Tornjevi ponoći

38 Rane

Vatra je sevala mračnim hodnicima Bele kule, ostavljajući za sobom debele pramenove jetkog dima koji su se kovrdžali u vazduhu. Ljudi su vrištali, urlali i psovali. Zidovi su podrhtavali kako su se mlazevi plamena zarivali u njih; opiljci i komadi kamena odbijali su se o tkanja Vazduha, podignuta u zaštitu.

Eno. Egvena uoči odakle je nekoliko Crnih sestara bacalo vatru niz hodnik. Evanelejn je bila tamo.

Egvena posla sebe u prostoriju pored one u kojoj su stajale; čula ih je s druge strane zida. Raširila je ruke i pustila snažan talas Zemlje i Vatre pravo na zid, rušeći ga pred sobom.

Žene iza zida zateturaše se i padoše, a okrvavljena Evanelejn sruši se na pod. Druga žena bila je dovoljno brza da se premesti odatle.

Egvena proveri je li Evanelejn mrtva. Jeste. Egvena klimnu glavom u znak zadovoljstva; Evanelejn je bila jedna od onih koje je najviše želela da pronađe. Kada bi sada samo mogla da uđe u trag Katerini ili Alvijarin.

Usmeravanje. Iza nje. Egvena se baci na pod, a mlaz Vatre prelete joj preko glave. Bila je to Mesana. Crna odeća vijori se oko nje. Egvena stisnu zube i posla sebe odatle. Nije se usuđivala da se suoči s tom ženom.

Egvena se pojavi u jednoj ostavi nedaleko odatle, a onda se zatetura kada čitav taj deo Kule zadrhta od nekog praska. Mahnu rukom i stvori prozor u vratima, pa ugleda Amis kako juri pored njih. Mudra je nosila kadin’sor i koplje u rukama. Rame joj je bilo crno i krvavo. Još jedan mlaz vatre prolete pored nje, ali ona nestade. Vazduh se usijao od tog mlaza, tako da se Egvenin prozor rastopi, a ona ustuknu.

Serinino istraživanje pokazalo se tačnim. Iako je došlo do otvorene bitke, Mesana niti je pobegla, niti se sakrila - kao što bi to Mogedijen učinila. Možda je samouverena. Možda je prestravljena; verovatno joj je potrebna Egvenina smrt da bi Mračnome predstavila svoju pobedu.

Egvena duboko udahnu i pripremi se da se vrati u borbu. Međutim, pokoleba se kada se seti Perina. Ponašao se kao da je ona obična polaznica. Kako je prosto tako samouveren i tako snažan? Nije se toliko iznenadila zbog onog što je učinio koliko zbog činjenice da je to on činio.

Njegova pojava bila je nauk. Egvena mora dobro da se pazi da se ne oslanja na svoja tkanja. Bair ne može da usmerava, ali je delotvorna koliko i ostale. Međutim, izgleda da su za neke stvari tkanja ipak bolja. Na primer, rušenje onog zida bilo je lakše pomoću tkanja nego što bi bilo kad bi to zamislila, jer bi nametanje svoje volje nečemu tako velike površine i debljine moglo biti veoma teško.

Ona je Aes Sedai i Snevač. Mora da se služi i jednim i drugim. Egvena oprezno posla sebe nazad u onu prostoriju u kojoj je videla Mesanu. Bila je prazna, mada je zid i dalje bio srušen. S njene desne strane čuli su se buktanje i grmljavina, pa je Egvena provirila. Ognjene kugle sevale su napred-nazad, dok su tkanja letela kroz vazduh.

Egvena posla sebe iza jedne od zaraćenih skupina i oko sebe stvori debeli stakleni valjak kako bi se zaštitila. Kula je tu bila srušena i razvaljena, a zidovi su se pušili. Egvena ugleda priliku u plavoj haljini kako čuči iza dela srušenog zida.

Nikola?, besno je pomislila Egvena. Kako li je dospela ovamo? Mislila sam da sada mogu da joj verujem! Mala glupača mora da je uzela snevački ter’angreal od neke Aes Sedai koja se probudila.

Egvena se pripremi da skoči do te devojke, ali tle se odjednom ispod Nikole zatalasa i vatra buknu. Nikola vrisnu i polete u vazduh, a komadi rastopljenog kamena rasuše se oko nje.

Egvena dreknu i posla sebe tamo, zamišljajući stameni kameni zid ispod Nikole. Devojka pade na taj zid, sva krvava, ali obnevidela. Egvena opsova i kleknu. Devojka nije disala.

„Ne!“, ote se Egveni.

„Egvena al’Ver! Pazi!" Melainin glas.

Egvena se uplašeno okrenu kada se zid od debelog granita pojavi pored nje i zaustavi nekoliko ognjenih mlazova koji su joj suknuli u leda. Melaina se pojavi odmah pored Egvene, odevena sva u crno, čak i tamne kože. Krila se u senkama pored hodnika.

„Ovo mesto postalo je preopasno za tebe", reče joj Melaina. „Prepusti bitku nama."

Egvena spusti pogled. Nikolin leš je nestao. Budalasto dete! Provirila je iza zida i ugledala dve Crne sestre - Alvijarin i Ramolu - kako stoje leđa uz leđa i šalju razorna tkanja u različite smerove. Iza njih se nalazila jedna prostorija. Egvena može da učini isto što je već nekoliko puta činila - da skoči u tu prostoriju, uništi zid tako da padne na njih dve...

Budalasto dete, kazala joj je Bair, tvoj obrazac je očigledan.

Mesana i želi da ona tako postupi. Dve Crne sestre su mamac.

Egvena skoči u prostoriju, ali pribi se leđima uza zid. Isprazni um, napeto čekajući.

Mesana se pojavi baš kao ranije. Ona razvijorena crna odeća jeste zadivljujuća, ali je i glupa. Potrebno je da stalno razmišlja o tome da bi je održavala. Egvena pogleda tu ženu pravo u oči, u kojima se videlo iznenađenje, i vide tkanja koja je pripremila.

Neće me pogoditi, samouvereno je pomislila Egvena. Bela kula je njena. Mesana i njene poslušnice upale su tu, pa ubile Nikolu, Šiven i Karlinju.

Tkanja poleteše, ali poviše se oko Egvene. Tren kasnije, Egvena je bila u odeći jedne Mudre. U beloj bluzi, smeđoj suknji i sa šalom na ramenima. Zamislila je koplje u ruci, aijelsko koplje, i bacila ga je odsečno i tačno.

Koplje probi tkanja Vatre i Vazduha, razarajući ih, pa se zari u nešto debelo. Zid Vazduha ispred Mesane. Egvena odbi da to dopusti. Tome zidu tu nije mesto. Ne postoji.

Koplje prestade da usporava i polete napred, pa se zari Mesani u vrat. Žena razrogači oči i klonu unazad, kako joj krv pokulja iz rane. Crne trake koje su se vijorile oko nje potpuno nestadoše, kao i haljina. Dakle, ipak je to bilo tkanje. Mesanino zatamnjeno lice pretvori se u...

Katerina? Egvena se namršti. Mesana je sve vreme bila Katerina? Ali ona je bila Crna i pobegla je iz kule. Nije ostala, a to znači...

Ne, pomislila je Egvena, prevarena sam. Ona je...

U tom trenutku, Egvena oseti kako joj se nešto sklapa oko vrata. Nešto hladno i metalno, dobro poznato i užasavajuće. Istog trena, Izvor joj pobeže, jer joj više nije bilo dozvoljeno da ga drži.

Prestravljeno se okrenu. Pred njom je stajala žena tamne kose podšišane u visini brade i tamnoplavih očiju. Nije delovala upečatljivo, ali bila je veoma snažna kada je o Moći reč. Na zapešću je nosila narukvicu, povocem povezanu s metalnom ogrlicom oko Egveninog vrata.

A’dam.

„Izvrsno", reče Mesana. „Vi ste baš nevaspitana deca." Coknu jezikom u znak neodobravanja. Za tren oka premestila se nekud drugde i povela Egvenu sa sobom. Bila je to odaja bez prozora, koja je izgledala kao da je isklesana iz kamena. U njoj nije bilo čak ni vrata.

Alvijarin je tu čekala, odevena u belo-crvenu haljinu. Ta žena je smesta pala na kolena pred Mesanom, mada nije odolela a da ne pogleda Egvenu pogledom punim zadovoljstva.

Egvena jedva da ju je primetila. Ukočeno je stajala, dok joj je um bio preplavljen zastrašujućim mislima. Opet je u klopci! To ne može da podnese. Pre će umreti nego da dozvoli da se to dogodi. Slike joj proleteše kroz glavu. Zatočena u jednoj prostoriji i nemoćna da pređe više od nekoliko koraka a da je a’dam ne savlada. Ponašali su se prema njoj kao prema životinji, dok ju je sve više mučio osećaj da će s vremenom pući i na kraju postati upravo ono što se od nje želi.

O, Svetlosti. Ne može da opet preživi sve to. Ne to.

„Reci onima gore da se povuku", obratila se Mesana Alvijarin, govoreći spokojnim glasom. Egvena jedva da je čula te reči koliko je bila zatečena. „Glupače su i bedno su se pokazale. Kazne će biti određene."

Ovako su Ninaeva i Elejna zarobile Mogedijen. Ona je bila u zatočeništvu i primoravana da radi sve što se od nje zahteva. Egvena će morati da trpi isto to! Zapravo, Mesana će verovatno primeniti Prinudu na nju. Bela kula će u potpunosti pasti jednoj Izgubljenoj u ruke.

Osećanja se uskomešaše u njoj. Egvena shvati da se hvata za okovratnik, zbog čega je Mesana sa smeškom pogleda dok je Alvijarin nestajala da prenese naređenja.

Nije moguće da se ovo dešava. To je košmar. To je...

Ti si Aes Sedai. Jedan smireni deo nje prošaptao je te reči, snažne bez obzira na to što su bile tihe. Odjeknule su duboko u njoj. Taj glas je bio dublji od užasa i straha.

„A sada", reče joj Mesana, „porazgovaraćemo o snoklinu. Gde mogu da ga nađem?"

Jedna Aes Sedai je spokoj, Aes Sedai vlada sobom bez obzira na okolnosti u kojima se nalazi. Egvena spusti ruke sa okovratnika. Nije prošla kroz iskušavanje, niti je to nameravala, ali da jeste - šta bi bilo da je bila primorana da se suoči s nečim sličnim? Da li bi pukla? Da li bi pokazala da ne zaslužuje zvanje za koje tvrdi da ga nosi?

„Vidim da ne pričaš", reče joj Mesana. „Pa, to se da promeniti. Ovi a’dami - baš su divne naprave. Semirhag me je baš obradovala kada mi je skrenula pažnju na njih, bez obzira na to što je to učinila slučajno. Šteta što je umrla pre nego što mi se ukazala prilika da joj stavim jedan oko vrata."

Bol sevnu Egveni kroz telo, kao da joj vatra gori ispod kože. Oči joj zasuziše od toga.

Ali ona je i ranije trpela bol i smejala se dok je tuku. Već je bila zatočena - i to u Beloj kuli - a to je zatočeništvo nije zaustavilo.

Ali ovo je nešto drugo! Veći deo njenog uma bio je prestravljen. Ovo je a’dam! Ne mogu da mu se oduprem!

Jedna Aes Sedai mora, odgovorio joj je tihi deo njenog uma. Jedna Aes Sedai može sve da istrpi.jer samo tada može da istinski bude sluga svih.

„A sada", obrati joj se Mesana, „reci mi gde si sakrila napravu."

Egvena obuzda strah. To nije bilo lako. Svetlosti, bilo je teško! Ali ipak joj je to pošlo za rukom. Lice joj postade spokojno. Zaprkosila je a’damu tako što mu nije dopustila da ima moć nad njom.

Mesana se pokoleba i namršti. Zatrese povodac, a Egvenu preplavi još bola.

Međutim, ona učini da a’dam nestane. „Sinulo mi je, Mesana", staloženo reče Egvena, „da je Mogedijen u jednom pogrešila - prihvatila je a’dam."

„Šta to...“

„U ovom mestu, a’dam je beznačajan koliko i tkanja koja sprečava", prekide je Egvena. „To je samo parče metala. Zaustaviće te samo ako ti prihvataš da je to moguće." A’dam se otključa i spade joj s vrata.

Mesana ga je gledala dok je padao na tle, i tamo zazvečao. Lice joj se ukoči, pa zaledi kada je pogledala Egvenu. Nije se prepustila strahu, što je bilo zadivljujuće. Prekrsti ruke i pogleda je bezizražajno. „Dakle, vežbala si ovde."

Egvena je pogleda pravo u oči.

„I dalje si dete", reče joj Mesana. „Misliš da možeš da me poraziš? Boravila sam u Tel’aran’riodu duže nego što možeš i da zamisliš. Koliko imaš godina, dvadesetak?"

„Ja sam Amirlin", odvrati Egvena.

„Amirlin deci."

„Amirlin Kuli koja stoji već hiljadama godina", odvrati Egvena. „Hiljadama godina prepunih nevolja i meteža. A ti si veći deo svog života provela u miru, a ne u vremenu sukoba. Zanimljivo što misliš da si tako snažna, a veći deo života ti je bilo lagodno."

„Lagodno?", ponovi Mesana. „Ne znaš ti ništa."

Ni jedna ni druga nisu skretale pogled. Egvena oseti kako je nešto pritiska, kao ranije. Mesanina volja, koja je zahtevala njenu pokornost i poniznost. Bio je to pokušaj da se Tel’aran’riod iskoristi da promeni način Egveninog razmišljanja.

Mesana jeste jaka. Ali snaga u tom mestu samo je pitanje gledišta. Mesanina volja ju je pritiskala, ali Egvena je pobedila a’dam - pa može da se odupre i tome.

„Popustićeš", tiho kaza Mesana.

„Grešiš", napeto odgovori Egvena. „Ovde nije reč o meni. Egvena al’Ver je dete - ali Amirlin nije. Možda ja jesam mlada, ali Tron je drevan."

Ni jedna ni druga žena nisu skretale pogled. Egvena poče da se odupire, da zahteva da se Mesana pokloni pred njom, pred Amirlin. Vazduh oko njih postade nekako težak, a kada Egvena udahnu, delovao joj je kao da se zgusnuo.

„Godine su nebitne", nastavi Egvena. „U izvesnoj meri, čak je i iskustvo nebitno. U ovom mestu jedino je bitno šta je neko. Amirlin jeste Bela kula, a Bela kula neće popustiti. Prkosi ti, Mesana - i tebi i tvojim lažima."

Dve žene koje se gledaju pravo u oči. Egvena prestade da diše. Ne mora da diše. Sva njena volja bila je usredsređena na Mesanu. Egveni se znoj slivao niz slepoočnice i sve i jedan mišić u telu napeo joj se dok se suprotstavljala Mesaninoj volji.

A Egvena je znala da je ta žena, to stvorenje, beznačajna buba koja se upire protiv planine. Ta planina se neće pomeriti. Čak, ako je buba bude prejako gurala...

U toj prostoriji nešto tiho puče.

Egvena oštro i duboko udahnu kada se vazduh u prostoriji vrati na staro. Mesana se prostre po podu kao krpena lutka. Pade, očiju i dalje otvorenih, a iz usta poče da joj se cedi pljuvačka.

Egvena ošamućeno sede, boreći se za dah. Pogleda u stranu, gde je a’dam ležao na podu. Adam nestade. Onda ona opet pogleda Mesanu, koja je mlitavo ležala. Nedra su joj se dizala i spuštala, ali je i dalje zurila u prazno.

Egvena je dugo ležala i oporavljala se pre nego što je ustala i prigrlila Izvor. Izatkala je Vazduh kako bi podigla umrtvljenu Izgubljenu, a onda i sebe i nju premestila na jedan od viših spratova Kule.

Žene se iznenađeno okrenuše prema njoj. Hodnik je bio zasut izvaljenim kamenom, ali sve žene koje je Egvena videla bile su njene. Mudre, koje su se munjevito okrenule da je pogledaju. Ninaeva, koja je prebirala po nekom skršenom kamenju. Sijuan i Leana, pri čemu je ova druga imala nekoliko počrnelih posekotina na licu, ali delovala je snažno.

„Majko", reče Sijuan s olakšanjem. „Bojale smo se..."

„Ko je to?“, upita Melaina prilazeći Mešani, koja je mlitavo visila nošena tkanjima Vazduha i zurila u tle. Žena odjednom zaguguta kao dete, gledajući plamičak koji je goreo na ostatku jedne tapiserije.

„To je ona“, umorno odgovori Egvena. „Mesana."

Melaina se okrenu da pogleda Egvenu, očiju razrogačenih od iznenađenja.

„Svetlosti!", uzviknu Leana. „Šta si to učinila?"

„Imala sam prilike da to vidim", javi se Bair, pregledajući ženu. „Šamana je bila jedna Mudra i Snevač kada sam ja bila mlada. Susrela se u snu s nečim što joj je slomilo um." Oklevala je. „Ostatak života u svetu budnih provela je balaveći i neko je stalno morao da joj menja donje rublje. Nikada više ni reč nije rekla - makar ništa više nego što bi izgovorilo tek prohodalo dete."

„Možda je vreme da prestanemo da mislimo o tebi kao o učenici, Egvena al’Ver", primeti Amis.

Ninaeva je stajala podbočeno i delovala je kao da je zadivljena, ali i dalje se držala Izvora. Pletenica joj je u snu opet bila pune dužine. „Ostale su nestale", primeti.

„Mesana im je naredila da se daju u beg", reče Egvena.

„Nisu mogle da odu daleko", primeti Sijuan. „Ona kupola je i dalje tu.“

„Da", saglasi se Bair. „Ali vreme je da se ova bitka okonča. Neprijatelj je poražen. Egvena al’Ver, opet ćemo razgovarati."

Egvena klimnu. „Saglasna sam kada je reč o obe stvari. Bair, Amis, Melaina - zahvalna sam vam na preko potrebnoj pomoći. Za vreme ovoga stekle ste veliki đi i dugujem vam mnogo."

Melaina pogleda Izgubljenu dok je Egvena sebe slala iz sna. „Verujem da i mi i čitav svet imamo dug prema tebi, Egvena al’Ver."

Ostale klimnuše, a dok je Egvena nestajala iz Tel’aran’rioda, učini joj se da čuje Bair kako mrmlja: „Baš je šteta što nam se ona nije vratila."

Perin je jurio kroz gomilu prestravljenih ljudi u gradu u plamenu. Tar Valon. U plamenu! Kao da je i kamenje gorelo, a nebo je bilo tamnocrveno. Tle je podrhtavalo kao ranjeni srndać koji se bacaka dok ga leopard grize za vrat. Perin se zatetura kada se ponor otvori pred njim, a oganj suknu naviše i oprlji mu dlake na rukama.

Ljudi zavrištaše kada neki od njih upadoše u tu strašnu rasehnu, za tren oka sagorevajući u prah i pepeo. Tle je odjednom bilo posuto leševima. S njegove leve strane, jedna prelepa zgrada sa zasvođenim prozorima poče da se topi kako je kamen prelazio u tečno stanje, a lava krvarila između ispucale kaldrme i iz pukotina.

Perin se diže na noge. To nije stvarno.

„Tarmon Gai’don!" vikali su ljudi. „Poslednja bitka je počela! To je kraj! Svetlosti, to je kraj!“

Perin se zatetura, pa se uhvati za komad kamena pokušavajući da ostane na nogama. Ruka ga je bolela, a prsti nisu hteli da ga slušaju, ali najgora je bila rana na nozi, tamo gde ga je strela pogodila. Čakšire i kaput bili su mu mokri od krvi, a nos mu je bio pun snažnog mirisa sopstvenog straha.

Znao je da taj košmar nije stvaran, ali kako da ne oseća užas? Na zapadu, Zmajeva planina prosipala je vatru, a stubovi crnog dima dizali su se u nebo. Kao da je čitava planina gorela, dok su se crvene reke slivale niz njene padine. Perin je osećao kako se ona trese i umire. Zgrade su pucale, podrhtavale, topile se i mrvile. Ljudi su umirali, zgnječeni pod kamenjem ili spaljeni nasmrt.

Ne. Neće dozvoliti da bude uvučen u to. Tle oko njega promenilo se i skršena kaldrma pretvorila se u uredno postavljene pločice; bio je to ulaz za sluge u Belu kulu. Perin primora sebe da se digne na noge i stvori jedan štap, da bi se oslanjao na njega dok šepa.

Ne mora da uništi ovaj košmar; mora da nađe Koljača. U tom užasnom mestu Perin će možda moći da stekne neku prednost. Koljač izvanredno vlada Tel’aran’riodom, ali možda je - ako Perina služi sreća - taj čovek ranije bio dovoljno vešt da izbegava košmare. Možda će ga ovaj iznenaditi.

Perin nevoljno popusti i dopusti da ga košmar uvuče. Koljač će biti negde blizu. Perin se zatetura preko ulice, držeći se podalje od zgrade kroz čije je prozore kuljala lava. Teško mu je bilo da ne popusti pred kricima užasa i bola. Kricima u pomoć.

Eno, pomislio je Perin stigavši do jedne uličice. Koljač je stajao odmah iza ulaza u nju, glave pognute a šake prislonjene uza zid. Tle ispred njega završavalo se ogromnim procepom, s magmom na dnu. Ljudi su se grčevito držali za rubove raseline i vrištali. Koljač nije obraćao pažnju na njih. Tamo gde mu je ruka dodirivala zid, okrečena cigla pretvarala se u sivi kamen od kojeg se unutrašnjost Bele kule sastojala.

Ter’angreal je i dalje visio Koljaču za pojasom. Perin će morati da bude brz.

Zid se topi od vreline, pomislio je Perin, usredsređujući se na zid iza Koljača. Tu je lakše promeniti takve stvari - pošto se to uklapa sa svetom koji je stvoren u košmaru.

Koljač opsova i trže ruku kada zid postade toliko vreo da se usijao. Tle ispod njega zatutnja i oči mu se razrogačeno otvoriše. Munjevito se okrenu kada se procep otvori pred njim, pošto ga je Perin tu postavio. U tom trenu, Perin shvati da Koljač veruje - na samo delić trenutka - da je košmar stvarnost. Koljač je ustuknuo od raseline, pa digao ruku da zakloni lice od vreline, verujuči da je stvarna.

Koljač nestade za tren oka i pojavi se pored onih koji su visili nad procepom. Košmar je uključivao i njega, uvlačeći ga u svoje hirove i prisiljavajući ga da igra ulogu u svojim užasima. Skoro da je zahvatio i Perina. On oseti kako se koleba i samo što nije odgovorio na vrelinu. Ali ne. Skakač umire. On neće pretrpeti neuspeh!

Perin zamisli sebe kao nekoga drugog. Kao da je Azi al’Ton, jedan od Dvorečana. Perin se odenu poput ljudi koje je video na ulici - u prsluk, belu košulju i čakšire lepše od bilo kojih koje bi ljudi u Emondovom Polju nosili na njivu. Taj korak za njega je bio bezmalo previše. Srce mu je zalupalo i zateturao se kada se zemlja zatresla. Ako dopusti sebi da bude potpuno zahvaćen tim košmarom, završiće kao Koljač.

Ne, pomislio je Perin, primoravajući sebe da se drži svog sećanja na Failu i da ga čuva u srcu. To je njegov dom. Možda mu se lice promenilo, možda se čitav svet trese, ali to je i dalje njegov dom.

Potrča do ruba raseline, pa stade iznad vreline koja je iz nje dopirala, ponašajući se kao da je on samo još jedan deo košmara. Užasnuto zavrišta, pa pruži ruku da pomogne onima koji su padali. Mada je pružio ruku nekom drugom, Koljač je opsovao i zgrabio ga za ruku, služeći se njome da se digne iz ponora.

Dok je prolazio pored njega, Perin je zgrabio ter’angreal. Koljač je puzao preko njega sve dok nije stigao do kakve-takve bezbednosti koju je pružala uličica. Perin krišom u drugoj ruci načini nož.

„Plamen me spalio", zareža Koljač. „Mrzim ove stvari." Područje oko njih odjednom se pretvori u pločice.

Perin ustade, držeći štap kako ne bi izgubio oslonac i pokušavajući da deluje užasnuto - nije mu bilo teško. Poče da se tetura pored Koljača. Za svega nekoliko trenutaka, taj čovek tvrdog izraza lica spustiće pogled i videti da je njegov ter’angreal u Perinovim rukama.

Oči mu se razrogačiše. Perin ispruži ruku i zari nož Koljaču u trbuh. Čovek vrisnu, pa se zatetura i uhvati za rame. Krv mu navre kroz prste.

Koljač stisnu zube. Košmar se povi oko njega. Ubrzo će pući. Koljač se uspravi, pa spusti okrvavljenu šaku, a oči mu sevnuše od besa. Perin oseti kako ga noge ne drže, čak ni sa štapom. Preteško je ranjen. Zemlja se zatrese. Procep se otvori pored njega, prepun vreline i lave, kao...

Perin se lecnu. Kao Zmajeva planina. Pogleda ter’angreal u ruci. Ljudski strašni snovi su snažni, šaputao je Skakačev glas u Perinovom umu. Veoma snažni...

Dok je Koljač hodao prema njemu, Perin stisnu zube i baci ter’angreal u reku lave.

„Ne!“, zaurla Koljač, dok se stvarnost vraćala oko njega. Košmar puče i njegovi poslednji ostaci nestaše. Perin ostade da kleči na hladnim pločicama u jednom malom hodniku. S njegove desne strane, nedaleko od njega, na podu je ležala rastopljena grudva metala. Perin se nasmeši.

Baš kao Koljač, ter’angreal je tu došao iz stvarnog sveta. Baš kao pravi čovek, može da bude polomljen i uništen. Ljubičasta kupola iznad njih nestade.

Koljač zareža, pa priđe i udari nogom Perina u trbuh. Njegova rana na nedrima buknu od bola. Još jedan udarac usledi odmah zatim. Perina je hvatala nesvestica.

Idi, Mladi Biče, posla mu Skakač veoma slabim glasom. Idi.

Ne mogu da te ostavim!

Ali... ja moram da ostavim tebe.

Ne!

Našao si svoj odgovor. Potraži Nesputanog. On će... objasniti... taj odgovor.

Perin kroz suze trepnu kada ga pogodi još jedan udarac. Promuklo zavrišta kada Skakačevo slanje - tako utešno i tako poznato - nestade iz njegovog uma.

Nema ga više.

Perin zavrišta od muke. Glasa promuklog, očiju punih suza, Perin snagom volje napusti vučji san i ode, bežeći kao prava kukavica.

Egvena se probudi i uzdahnu. Očiju i dalje sklopljenih, duboko udahnu. Nakon bitke s Mesanom, um joj je bio napet - zapravo, muči je jaka glavobolja. Skoro da je bila poražena. Njeni planovi su uspeli, ali zbog težine događaja koji su se odigrali osećala se zamišljeno, pa čak i pomalo ophrvano.

Ipak, bila je to velika pobeda. Moraće da pretraži Belu kulu i pronađe ženu koja sada, nakon buđenja, ima um deteta. Nekako je znala da se Mesana neće oporaviti od toga. Znala je to i pre nego što je Bair rekla šta je imala.

Egvena otvori oči u prijatnoj mračnoj sobi, razmišljajući kako će sazvati Dvoranu i objasniti zašto se Šiven i Karlinja nikada neće probuditi. Dok se pridizala da sedne, odvojila je trenutak da žali za njima. Objasnila im je s kakvim će se opasnostima suočiti, ali i dalje se osećala kao da ih je izneverila. A Nikola, koja je uvek pokušavala da ide brže nego što bi trebalo. Nije smela da bude tamo. To...

Egvena se pokoleba. Šta se to oseća? Zar nije ostavila upaljenu svetiljku? Mora da se ugasila. Egvena prigrli Izvor i izatka svetlosnu kuglu, pa je postavi da joj lebdi iznad šake. Prizor koji je otkri potpuno je zgranu.

Providne zavese oko njenog kreveta crvenele su se od krvi, a na podu je bilo pet tela. Tri su bila u crnoj odeći. Jedan leš bio je nepoznati mladić u dolami Garde Kule. Poslednji je na sebi imao lep belo-crveni kaput i takve pantalone.

Gavin!

Egvena se baci na krevet i kleknu pored njega, ne obraćajući pažnju na to što je boli glava. Disao je plitko, a u boku mu je zjapila rana. Izatkala je Zemlju, Duh i Vazduh u Lečenje, ali teško da bi se moglo reći da je ona nadarena što se toga tiče. Nastavila je da radi, u bezglavom strahu. Vratilo mu se malo boje i rana je počela da se zatvara, ali ona nije mogla da uradi ni izbliza dovoljno.

„Pomoč!" viknula je. „Amirlin je potrebna pomoć!"

Gavin se promeškolji. „Egvena", prošapta, s mukom otvorivši oči.

„Ćuti, Gavine. Bićeš dobro. Pomoć! K Amirlin!"

„Ti... nisi ostavila dovoljno upaljenih svetiljaka", prošapta on.

„Molim?"

„Poruka koja sam poslao..."

„Nismo dobile nikakvu poruku", odgovori ona. „Budi miran. Pomoć!"

„Nikoga nema u blizini. Vikao sam. Svetiljke... dobro je... što nisi..." Nasmeši se ošamućeno. „Volim te."

„Lezi mirno", reče mu ona. Svetlosti! Zaplakala se.

„Ali ubice nisu bile tvoj Izgubljeni", reče on, tako da su mu se reči stapale. „Bio sam u pravu."

I jeste bio; čije su te nepoznate crne uniforme? Seanšanske?

Trebalo bi da sam mrtva, shvatila je. Da Gavin nije zaustavio trojicu ubica, nju bi ubili na spavanju i ona bi samo nestala iz Tel’aran’rioda. Ne bi ubila Mesanu.

Odjednom se oseti kao prava glupača i sav osećaj pobede potpuno ispari iz nje.

„Žao mi je", kaza joj Gavin sklapajući oči, „zbog toga što te nisam poslušao." Gubio se.

„U redu je, Gavine", odgovori mu ona, trepćući zbog suza u očima. „Sada ću te vezati. To je jedini izlaz."

On je neznatno snažnije stisnu za ruku. „Ne. Ne sem ako... ne želiš..."

„Budalo", odvrati mu ona pripremajući tkanja. „Naravno da želim da mi budeš Zaštitnik. Oduvek sam to želela."

„Zakuni se.“

„Zaklinjem se. Kunem ti se da želim da mi budeš Zaštitnik - i suprug." Položi mu dlan na čelo i rasprostre tkanje preko njega. „Volim te."

On oštro uzdahnu. Ona odjednom oseti isto što on oseća; oseti njegov bol kao da je njen. A zauzvrat, znala je da on sada oseća da su njene reči bile istinite.

Perin otvori oči i duboko udahnu. Plakao je. Da li ljudi plaču u snu kada sanjaju obične snove?

„Hvala Svetlosti", izusti Faila. On otvori oči i otkri da ona kleči pored njega, kao i još neko. Masuri?

Aes Sedai zgrabi Perina za glavu, a on oseti kako ga preplavljuje studen Lečenja. Rane na njegovoj nozi i preko grudi samo se zatvoriše.

„Pokušale smo da te Izlečimo dok si spavao", kaza mu Faila, stavljajući mu glavu u svoje krilo. „Ali Edara nas je zaustavila."

„To se ne sme. Sem toga, ne bi ni radilo." To je bio glas Mudre. Perin ju je čuo negde u šatoru. Trepnu. Bio je na svom ležaju. Napolju je bio polumrak.

„Prošlo je više od sat vremena", kaza on. „Trebalo je da ste već otišli."

„Ćuti", reče mu Faila. „Kapije opet rade i otišli su skoro svi. Ostalo je svega nekoliko hiljada vojnika - uglavnom Aijeli i Dvorečani. Zar misliš da bi oni otišli - zar misliš da bih ja otišla - bez tebe?" On se pridiže da sedne, pa obrisa čelo. Bilo je mokro od znoja. Pokuša da učini da znoj nestane, kao u vučjem snu. Naravno, to mu nije pošlo za rukom. Edara je stajala pored suprotnog šatorskog krila, iza njega. Odmeravala ga je pogledom.

On se okrenu Faili. „Moramo da odemo", promuklo reče. „Koljač sasvim sigurno ne radi sam. Negde je postavljena zamka, verovatno u obličju vojske. Neko s vojskom. Mogu da napadnu svakog časa."

„Možeš li da ustaneš?" upita Faila.

„Da." Bio je slab, ali pošlo mu je za rukom da ustane uz Failinu pomoć. Šatorsko krilo zašušta i Čijad uđe noseći mešinu s vodom. Perin je sa zahvalnošću prihvati i otpi vode iz nje. Voda mu je utolila žeđ, ali bol je i dalje buktao u njemu.

Skakač... On spusti mešinu. U vučjem snu, smrt je konačna. Kuda će Skakačeva duša otići?

Moram da nastavim, pomislio je Perin. Da odvedem svoje ljude u bezbednost. On priđe izlazu iz šatora. Noge ga već bolje slušaju.

„Mužu moj, vidim tvoju tugu", reče Faila hodajući pored njega, držeći ga za ruku. „Šta se desilo?"

„Izgubio sam prijatelja", tiho odgovori Perin. „Po drugi put."

„Skakača?" U njenom mirisu osećala se bojazan.

„Da."

„O, Perine, žao mi je." Glas joj je bio nežan dok su izlazili iz šatora. Šator je bio jedini na livadi gde je nekada bivakovala njegova vojska. Na smeđoj i žutoj travi još se videlo gde su šatori bih podignuti, a staze utabane u blatnjavu zemlju svuda su se ukrštale. Sve je to ličilo na tlocrt za neki grad, sa zemljištem odvojenim za zgrade i iscrtanim putevima. Ali tu sada skoro i da nije bilo ljudi.

Gromonosno nebo bilo je mračno. Čijad je pridigla svetiljku kako bi obasjala travu ispred njih. Čekalo ih je nekoliko odreda vojnika. Device visoko digoše koplja kada ga ugledaše, pa zalupaše njima po štitovima. Bio je to znak odobravanja.

Dvorečani su takođe bili tu, okupljajući se kako se glas pronosio. Koliko li su pogodili od onoga što je on radio? Dvorečani zaklicaše, a Perin im klimnu, premda se osećao napeto. U vazduhu se još osećala ona iskvarenost. Pretpostavljao je da to izaziva snoklin, ali izgleda da je pogrešio. U vazduhu se osećao miris Pustoši.

Aša’mani su stajali na mestu koje je nekada bilo središte logora. Okrenuše se kada im Perin priđe, pozdravljajući ga tako što prineše šake grudima. Delovali su kao da su u dobrom stanju, iako su upravo preselili skoro čitav tabor.

„Ljudi, vodite nas odavde", obrati im se Perin. „Neću ni trenutak više da provedem na ovom mestu.“

„Da, milostivi", odgovori Grejdi. Zvučao je željno. Na licu mu se pojavi usredsređenost, a onda se jedna mala kapija otvori pored njega. „Prolazite", kaza Perin i mahnu Dvorečanima. Oni brzo zakoračiše. Device i Gaul čekali su s Perinom, kao i Elijas.

Svetlosti, pomislio je Perin šestareći pogledom po polju gde je do maločas bio logor. Osećam se kao miš kada ga kobac odmerava.

„Je li izvodljivo da malo osvetliš okolinu?", upita Perin Niejlda, koji je stajao pored kapije.

Aša’man naheri glavu i nekoliko blistavih kugli pojavi se oko njega, pa se razleteše po celoj livadi.

Nisu obasjale ništa. Samo napušteno logorište. Poslednji vojnici naposletku prođoše kroz kapiju. Perin i Faila prođoše za njima, a nakon njih Gaul, Elijas i Device. Naposletku prođoše usmerivači, hodajući zbijeno.

Vazduh na drugoj strani kapije bio je svež i mirisao je osvežavajuće čisto. Perin nije ni shvatao koliko ga je onaj zli smrad mučio. On duboko udahnu. Nalazili su se na jednoj uzvisini, nedaleko od niza svetala pored reke, koja su verovatno Beli Most.

Njegova vojska zaklica kada on zakorači kroz kapiju. Veliki logor već je bio skoro potpuno podignut, a stražarske postaje na svojim mestima. Kapija se otvarala na jedan veliki zabran blizu zadnjeg dela tabora, obeležen stubovima.

Pobegli su. Cena je bila velika, ali pobegli su.

Grendal se zavali u svoju naslonjaču. Kožni jastuci bili su napunjeni paperjem mladih kalira, koji u ovom Dobu žive samo u Šari. Jedva da je obraćala pažnju na tu skupocenost.

Sluga - onaj kojeg joj je Moridin pozajmio - klečao je pred njom na jednom kolenu. Pogled mu je bio buran i samo napola spušten. Taj se obuzdava, ali jedva. Zna da je jedinstven.

A izgleda i da zna da će njegov neuspeh pasti na njenu glavu. Grendal se nije preznojavala. Predobro vlada sobom da bi to dopustila. Kapci na prozoru u toj prostranoj odaji popločanoj crvenim pločicama naglo se uz tresak rastvoriše i hladan morski vetar dunu i ugasi nekoliko svetiljaka. Pramičci dima digoše se s fitilja.

Ona neće pretrpeti neuspeh.

„Svejedno pripremi zamku", zapovedi ona.

„Ali...“, zausti sluga.

„Radi šta ti se kaže i ne odgovaraj jednom od Izabranih, pseto."

Sluga spusti pogled, mada mu je u očima još goreo pobunjenički plamen.

Nije bitno. I dalje joj ostaje jedna alatka, koju je veoma pažljivo postavila. Alatka koju je i pripremila za ovakav trenutak.

To mora da se izvede veoma pažljivo. Ajbara je ta’veren - i to zastrašujuće snažan. Strele odapete s daljine promašiće ga, a u trenucima spokoja i promišljanja on će biti na oprezu, pa će pobeći.

Potrebna joj je oluja, s njim u središtu. A onda će se sečivo ustremiti. Ovo još nije završeno, nesuđeni kovaču. Ni u kom slučaju.