Tornjevi ponoći

56 Nešto nije u redu

Na stubu ispred Egveninog šatora začu se tiho kucanje. „Napred", kaza ona listajući hartije na svom stolu.

Gavin uđe. Odrekao se svoje lepe odeće i odabrao smeđe čakšire i nešto svetliju košulju. S ramena mu je padao zaštitnički plašt koji menja boje, tako da se on stapao sa okruženjem. Egvena je bila odevena u kraljevsku zeleno-plavu haljinu.

Plašt mu zašušta kada sede pored njenog stola. „Elejnina vojska prolazi. Javila je da je krenula u posetu našem taboru."

„Izvrsno", reče mu Egvena.

Gavin klimnu, ali je bio uznemiren. Ta kugla osećanja koju je veza s njim stvorila veoma je korisna. Da je ranije znala koliko joj je posvećen, odavno bi ga vezala.

„Šta je bilo?" upita ga Egvena, ostavljajući svoje hartije.

„Ajbara", odgovori on. „Nije pristao da se sastane s tobom."

„Elejna je kazala da će možda biti težak za saradnju."

„Mislim da će on stati na Al’Torovu stranu", reče Gavin. „To se vidi po tome kako je podigao svoj logor, po strani od svih ostalih. Smesta je poslao glasnike Aijelima i Tairencima. Egvena, on ima dobru vojsku. Ogromnu. Beli plaštovi su u njoj."

„To mi ne zvuči kao da je preterano verovatno da će stati uz Randa“, primeti Egvena.

„Ne zvuči ni kao da će stati uz nas“, odgovori Gavin. „Egvena... Bele plaštove predvodi Galad."

„Tvoj brat?"

„Da." Gavin odmahnu glavom. „Tako mnogo vojski, tako mnogo različitih odanosti - sve suprotstavljeno. Ajbara i njegova vojska mogli bi da budu varnica koja će nas sve zapaliti."

„Biće bolje kada se Elejna smesti", odgovori mu Egvena.

„Egvena, šta ako Al’Tor ne dođe? Šta ako je sve ovo namenjeno da svima skrene pažnju sa onoga što zapravo radi?"

„A zašto bi on to učinio?" upita Egvena. „Već je dokazao kako može da izbegne da ga bilo ko pronađe, ako to želi." Odmahnu glavom. „Gavine, on zna da ne bi trebalo da lomi one pečate. Makar jedan deo njega to zna. Možda mi je to upravo stoga i rekao - kako bih mogla da prikupim one koji će mu pružiti otpor i kako bih mogla da ga odgovorim od toga."

Gavin klimu. Više nije bilo raspravljanja, niti ubeđivanja. Pravo je čudo kako se promenio. Napet je kao što je i bio, ali manje zajedljiv. Od one noći sa ubicama, počeo je da radi kako ona kaže. Ne kao sluga, već kao saradnik posvećen ispunjavanju njene volje.

To je predivno. Takođe je i veoma važno, budući da je Dvorana Kule izgleda rešena da raskine sporazum kojim joj se prepušta da se ona nosi s Random. Spustila je pogled na hrpu hartija ispred sebe, u kojoj nije bio mali broj pisama punih „saveta" koja su joj uputile Predstavnice.

Ali obratile su se njoj, umesto da je zaobilaze. To je dobro i ona ne može da ih zanemaruje. Mora se potruditi da one i dalje veruju kako je najbolje da sarađuju s njom. Istovremeno, ne može dopustiti da pretpostave da će ona popustiti nakon nešto malo povike.

Veoma tanana ravnoteža. „Pa, hajde da se vidimo s tvojom sestrom."

Gavin gipko ustade. Tri prstena koja je nosio na lančiću oko vrata zazveckaše kada se pomerio; moraće ga opet pitati odakle mu. Mučaljiv je u vezi s njima, što je čudno. On joj pridrža šatorsko krilo sa ulaza, a ona izađe iz šatora.

Napolju su sivi oblaci sakrivali sunce u predvečerje. Brinovi vojnici žurno su radili na palisadi. Poslednjih nekoliko nedelja njegova vojska se uvećala, tako da su oni zauzeli čitavu istočnu stranu široke travnate ravnice opkoljene šumom, koja je nekada bila poznata kao Merilor. Ruševine utvrđene kule koja je tu bila podignuta bile su rasute na severnoj strani polja, prekrivene mahovinom i bezmalo se nisu videle od trnjaka.

Egvenin šator bio je na uzvisini, tako da joj se pogled pružao na mnoge tu utaborene vojske. „Je li ono neka nova oružana sila?“, upita ona, pokazujući omanju vojsku koja je zauzela položaj neposredno ispod ruševina.

„Oni su sami došli“, odgovori joj Gavin. „Uglavnom su seljaci. To čak i nije prava vojska; većina njih uopšte nema mačeve. Mahom su naoružani vilama, sekirama za drva i palicama. Pretpostavljam da ih je Al’Tor poslao. Juče su počeli da se okupljaju."

„Zanimljivo", primeti Egvena. Delovali su skupljeno s koca i konopca, s različitim šatorima i bez imalo razumevanja kako da se podigne vojni logor. Ali izgleda da ih ima pet do deset hiljada. „Neka ih izviđači drže na oku.“

Gavin klimnu.

Egvena se okrenu i primeti povorku kako prolazi kroz nekoliko obližnjih kapija i diže tabor. Visoko iznad njih leteo je barjak sa andorskim lavom, a vojnici su marširali u pravim redovima. Jedna povorka u crvenoj i beloj odeći odvojila se od njih i zaputila prema Egveninom logoru, a iznad nje se vijorio kraljičin barjak.

Gavin je pratio Egvenu preko uvele trave kada je pošla Elejni u susret. Andorska kraljica baš nije žurila. Ostao je samo još jedan dan do trenutka koji je Rand odredio. Ipak, došla je - a došli su i drugi. Aijeli su došli s Darlinom iz Tira, a njena moć ubeđivanja bila je dovoljno velika da joj omogući da tu dovede i veliki odred Ilijanaca, koji su se utaborili na zapadnoj strani travnate ravnice.

Sudeći po svim izveštajima, Kairhijenjani su sada Elejnini i dolaze skupa sa Andorcima i velikim brojem ljudi iz Družine Crvene ruke. Egvena je poslala ponudu kralju Roedranu Murandijskom da mu omogući da dođe kroz kapiju, kao i ženu koja će to omogućiti, ali nije bila sigurna hoće li on doći. Međutim, čak i bez njega tu je zastupljen znatan broj svetskih država, naročito pošto se među Perinovim vojskama vijore i barjaci Geldana i Majena. Moraće da stupi u dodir s njihovim vladarkama i da vidi je li moguće da se njih dve priklone njenom mišljenju. Ali sve i da nije, zacelo će oni koje je okupila biti dovoljni da ubede Randa da promeni namere. Svetlost dala da je to dovoljno. Ne želi ni da razmišlja o onome što će se desiti ako on od nje iznudi nekakav ishitreni potez.

Pošla je niz stazu, klimanjem glave odgovarajući sestrama koje su je pozdravljale klimanjem i Prihvaćenima koje su padale u naklone, vojnicima koji su pozdravljali i slugama koje su se klanjale. Rand će...

„Nemoguće!" ote se Gavinu i on se ukopa.

„Gavine?", upita ona mršteći se. „Jesi li..."

On potrča preko korovom obraslog brda. Egvena nezadovoljno pogleda za njim. I dalje je plahovit i nagao. Zašto se odjednom toliko uznemirio? Nije reč o zabrinutosti; to bi osetila. Bila je to zbunjenost. Požurila je za njim, onoliko brzo koliko joj je to dostojanstvo dopuštalo. Elejnino poslanstvo zaustavilo se na uveloj travi.

Gavin se bacio na kolena pred nekim. Bila je to neka starija žena riđe-zlatne kose, što je stajala pored nasmešene Elejne, koja je još bila u sedlu.

Ah, pomislila je Egvena. Njene uhode sinoć su je obavestile o toj glasini, ali želela je da je potvrdi pre nego što razgovara o tome s Gavinom.

Morgaza Trakand je živa.

Egvena još nije prilazila. Kada pođe napred, Elejna će morati da joj poljubi prsten, a čitava povorka da joj se pokloni; to će upropastiti Gavinov trenutak. Dok je čekala, oblaci se razrediše.

Odjednom se razdvojiše, a tmurni gromonosni oblaci povukoše se daleko. Nebo se pretvori u brisano plavo polje, u duboko i čisto prostranstvo. Elejna razrogači oči, okrećući se u sedlu i gledajući prema Perinovom delu ogromnog logora.

Dakle, došao je, pomislila je Egvena. I spokoj je nastupio. Tren mira pre razorne oluje.

„Pokušaj ti, Emarine", reče Androl, u društvu male skupine ljudi u jednom šumarku blizu granice područja koje Crna kula zauzima.

Dostojanstveni plemić se usredsredi, držeći Jednu moć. Tkanja sevnuše oko njega. Uzevši u obzir koliko je malo vremena proveo učeći i vežbajući, izvanredno je vešt, pa je stručno izradio tkanje za kapiju.

Umesto da otvori rupu u vazduhu, tkanje se rasturi i nestade. Emarin se okrenu prema ostalima, dok mu se znoj shvao niz lice. „Obrazovanje ovih tkanja deluje mi teže nego ranije“, reče.

„Zašto ne rade?“, upita Evin. Mladić se crveneo od besa - kao da je ta muka s kapijama zapravo neka uvreda.

Androl odmahnu glavom i prekrsti ruke. Krošnje su šuštale, lišće je podrhtavalo padajući na tle kao kiša. Bilo je smeđe kao da je jesen. To ga je mučilo. Za vreme svojih životnih putovanja proveo je neko vreme obrađujući zemlju, pa je stekao seljački osećaj za to je li sve u redu s prirodom.

„Hajde opet pokušaj ti, Androle“, reče Evin. „Ti si uvek dobar s kapijama."

On pogleda drugu trojicu. Kanler je bio treća prisutna osoba; ostareli andorski seljak veoma se namrštio. Naravno, Kanler se često mršti na sve i svašta.

Androl sklopi oči i izbaci iz sebe sve strasti, prihvatajući prazninu. Saidin je tu blistao, kao život i Moć. Zgrabi ga i otpi iz njega. Otvori oči i ukaza mu se životniji svet. Zar uvele biljke mogu istovremeno delovati i bolesno i kao da su pune života? To je neobično preklapanje dve slike koje saidin omogućava.

Usredsredi se. Njemu je otvaranje kapija daleko lakše od drugih tkanja; nikada nije shvatao zašto. Mada usmeravanjem ne može da rascepi ni kamičak, može da otvoru kapiju dovoljno veliku da se kroz nju proteraju kola. Logan je to nazvao zadivljujućim, a Taim nemogućim.

Ovoga puta, Androl je svu svoju Moć sasuo u to tkanje. On razume kapije. One imaju smisla. Možda je to zbog njegove urođene sklonosti ka putovanju i ka otkrivanju novih mesta i novih veština.

Tkanja se spojiše. Nije primetio ništa od poteškoća koje je Emarin pomenuo. Međutim, u trenutku kada je dobro poznati blesak svetlosti trebalo da se pojavi, tkanje je počelo da se rastače. Androl pokuša da ga zadrži i da ga opet spoji. Na trenutak se učinilo kao da će mu to uspeti. Međutim, onda mu tkanja iskliznuše i ispariše. Kapija se nije obrazovala.

„Sva ostala tkanja koja sam isprobao radila su kao i obično“, reče mu Evin i stvori kuglu svetlosti. „Sve i jedno."

„Samo kapije", progunđa Kanler.

„Kao...“, zausti Emarin, „kao da nešto želi da nas zadrži ovde. U Crnoj kuli."

„Pokušajte da otvorite kapije na drugim mestima u krugu", reče im Androl. „Ali pokušajte da oni koji su odani Taimu ne vide šta radite. Pretvarajte se da vršite ispitivanja zemljišta, kao što je Taim naredio."

Ljudi mu klimnuše, pa se njih trojica vratiše prema istoku. Androl izađe iz šumarka. Norli je stajao pored puta i tražio ga pogledom. Oniži gojazni Kairhijenjanin mahnu mu i priđe. Androl ga sačeka na pola puta. Norlijev osmeh bio je otvoren i prijatan. Niko nikada nije posumnjao da ga Norli uhodi, što je Androl dobro koristio.

„Jesi li razgovarao s Mezarom?" upita Androl.

„Vala jesam", odgovori mu Norli. „Ručao sam s njim." Norli mahnu Mišrejlu dok su prolazili pored njega. Bio je zauzet nadzorom odreda boraca koji su uvežbavali tkanja. Zlatokosi čovek nehajno se okrenu od njih.

„I?" napeto upita Androl.

„To zapravo nije Mezar", kaza Norli. „Oh, to jeste Mezarovo lice - ali to nije on. Video sam mu u očima. Muka je u tome što taj stvor - šta god da je - ima Mezarovo pamćenje. Priča kao on. Ali osmeh mu je pogrešan. Potpuno pogrešan."

Androl se naježi. „Norli, to mora da je on."

„Nije. Dajem ti reč."

„Jednostavno nije“, reče mu zdepasti čovek.

Androl duboko uzdahnu. Kada se Mezar vratio pre nekoliko dana - objašnjavajući da je Logan dobro i da će se sve s Taimom ubrzo rešiti - Androl je počeo da se nada da postoji nekakav izlaz iz sveg tog zamešateljstva. Ali bilo mu je nešto čudno u vezi s tim čovekom. Sem toga, M’hejl je napravio veliku predstavu od toga što je prihvatio Mezara kao punog Aša’mana; Zmaj ga je uzdigao. A sada Mezar - nekada iz dna duše odan Loganu - vreme provodi s Koterenom i ostalim Taimovim čankolizima.

„Androle, ovo ide na zlo“, tiho mu reče Norli, smešeći se i mašući još jednom odredu ljudi koji su vežbali. „Rekao bih da je vreme da odemo odavde, bilo to protiv naređenja ili ne.“

„Nećemo proći pored onih stražarskih postaja", odgovori mu Androl. „Taim neće da pusti ni one Aes Sedai da odu; čuo si koliko se ona punačka pre neki dan razbesnela pred kapijama. Taim noću udvostručuje stražu, a kapije ne rade.“

„Pa, nešto moramo da učinimo, zar ne? Mislim... šta ako su uhvatili Logana? Šta onda?“

„Ja...“ Ne znam. „Idi i popričaj sa ostalima koji su odani Loganu. Ja ću nas premestiti u zajedničke barake. Razgovaraj i s njima i s njihovim porodicama. Reći ćemo M’hejlu da želimo da oslobodimo prostor za pridošlice. Onda ćemo noću postavljati stražu."

„To će biti pomalo očigledno."

„Podela je već očigledna", reče Androl. „Idi i uradi šta sam ti rekao."

„Jašta. Ali šta ćeš ti da radiš?"

Androl duboko udahnu. „Ja ću da odem i da nam nađem neke saveznike."

Norh skrenu ulevo, ali Androl nastavi niz stazu koja je vodila kroz selo. Činilo mu se kao da mu sve manje i manje ljudi ukazuje poštovanje. Ili se boje da to čine, ili su prišli Taimu.

Družine ljudi u crnim kaputima stajale su prekrštenih ruku i gledale ga. Androl je pokušavao da ne oseća jezu. Dok je hodao, primetio je Mezara - kose prosede na slepoočnicama, puti domanske bakrene boje - kako stoji sa nekim čankolizima. Čovek mu se nasmeši. Mezar se nikada nije olako smešio. Androl mu klimnu, gledajući ga u oči.

I vide ono što je Norli video. Nešto debelo nije u redu. Iza tih očiju je nešto što nije u potpunosti živo. To kao da nije čovek, već iskrivljena slika čoveka. Senka nagurana u ljudsku kožu.

Svetlost nam svima pomogla, pomislio je Androl i požurio. Otišao je do južne strane sela, do malih koliba od izbeljenog drveta i sa slamnatim krovovima koje treba zameniti.

Androl se pokoleba ispred njih. Šta on to radi? Tu borave žene iz Crvenog ađaha. Rekle su da su došle da bi vezale Aša’mane, ali to još nisu učinile. Očigledno je reč o nekakvoj varci. Možda su došle da bi pokušale da ih sve do jednog smire.

Ali ako je tako, onda makar može da računa na njih da neće stati uz Taima. Kada zuriš ribi-lavu niz ždrelo, gusarska tamnica ne deluje toliko loše. Androl je za tu izreku čuo dok je radio na jednom ribolovačkom brodiću na jugu.

Duboko uzdahnu, pa pokuca. Dežmekasta Crvena otvori mu vrata. Imala je bezvremeno lice jedne Aes Sedai - ne mlado, ali ni staro. Odmerila ga je.

„Čujem da hoćeš da odeš iz Crne kule", reče joj Androl, nadajući se da radi pravu stvar.

„Je li se vaš M’hejl predomislio?", upita ona s nadom u glasu. Čak se i nasmešila. To je retkost za Aes Sedai.

„Ne“, odgovori joj Androl. „Koliko ja znam, i dalje vam je zabranjeno da odete."

Ona se namršti. „Onda..."

Tišim glasom, Androl joj reče: „Aes Sedai, ti nisi jedina koja bi da ode odavde."

Ona ga pogleda, a lice joj postade savršeno spokojno. Ne veruje mi, pomislio je. Baš je čudno kako i nedostatak osećanja može da prenese poruku.

On očajno pođe prema njoj, spuštajući ruku na dovratak. „Ovde nešto nije u redu. Reč je o nečemu gorem nego što shvataš. Nekada - davno - muškarci i žene koji koriste Moć stremili su da zajedno ostvare neke ciljeve. To ih je snažilo. Molim te, saslušaj me."

Ona je na tren samo stajala, a onda otvorila vrata. „Uđi, ali brzo. Tama - žena s kojom delim ovu kolibu - nije ovde. Moramo da završimo pre nego što se ona vrati."

Androl uđe u kolibu. Ne zna ulazi li u gusarsku tamnicu ili ribi-lavu u usta - ali to će morati da posluži.