Tornjevi ponoći

47 Odaja za podučavanje

Faila je nestrpljivo sedela u sedlu, pokušavajući da se suzdrži i da se ne lecne kada je kapija rascepila vazduh. Smeđa livada pružala se s druge strane; Gauli i Device smesta se provukoše kroz kapiju kako bi otišli u izvidnicu.

„Jesi li siguran da ne želiš da pođeš?“, upita Perin Galada, koji je stajao po strani i posmatrao povorku, držeći ruke sklopljene iza leđa.

„Ne“, odgovori Galad. „Moj obrok sa Elejnom bio je dovoljan da u razgovoru nadoknadimo ono što smo propustili."

„Kako hoćeš", reče mu Perin, pa se okrenu ka Faili i pokaza joj kapiju.

Ona mamuznu Sunčanu. Napokon je vreme da se suoči s kraljicom Andora, pa je morala da se iz sve snage trudi da potisne usplahirenost. Perin prođe kroz kapiju s njom; na drugoj strani, Kaemlin je bio blizu - veličanstveni grad nad kojim su se propinjali šiljati tornjevi, vijorili crveno-beli barjaci, a iz središta grada dizao se dvor. Donji Kaemlin, koji se prostirao van gradskih zidova, pretvarao se u grad za sebe.

Perinova povorka sledila ih je kroz kapiju. Pažljivo je pripremljena da deluje zadivljujuće, ali ne i neprijateljski. Alijandra sa stotinu gardista. Stotinu dvorečanskih lukonoša s lukovima bez tetiva, koje su nosili preko ramena kao palice. Stotinu predstavnika Vučje garde, uključujući i veliki odred sitnijeg karihijenskog plemstva, sa šarenim prugama na uniformama sašivenim od tkanine kupljene u Belom Mostu. I naravno - tu su bili i Gaul i Device.

Grejdi je došao na kraju. Čovek je bio u uredno ispeglanom crnom kaputu, a na visokom okovratniku blistala mu je uglačana značka koja je označavala da pripada Predanima. Smesta je pogledao na zapad, ka Crnoj kuli. Tog dana, kada mu je Perin dao dozvolu, pokušao je da otvori kapiju koja bi ga odvela tamo. Nije mu uspelo. Perin je time bio uznemiren. Nameravao je da to ubrzo istraži - te noći ili najkasnije sledeće.

Gaul i Device okružiše Perina i Failu, pa povorka pođe niz put, dok su Arganda i odred Perinove Vučje garde jahali napred kako bi ih najavili. Ostali su lagano i dostojanstveno koračali. Kaemlin je narastao još više od Belog Mosta. Nekoliko vojski bilo je utaboreno blizu Donjeg Kaemlina. Verovatno pripadaju raznim velmožama koje su podržavale Elejnin uspon na presto.

Ali tu ima nečeg izrazito neuobičajenog. Oblaci su se rasturili iznad Kaemlina. Ti oblaci su drugde toliko sveprisutni da se Faila lecnula kada je to ugledala. Iznad grada se prostirao jezivo ravnomeran otvoreni krug u oblacima.

Arganda i Vučja garda se vratiše. „Moj lorde, moja gospo - primiče nas“, obznani on.

Faila i Perin nemo su jahali niz put. Predstojeći sastanak pretresli su na desetine puta; više nema šta da se kaže. Perin joj je pametno prepustio da vodi diplomatske pregovore. Svet ne može sebi da priušti rat između Andora i Dve Reke. Ne sada.

Dok su prolazili kroz gradske kapije, Perin i Aijeli postali su oprezniji. Ona je nemo trpela taj njihov preterano zaštitnički odnos. Koliko li će dugo njen život biti u senci toga što su je Šaidoi zarobili? Povremeno joj se čini da je Perinu mrsko da je pusti i u nužnik bez makar četrdesetak stražara.

Između zidina, ulice su se rojile od ljudi, a zgrade i tržnice bile su natrpane. Smeće se gomilalo, a kroz gomilu se provlačio zastrašujuće veliki broj uličnih derana. Ljudi su na sav glas vikali o opasnim vremenima - neki od njih možda čak i rade za trgovce, pa svojim kricima ohrabruju ljude da gomilaju potrepštine. Perinovi ljudi su tu kupili hranu, ali bila je skupa. Elejna će ubrzo morati da učestvuje u ceni hrane, ako to već ne čini. U kakvom li su stanju kraljevske zalihe?

Prođoše kroz Novi grad, pa onda uđoše u Unutrašnji grad i počeše uspon prema dvoru. Ispred dvorskih kapija umetnutih u besprekorne bele dvorske zidine, stajala je kraljičina garda odevena u crveno-bele dolame i sa uglačanim verižnjačama i oklopnim prsnicima.

Sjahali su čim su prošli kapiju. Odred od jedno stotinak članova produžio je s Perinom i Failom dublje u dvor. Sastojao se od svih Aijela kao i od manje počasne straže iz svakog dela vojske. Dvorski hodnici bili su široki, ali Faila se od tolikog broja ljudi svejedno osečala nekako stisnuto i skučeno. Put kuda su vodili Perina i nju išao je drugim smerom do prestone dvorane od puta kuda je prethodni put išla. Zašto ne koriste put koji vodi pravo do dvorane?

Činilo joj se kao da se malo toga promenilo otkad je Rand tu vladao. Više nema Aijela - izuzev onih koje je Perin doveo. Isti uzani crveni tepih prostirao se sredinom hodnika, u uglovima iste one urne, kao i ista ogledala na zidovima, kako bi stvarala pričinu prostranosti.

Takva građevina može stolećima da bude nepromenjena, ne hajući za to čije stope gaze tepihe i čija zadnjica greje presto. Za godinu dana, u tom dvoru smenili su se Morgaza, jedan od Izgubljenih, Ponovorođeni Zmaj i na kraju Elejna. Zapravo, dok su zalazili za ugao i prilazili prestonoj dvorani, Faila je napola očekivala da će zateći Randa izvaljenog u Zmajevom prestolu, sa onim čudnim skraćenim kopljem u pregibu ruke i sjajem ludila u očima. Međutim, Zmajev presto bio je uklonjen, a na Lavljem prestolu opet je sedela kraljica. Rand je taj presto sklonio u stranu i čuvao ga, kao cvet koji namerava da ponudi budućoj ljubavi.

Kraljica je bila mlađa verzija svoje majke. Istina, Elejnino lice bilo je istančanije od Morgazinog. Ali imala je istu onu riđe-zlatnu kosu i istu zapanjujuću lepotu. Bila je visoka, a po trbuhu i prsima videlo joj se da je u drugom stanju.

Prestona dvorana bila je prikladno ukrašena pozlatom na drvetu i uzanim stubovima u uglovima, najverovatnije ukrasnim. Elejna je tu prostoriju osvetljavala bolje od Randa, pošto su podne svetiljke plamsale. Morgaza je stajala u podnožju prestola s desne strane, a osam pripadnika Kraljičine garde stajalo je s leve. Uza zidove su bili postrojeni sitniji plemiči, pomno posmatrajući šta se dešava.

Kada Perin, Faila i ostali uđoše, Elejna se nagnu napred u svom prestolu. Naravno, Faila pade u naklon, a Perin se pokloni. Nije se poklonio duboko, ali ipak se jeste poklonio. Kao što su se pre toga dogovorili, Alijandra je pala u naklon dublje od Faile. To će Elejnu smesta navesti na razmišljanje.

Zvanična svrha te posete bila je uručivanje zahvalnosti krune za to što su Perin i Faila vratili Morgazu. Naravno, to je bio samo izgovor. Pravi razlog za taj sastanak bio je dogovor o budućnosti Dve Reke. Ali to je osetljiv cilj o kojem niko ne može da govori otvoreno - makar ne isprva. Čak i pomen šta je zapravo cilj previše bi otkrio suprotnoj strani.

„Neka se zna“, zvonkim i melodičnim glasom kaza Elejna, „da vas presto dočekuje s dobrodošlicom, gospo Zarina ni Bašer t’Ajbara, kraljice Alijandra Marita Kigarin, Perine Ajbara.“ Njega nije oslovila titulom. „Primite našu ličnu zahvalnost za to što ste nam vratili našu majku. Vaša revnost u vezi s tim donela vam je najdublju zahvalnost koju kruna može da vam ukaže."

„Hvala, veličanstvo", odgovori Perin, grubo i jednostavno kao što mu je običaj. Faila mu je nadugačko i naširoko održala predavanje o tome da ne pokušava da zanemari pravila ponašanja u svečanim prilikama.

„Ovaj dan proglasićemo proslavom bezbednog povratka naše majke", nastavi Elejna. „I njenog... povratka na prikladan položaj."

Pa, ta stanka značila je da Elejni nije po volji što je njena majka bila sluškinja. Mora da shvata da Perin i Faila zapravo nisu znali šta rade, ali jedna kraljica svejedno može da tvrdi kako je uvređena zbog takvog događaja. To je prednost koju ona možda namerava da iskoristi.

Možda Faila previše učitava u te primedbe, ali to je jače od nje. Po mnogo čemu, biti gospa isto je što i biti trgovac, a ona je obučavana za obe uloge.

„Na koncu", nastavi Elejna, „stižemo i do svrhe ovog sastanka. Gospo Bašer, gazda Ajbara. Postoji li nešto što biste vi zatražili zauzvrat, kao nadoknadu za ovaj dar koji ste uručili Andoru?"

Perin spusti ruku na čekić, pa upitno pogleda Failu. Elejna očigledno očekuje da on zatraži da bude zvanično proglašen velmožom. Ili možda da zatraži njenu milost zbog toga što je izigravao velmožu, skupa sa zvaničnim pomilovanjem. Bilo šta od toga moglo bi biti posledica takvog razgovora.

Faila je bila na iskušenju da traži to prvo. To bi bio jednostavan odgovor. Ali možda previše jednostavan; Faila mora da sazna neke stvari pre nego što nastavi. „Veličanstvo", pažljivo kaza Faila, „možemo li o ovome razgovarati po strani od pogleda javnosti?"

Elejna je razmišljala o tome - najmanje trideset sekundi, što je delovalo kao prava večnost. „U redu. Moja primaća soba je spremna."

Faila klimnu, a jedan sluga otvori vratanca u zidu levo od prestola. Perin pođe prema njima, a onda diže ruku i zaustavi Gaula, Sulin i Argandu. „Čekajte ovde." Oklevao je pa pogledao Grejdija. „I ti."

To se izgleda nije baš dopalo nikome od njih, ali poslušali su ga. Bih su upozoreni da će možda doći do toga.

Faila je suzbijala usplahirenost koju je osećala - ne dopada joj se to što su ostavili Aša’mana, koji bi im obezbedio najbolji način da pobegnu. Naročito pošto je Elejna nesumnjivo sakrila uhode i gardiste u primaćoj sobi, spremne da iskoče ako stvari pođu po zlu. Faila bi volela da ima sličnu zaštitu, ali da muškarca koji može da usmerava uvede na razgovor s kraljicom... pa, moraće da bude ovako. U Elejninom su kraljevstvu.

Faila duboko uzdahnu, pa se pridruži Perinu, Alijandri i Morgazi u toj prostorijici. Stolice su bile razmeštene; Elejna je očigledno predvidela tu mogućnost. Sačekali su Elejnu da uđe da bi seli. Faila nije mogla da vidi gde bi se gardisti sakrili.

Elejna uđe i mahnu. Prsten Velike zmije zablista na svetlosti. Faila je skoro zaboravila na to da je ona Aes Sedai. Možda ipak gardisti nigde i ne vrebaju - žena koja može da usmerava opasna je koliko čitav odred vojnika.

U koje glasine o ocu Elejninog deteta da poveruju? Svakako ne o onoj budali u njenoj gardi - to je najverovatnije varka. Je li moguće da je to sam Rand?

Morgaza uđe za Elejnom. Bila je u skromnoj tamnocrvenoj haljini. Sela je pored svoje kćeri, pažljivo posmatrajući šta se dešava, ali nije progovarala.

„Dakle", kaza Elejna, „objasnite mi zašto da vas jednostavno ne pogubim kao izdajice."

Faila iznenađeno trepnu, ali Perin samo frknu. „Mislim da se taj potez Randu baš i ne bi dopao."

„Ja mu nisam potčinjena", odgovori Elejna. „Zar misliš da ću poverovati kako on stoji iza tvog zavođenja mojih građana i toga što si se proglasio kraljem?"

„Veličanstvo, neke stvari pogrešno si shvatila", odbrusi Faila. „Perin se nikada nije proglasio kraljem."

„O, a zar nije digao steg Maneterena, kako su me obavestili?", upita Elejna.

„To jesam", saglasi se Perin. „Ali svojevoljno sam ga spustio."

„Pa, makar toliko", odgovori Elejna. „Možda se nisi proglasio kraljem, ali to što si razvio taj barjak svodi se na isto. O, sedite - svi vi." Mahnu, a poslužavnik se diže s jednog stočića i dolebde do nje. Na njemu su bili pehari i ibrik s vinom, kao i čajnik i šolje.

Uzela ga je pomoću Jedne moći, pomislila je Faila. To je podsetnik na njenu snagu. I to prilično grub.

„Svejedno", kaza Elejna, „učiniću ono što je najbolje za moje kraljevstvo, bez obzira na cenu koju ću za to morati da platim."

„Čisto sumnjam", kolebljivo se javi Alijandra, „da bi za tvoje kraljevstvo valjalo da razljutiš Dve Reke. Ako bi pogubila njihovog vođu, to bi nesumnjivo čitav taj kraj diglo na noge i pobunilo ih."

„Što se mene tiče", odgovori Elejna sipajući čaj u nekoliko šolja, „taj kraj je već pobunjen."

„Mirno smo došli pred tebe", reče Faila. „To teško da su postupci pobunjenika."

Elejna prva otpi čaj, kao što običaj nalaže, da bi dokazala da nije otrovan. „Moji izaslanici koje sam poslala u Dve Reke oterani su, a tvoj narod mi je poslao poruku - i navodim je od reči do reči - Zemlje lorda Perina Zlatookog odbijaju da plate tvoje andorske poreze. Tai’šar Maneteren!"

Alijandra preblede. Perin tiho zastenja, što je pomalo zvučalo kao režanje. Faila prihvati šoljicu i otpi čaj - metvica s crvenim kupinama; lep je. Dvorečani imaju smelosti - to je sigurno.

„Veličanstvo, ovo su vremena puna strasti", javi se Faila. „Zacelo uviđaš da je narod zabrinut. Dve Reke uglavnom nisu bile važne za tvoj presto."

„To je blago rečeno", dodade Perin i frknu. „Većina nas odrasla je i ne znajući da smo deo Andora. Zanemarili ste nas."

„To je zbog toga što taj kraj nije bio pobunjen." Elejna otpi čaj.

„Pobuna nije jedini razlog što bi kraljica koja tvrdi da vlada nekim ljudima valjalo da im posveti pažnju", odgovori Perin. „Ne znam da li si čula, ali prošle godine smo se sami suočili s Trolocima - i to bez trunke pomoći od krune. Pomogli biste vi da ste znali, ali činjenica da u blizini nije bilo nikakve vojske - nikoga ko bi mogao da sazna za opasnost u kojoj smo se našli - govori nešto."

Elejna se pokoleba.

„Dve Reke su otkrile svoju istoriju", pažljivo kaza Faila. „Ta istorija nije mogla da doveka počiva, naročito ne s Tarmon Gai’donom na obzorju. Ne nakon što su čuvale Ponovorođenog Zmaja u njegovom detinjstvu. Pomalo se pitam je li Maneteren morao da padne, da li su Dve Reke morale da se uzdignu - sve samo da bi nastalo jedno mesto u kojem će odrasti Rand al’Tor. Među seljacima obdarenim krvlju - i tvrdoglavošću - kraljeva."

„Što znači da je još važnije da smesta smirim stvari", odvrati Elejna. „Ponudila sam vam nagradu upravo kako biste mogli da zatražite oproštaj. Oprostila bih vam prestupe i postarala se da pošaljem vojsku kako bi vaš narod bio zaštićen. Prihvatite to, pa ćemo svi moći da se vratimo svojim životima, onakvim kakvi bi trebalo da budu."

„Od toga nema ništa", tiho odgovori Perin. „Dve Reke će od sada imati velmože. Neko vreme sam se borio protiv toga. I ti možeš da se opireš, ali to ništa neće promeniti."

„Možda", odgovori Elejna. „Ali ako bih priznala tebe, stavila bih do znanja da pristajem da bilo ko dodeli sebi titulu u okviru mog kraljevstva, pa da je zadrži tako što će tvrdoglavo okupljati vojsku oko sebe. Perine, to bi bilo strašno. Mislim da ne shvataš u kakav si me procep doveo."

„Rešićemo to“, odgovori joj Perin onim tvrdoglavim glasom koji koristi kada nema namere da ustukne ni makac. „Neću se odreći titule."

„Ako si mislio da me ubediš kako ćeš prihvatiti moju vlast, to ti užasno loše ide od ruke", prasnu Elejna.

Ovo ne valja, pomislila je Faila i otvorila usta da uskoči. Sukob im neće biti od koristi.

Ali pre nego što stiže da progovori, jedan drugi glas uključi se u razgovor. „Kćeri“, tiho kaza Morgaza ispijajući čaj. „Ako nameravaš da se upustiš u ples s ta’verenom, dobro pazi da znaš korake. Putovala sam s tim čovekom. Videla sam kako se svet povija oko njega; videla sam kako mu ogorčeni neprijatelji postaju saveznici. Boriti se protiv Šare isto je što i pokušavati da pomeriš planinu običnom kašikom."

Elejna se pokoleba, gledajući svoju majku.

„Molim te, oprosti mi ako preterujem", nastavi Morgaza. „Ali, Elejna, dala sam reč njima dvoma da ću se založiti za njih. Kazala sam i tebi da ću to uraditi. Andor je snažan, ali bojim se da će se rasturiti ako pođe na ovog čoveka. Dajem ti reč da on ne želi tvoj presto, a Dvema Rekama jeste potreban nadzor. Da li bi zaista bilo tako strašno pustiti ih da onaj ko če ih nadzirati bude čovek kojeg su sami izabrali?"

U prostorijici zavlada tišina. Elejna odmeri Perina. Faili zastade dah.

„Dobro", reče Elejna. „Pretpostavljam da ste došli s nekim zahtevima. Hajde da ih čujemo, pa da vidimo može li se nešto učiniti."

„Nemarno zahteve", odgovori Faila. „Već ponudu."

Elejna izvi obrvu.

„Tvoja majka je u pravu", kaza Faila. „Perin ne želi tvoj presto."

„To što vas dvoje želite može se pokazati nebitnim kada vaš narod utuvi sebi zamisao u glavu."

Faila odmahnu glavom. „Veličanstvo, oni ga vole. Poštuju ga. Postupiće onako kako on kaže. Mi možemo i hočemo da suzbijemo zamisao o vaskrsavanju Maneterena."

„A zašto biste to uradili?", upita Elejna. „Znam koliko se brzo Dve Reke razvijaju zahvaljujući svim onim izbeglicama koje dolaze preko planina. Države mogu da nastanu i da propadnu zbog nastupajuće Poslednje bitke. Vi nemate nikakvog razloga da se odreknete prilike da osnujete sopstveno kraljevstvo."

„Zapravo", odgovori Faila, „imamo dobre razloge. Andor je snažna i napredna zemlja. Gradovi u Dvema Rekama možda se ubrzano razvijaju, ali tamošnji narod jedva da je počeo da priželjkuje to da ima velmožu. Oni su u srcu i dalje seljaci. Ne žele slavu, već da im usevi opstanu." Faila zastade. „Možda si u pravu i možda dođe do novog Slamanja, ali to je samo još veći razlog da se imaju saveznici. Niko ne želi građanski rat u Andoru, a Dvorečani ponajmanje."

„Dakle, šta predlažete?", upita Elejna.

„Zapravo, ništa što već ne postoji", odgovori Faila. „Podari Perinu zvaničnu titulu i učini ga visokim lordom Dveju Reka."

„A šta podrazumevaš pod tim visoki lord?", upita Elejna.

„Po položaju bi bio viši od svih ostalih plemićkih kuća u Andoru, ali ispod kraljice."

„Čisto sumnjam da bi se to ostalima dopalo", odgovori Elejna. „Šta je s porezima?"

„Dve Reke su izuzete od oporezivanja", odgovori Faila. Kada vide kiseli izraz na Elejninom licu, brzo nastavi. „Veličanstvo, presto je pokolenjima zanemarivao Dve Reke - nije ih štitio od razbojnika niti slao radnike da im popravljaju puteve, nije im obezbedio ni činovnike ni sudije."

„Ništa od svega toga nije im ni bilo potrebno", odgovori Elejna. „Sasvim su lepo upravljali sobom." Propustila je da pomene da bi Dvorečani verovatno samo oterali poreznike, činovnike ili sudije koje bi im kraljica poslala - ali izgleda da je toga bila svesna.

„Pa“, kaza joj Faila, „onda ništa ne mora da se promeni. Dve Reke će upravljati same sobom."

„Mogla bi s njima imati bescarinsku trgovinu", javi se Alijandra.

„To već imam", odvrati Elejna.

„Dakle, ništa se neće promeniti", ponovi Faila. „Izuzev što ćeš dobiti snažnu pokrajinu na zapadu. Perin, kao tvoj saveznik i potčinjeni velmoža, saglasiće se da će dizati vojsku u tvoju odbranu. Takođe će u tvoju odbranu pozivati vladare koji su se njemu zakleli na vernost."

Elejna na tren pogleda Alijandru. Verovatno je od Morgaze već čula da se Alijandra zavetovala Perinu, ali takođe je verovatno htela da to čuje svojim ušima.

„Zavetovala sam se na odanost lordu Perinu", reče Alijandra. „Geldan dugo nije imao jake saveznike. Htela sam da to promenim."

„Veličanstvo", kaza Faila i nagnu se napred, držeći ispred sebe šoljicu sa čajem obema rukama. „Perin je nekoliko nedelja proveo sa seanšanskim zapovednicima. Oni su stvorili veliki savez država, ujedinjenih pod jednim barjakom. Rand al’Tor, premda ti njemu možda veruješ kao prijatelju, učinio je to isto. Tir, Ilijan, a sada možda i Arad Doman pod njegovom su vlašću. U današnje vreme, države se udružuju umesto da se cepaju. Andor svakim časom deluje sve manji."

„Zato sam uradila to što sam uradila", objasni Alijandra.

Pa, po Failinom viđenju, Alijandru je zahvatilo to što je Perin ta’veren. Nije tu bilo nešto mnogo pripreme i razmišljanja. Ali Alijandra možda drugačije gleda na stvari.

„Veličanstvo", nastavi Faila, „ovde mnogo šta može da se stekne. Kroz moj brak s Perinom stičeš vezu sa Saldejom. Preko Alijandrinih zakletvi dobijaš Geldan. Berelajn takođe sledi Perina i često je spominjala svoju želju da nađe jake saveznike za Majen. Ako porazgovaraš s njom, pretpostavljam da će ona biti voljna da sklopi savezništvo s nama. Mogli bismo da sklopimo sopstveni savez. Pet zemalja, ako računaš Dve Reke kao zasebnu zemlju - šest, ako zaista preuzmeš Sunčev presto, kako glasine kruže da ćeš učiniti. Mi nismo najsnažnije države, ali mnogi su jači od jednog samog. A ti bi nam bila na čelu.“

Sa Elejninog lica neprijateljstvo je skoro u potpunosti iščilelo. „Saldeja. Gde si ti u naslednom redu?“

„Ja sam druga“, priznade Faila, što je Elejna verovatno i znala. Perin se promeškolji u stolici. Znala je da se on i dalje oseća nelagodno zbog te činjenice; pa, jednostavno će morati da se navikne na to.

„To je preblizu", odgovori Elejna. „Šta će biti ako na kraju završiš na saldejskom prestolu? Tako bih mogla da izgubim Dve Reke u korist neke druge zemlje."

„To je lako razrešiti", javi se Alijandra. „Ako Faila stupi na presto, jedno od njene i Perinove dece može da bude lord Dve Reke. Drugo može da preuzme presto Saldeje. Sastavite spis o tome i bićete zaštićeni."

„Mogla bih da prihvatim takav dogovor", odgovori Elejna.

„Meni to ne smeta", reče Faila gledajući Perina.

„Valjda."

„Volela bih jedno od njih i za sebe", zamišljeno reče Elejna. „Mislim, da se jedno od vaše dece brakom veže za andorsku kraljevsku lozu. Ako će Dvema Rekama vladati velmoža koji ima toliko moći koliko bi mu ovakav sporazum podario, onda bih volela da taj velmoža krvlju bude vezan za presto."

„To neću obećati", odvrati Perin. „Moja deca će sama o tome odlučivati."

„To je ponekad plemićki običaj", objasni mu Elejna. „Bilo bi neobično, ali ne i nečuveno, da deca kao što će biti naša od rođenja budu verena jedno s drugim."

„Mi u Dvema Rekama tako nešto nećemo da radimo", tvrdoglavo odvrati Perin. „Nikada."

Faila slegnu ramenima. „Veličanstvo, mogli bismo ih ohrabrivati u tom smeru."

Elejna se pokoleba, pa klimnu. „Može i tako. Ali ostalim kućama neće se dopasti to s visokim lordom. Mora da postoji nekakav način da se to zaobiđe..."

„Podari Dve Reke Ponovorođenom Zmaju", predloži Morgaza.

Elejnine oči kao da zablistaše. „Da. To bi moglo da upali. Ako mu podarim taj kraj da bude njegova stolica u Andoru..."

Faila otvori usta, ali Elejna je preseče mahnuvši rukom. „Ovo nije podložno pregovaranju. Moram nekako da ubedim ostale lordove i gospe da sam u pravu što Dvema Rekama dajem toliko samostalnosti. Ako te zemlje budu podarene Ponovorođenom Zmaju, čime će on dobiti andorsku titulu, a Dve Reke postati njegova stolica, imaće smisla da tvoj dom ima drugačiji položaj.

Andorske plemićke kuće prihvatiće to pošto Rand ipak potiče iz Dve Reke, a Andor zaista ima dug prema njemu. Reći ćemo mu da on Perinovu lozu postavi za svoje domostrojitelje. Umesto da popustim pred pobunjenicima unutar mojih granica, zapravo ću omogućiti Ponovorođenom Zmaju - čoveku koga volim - da uzdigne svog prijatelja. A to će nam možda i dati neku prednost protiv tog saveza Ilijana i Tira koji si pomenula, pošto će oni nesumnjivo tvrditi da im njihove veze s Random daju pravo na osvajanje." Zamisli se, lupkajući prstom po šoljici.

„To zvuči razumno", kaza Perin i klimnu glavom. „Domostrojitelj Dveju Reka. Dopada mi se kako to zvuči."

„Da, pa", javi se Faila, „valjda je onda sve dogovoreno."

„Porezi", reče Elejna kao da je nije ni čula. „Njima će upravljati Perin i njegova loza, s tim da će se podrazumevati da Zmaj može da ih koristi ako se ikada vrati. Da, to nam daje pravni osnov za vaše izuzimanje od oporezivanja. Naravno, Perin će biti vlastan da koristi ta sredstva kako bi poboljšavao život u Dvema Rekama. Za puteve, skladištenje hrane, odbranu."

Elejna pogleda Failu, pa se nasmeši i otpi dubok gutljaj čaja. „Počinjem da mislim da mi je bilo pametno to što vas nisam pogubila."

„To je svakako olakšanje", kaza Alijandra smešeći se. Kao najmanje moćna u tom savezu, ona od njega može mnogo toga da dobije.

„Veličanstvo...", poče Faila.

„Zovi me Elejna", prekide je ova, sipajući joj vino u pehar.

„U redu, Elejna", kaza Faila, pa se nasmeši i spusti čaj, a onda prihvati vino. „Moram da te pitam. Znaš li šta se dešava s Ponovorođenim Zmajem?"

„Vo jedan tvrdoglavi", odgovori Elejna odmahujući glavom. „Krvavi čovek je razljutio Egvenu."

„Egvenu?", upita Perin.

„Ona je Amirlin - napokon", odgovori Elejna, kao da je ta činjenica bila neumitna. Perin klimnu, mada je Faila bila zabezeknuta. Kako li se to dogodilo i zašto Perin time nije iznenađen?

„Šta je sad uradio?", upita Perin.

„Kaže da će slomiti preostale pečate na zatvoru Mračnoga", mršteći se odgovori Elejna. „Naravno, moraćemo ga u tome sprečiti. To je glupa namera. Ti bi mogao da pomogneš u vezi s tim. Egvena okuplja oko sebe ljude koji će ga u to ubediti."

„Mislim da bih mogao da pomognem", reče Perin.

„Znaš li gde je trenutno?", upita Faila. Perin je, zahvaljujući svojim vizijama, imao dobru predstavu o tome - ali želela je da otkrije da li to Elejna zna.

„Ne znam", odgovori Elejna. „Ali znam gde će biti."

Fortuona Ataem Devi Pendrag, vladarka Slavnog seanšanskog carstva, odsečnim koracima ušla je u svoju odaju za podučavanje. Nosila je veličanstvenu haljinu od zlatotkanice, skrojenu po najvišoj carskoj modi. Suknja je u prednjem delu bila podeljena sve do tik iznad kolena, a bila je toliko duga da je čak pet da’kovejl moralo da joj nosi skute.

Na glavi je imala kitnjastu kapu od zlatne i grimizne svile, s prelepim svilenim krilima u obliku sove koja poleće, a na rukama joj je blistalo trinaest narukvica, svaka s drugačije uparenim dragim kamenjem. Oko grla je nosila dugu kristalnu nisku. Prethodne noći čula je sovu iznad svog prozora, koja nije odletela kada je ona pogledala kroz taj prozor. To je znamenje koje nagoveštava da je neophodno paziti se i da će se u narednim danima donositi važne odluke. Ispravan odgovor na to jeste nakit snažne simbolike.

Kada je ušla u odaju, prisutni su se prostrli po zemlji. Samo su pripadnici Mrtve straže - ljudi u krvavocrvenim i tamnozelenim oklopima - bili izuzeti od toga; poklonili su se, ali nisu spuštali pogled, već su motrili na opasnost.

U toj velikoj odaji nije bilo prozora. Na jednom kraju bila je naslagana grnčarija, što je bilo mesto gde su damane vežbale razorna tkanja. Pod je bio prekriven izatkanim prostirkama, za slučajeve kada tvrdoglave damane padaju na tle koprcajući se od bola. Nije dobro povrediti ih u telu. Damane su među najvažnijim alatkama koje carstvo ima na raspolaganju - vrednije i od konja i od rakena. Ne ubijaš životinju zato što sporo uči; kažnjavaš je dok ne nauči.

Fortuona pređe odaju do mesta gde je bio postavljen prikladan carski presto. Obično dolazi tu da posmatra damane kako se obučavaju ili slamaju. To je smiruje. Presto je bio na malom postolju; popela se stepeništem, a skuti njene haljine šuštali su dok su ih da’kovejl nosili. Okrenula se tako da gleda prema prostoriji, dopuštajući slugama da joj nameste skute. Uzeli su je za ruke i podigli na presto, prebacujući njene duge zlatne suknje preko prednjeg dela postolja kao nekakvu tapiseriju.

Te suknje bile su izvezene zapisima o carskoj moći. Carica JESTE Seaman. Carica će živeti VEČNO. Carici se MORA pokoravati. Sedela je tu kao živi barjak moći carstva.

Selukija zauze svoje mesto na nižim stepenicama postolja. Kada se i to završilo, dvorjani su ustali. Naravno, damane su i dalje klečale. Bilo ih je deset, glava pognutih, a njihove sul’dam držale su im povoce i - u nekoliko slučaja - s naklonošću ih tapšale po glavi.

Kralj Beslan ušao je u prostoriju. Obrijao je veći deo glave, ostavljajući samo jednu prugu tamne kose na temenu, a sedam njegovih noktiju bilo je premazano. To je jedan nokat više od bilo koga na toj strani okeana, izuzev Fortuone lično. I dalje je nosio altarsku odeću - zeleno-belu uniformu - a ne seanšanske odore. Nije ga pritiskala zbog toga.

Koliko ona zna, otkad je uzdignut na svoj novi položaj, Beslan nije kovao nikakve planove za njeno ubistvo. Izvanredno. Svaki Seanšanin bi smesta počeo da spletkari. Neki bi pokušali da pošalju ubice na nju; drugi bi se samo pripremali, i nastavili da je podržavaju. Ali bi razmišljali o tome da je ubiju.

Mnogi na ovoj strani okeana razmišljaju drugačije. Da nije provela ono vreme s Metrimom, nikada ne bi poverovala u to. To je očigledno jedan od razloga zašto je Fortuona morala da ode s njim. Samo je priželjkivala da je ranije protumačila ta znamenja.

Beslanu se pridružio kapetan-general Lunal Galgan, kao i nekoliko pripadnika niže Krvi. Galgan je čovek širokih pleća s krestom sede kose na temenu. Ostali pripadnici Krvi ukazuju mu poštovanje; znaju da on uživa ujenu naklonost. Ako stvari tu pođu po dobru i ako se ponovno osvajanje Seanšana završi kako treba, dobri su izgledi da će ga ona uzdići u carsku porodicu. Na kraju krajeva, kada se Fortuona vrati i povrati red, porodica će morati da se popuni. Nema sumnje da su mnogi ubijeni ili pogubljeni. Galgan je dragoceni saveznik. Ne samo da je otvoreno radio protiv Surot, već je i predložio napad na Belu kulu, koji je prošao dobro. Izuzetno dobro.

Melitena, Fortuonina der sul’dam, istupi i opet se pokloni. Zdepasta proseda žena vodila je jednu damanu tamnosmeđe kose i krvavih očiju. Očigledno da ta često plače.

Melitena je imala pristojnosti da deluje posramljeno zbog plakanja, pa se poklonila još dublje. Fortuona je odlučila da ne primeti da se ta damane ponaša tako nedolično. Ona je lep ulov, uprkos njenoj hirovitosti.

Fortuona uputi niz pokreta prstima Selukiji, nalažući joj šta da kaže. Žena ju je pomno posmatrala. Pola glave bilo joj je pokriveno tkaninom dok je čekala da joj tu izraste kosa, a druga polovina bila joj je izbrijana. Fortuona će s vremenom morati da izabere drugi Glas pošto joj je Selukija sada Istinozborac.

„Pokaži nam šta ova žena može da uradi“, reče Selukija, dajući Glas rečima koje joj je Fortuona uputila znacima.

Mehtena potapša damanu po glavi. „Sufa će sada pokazati carici - neka bi živela večno - Moć sečenja vazduha.“

„Molim te“, kaza Sufa, molećivo gledajući Fortuonu. „Molim te, slušaj me. Ja sam Amirlin Tron.“

Melitena zasikta, a Sufa razrogači oči, očigledno osećajući talas bola kroz a’dam. Međutim, damane je svejedno nastavila. „Silna carice, mogu da ti ponudim veliko blago! Ako se vratim, daću ti deset žena koje će zauzeti moje mesto. Dvadeset! Najmoćnije u Beloj kuli. Ja...“ Ona ućuta, pa zaječa i sruši se na pod.

Melitena se preznojavala. Pogledala je Selukiju, pa progovorila brzo i usplahireno. „Molim te, objasni carici svih nas - neka bi živela večno - da mi je pogled spušten zbog toga što ovu nisam ispravno uvežbala. Sufa je neverovatno tvrdoglava, iako je laka na suzama i spremna da smesta ponudi druge da zauzmu njeno mesto."

Fortuona je taj jedan trenutak samo sedela, puštajući Melitenu da se preznojava. Na kraju je pokazala Selukiji da progovori.

„Carica nije nezadovoljna tobom", oglasi se Selukija. „Ove marat’damane koje sebe nazivaju Aes Sedai pokazale su se tvrdoglavim bez izuzetka."

„Molim te, izrazi moju zahvalnost Najvećoj", kaza Melitena, opuštajući se. „Ako je po volji Njoj Koja Gleda Naviše, mogu da nateram Sufu da izvede šta joj se nalaže. Ali možda će doći do novih ispada."

„Možeš da nastaviš", oglasi se Selukija.

Melitena kleknu pored Sufe, obraćajući joj se isprva oštro, a potom utešno. Ona je veoma vešta u radu s nekadašnjim marat’damanama. Naravno, Fortuona je i sebe smatrala umešnom sa damanama. Uživala je u tome da lomi marat’damane isto koliko je njen brat Halvat uživao u uvežbavanju divljih grolmova. Oduvek joj je bilo žao zbog toga što je ubijen. On je bio jedini od njene braće koji joj je ikada bio drag.

Sufa naposletku opet pade na kolena. Fortuona se radoznalo nagnu napred. Sufa pognu glavu i crta svetlosti - jarke i čiste - raseče vazduh pred njom. Ta crta se okrenu popreko, oko svoje središne tačke, otvarajući rupu pravo ispred Fortuoninog prestola. Krošnje su šuštale iza te rupe i Fortuoni je zastao dah kada je ugledala beloglavog jastreba kako beži od tog prolaza. Veoma moćno znamenje. Uzdah se ote i obično hladnokrvnoj Selukiji, mada Fortuona nije mogla da oceni je li to zbog prolaza ili zbog znamenja.

Fortuona prikri iznenađenje. Dakle, istina je. Putovanje nije ni mit ni glasina. To je nešto stvarno. To menja sve što se zna o ratu.

Beslan pođe napred i pokloni joj se, delujući kolebljivo. Ona mahnu njemu i Galganu da priđu, tako da kroz otvor mogu da vide šumski proplanak. Beslan se zabezeknuto zagleda, zaboravivši da zatvori usta.

Galgan sklopi ruke iza leđa. On je zanimljiv čovek. Sastao se sa ubicama u gradu i raspitivao za to koliko bi koštalo da ubiju Fortuonu. A onda je naredio da se pogube svi koji su mu dali cenu. To je veoma istančan potez - čiji je cilj bio da pokaže da bi ona trebalo da ga smatra pretnjom, pošto se on ne boji da se sastaje sa ubicama. Međutim, to je takođe bio vidan znak odanosti. Za sada te sledim, govorio je taj potez, ali te držim na oku i željan sam vlasti.

Po mnogo čemu, njegovo pažljivo povlačenje poteza njoj pruža veću utehu od Beslanove naizgled nepokolebljive odanosti. Ovo prvo ona može da predvidi. To drugo... pa, još nije sigurna šta da misli o tome. Hoće li Metrim biti isto tako odan? Kako bi to bilo - da ima princa Gavranova protiv kojeg ne mora da spletkari? To joj deluje skoro kao maštarija, kao neka od onih priča za decu prostog roda zbog kojih ta deca sanjaju o nemogućim brakovima.

„To je neverovatno!", izusti Beslan. „Najveća, sa ovom sposobnošću..." Njegov položaj čini ga jednim od retkih ljudi koji mogu neposredno da joj se obrate.

„Carica želi da zna“, oglasi se Selukija, čitajući pokrete Fortuoninih prstiju, „je li bilo koja od zarobljenih marat’damana pominjala ovo oružje."

„Reci najvišoj carici - neka bi živela večno - da nisu", odgovori Mehtena, zvučeći zabrinuto. „I, ako mogu biti smela, verujem da nisu lagale. Čini se da je prasak izvan grada bio izdvojen slučaj - posledica nekog neznanog ter’angreala, koji je korišćen nepromišljeno. Možda to oružje ne postoji.“

To je moguće. Fortuona je već počela da sumnja u verodostojnost tih glasina. Prasak se dogodio pre nego što je Fortuona stigla u Ebou Dar i pojedinosti o njemu su krajnje zbunjujuće. Možda je sve to bila neka spletka Surot ili njenih neprijatelja.

„Kapetan-generale", oglasi se Selukija. „Najveća želi da zna šta bi ti mogao da izvedeš sa ovom sposobnošću Putovanja."

„Zavisi", odgovori Galgan, češkajući se po bradi. „Kakav joj je domet? Koliko prolazi mogu da budu veliki? Da li sve damane to mogu? Postoje li ograničenja u vezi s mestom gde se prolaz može otvoriti? Ako je po volji najvišoj, razgovaraću s damanom i saznati odgovore na ta pitanja."

„To je po caričinoj volji", oglasi se Selukija.

„Ovo je onespokojavajuće", primeti Beslan. „Oni mogu da napadnu iza naših bojnih redova. Mogu da otvore ovakav prolaz pravo u caričine odaje, neka bi živela večno. Sa ovim... sve što znamo o ratovanju - promeniće se."

Pripadnici Mrtve straže promeškoljiše se - što je znak velike nelagode. Samo se Furik Kejrid nije ni mrdnuo. Čak bi se moglo reći da se još više skamenio u licu. Fortuoni je bilo jasno da će on ubrzo predložiti nove odaje u kojima će ona spavati na smenu.

Fortuona je jedan trenutak provela razmišljajući i zureći u taj procep u vazduhu. Taj procep u stvarnosti. A onda, suprotno običaju, ustala je na svom postolju. Srećom, Beslan je bio prisutan, a njemu može da se obrati neposredno - i da tako drugi čuju njene zapovesti.

„Izveštaji kažu“, obznani Fortuona, „da u mestu zvanom Bela kula ima na stotine marat’damana. One su ključne za ponovno osvajanje Seanšana, one su ključ za vladanje ovom zemljom i ključ za pripremu za Poslednju bitku. Ponovorođeni Zmaj će neizbežno služiti Kristalnom prestolu.

Dat nam je način da napadnemo. Neka kapetan-generalu bude saopšteno da prikupi svoje najbolje vojnike. Hoću da sve i jedna damana u našoj vlasti bude vraćena u grad. Naučićemo ih ovom Putovanju. A onda ćemo združenim silama poći na Belu kulu. Ranije smo ih napali kao da smo ih uboli pribadačom. Sada će one osetiti svu težinu našeg mača. Sve marat’damane moraju biti na povocima.“

Sela je i pustila da prostorijom zavlada muk. Retko je da carica lično iznosi takve proglase. Ali ovo je vreme za smelost.

„Ne bi trebalo da dozvoliš da se glas o ovome raširi, obrati joj se Selukija, i to odlučnim glasom. Sada joj se obraća u svojoj ulozi Istinozborca. Da, neko drugi mora biti odabran da služi kao Fortuonin Glas. „Bila bi budala ako bi dopustila neprijatelju da pouzdano zna kako smo savladali ovo Putovanje."

Fortuona duboko udahnu. Da, to je tačno. Moraće se postarati da svi prisutni u toj prostoriji to što su čuli čuvaju u tajnosti. Ali kada Bela kula bude osvojena, razgovaraće o njenom proglasu i pročitaće znamenje njene pobede na nebesima i u svetu oko sebe.

Moraćemo da napadnemo ubrzo, saopšti joj znakovima Selukija.

Da, odgovori joj Fortuona, takođe znacima. Zbog našeg prethodnog napada, biće pod oružjem.

Dakle, sledeći potez mora biti odsutan, znacima joj kaza Selukija. Ali zamisli. Slanje na hiljade vojnika u Belu kulu kroz skrivenu prostoriju u podrumu. Napad snagom hiljada čekića koji tuku o hiljade nakovanja!

Fortuona se nasmeši.

Bela kula je osuđena na propast.

„Perine, ne znam ima li još nešto da se kaže", reče mu Tom i zavali se u stolicu, dok mu se duvanski dim dizao iz dugovrate lule. Noč je bila topla, pa u kaminu nije gorela vatra. Samo je na stolu bilo zapaljeno nekoliko sveća, pored kojih se nalazilo nešto malo hleba, sira i vrč piva.

Perin je pušio svoju lulu. U sobi su bili samo on, Tom i Met. Gaul i Grejdi čekali su u trpezariji. Met je ispsovao Perina zbog toga što je poveo tu dvojicu - Aijel i Aša’man prilično su upadljivi. Ali Perin se s tom dvojicom osećao bezbednije nego sa čitavom četom vojske.

On je najpre podelio svoju priču s Metom i Tomom, pričajući im o Maldenu, Proroku, Alijandri i Galadu. Onda su oni njemu ispričali šta su oni proživeli. Perin se zapanjio kada je saznao šta se sve izdešavalo otkad su se njih trojica rastali.

„Carica Seanšana, je li?“, upita Perin, gledajući kako se dim uvija iznad njega u mračnoj sobi.

„Kći Devet meseca", odgovori Met. „To je ipak nešto drugo."

„A ti si oženjen." Perin se isceri. „Metrim Kauton. Oženjen."

„To baš i nisi morao da podeliš s njim, znaš", prekori Met Toma.

„O, uveravam te da jesam morao."

„Za jednog zabavljača, ti kao da izostavljaš najjunačkije stvari koje radim", primeti Met. „Bar si spomenuo šešir."

Perin se nasmeši, kao da mu je srce stalo na mesto. Nije ni shvatao koliko mu je nedostajalo da sedi s prijateljima i provodi veče u čavrljanju. Ispred prozora je visio izrezbareni drveni natpis, s kojeg se slivala kišnica. Na njemu su bila prikazana lica s čudnim kapama i preterano naglašenim osmesima. Srečna gomila. Verovatno se iza tog imena krije neka priča.

Njih trojica su sedeli u maloj zasebnoj trpezariji, koju je Met platio. U nju su uneli tri velike naslonjače za sedenje pored kamina. Nisu se slagale sa stolom, ali su zato bile veoma udobne. Met se zavalio i digao noge na sto. Uzeo je parče ovčijeg sira i odsekao komad, a onda ostatak stavio na doručje.

„Znaš, Mete", reče mu Perin, „tvoja žena će verovatno očekivati da te neko poduči ponašanju za stolom."

„O, podučavali su me", odgovori Met. „Samo što ja nikada nisam naučio."

„Voleo bih da je upoznam", kaza mu Perin.

„Ona je zanimljivo čeljade", odgovori Tom.

„Zanimljivo", oglasi se Met. „Da." Delovao je setno. „U svakom slučaju, Perine, sada si čuo sve. Ona krvava Smeđa dovela nas je ovamo. Prošlo je preko dve nedelje otkad sam je poslednji put video."

„Mogu li da vidim poruku?" upita Perin.

Met se potapša po džepovima, pa onda izvadi komadić bele hartije presavijen i zapečaćen crvenim voskom. Baci ga na sto. Uglovi su bili savijeni, a hartija umrljana, ali poruka nije bila otvorena. Metrim Kauton je čovek od reći - bar kada nekome pođe za rukom da ga natera da da reč.

Perin diže poruku. Blago se osećala na ženski miris. Okrenu je i prinese jednoj sveci.

„To ne radi", reče Met.

Perin zastenja. „Pa dobro, šta misliš da u njoj piše?“

„Ne znam“, odgovori Met. „Krvave sulude Aes Sedai. Mislim, sve su neobične. Ali Verin je potpuno sišla s uma. Da možda nisi ti čuo nešto od nje?“

„Nisam.“

„Nadam se da je dobro“, kaza Met. „Zvučala je kao da brine da će joj se nešto desiti." Uze poruku, pa tresnu njome po stolu.

„Hoćeš li da je otvoriš?"

Met odmahnu glavom. „Otvoriću je kada se vratim. Ja..."

Kucanje se začu na vratima, koja se potom odškrinuše i otkriše gostioničara, jednog mladog čoveka po imenu Denezel. Bio je visok, mršavog lica i obrijane glave. Po svemu što je Perin mogao da vidi, taj čovek samo što nije Zmajuzaklet. Čak je i naručio Randov portret i okačio ga u trpezariji. Nije ni loš. Liči na njega.

„Izvinjavam se, gazda-Grimizni", reče Denezel, „ali sluga gazda-Zlatnog uporno traži da razgovara s njim."

„Sve je u redu", odgovori Perin.

Grejdi proturi preplanulo lice u sobu, a Denezel ode.

„Ho, Grejdi", reče Met i mahnu mu. „Jesi li skoro digao u vazduh nekoga zanimljivog?"

Aša’man oprljen vetrom i suncem namršti se, sve vreme gledajući Perina.

„Milostivi, gospa Faila me je zamolila da te podsetim kada otkuca ponoć."

Met zazvižda. „Vidiš, zato sam ja svoju ženu ostavio u drugom kraljevstvu."

Grejdi se namršti još više.

„Hvala ti, Grejdi", kaza mu Perin i uzdahnu. „Nisam shvatio koliko je kasno. Poći ćemo ubrzo."

Aša’man klimnu, pa ode.

„Plamen ga spalio", opsova Met. „Zar taj čovek ne može da se makar nasmeši? Plameno nebo je dovoljno turobno samo po sebi, tako da ljudi ne moraju baš da se trude da ga oponašaju."

„Pa, sine", reče mu Tom sipajući pivo, „nekim ljudima svet nije naročito smešan u poslednje vreme."

„Besmislica", odvrati Met. „Svet je veoma smešan. Čitav krvavi zemni šar mi se smeje u brk. Da ti kažem ja nešto, Perine - moraš malo da se primiriš, pošto svuda kruže oni crteži s našim likom."

„Ne znam kako da to izvedem", odgovori mu Perin. „Moram da predvodim vojsku i imam ljude o kojima moram da se staram."

„Momče, mislim da ti nisi dovoljno ozbiljno primio Verinino upozorenje", kaza mu Tom, odmahujući glavom. „Jesi li ikada čuo za narod po imenu Banati?"

„Ne“, odgovori Perin, gledajući Meta.

„Banati su bili divljaci koji su lutali onim što je sada Almotska ravnica", reče mu Tom. „Znam nekoliko lepih pesama o njima. Vidiš, razna plemena su svoje vođe uvek bojila u crveno, da bi se isticali."

Met uze još zalogaj sira. „Krvave budale. Bojili su svog vođu u crveno? To bi ga učinilo metom za sve i jednog vojnika na bojnom polju!"

„U tome jeste stvar", objasni Tom. „Vidiš, to je bio izazov. Kako bi njihovi neprijatelji inače mogli da ga nađu i da se okušaju protiv njega?"

Met frknu. „Ja bih obojio u crveno nekoliko vojnika kako bih im skrenuo pažnju sa sebe, a onda naredio svojim strelcima da njihovog vođu načičkaju strelama dok svi ostali pokušavaju da ulove ljude za koje misle da predvode moju vojsku."

„Zapravo", odgovori mu Tom i otpi gutljaj piva, „to je upravo ono što je Vilijam Krvnik učinio u svojoj prvoj - i poslednjoj - bici protiv njih. Pesma o Stotinu dana govori o tome. Sjajan potez. Čudi me što si čuo za tu pesmu - malo je poznata, a bitka se odigrala tako davno da u većini istorijskih knjiga nije ni zabeležena."

Iz nekog razloga, Met je zbog te primedbe zamirisao usplahireno.

„Hoćeš da kažeš da mi pravimo mete od sebe?", reče Perin.

„Hoću da kažem", odgovori Tom, „da je vama momcima sve teže i teže da se sakrijete. Kud god krenete, barjaci obznanjuju da ste stigli. Ljudi pričaju o vama. Napola sam ubeđen da ste ovoliko dugo preživeli samo zahvaljujući tome što Izgubljeni nisu znali gde da vas nađu."

Perin klimnu, razmišljajući o zamci u koju njegova vojska umalo što nije upala. Ubice po mraku neumitno će uslediti. „Pa šta bi onda trebalo da uradim?"

„Met svake noći spava u drugom šatoru", odgovori Tom. „A ponekad i u gradu. Ti bi trebalo da probaš tako nešto. Grejdi može da otvara kapije, zar ne? Zašto mu ne bi rekao da ti svake noći otvara kapiju u tvom šatoru? Iskradi se i spavaj negde drugde, pa se vrati ujutru. Svi će pretpostaviti da si u šatoru. Ako ubice i napadnu - ti nećeš biti prisutan."

Perin zamišljeno klimnu. „Još bolje - mogao bih da u šatoru ostavim petoro ili šestoro Aijela, da čekaju na oprezu."

„Perine", reče mu Met, „to je krajnje podmuklo." Nasmeši se. „Prijatelju moj, menjaš se nabolje."

„Od tebe ću to prihvatiti kao pohvalu", reče mu Perin. Zastade, pa dodade: „Biće teško."

Tom se zasmeja. „Znaš, u pravu je on. Jesi se promenio. Šta se desilo onom tihom i nesigurnom dečaku kojem sam pomogao da pobegne iz Dve Reke?"

„Prošao je kroz kovačku vatru", tiho odgovori Perin.

Tom klimnu, kao da razume šta je on hteo da kaže.

„A ti, Mete?", upita ga Perin. „Mogu li nekako da ti pomognem? Možda da ti omogućim da Putuješ između šatora?"

„Ne, biću dobro."

„Kako ćeš se zaštititi?"

„Mozgom."

„Dakle, planiraš da ga negde nađeš?", upita ga Perin. „I bilo je krajnje vreme,"

Met frknu. „Šta svi hoće od mene i mog mozga? Veruj mi, biću dobro. Podseti me da ti ispričam o noći kada sam prvi put shvatio da mogu da pobedim u svakoj kockarskoj igri, samo ako hoću. Dobra je to priča. Ima u njoj i padanja s mostova. To jest, makar s jednog mosta."

„Pa... mogao bi nam je sada ispričati", predloži Perin.

„Nije pravi trenutak. Zapravo, to nije ni bitno. Vidiš, ubrzo odlazim na put."

Tom je mirisao uzbuđeno.

„Perine, pozajmićeš nam jednu kapiju, zar ne?“, upita Met. „Mrzim što ostavljam Družinu. Biće neutešni bez mene. Makar će im ostati oni zmajevi da pomoću njih dižu stvari u vazduh."

„Ali kuda to ideš?" upita ga Perin.

„Valjda bi trebalo da ti to objasnim", odgovori mu Met. „To i jeste pravi razlog za sastanak s tobom - pored prijatnog čavrljanja i tako toga." Nagnu se ka njemu. „Perine, Moiraina je živa."

„Istina je", odgovori Met. „Pa, mislimo da je to istina. Poslala je Tomu pismo u kom tvrdi da je predvidela svoj sukob s Lanfear i da je znala da će... Pa, bilo kako bilo, postoji jedna kula zapadno odavde, na obali reke Arinele. Sva je od metala. To je..."

„Kula Gendžei", tiho kaza Perin. „Da, znam za nju."

Met trepnu. „Znaš? Plamen me spalio. Kada si ti to postao učenjak?"

„Samo sam čuo neke stvari. Mete, to mesto je zlo."

„Pa, Moiraina je unutra", reče mu Met. „Zarobljena. Nameravam da je izbavim. Moram da pobedim zmije i lisice. Krvave varalice."

„Zmije i lisice?" upita Perin.

Tom klimnu. „Dečja igra nazvana je po stvorovima koji žive u kuli. Bar tako mislimo."

„Video sam ih", nastavi Met. „I... pa, sada zaista nema vremena za priču o tome."

„Ako ćete da je izbavljate", reče mu Perin, „možda bih i ja mogao da pođem. Ili da makar pošaljem jednog Aša’mana."

„Rado ću prihvatiti kapiju", reče Met. „Ali ti ne možeš da pođeš, Perine. Moiraina je to objasnila u svom pismu. Samo trojica mogu da pođu, a već znam ko ta trojica moraju biti." Oklevao je. „Znaš, Olver ima da me krvavo ubije zbog toga što ga neću voditi."

„Mete", kaza mu Perin odmahujući glavom, „pričaš besmislice."

Met uzdahnu. „Onda hajde da ti ispričam celu priču." On odmeri koliko je piva ostalo u krčagu. „Biće nam potrebno još toga - i bolje reci Grejdiju da ćeš se zadržati..."