Tornjevi ponoći

12 Prazna mastionica

Min je sedela na prozorskom okviru u Kamenu Tira, uživajući u toplini. Popodnevni lahor bio je svež, premda bremenit vlagom i mirisima koji su dopirali iz grada. Tairenci takvo vreme nazivaju „hladnjikavim", zbog čega se Min stalno smešila. Šta li bi ti ljudi rekli na čestitu andorsku zimu, kada sneg napada uza zidove a ledenice vise sa streha?

U poslednje vreme, sve što može da se kaže o vremenskim prilikama jeste da je manje sparno nego inače. Međutim, toplota u kojoj Min uživa nikakve veze nema s vrelinom vazduha.

Sunce obasjava grad. U dvorištima Kamena, Branioci u prugastim tunikama i čakširama stalno se zaustavljaju da bacaju poglede ka vedrom nebu. Oblaci i dalje vrebaju na obzorju, ali iznad grada su se rasturili u neprirodan prsten. Savršeno kružnog oblika.

Toplina koju Min oseća nije izazvana sunčevim zracima.

„Kako možeš da samo sediš?“, htede da čuje Ninaeva.

Min okrenu glavu. Prozor je bio širom otvoren, a zidovi Kamena debeli. Min je sedela na prozorskom okviru tako da su joj noge bile povijene u kolenima, a bosi tabani dodirivali suprotni zid. Čizme i čarape bile su joj na podu, pored naslaganih knjiga.

Ninaeva je koračala po sobi. Kamen Tira izdržao je opsade i oluje, ratove i suše, ali Min se pitala je li ikada preživeo išta nalik ljutitoj Ninaevi al’Mera. Tamnokosa Aes Sedai je poslednja tri dana ljutito hodala hodnicima kao gromonosni oblak, zastrašujući Branitelje i prestravljujući sluge.

„Tri dana“, reče Ninaeva. „Nema ga tri dana! Poslednja bitka je pred nama, a Ponovorođeni Zmaj se izgubio."

„Nije se izgubio", tiho reče Min. „Rand zna gde se nalazi."

„I ti to znaš", britko i šturo odbrusi Ninaeva.

„Ninaeva, neću da te odvedem do njega."

„A zašto da ne? Zacelo ne možeš da..."

„Potrebno mu je da bude sam."

Ninaeva zaćuta, pa priđe jednom stočiću u uglu i nasu sebi šoljicu rashlađenog tremalkinškog crnog. Rashlađeni čaj. To joj deluje tako čudno. Čaj bi trebalo da greje kada je hladno.

Min se opet zagleda ka severu, u daleke oblake. Sudeći po onome što oseća kroz vezu, gleda pravo u njega. Je li možda u Andoru? Ili u Krajinama? Isprva je bila na iskušenju da ga potraži pomoću te veze s njim, i to onda kada je osetila onu groznu patnju. Bol jači od onoga u ranama na njegovom boku. Patnju, bes i očaj. U tim trenucima Rand je delovao opasnije nego ikada. Čak ni one noći - kada je klečao nad njom i davio je jednom rukom - nije bio tako zastrašujući.

A onda...

Nasmešila se. A onda je došla toplina. Zračila je iz veze kao uteha iz zimske vatre u ognjištu. Dešava se nešto predivno, što je ona i ne znajući iščekivala.

„Ninaeva, sve će biti u redu", reče joj.

„Kako to možeš da kažeš?" Žena srknu gutljaj čaja. „On nije uništio Ebou Dar, ali to ne znači da nije opasan. Čula si šta se umalo desilo s Tamom. Njegovim rođenim ocem, Min."

„Čoveka ne bi trebalo da osuđuju zbog onoga što je umalo uradio, Ninaeva. Zaustavio se."

„Nije se zaustavio kod Natrinove humke."

„To je bilo nužno."

„U to vreme nisi tako mislila."

Min duboku odahnu. Ninaeva u poslednje vreme zapodeva svađu s njom; svakako ima razloga da bude napeta. Njen suprug jaše u smrt. Ponovorođeni Zmaj.- čovek kojeg ona i dalje smatra svojim štićenikom - sam tumara ko zna kuda, a Ninaeva ništa ne može da učini. A ako postoji nešto što Ninaeva mrzi, onda je to da bude bespomoćna.

„Ninaeva“, kaza joj Min. „Ako ovo potraje još neko vreme, odvešću te do njega. Obećavam ti.“

Aes Sedai je ošinu pogledom, „Još neko vreme?"

„Nekoliko dana.“

„Za nekoliko dana, on bi mogao da sravni Kairhijen sa zemljom."

„Ninaeva, zar zaista misliš da bi on to učinio?“, tiho upita Min. „Zaista?“

„Mislim li?“ Ninaeva čvrsto stisnu šolju i zagleda se u njen sadržaj. „Nekada bih se nasmejala na takvu pomisao. Znala sam Randa al’Tora, kao i dečaka koji je i dalje u njemu. Ali prestravljena sam od čoveka u kog se pretvorio. Stalno sam mu govorila kako mora da odraste. A onda... a onda je odrastao." Ona vidno zadrhta.

Min zausti da joj odgovori, ali pažnju joj privuče nekakav pokret. Dve Device - Surijal i Lerijan - stražarile su pred otvorenim dovratkom koji je vodio u hodnik; okrenule su se da gledaju nekoga kako se približava. U poslednje vreme, Device su uvek negde blizu Min.

Trenutak kasnije, u sobicu uđe Serena Nemdal. Minine odaje u Kamenu nisu velike - retko ih koristi, pošto umesto toga boravi s Random. U njenoj primaćoj sobi je jedan debeli plavo-beli tepih i stočić od trešnjevog drveta, ali malo šta pored toga.

Serena je tamnu kosu nosila upletenu s mnogobrojnim đinđuvama, kao po običaju, a pletenice su joj uokvirivale bezmalo savršeno lice. „Kecuejn Sedai", kaza Serena, „ima potrebe za tobom."

„Ma je li tako?", upita Ninaeva. „Pa, možda bi Kecuejn Sedai mogla da...“

„Alana je nestala", spokojno nastavi Serena. „Izgubila se iz svojih odaja. Branitelji, oni kažu da je nisu videli kako odlazi, a nije bilo nikakvih tragova kapije."

„O. Pa, hajdemo onda." Ninaeva izjuri iz odaje.

„Kad ti kažem, ništa nisam osetila", govorila je Korela. Smešila se i lupkala prstom po nosu. „Ne znam kako je otišla, sem ako ne misliš da je nekako izumela letenje - što, usudila bih se da kažem, i ne bi bilo tako nerazumno, uzevši u obzir šta se sve u poslednje vreme dešava."

Glupača, pomislila je Kecuejn, bezizražajno gledajući Korelu. Nehajnost ove žene je čak prijatnija od uobraženosti nekih drugih Aes Sedai, ali Kecuejn danas nema strpljenja za nju.

Žuta slegnu ramenima, i dalje se smešeći, ali ništa više ne reče. Kecuejn se podboči, šestareći pogledom po maloj odaji. Mesto za sanduk za odeću, ležaj za spavanje i stočić. Kecuejn bi očekivala da jedna Aes Sedai zahteva nešto više, čak i u Tiru. Naravno, Alana retko kada otkriva svoju povezanost sa Zmajem. Većina i ne zna za to.

Dve druge Aes Sedai - Rafela Sindal i Bera Harkin - stajale su po strani. Bera je kazala da je osetila Alanu kako usmerava, ali ništa zahtevno. Svakako nedovoljno da se otvori kapija.

Plamen spalio tu ženu! Kecuejn je mislila da drži Alanu u šaci, uprkos njenoj skorašnjoj tvrdoglavosti. Očigledno se namerno iskrala. U sanduku nema odeće, a pisaći sto je skoro potpuno čist. Ostala je samo prazna mastionica.

„Ništa ti nije rekla?“, upita Kecuejn.

„Ne, Kecuejn Sedai“, odgovori Bera. „Već nedeljama nismo razgovarale, sem u prolazu. Ja... pa, jesam je često čula kako plače u svojoj sobi.“

„O čemu se ovde radi?“, začu se novi glas. Kecuejn baci pogled prema dovratku kada Ninaeva stiže i pogleda je pravo u oči. „Ona je samo jedna osoba i koliko sam ja shvatila, bila je slobodna da ode kada god poželi."

„Fuj“, odbrusi Kecuejn. „Ta devojka nije samo jedna osoba. Ona je alatka. I to važna." Onda priđe stolu, držeći list hartije koji su pronašle u prostoriji. Bio je presavijen i na jednoj starni zapečaćen krvavocrvenim voskom. „Prepoznaješ li ovo?"

Ninaeva se namršti. „Ne. Zar bi trebalo?"

Laže li ili govori istinu? Kecuejn mrzi što ne može da veruje rečima žene koja sebe naziva Aes Sedai. Ali Ninaeva al’Mera nikada nije uzela u ruke Štap zakletvi.

Te oči delovale su iskreno zbunjeno. Ninaeva bi trebalo da bude od poverenja; ponosi se svojom iskrenošću. Sem ako to nije paravan. Ako nije Crna.

Oprezno, pomislila je. Na kraju ćeš postati nepoverljiva kao onaj mladić. Ninaeva nije dala tu poruku Alani, što je isključilo poslednju dobru teoriju u vezi s poreklom hartije koju je imala.

„Pa, Kecuejn Sedai, šta je to?“, zatraži da čuje Ninaeva. Bar se poslužila počasnim nazivom, ali Kecuejn svejedno umalo da ne prekori tu devojku zbog glasa kojim joj se obratila. Međutim, istini za volju, na ivici je ludila od osujećenosti isto koliko i Ninaeva. Ima trenutaka kada su takva osećanja opravdana. Jedan od tih trenutaka je kada je čovek suočen s krajem sveta, a Ponovorođeni Zmaj je potpuno razularen.

„Nisam sigurna", reče Kecuejn. „Pismo je otvoreno u žurbi - hartija pocepana. Bačeno je na pod, a poruka u njemu uzeta, skupa sa odećom i najosnovnijim potrepštinama."

„Ali zašto je to bitno?" upita Ninaeva. Iza nje Min skliznu u sobu, a dve Device zauzeše stražarski položaj pored vrata. Je li Min otkrila pravi razlog zašto je Aijeli prate?

„Zato, Ninaeva", reče joj Min, „što je ona put do njega.“

„Ninaeva frknu. „Ona nije bila od išta veće pomoći nego ti, Min.“

„Ma koliko ti bila ubedljiva, Ninaeva", zajedljivo joj reče Kecuejn, „Senka ume da privoli ljude da budu predusretljiviji."

Ninaeva pocrvene kao bulka, pa zagunđa sebi u bradu. Alana može da bude putokaz prema Ponovorođenom Zmaju. Ako su je otele sluge Mračnoga, Rand neće moći da se sakrije od njih. Njihove zamke bile su više nego dovoljno smrtonosne i kada su morali da ga mame i navode u njih.

„Bili smo budale", kaza Ninaeva. „Trebalo je da je čuva stotinu Devica."

„Izgubljeni su i ranije znali gde da ga nađu", kaza Kecuejn, mada je u sebi bila saglasna s njom. Trebalo je da se postara da Alana bude pod boljom stražom. „A on je preživeo. Ovo je samo još jedno na šta moramo da pazimo." Uzdahnu. „Može li neko da nam donese malo čaja?"

Bera je otišla po čaj, mada se Kecuejn zapravo nije potrudila da stakne nekakav uticaj kod te žene. Pa, izgleda da glas koji je prati nečemu vredi.

Bera se ubrzo vratila; Kecuejn je izašla u hodnik da razmisli. Prihvatila je šoljicu, pripremajući se za gorak ukus - tražila je čaj delimično i zbog toga što joj je bio potreban trenutak da razmisli, a žena praznih ruku često deluje bojažljivo.

Prinese čaj usnama. Šta sada? Da pita Branitelje na straži pred kapijama Kamena? Alana je sinoć - pošto su je pritisnuli - potvrdila da je Al’Tor i dalje na istom mestu. Negde na severu, možda u Andoru. Tri dana. Šta li taj glupi mladić...

Kecuejn se ukoči. Čaj je dobrog ukusa.

Zapravo, predivan je. Savršeno zaslađen medom. Malčice gorak i opuštajućeg ukusa. Prošle su nedelje, a možda i meseci otkad je Kecuejn probala čaj koji se nije pokvario.

Min oštro uzdahnu i hitro se okrenu prema severnom delu grada. Dve Device u dovratku nestadoše za tren oka, jureći niz hodnik. Kecuejnine sumnje bile su potvrđene; to što su tako pomno čuvale Min nije bilo toliko da bi nju štitile koliko da bi motrile na znakove...

„Stigao je", tiho kaza Min.