao ka Lugardu, ali je logorište s dve strane bilo zaklonjeno od vetra. To jeste savršeno mesto da se digne logor, ali je i savršeno mesto za zasedu. Upravo ono koje su Arganda i Galen istakli.

Perin pogleda taj put i taborište, razmišljajući o svemu što se proteklih nekoliko nedelja dogodilo. Sreli smo putnike... koji su nam kazali da je blatišta na severu skoro nemoguće preći taljigama ili kolima...

Stado ovaca koje pred čoporom beže pravo u zverske ralje. Faila i ostali - hodaju pravo prema Utici! Svetlosti!

„Grejdi, Niejlde", kaza im Perin. „Biće mi potrebna još jedna kapija. Hoćete li uspeti?"

„Mislim da hoćemo“, odgovori Niejld. „Samo nam daj malo vremena da povratimo dah.“

„U redu. Postavite je ovde.“ Perin pokaza uzvisinu iznad logora Belih plaštova. „Gaule!“ Kao i obično, Aijel je stajao u blizini i čekao, pa ga je pogledao. „Hoću da odeš i da popričaš s Danilom, Argandom i Galenom. Hoću da čitava vojska prođe što je brže moguće, ali da bude tiha. Moramo da se krećemo onoliko neprimetno koliko je to moguće za ovoliku vojsku."

Gaul klimnu i otrča. Galen je i dalje stajao u blizini; Gaul je najpre porazgovarao s njim.

Faila je gledala Perina, mirišući radoznalo i pomalo bojažljivo. „Mužu, šta to nameravaš?"

„Vreme je da predvodim", odgovori joj Perin. Poslednji put pogleda svoj stari čekić i dodirnu mu držalje, a onda diže Ma’alejnir na rame i ode. Kapljice stvrdnutog čelika pucketale su mu pod nogama.

Alatka koju je za sobom ostavio bio je čekić običnog kovača. Taj čovek će uvek biti deo Perina, ali on više ne može da priušti da njemu dopusti da bude vodeći.

Od sada će on nositi čekić jednog kralja.

Dok je Perin odlazio, uzvikujući nova naređenja da se vojska spremi za pokret, Faila je vrhovima prstiju prešla preko nakovnja. Shvata li on kako je izgledao dok je onako stajao posred kiše žiški, a svaki udarac njegovog čekića čelik pred njim terao da blista i blešti kao da je živ? Njegove zlatne oči sevale su jednako jarko kao usijani čelik, a zvonjava njegovog čekića bila je bezmalo zaglušujuća.

„Mnoga su stoleća prošla otkad je u ovoj zemlji poslednji put pomoću Moći stvoreno neko oružje", kaza Berelajn. Većina ostalih otišla je da posluša Perinova naređenja, pa su njih dve ostale same, izuzev Galena - koji je stajao nedaleko od njih i proučavao kartu, češkajući se po bradi. „Onaj mladić je upravo pokazao veoma snažan Talenat. To će biti od koristi. Perinova vojska imaće sečiva načinjena pomoću Moći - i to će je ojačati."

„Postupak mi je delovao veoma iznurujuće", primeti Faila. „Čak i da Niejld može da ponovi ono što je učinio, čisto sumnjam da ćemo imati vremena da napravimo mnogo oružja."

„Svaka sitnica može da pomogne", odgovori Berelajn. „Ova vojska koju je tvoj muž okupio biće nešto neverovatno. Ovde je na delu ta’veren. On okuplja ljude, a oni uče neverovatno vešto i umešno."

„Možda“, reče Faila, lagano obilazeći nakovanj i ne skidajući pogled s Berelajn, koja ga je takođe obilazila, ali naspram nje. Kakvu li igru Berelajn igra?

„Onda moramo da razgovaramo s njim“, reče Berelajn. „Da ga skrenemo sa ovog puta.“

„Sa ovog puta?“, upita Faila, ali sa iskrenom zbunjenošću.

Berelajn stade, a nešto joj zatitra u očima. Delovala je napeto. Zabrinuta je, pomislila je Faila. Duboko se brine zbog nečega.

„Lord Perin ne sme da napadne Bele plaštove", reče joj Berelajn. „Molim te, moraš mi pomoći da ga ubedim u to.“

„Neće ih on napasti", odgovori joj Faila. Prilično je sigurna u to.

„Priprema savršenu zasedu“, odgovori joj Berelajn. „Aša’mani koji će koristiti Jednu moć. Dvorečanske lukonoše koji će s visine streljati tabor Dece. Konjica koja će se nakon toga obrušiti na njih i počistiti ih.“ Oklevala je, delujući kao da joj je loše. „Savršeno ih je namestio. Kazao im je da će prihvatiti kaznu ako i on i Damodred prežive Poslednju bitku. Ali Perin će se postarati da Beli plaštovi ne stignu do Poslednje bitke. On će tako moći da ispuni zavet koji je dao, ali i da izbegne da se preda.“

Faila odmahnu glavom. „Berelajn, on to nikada ne bi učinio."

„Možeš li biti sigurna u to?“, upita Berelajn. „Potpuno sigurna?"

Faila se pokoleba. Perin se u poslednje vreme mnogo promenio. Većina promena je dobra, kao njegova odluka da napokon prihvati da bude vođa. A zaseda koju je Berelajn pomenula imala bi savršenog, bezobzirnog smisla.

Ali takođe bi bila pogrešna. Strašno pogrešna. Perin to ne bi učinio, ma koliko se promenio. Faila je u to sigurna.

„Da“, reče. „Obećanja Galadu, a onda takvo klanje Belih plaštova - to bi izjelo Perina. On ne razmišlja na takav način. Do toga neće doći.“

„Nadam se da si u pravu“, odgovori joj Berelajn. „Nadala sam se da ćemo postići nekakav dogovor s njihovim zapovednikom pre nego što smo otišli..."

Beli plašt! Svetlosti! Zar nije mogla da odabere nekog velmožu u logoru kojem će se okrenuti? Nekoga koji nije oženjen? „Berelajn, ti baš ne umeš da odabereš muškarca, zar ne?" Te reči su joj se jednostavno otele.

Berelajn se okrenu da pogleda Failu, razrogačivši oči ili od zatečenosti ili od besa. „A šta je s Perinom?"

„On bi se neverovatno loše slagao s tobom", odgovori Faila i frknu. „To si noćas dokazala time što si mislila da je on u stanju da učini nešto onako."

„Nije bitno da li bismo se slagali. Obećan mi je."

„Ko ti ga je obećao?"

„Gospodar Zmaj", odgovori Berelajn.

„Molim?“

„Došla sam pred Ponovorođenog Zmaja u Kamen Tira“, objasni ona. „Ali on nije želeo da me uzme za sebe - čak je pobesneo zbog mojih pokušaja. Tada sam shvatila da on, Ponovorođeni Zmaj, namerava da za ženu uzme neku daleko veću gospu, verovatno Elejnu Trakand. To ima smisla - on ne može da mačem pokori baš sve zemlje; do nekih će morati da dođe sklapanjem savezništva. Andor je veoma moćan, njime vlada žena - i biće mu od koristi da kroz brak upravlja njim.“

„Perin kaže da Rand ne razmišlja tako, Berelajn", odgovori Faila. „Nije toliko proračunat. Na osnovu onoga što znam o njemu, i ja bih tako rekla.“

„A isto to pričaš i za Perina. Ti bi da ja poverujem da su oni baš toliko priprosti. Da nemaju zrno mozga u glavi."

„Nisam to rekla.“

„Ali sve vreme se služiš istim izlizanim poricanjima. To umara. Pa, shvatila sam šta je gospodar Zmaj nagoveštavao, pa sam pažnju preusmerila na jednog od njegovih bliskih saradnika. Možda mi ih on baš i nije obećao. To je loš izbor reči. Ali znala sam da će mu biti drago ako sklopim savez s jednim od njegovih bliskih saveznika i prijatelja. Štaviše, pretpostavljala sam da on želi da ja to učinim - napokon, gospodar Zmaj jeste poslao Perina i mene zajedno na ovaj zadatak. Međutim, nije mogao da iskreno kaže šta želi, da ne bi uvredio Perina."

Faila se pokoleba. S jedne strane, to što je Berelajn upravo ispričala zapravo je čista glupost... ali s druge, može da shvati šta se toj ženi možda učinilo. Ili, možda je bolje reći - šta je želela da vidi. U njenim očima, rasturanje braka nije ništa nemoralno. To je politika. Samim tim je logično da bi Rand verovatno trebalo da želi da za sebe veže države tako što će njegovi najbliži prijatelji sklapati brakove.

To ne menja činjenicu da ni on ni Perin nemaju takvo gledište na pitanja koja se tiču srca.

„Digla sam ruke od Perina", nastavi Berelajn. „Tu se držim svog obećanja. Ali to znači da sam sada u teškoj situaciji. Odavno sam mišljenja da je veza s Ponovorođenim Zmajem jedina nada koju Majen ima da će u predstojećim godinama zadržati nezavisnost."

„Brak ne služi samo za ostvarivanje političkih prednosti", kaza joj Faila.

„Ali prednosti su toliko očigledne da ne mogu da se zanemare."

„A ovaj Beli plašt?" upita Faila.

„Polubrat kraljice Andora", odgovori Berelajn, blago crveneći. „Ako gospodar Zmaj zaista namerava da Elejnu Trakand uzme za ženu, to će me povezati s njim."

Reč je o nečemu daleko višem od toga; Faila to vidi po Berelajninom ponašanju i po tome kako izgleda kada priča o Galadu Damodredu. Ali ako želi da to opravda političkim pobudama, Faila ne vidi razloge da je u tome razuverava - sve dok joj to skreće pažnju sa Perina.

„Uradila sam ono što si tražila od mene“, nastavi Berelajn. „Zato sada ja tražim pomoć od tebe. Ako bude izgledalo da će ih on ipak napasti - molim te, pomozi mi da ga odvratim od toga. Možda uspemo zajedno."

„U redu“, pristade Faila.

Perin je jahao na čelu vojske koja je prvi put delovala kao da je jedinstvena. Zastava Majena, zastava Geldana, barjaci plemićkih kuća među izbeglicama. Čak i nekoliko barjaka koje su momci sašili da predstavljaju razne delove Dveju Reka. Iznad svih njih vijorila se vučja glava.

Lord Perin. Na to se nikada neće navići, ali možda je to ipak nešto dobro.

Potera Koraka kasom pored otvorene kapije, dok su vojnici marširali kroz nju i pozdravljali ga. Za sada su obasjani bakljama. Nadao se da će usmerivači kasnije moći da osvetle bojno polje.

Jedan čovek priđe Koraku i Perin oseti miris životinjskog krzna, zemlje i zečje krvi. Elijas je otišao u lov dok je čekao da se vojska prikupi. Da bi neko noću ulovio zečeve, mora da bude dobar lovac. Elijas je kazao da je tako veći izazov.

„Elijase, jednom si mi nešto rekao", kaza mu Perin. „Kazao si mi da bi trebalo da bacim sekira ako je ikada zavolim."

„Jesam."

„Mislim da se to odnosi i na vodstvo. Titule bi trebalo da dobijaju ljudi koji ih ne žele - tako mi se čini. Mislim da ću možda biti dobro, sve dok to imam na umu.“

Elijas se tiho zasmeja. „Lepo izgleda kada se onaj barjak vijori."

„Pristaje mi. Oduvek mi je pristajao. Samo ja nisam baš uvek pristajao njemu."

„Duboke misli za jednog kovača."

„Možda." Perin iz džepa izvadi kovačku slagalicu, onu koju je našao u Maldenu. Još mu nije pošlo za rukom da je rastavi. „Je li ti ikada bilo neobično što kovači deluju kao tako jednostavni ljudi, ali upravo oni prave ove plamene zagonetke, koje je tako teško prokljuviti?"

„Nikada nisam razmišljao o tome. Dakle, sada si napokon jedan od nas?"

„Ne“, odgovori Perin i skloni slagalicu. „Ja sam to što jesam. Napokon." Nije bio siguran šta se to u njemu promenilo. Ali možda je nevolja i bila u tome što je previše razmišljao.

Zna da je našao ravnotežu. Nikada neće biti kao Noam, čovek koji se izgubio i postao vuk. To mu je dovoljno.

Perin i Elijas čekali su neko vreme i gledali vojsku kako prolazi. S tim većim kapijama Putovanje je bilo lakše; svi borci će proći za manje od sat. Ljudi su dizali ruke da pozdrave Perina, mirišući ponosno. Njegova povezanost s vukovima nije ih plašila; zapravo, čak deluju manje zabrinuto sada kada su upućeni u sve pojedinosti. Pre toga je bilo nagađanja. Pitanja. Sada mogu da se naviknem na istinu. I da se ponosim njom. Njihov lord nije običan čovek. On je nešto posebno.

„Perine, moram da idem“, kaza mu Elijas. „I to noćas, ako mogu.“

„Znam. Poslednji lov je počeo. Idi s njima, Elijase. Srešćemo se na severu."

Ostareli Zaštitnik uhvati Perina za rame. „Ako se ne vidimo tamo, možda ćemo se sresti u snu, prijatelju moj.“

„Ovo je san“, smešeči se odgovori Perin. „I hoćemo se sresti opet. Ako budeš s vukovima, pronaći ću te. Dobar lov, Dugi Zube.“

„Dobar lov, Mladi Biče.“

Elijas se izgubi u mraku a da skoro nikakav zvuk nije načinio.

Perin dodirnu topao čekić na svom boku. Mislio je da će ta odgovornost biti još jedno breme na njegovim plećima. Ali sada kada ju je prihvatio - zapravo se oseća lakše. Perin Ajbara je bio običan čovek, ali Perin Zlatooki je simbol, i stvorili su ga ljudi koji ga slede. Perin tu nije imao nikakvog izbora; može samo da predvodi najbolje što ume. Ako to ne učini, simbol neće nestati, već će ljudi samo izgubiti veru u njega. Baš kao što se desilo s jadnim Aramom.

Žao mi je, prijatelju moj, pomislio je. Tebe sam najviše izneverio. Nema svrhe osvrtati se na to. Jednostavo će morati da tera dalje i da bude bolji. „Ja sam Perin Zlatooki", reče, „čovek koji razgovara s vukovima. Valjda je dobro biti taj čovek.“ On mamuznu Koraka kroz kapiju. Nažalost, Perina Zlatookog noćas čeka ubijanje.

Galad se probudio čim je šatorsko krilo zašuštalo. Odagnao je poslednje ostatke sna - budalaštine u kojoj je večerao s tamnokosom lepoticom savršenih usana i lukavog pogleda - pa se latio mača.

„Galade!“, siknu nečiji glas. Bio je to Trom.

„Šta je bilo?“, upita Galad, i dalje držeći šaku na balčaku.

„Bio si u pravu", reče mu Trom.

„U vezi sa čim?"

„Vratila se Ajbarina vojska. Galade, oni su na uzvisini neposredno iznad nas! Primetili smo ih samo slučajno; naši ljudi su motrili na put, kao što si nam naredio."

Galad opsova, pa se pridiže u sedeči položaj i zgrabi rublje. „Kako su se popeli tamo a da ih nismo primetili?"

„Mračne sile, Galade. Bajar je bio u pravu. Video si kojom se brzinom isprazni njihov logor."

Njihovi izviđači vratili su se pre sat vremena. Zatekli su Ajbarino logorište sablasno prazno, kao nastanjeno avetima. Niko ih nije video kako odlaze putem.

A sada ovo. Galad se brzo obuče. „Digni ljude na noge. Pokušaj da to uradiš tiho. Bio si pametan što nisi poneo nikakav izvor svetlosti; to bi možda zbunilo neprijatelja. Neka ljudi stave oklope u svojim šatorima."

„Da, moj gospodaru kapetane zapovedniče", odgovori Trom. Šuškanje obznani da je otišao.

Galad se žurno oblačio. Šta sam to uradio? Bio je uveren da je donosio dobre odluke na svakom koraku, a evo do čega ga je to dovelo. Ajbara je u položaju da ga napadne, dok njegovi ljudi spavaju. Sve otkad se Morgaza vratila, Galad se osećao kao da mu se čitav svet ruši. Ono što je nekada bilo ispravno više mu nije jasno - ne kao što je nekada bilo. Put koji se pruža ispred njega deluje mu maglovito.

Trebalo bi da se predamo, pomislio je nameštajući plašt preko oklopa. Ali ne. Deca Svetla nikada se ne predaju Prijateljima Mraka. Kako sam uopšte mogao da pomislim tako nešto?

Moraju da izginu boreći se. Ali šta će time postići? Kraj Dece, koja će izginuti pre nego što Poslednja bitka uopšte otpočne. Šatorsko krilo opet zašušta, a on munjevito isuka mač, spreman da napadne.

„Galade", obrati mu se Bajar. „Mrtvi smo zbog tebe." U glasu mu se nije čuo ni tračak poštovanja.

Galad se nakostreši na tu optužbu. „Oni koji hodaju pod Svetlošću ne smeju preuzimati odgovornost za postupke onih što slede Senku." Bile su to reči Lotaira Mantelara. „Postupio sam časno."

„Trebalo je da napadneš, a ne da učestvuješ u onom besmislenom suđenju.“

„Bili bismo pregaženi. On je imao Aes Sedai, Aijele, muškarce koji mogu da usmeravaju, više vojnika od nas - i moći koje mi ne razumemo."

„Svetlost bi nas zaštitila!"

„Ako je to tačno, zaštitiće nas i sada", odvrati Galad dok mu se samouverenost vraćala.

„Ne“, besno prošapta Bajar u odgovor. „Sami smo doveli sebe do ovoga. Ako propadnemo, zaslužili smo da nam se to desi.“ Platno na ulazu u šator zašušta kada on ode.

Galad je na tren samo stajao, a onda je prikopčao opasač s mačem. Samoprekor i kajanje moraće da sačekaju. Mora da nađe neki način da preživi današnji dan. Ako ga uopšte ima.

Odgovoriti na njihovu zasedu našom, pomislio je. Naredite ljudima da ne izlaze iz šatora dok ne počne napad, a onda iznenaditi Ajbaru jurišom i...

Ne. Ajbara če početi tako što če strelama zasuti šatore, nanoseči smrt iz daljine. To bi bio najbolji način da iskoristi prednost koju mu pružaju položaj na visini i njegove lukonoše.

Najbolje što može da uradi jeste da naredi ljudima da stave oklope, a onda da na njegov znak pojure iz šatora svi zajedno i potrče prema konjima. Amadičani mogu da obrazuju red kopljanika u podnožju brda. Ajbara se možda odvaži da naredi juriš konjice niz strmu padinu koja se spušta s visoravni, ali kopljanici bi mogli da ometu takav potez.

Strelci su i dalje nevolja. Štitovi će pomoći, ali malo. Duboko udahnu, pa izađe u mrak da izda naređenja.

„Kada bitka počne", govorio je Perin, „hoću da se povučeš na neko bezbedno mesto. Neću pokušati da te pošaljem u Andor; znam da nećeš otići. Ali ne smeš da učestvuješ u bici. Ostani iza borbenih redova, sa odredima koji su zaduženi da brane pozadinu."

Faila ga na tren pogleda. On je sedeo na svom atu, gledajući pravo preda se. Stajali su na vrhu visoravni, dok su se poslednji ostaci njegove vojske prikupljali i razmeštali, izlazeći iz kapija otvorenih u pozadini. Džori Kongar nosio je prigušenu svetiljku za Perina. Obasjavala je okolinu veoma slabašnim svetlom.

„Naravno, moj lorde", smesta odgovori Berelajn.

„Hoću da mi se zakunete na to", nastavi Perin, i dalje gledajući napred. „Ti i Alijandra, Berelajn. Faila, tebe ću samo zamoliti i nadati se."

„Milostivi, dajem reč", odgovori mu Alijandra.

Perinov glas bio je tako odlučan, što je Failu brinulo. Je li moguće da je Berelajn u pravu? Da li će on napasti Bele plaštove? Oni su nepredvidljiv činilac, iako tvrde kako žele da se bore u Poslednjoj bici. Lako bi mogli više da naškode nego pomognu. Sem toga, Alijandra je Perinova vazalka, a Beli plaštovi su u njenom kraljevstvu. Ko zna kakvu bi sve štetu mogli da nanesu pre nego što odu? Sem toga, nad njim se nadnosi i mač buduće Galadove presude.

„Milostivi", zabrinuto mu se obrati Berelajn. „Molim te, ne čini ovo."

„Radim samo ono što moram", odvrati Perin, gledajući niz put koji je vodio ka Džehani. Beli plaštovi ne nalaze se u tom smeru. Oni su južno od Perinovog položaja.

„Perine", kaza Faila, krajičkom oka gledajući Berelajn. „Šta to..."

Neki čovek odjednom izroni iz senki, potpuno bešumno iako je prolazio kroz suvo žbunje. „Perine Ajbara", javi se Gaul. „Beli plaštovi znaju da smo ovde."

„Jesi li siguran?", upita Perin. Nije zvučao uzbuđeno zbog toga. „Pokušavaju da nam to ne stave do znanja", odgovori Gaul, „ali ja jasno vidim. Device su saglasne. Pripremaju se za bitku, a konjušari odvezuju konje i stražari se kreću od šatora do šatora."

Perin klimnu. Mamuznu Koraka kroz žbunje, jašući sve do same ivice visoravni. Faila potera Sunčanu za njim. Berelajn se držala blizu nje.

Padina se strmo spuštala sve do drevnog rečnog korita koje je prolazilo pored puta ispod brda. Put se prostirao iz smera Džehane, sve do podnožja ovih visoravni, gde je skretao prema Lugardu. Baš na toj krivini nalazila se jedna udolina, zaklonjena brdom, u kojoj su Beli plaštovi podigli svoje šatore, tako da su bili raspoređeni u krugovima.

Oblaci nisu bili gusti, tako da je bleda mesečina obasipala krajolik srebrnastom belinom. Pala je niska izmaglica, mahom se zadržavajući u rečnom koritu, gde je bila gusta i neprozirna. Perin je šestario pogledom preko tog prizora; pružao mu se jasan pogled na put u oba smera. Odjednom se ispod brda začu vika, a ljudi izjuriše iz šatora Belih plaštova i potrčaše prema konjima. Baklje se razbuktaše.

„Strelci napred!", zaurla Perin.

Dvorečani pojuriše do ruba svog uzvišenog položaja.

„Pešadija, odmah iza strelaca!" prodra se Perin. „Arganda, na levo krilo. Galene, na desno! Viknuću ako mi bude potrebno da nam raščistite bojište." Okrenu se pešadiji - koja se mahom sastojala od nekadašnjih izbeglica. „Momci, budite zbijeni. Ne spuštajte štitove i neka vam ruke u kojima držite koplja budu gipke. Strelci, natežite lukove!"

Faila poče da se preznojava. Ovo nije u redu. Perin zacelo neće valjda da...

On i dalje nije gledao Bele plaštove ispod njih. Zurio je u rečno korito s druge strane, možda stotinak jardi iza visoravni, koja se završavala strmom padinom zbog toga što ju je drevna reka podrivala. Perin je izgledao kao da vidi nešto što ostali ne vide. A sa onim njegovim zlatnim očima, možda i jeste tako.

„Milostivi", javi se Berelajn, terajući konja do njegovog i zvučeći očajnički. „Ako već moraš da napadneš, možeš li da poštediš zapovednika Belih plaštova? On bi se iz političkih razloga mogao pokazati korisnim."

„O čemu to priča?“, upita Perin. „Razlog zašto sam ovde baš i jeste da bih sačuvao Damodreda u životu.“

„Ti... šta?“, upita Berelajn.

„Milostivi!" odjednom uzviknu Grejdi, koji je jahao u blizini. „Osečam usmeravanje!“

„Šta je ono tamo?" viknu Džori Kongar i pokaza. „Nešto je u magli. To...“

Faila začkilji. Neposredno ispod vojske, u nekadašnjem rečnom koritu, prilike počeše da se ukazuju, kao da se dižu iz zemlje. Izvitoperena stvorenja sa životinjskim glavama i telima, upola viša od Perina, s grubim oružjem. Među njima su se kretale vitke i bezoke prilike u crnom.

Magla je kuljala oko njih dok su se kretale napred, obavijene pramičcima sumaglice. Stvorenja su se i dalje pojavljivala. Na desetine njih. Stotine. Hiljade.

Čitava vojska Troloka i Mirdraala.

„Grejdi, Niejlde!", zaurla Perin. „Svetlo!"

Jarke bele kugle pojaviše se u vazduhu. Sve više i više Troloka dizalo se iz magle, kao da ih ona rađa, ali delovali su zgranuto zbog svetlosti. Dizali su glave, čkiljili i zaklanjali oči.

Perin zagunđa. „Vidiš li ti to? Nisu bili spremni na nas; mislili su da će lako pregaziti Bele plaštove." Okrenu se, pa pređe pogledom po redovima iznenađenih vojnika. „Pa, ljudi - hoćete da me sledite u Poslednju bitku? Sada ćemo da je okusimo! Lukonoše, puštajte strele! Pošaljimo onaj Nakot Senke u jamu koja ih je okotila!"

Diže svoj novoiskovani čekić - i bitka otpoče.