Tornjevi ponoći

41 Neočekivani saveznik

Galad je trčao s visoko podignutim štitom. Bornhald mu se pridružio, takođe držeći štit i bacajući svetiljku kada su se ona neprirodna svetla rasplamsala u vazduhu. Ni jedan ni drugi nisu progovarali. Kiša strela otpočeće svakog časa.

Stigoše do konja, gde im dva bojažljiva konjušara pružiše uzde. Galad spusti štit, osećajući se užasno izloženo dok se bacao Stamenom na leđa.

On okrenu konja i opet diže štit. Čuo je dobro poznato brujanje tetiva - u daljini - i strele kako pucaju dok padaju.

Nijedna nije pala ni blizu njega.

Oklevao je. Kugle koje su lebdele u vazduhu davale su svetlo kao da je pun mesec, a možda i jače od toga.

„Šta se dešava?“, upita Bornhald dok je konj pod njim usplahireno poigravao. „Zar su promašili? One strele padaju dobrano van logora.”

„Troloci!“ To se začuo krik iz logora. „Ima ih na hiljade! Približavaju se niz put!"

„Čudovišta!", prodra se neki prestravljeni Amadičanin. „Čudovišta Senke! Svetlosti, zaista postoje?“

Galad pogleda Bornhalda. Zagalopiraše ka logoru, dok su se beli plaštovi vijorili za njima, i pogledaše niz drum.

Ugledaše pokolj.

Talasi strela padali su iz vazduha, zarivajući se u rulju koja se sastojala od Nakota Senke. Stvorenja su urlala i kreštala, neka pokušavajući da jure ka Galadovom taboru, a druga da se popnu prema strelcima. Troloci odjednom poleteše u vazduh kada se tle ispod njih zatrese, a vatra pade s visine. Ajbarini usmerivači pridružili su se bici.

Galad sve to obuhvati pogledom. „Pešadijo, obrazujte zid sa ove strane logora", zaurla. „Samostrelci, u one tamo ruševine. Podelite legije na osam konjičkih odreda i pripremite se za juriš! Lukonoše, spremite se!" Deca su pre svega konjanici. Njegovi ljudi će izjahati i napasti Troloke u talasima, odred po odred, pa se povlačiti iza zida pešadije sa štitovima. Samostreli će oslabiti troločke bojne redove pre nego što ih konjica napadne kopljima, a lukonoše će im pokrivati povlačenje dok se vraćaju iza odbrambenih snaga.

Naređenja se brzo proneše, a Deca su se kretala bolje i brže od Amadičana. Bornhald klimnu. To je uglavnom odbrambeni položaj, ali to ima najviše smisla - bar dok Galad ne razabere šta se dešava.

Bat kopita najavi Bajara, koji se galopom približavao. On zauzda konja, pa se razrogači i okrenu. „Troloci? Kako... To je Ajbara. Doveo je sa sobom vojsku Nakota Senke!"

„Ako jeste", odvrati Galad, „onda ih nemilice kolje."

Bajar se još više približi. „Ovo je baš kao u Dvema Rekama. Daine, sećaš li se šta je tada uradio? Troloci napadaju. Ajbara okuplja odbranu, pa tako zadobija podršku među ljudima."

„A šta bi bilo cilj svega toga?", upita Bornhald.

„Da nas obmane."

„Tako što će ubiti više Troloka nego što će steći sledbenika?" Bornhald se namršti. To... to nema nikakvog smisla. Ako Ajbara ima na raspolaganju na hiljade Troloka, šta ćemo mu mi?“

„Njegov um je bolestan i izopačen", odgovori Bajar. „Ako on nema ništa s Trolocima, kako to da se pojavio baš sada, u pravom trenutku?"

Pa, Galad je morao da prizna kako u tome ima neke istine. „Za sada", reče, „to nam daje vreme da obrazujemo bojne redove. Bornhalde, Bajare, prenesite moja naređenja. Hoću da konjanici budu spremni za juriš čim samostreli završe." On se pokoleba. „Ali recite ljudima da ne izlažu naša krila Ajbari. Neka neki kopljanici ostanu u podnožju onih visoravni. Za svaki slučaj."

Troloci su vrišteći padali pod strelama, ali naviralo je sve više i više njih, a mnoge zveri nisu pale sve dok se u njih nije zarilo nekoliko strela. Nakot Senke pripremao se za juriš uz padinu, prema Perinovim snagama. Ako do toga dođe, narediće pešadiji da ih neko vreme zadržava - a onda će ih povući i zapovediti konjici da izleti u juriš.

„Kako si znao?“, tiho ga upita Faila.

On je pogleda. „Vreme je da se vas tri povučete iza pozadinskih snaga." Tad pogleda Berelajn, koja je prebledela kao da ju je duboko potreslo to što je videla Troloke. Međutim, on dobro zna da se ona sastoji od jačeg čelika nego što sada pokazuje. Zašto li miriše tako zabrinuto?

„Otići ću“, kaza Faila. „Ali moram da znam."

„Imalo je smisla" odgovori Perin. „Svrha one kupole bila je da nas spreči da pobegnemo kroz kapije - ali takođe da nas ohrabri da idemo putem, umesto da Putujemo pravo u Andor. Delovalo nam je čudno što je gazda Gil krenuo putem, kršeći naređenja - ali to se dogodilo zato što su ga ljudi koji su dolazili sa severa ubedili da je tamo neprohodno. Pretpostavljam da su ih postavili naši neprijatelji, da bi nas naveli da pođemo u ovom smeru.

Sve vreme nas navode. Čekali su da napadnemo Bele plaštove, čekali su da pođemo za Lugard što brže možemo. Kladim se da bi se nešto desilo da nas vrati na drum, da smo pokušali da presečemo i siđemo s puta. Očajnički su želeli da upadnemo u njihovu zasedu. Galadova vojska verovatno nije bila deo svega toga - on je samo čičak koji im se zavukao pod sedlo."

„Ali Troloci. Odakle..."

„Mislim da mora da je reč o Putnom kamenu", odgovori Perin. „Znao sam da će se ovde odigrati nekakav napad. Nisam znao kako. Nosio sam se mišlju da će to biti Dragkari s neba, ili da nam je promakla neka Putna kapija. Ali one ruševine koje je Arganda istakao deluju mi kao dobro mesto za Putni kamen. Mora da je zakopan pošto se srušio kada je reka promenila tok. Troloci ne izlaze iz zemlje; mislim da naviru iz kamena.

Ovo je klopka. Verovatno bi nas napali daleko ranije, ali smetali su im Beli plaštovi. Morali su sačekati da se mi postaramo za njih. Ali mi smo otišli. I tako..."

„I tako su napali Damodreda i njegove ljude", dovrši Faila. Nakon što su postavili zamku, želeli su da nanesu makar nekakvu štetu onima koji će se možda kasnije boriti protiv njih.

„Pretpostavljam da je neko od Izgubljenih iza svega ovoga", kaza Perin, okrećući se prema Grejdiju.

„Neko od Izgubljenih?", upita Alijandra, dižući glas. „Ne možemo se boriti protiv jednog od Izgubljenih!“

Perin je samo pogleda. „A šta si mislila, čemu si se priključila, Alijandra, kada si mi se pridružila? Ti se boriš za Ponovorođenog Zmaja - i to ni manje ni više nego u Tarmon Gai’donu. Ranije ili kasnije, moraćemo da se suočimo sa Izgubljenima."

Ona preblede, ali služilo joj je na čast to što je na kraju samo klimnula.

„Grejdi!“, pozva Perin Aša’mana, koji je bacao vatru na Troloke. „Da li i dalje osećaš usmeravanje?“

„Samo povremeno, milostivi", doviknu mu Grejdi. „Ko god da je, nije preterano snažan. A nije se ni pridružio bici. Mislim da samo dovodi Troloke, skačući ovamo s pesnicama Troloka, a onda smesta skačući nazad da ih dovede još."

„Motri na njega", reče mu Perin. „Vidi možeš li da ga smakneš."

„Da, moj lorde", odgovori Grejdi pozdravljajući.

Dakle, nije reč o jednom od Izgubljenih, koji neposredno dovodi Troloke. To ne znači da sve to nije maslo nekoga od njih, već samo da oni nisu rešili da se neposredno umešaju. „Vas tri, odlazite u pozadinu", obrati se Perin Faili, Berelajn i Alijandri, dižući čekić. Troloci su počeli da jurišaju uz padinu. Mnogi su padali pod strelama, ali bilo ih je toliko da će neki neumitno ubrzo stići do vrha. Vreme je za bitku.

„Mužu moj, ne znaš koliko ih je", tiho mu kaza Faila. „Samo naviru. Šta ako nas nadvladaju?"

„Povući ćemo se kroz kapiju ako stvari pođu po zlu. Ali neću im dopustiti da bez borbe pregaze Bele plaštove - nemam namere da nijednog čoveka prepustim Trolocima, čak ni ljude poput njih. Zanemarili su Dve Reke kada smo mi bili napadnuti. Pa, ja nemam namere da učinim isto. I to je to."

Faila se odjednom nagnu i poljubi ga. „Hvala ti."

„Na čemu?"

„Na tome što si takav čovek", odgovori mu ona, pa okrenu konja i povede druge dve odatle.

Perin odmahnu glavom. Brinuo se da će morati narediti Grejdiju da je obmota Vazduhom i odvuče odatle. Opet se okrenu prema nadirućim Trolocima. Dvorečani im nisu olakšavali uspon, ali ponestajalo im je strela.

Perin diže Ma’alejnir. Delimično mu je bilo žao što će to oružje zaliti krvlju tako brzo nakon što je nastalo, ali većim delom mu je bilo drago zbog toga. Ti Troloci - i oni koji ih predvode - doveli su do Skakačeve smrti.

Pesnica Troloka stiže do vrha brda, predvođena jednom Seni s crnim mačem, dok je druga Sen prilazila iza njih. Perin zaurla i jurnu, visoko dižući čekić.

Galad opsova, pa okrenu Stamenog i spusti mač na vrat jednog Troloka s medvedom glavom. Mračna i gusta krv bučno pokulja, ali te zveri je užasno teško ubiti. Galad je slušao priče i vežbao s ljudima koji su se borili protiv Nakota Senke. Ipak, iznenadila ga je njihova žilavost.

Morao je da zaseče stvora još tri puta pre nego što je ovaj pao. Ruka ga je već bolela. U borbi protiv takvih čudovišta nema nikakve prefinjenosti. Služio se mačevalačkim stavovima za borbu iz sedla, ali najčešće najneposrednijim i najsurovijim. „Drvoseča seče granu", „mesečev srp", „kresanje varnice".

Njegovi ljudi ne prolaze dobro. Sabijeni su, tako da više nema mesta za koplja. Juriši su neko vreme dobro radili, ali teška konjica bila je primorana da se povuče iza pešadije, tako da je sada čitava njegova vojska prisiljena da se povlači prema istoku. Amadičani popuštaju, a silina napada prevelika je da bi konjica opet mogla da izleti u juriš. Deca na konjima mogu samo da divlje vitlaju oružjem, pokušavajući da sačuvaju glave.

Galad okrenu Stamenog, ali dva Troloka režeči skočiše na njega. On jednog brzo zaseče preko vrata, služeći se potezom zvanim „čaplja grabi srebrenperku", ali stvorenje pade na Stamenog, zbog čega se konj zanese. Druga grdosija zaseče konja po vratu, a konj pade.

Galad jedva stiže da se baci iz sedla, pa tresnu na zemlju u istom trenutku kada se Stameni skljoka, dok su mu se noge trzale, a iz vrata liptala krv preko belih sapi. Galad se zakotrlja, mača okrenutog u stranu, ali dočekao se nezgodno. Uvrnuo je gležanj tako da mu je sevao od bola.

Ne obraćajući pažnju na povredu, on diže mač na vreme da odbije bočni napad jednog devet stopa visokog čudovišta smeđe njuške koje je bazdilo na smrt. Galad opet izgubi ravnotežu zbog toga što je zaustavio taj udarac.

„Galade!"

Prilike u belom zariše se u Troloke. Smrdljiva krv rasu se vazduhom. Bele prilike padoše na zemlju, ali Troloci ustuknuše. Bornhald ustade boreći se za dah dok mu je mač bio ispružen, a štit ulubljen i isprskan tamnom krvlju. S njim su bila četvorica. Dvojica drugih koji su s njim došli bili su ubijeni.

„Hvala ti", kaza mu Galad. „Vaši atovi?"

„Sasečeni", odgovori mu Bornhald. „Mora da imaju naređenja da napadaju konje."

„Ne žele da pobegnemo", reče Galad. „Niti da pripremimo juriš." Baci pogled niz bojni red vojnika, koji su se borili za svoje živote. Dvadeset hiljada ljudi delovalo je kao velika vojska, ali vojni poredak je u pravoj pometnji - a Troloci i dalje naviru, talas za talasom. Severni deo bojnog reda Dece Svetla počinje da se urušava, a Troloci se probijaju i kao mašice opkoljavaju Galadovu vojsku. Presekli su im put sa severa i juga, pa ih pribili uz brdo. Svetlosti!

„Pojačajte pešadiju na severu!" zaurla Galad. Potrča u tom smeru što je brže mogao. Gležanj mu se bunio, ali i dalje ga je slušao. Ljudi mu se pridružiše. Odeća im više nije bila bela.

Galad zna da se većina vojskovođa, poput Gareta Brina, ne bori u prvim redovima. Suviše su bitni za to, a njihovi umovi su neophodni da bi se vodila bitka. Možda je Galad trebalo da postupi isto. Sve se oko njega raspada.

Njegovi ljudi su dobri. Pouzdani. Ali nemaju iskustva s Trolocima. Tek je sada - jurišajući po blatu dok kugle svetlosti koje lebde u vazduhu razvejavaju mrak - video u kolikoj je meri veliki broj njih zapravo neiskusan. Ima sa sobom nešto prekaljenih boraca, ali većina njegovog ljudstva borila se samo protiv razularenih razbojnika ili gradskih dobrovoljačkih vojski.

Troloci su nešto drugo. To su raspomamljena čudovišta koja zavijaju, stenju i reže. To što nemaju nikakvo vojno ustrojstvo nadoknađuju snagom i krvoločnom žestinom. Kao i glađu. Mirdraali među njima sami po sebi su dovoljno stravični da skrše bojni poredak. Galadovi vojnici lagano popuštaju.

„Izdržite!", zaurla Galad, stigavši do narušenog dela borbenog reda. S njime i Bornhaldom bilo je pedesetak ljudi. Ni izbliza dovoljno. „Mi smo Deca Svetla! Ne popuštamo pred Senkom!"

To nije urodilo plodom. Gledajući nesreću pred svojim očima, čitav njegov svetonazor počeo je da puca. Decu Svetla ne štiti njihova dobrota; padaju u otkosima, kao žito pred srpom. Da stvari budu još gore, neki od njih se ne bore ni hrabro ni odlučno. Previše ih vrišti od straha i beži. Amadičane još i može da razume, ali mnogo Dece nije bilo ništa bolje od njih.

Oni nisu kukavice. Nisu ni loši borci. Samo su - ljudi. Prosečni. Ne bi trebalo da je tako.

Kada Galen povede svoje konjanike u novi juriš, začu se grmljavina. Tresnuše u troločki bojni red i mnoge Troloke potisnuše sa ivice, tako da se ovi skotrljaše niz padinu. Perin jednog Troloka tresnu u glavu Ma’alejnirom. Stvorenje od siline udarca odlete i - što beše neobično - tamo gde ga je čekić pogodio, koža mu se zadimi i izbiše mu plikovi. To se dešavalo sa svakim udarcem, kao da ih Ma’alejnir pali na dodir, mada je Perin držeći čekić osećao samo prijatnu toplinu.

Galenov juriš probio se kroz troločke redove, deleći ih u dve kohorte, ali tle je bilo zastrto s toliko lešina da je njegovim kopljanicima bilo teško da održavaju juriš. Galen se povukao, a odred Dvorečana približio i zasuo Troloke strelama, koseći ih talasom smrti, zbog koje su Troloci vrištali, zavijali i bazdili.

Perin povuče Koraka, a pešadinci ga opkoliše. Poginulo je veoma malo njegovih ljudi. Naravno, i jedan pali je previše.

Arganda mu priđe, terajući konja kasom. Negde je ostao bez perjanica, ali široko se smešio. „Ajbara, retko sam imao prilike da učestvujem u ovako prijatnoj bici“, kaza. „Neprijatelji prema kojima čovek ne mora da oseća ni mrvicu sažaljenja, sa savršenim bojnim poljem i lako branjivim položajem. Strelci iz sna, a tu su i Aša’mani da zapušavaju procepe! Lično sam ubio preko dvadeset tih zveri. Makar samo zbog današnjeg dana - drago mi je što te sledim!"

Perin klimnu. Nije istakao činjenicu da je jedan od razloga zbog kojih im je tako lako to što je većina Troloka usredsređena na Bele plaštove. Troloci su gadni čudovišni stvorovi, veoma sebični. Zar da jurišaju uzbrdo suočeni sa ognjenim kuglama i dugim lukovima, samo da bi pokušali da otmu položaj od dva puna odreda konjice? Bolje im je da potraže lakšeg protivnika, što ima i taktičkog smisla. Kada moraš da se boriš na dva bojišta, najpre se usredsredi na lakšu bitku.

Pokušavaju da smrve Bele plaštove što je brže moguće, pribijajući ih uz padinu, pa su ih preplavili - ne ostavljajući im prostora da njihova konjica juriša i razdvajajući ih na skupine. Onaj ko predvodi taj napad dobro poznaje taktiku; to svakako nije delo troločkih umova.

„Lorde Perine!" Glas Džorija Kongara pronese se kroz larmu troločkog zavijanja. On dotrča do Koraka. „Naredio si da gledam i da ti kažem kako im ide. Pa, možda bi želeo da baciš pogled."

Perin klimnu, pa diže pesnicu i odsečno je spusti. Grejdi i Niejld stajali su iza njega, na jednoj steni s koje se pružao pogled na put Njihovo glavno naređenje bilo je da obore svakog Mirdraala kojeg uoče. Perin je želeo da spreči što je više tih stvorova da stignu do visoravni; ubijanje jednog Mirdraala mačem ili sekirom moglo bi da košta na desetine života. Najbolje je ubiti ih Vatrom - i to s daljine. Sem toga, ponekad ubijanje jedne Seni znači i ubijanje čitavog odreda Troloka povezanih s njom.

Aša’mani, Aes Sedai i Mudre primetiše Perinov znak. Počeše potpuni napad na Troloke, tako da je vatra sevala iz šaka, a munje s neba - suzbijajući Troloke niz padinu. Perinova pešadija povuče se kako bi se na nekoliko trenutaka odmorila.

Perin mamuznu Koraka do ivice, gledajući niz padinu ka jugu i držeći Ma’alejnir pored noge. Ispod brda, Damodredova vojska prolazila je još gore nego što je Perin brinuo da će proći. Troloci su se probili dovoljno da bezmalo rasture Bele plaštove na dva dela. Čudovišta su nadirala s bokova, hvatajući Galada u mašice, tako da su Beli plaštovi morali da se bore na tri strane. Leđima su bili okrenuti padini, a mnogi odredi konjice bili su odsečeni od glavnog dela bojišta.

Galen kasom priđe Perinu. „Troloci i dalje dolaze. Rekao bih da ih ima pedesetak hiljada. Aša’mani kažu da osećaju samo jednog usmerivača i da se on ne upušta u borbu."

„Onaj ko predvodi Nakot Senke ne želi da pokaže svoje usmerivače“, pretpostavi Perin. „I to zbog toga što smo mi na višem položaju. Prepustiće Trolocima da nanesu koliko god štete mogu, pa da vide hoće li tako steći prednost. Ako tako bude, videćemo njihove usmerivače.“ Galen klimnu.

„Damodredova vojska je u nevolji.“

„Da“, odgovori Galen. „Postavio si nas dovoljno dobro da im možemo pomoći, ali izgleda da nismo dovoljni."

„Spustiću se po njih", odluči Perin, pa pokaza. „Troloci ga okružuju i pribijaju uz padinu. Možemo se sručiti nizbrdo i iznenaditi zveri širokim napadom, probijajući se kroz njih, i tako osloboditi Damodredove ljude da se popnu na onu tamo visoravan."

Galen se namršti. „Izvinjavam se, lorde Perine, ali moram da pitam - šta to misliš da im duguješ? Odista bi mi bilo žao da smo došli ovamo da ih napadnemo - mada bih razumeo razmišljanje koje bi te do toga dovelo. Ali ne vidim nikakvog razloga da im pomognemo."

Perin zagunđa. „To je samo ispravan postupak."

„O tome se može raspravljati", odgovori Galen, odmahujući glavom pod kalpakom. „Izvrsno je boriti se protiv Troloka i Seni, jer ćemo se u Poslednjoj bici suočiti s jednim manje za svakog kojeg danas ubijemo. Naši ljudi će se navići na borbu protiv njih i naučiti da savladaju svoje strahove. Ali ona padina je strma i opasna; ako pokušaš da se jurišem probiješ do Damodreda, mogao bi da uništiš našu prednost."

„Svejedno ću to uraditi", odvrati Perin. „Džori, idi po Dvorečane i Aša’mane. Biće mi potrebno da smekšaju Troloke pre mog juriša." Opet spusti pogled. Sećanja na Dve Reke potpuno ga preplaviše. Krv. Smrt. Ma’alejnir mu se zagreja u ruci. „Galene, neću ih prepustiti svemu tome. Čak ni njih. Hoćeš li mi se pridružiti?"

„Čudan si ti čovek, Ajbara." Galen se pokoleba. „I zaista častan. Da, hoću."

„Dobro. Džori, polazi. Moramo da stignemo do Damodreda pre nego što se njegov bojni red rasturi."

Uzbuna se pronese kroz mnoštvo Troloka. Galad se pokoleba, držeći mač znojavim prstima. Čitavo telo ga je bolelo. Odasvud oko njega čulo se ječanje, neko grleno i režeće - stenjanje umirućih Troloka - a neko jadno i bolno, koje je dopiralo od oborenih ljudi. Deca oko njega se drže. Jedva.

Noć je bila mračna, čak i sa onim svetlima. Osećao se kao da se bori protiv košmara. Ali ako Deca Šveda ne mogu da se suprotstave mraku, ko onda može?

Troloci stadoše glasnije da zavijaju. Oni ispred njega okrenuše se, razgovarajući grubim i grlenim jezikom, zbog čega on zgađeno ustuknu. Troloci umeju da govore? Nije to znao. Šta li im je privuklo pažnju?

A onda je ugledao. Kiša strela zarila se u redove obližnjih Troloka. Dvorečanske lukonoše opravdale su glas koji ih bije. Galad ne bi verovao većini strelaca da tako ciljaju, a da zalutale strele ne padnu na Bele plaštove. Međutim, one lukonoše gađale su veoma tačno.

Troloci su vrištali i zavijali. A onda, s vrha padine, hiljadu kopljanika dalo se u juriš. Svetlost je bleštala oko njih; vatra je suktala s neba, sevajući naniže poput crveno-zlatnih kopalja, obasjavajući konjanike srebrnim svetlom. Bio je to neverovatan manevar. Padina je bila toliko strma da su konji mogli da se spotaknu, padnu i da se čitav odred samo skotrlja u jednu beskorisnu gomilu telesa. Ali nisu pali. Galopirali su sigurnim korakom, a koplja su se belasala. A na njihovom čelu jahalo je bradato čudovište od čoveka, s visoko uzdignutim ogromnim čekićem. Bio je to lično Perin Ajbara, a nad glavom mu se vijorio barjak koji je nosio čovek što je jahao neposredno iza Ajbare. Grimizna vučja glava.

Galad nije mogao a da ne spusti štit na taj prizor. Od plamenih jezika koji su palacali oko njega, Ajbara je izgledao skoro kao da je u plamenu. Galad je jasno video te njegove krupne zlatne oči. Kao da su i same žeravice.

Konjanici tresnuše u Troloke koji su opkolili Galadovu vojsku. Ajbara pusti krik, koji se prolomi kroz galamu, pa poče da mlati onim svojim čekićem oko sebe. Troloci ustuknuše od tog napada.

„Napad!“, zaurla Galad. „U napad! Naterajte ih na konjicu!" On pojuri na sever, pravo prema padini, a Bornhald ga je pratio.

U blizini, Trom okupi ono što je ostalo od njegove legije i povede je u napad na Troloke naspram Ajbare.

Bitka je sve više bivala haotična. Galad se borio besno i žestoko. Potpuno neverovatno, ali čitava Ajbarina vojska pokuljala je niz padinu, odustajući od položaja na visini. Sručili su se na Troloke - na desetine hiljada ljudi - kličući: „Zlatooki! Zlatooki!"

Njihov napad gurnu Galada i Bornhalda pravo u troločke redove. Stvorenja su pokušavala da se povuku od Ajbare, i to u svim pravcima. Ljudi blizu Galada i Bornhalda očajnički su se borili za goli život. Galad dokrajči jednog Troloka „trakom u vazduhu", pa se munjevito okrenu i smesta nađe licem u lice sa deset stopa visokom grdosijom ovnujske glave. Rogovi su se savijali pored ogromnog četvrtastog lica, ali oči i donji deo vilice bili su ljudski.

Galad se sagnu kada čudovište zamahnu kukom na dugom kopljištu, pa mu zari mač u utrobu. Stvor vrisnu, a Bornhald mu sa strane preseče tetive.

Galad dreknu i odskoči, ali njegov uganuti gležanj napokon popusti. Upao je u rupu i dok je padao, Galad začu strašan prasak.

Umiruće čudovište pade preko njega, pribijajući ga uz tle. Bol mu je sevao u nozi, ali on nije obraćao pažnju na to. Pustio je mač, pokušavajući da odgurne lešinu sa sebe. Bornhald se psujući borio protiv jednog Troloka s njuškom nerasta, koji je ispuštao grozne zvuke, nalik na graktanje.

Galad napokon zbaci sa sebe smrdljivu lešinu. Video je kako se pored njega ljudi u belom - Trom, s Bajarom pored sebe - očajnički bore da stignu do njega. Troloka je tako mnogo, a Deca u neposrednoj blizini uglavnom su izginula.

Galad se maši za mač baš u trenutku kada jedan konjanik izlete iz senki, probijajući se kroz Troloke severno odatle. Ajbara. On dojaha i tresnu onim ogromnim čekićem svinjskog Troloka, tako da se ovaj smesta prostre po zemlji. Ajbara skoči s konja u trenutku kad Bornhald dotrča da pomogne Galadu da ustane.

„Jesi li ranjen?" upita Ajbara.

„Moj gležanj", odgovori Galad.

„Diži se na mog konja", reče mu Ajbara.

Galad se nije bunio; to ima smisla. Međutim, osećao se posramljeno dok mu je Bornhald pomagao da se digne u sedlo. Ajbarini ljudi ih opkoliše, potiskujući Troloke. Sada kada se Ajbarina vojska pridružila boju, Galadovi ljudi opet su se okupljali.

Juriš niz padinu bilo je opasno kockanje, ali čim je Galad uzjahao Ajbarinog konja, video je da se kocka isplatila. Ogroman juriš rasturio je Troloke, tako da su se neke skupine čudovišta već dale u beg. Plameni jezici zapalacali su s neba, paleći Mirdraale i ubijajući čitave pesnice Troloka povezanih s njima.

Bitka nije bila okončana i preostalo je mnogo borbe, ali stvari su se preokrenule. Ajbarine snage opkolile su svog vođu, dajući njemu - pa samim tim i Galadu - prostora da predahne i razmisli o sledečem koraku u napadu.

Galad se okrenu ka Ajbari, koji je oštrooko odmeravao Troloke. „Pretpostavljam da misliš da će to što si me spasao uticati na moju odluku u vezi s tvojom presudom", reče mu Galad.

„Bolje bi bilo", promrmlja Ajbara.

Galad izvi obrvu. To nije bio odgovor koji je on očekivao. „Mojim ljudima je sumnjivo to što si se pojavio neposredno pre Troloka."

„Pa, neka misle šta god hoće", odgovori Ajbara. „Čisto sumnjam da će promeniti mišljenje, šta god da ja kažem. Na neki način, ovo je moja krivica. Troloci su ovde da bi mene ubili. Ja sam samo pobegao pre nego što su stigli da me sateraju u zamku. Budi srećan što te nisam jednostavno prepustio njima. Vi Beli plaštovi naneli ste mi bola i patnje skoro isto koliko oni."

Za divno čudo, Galad shvati da se smeši. Taj Perin Ajbara je veoma neposredan. Čovek od svog saveznika može da traži malo šta više od toga.

Dakle, jesmo li saveznici?, pomisli Galad, klimajući glavom Tromu i Bajaru dok su prilazili. Možda za sada. Veruje Ajbari. Da, možda ima ljudi koji su u stanju da sastave tako zamršenu spletku, sve da bi pridobili Galadovu naklonost. Valda je bio takav.

Ajbara nije. On zaista jeste neposredan. Da želi da mu se Deca sklone s puta, pobio bi ih i produžio dalje.

„Onda neka bude, Perine Ajbara", reče mu Galad. „Izreći ću tvoju kaznu, ovde noćas, u ovom trenutku."

Perin se namršti, pa prekide da razmatra bojne redove. „Šta? Sada?“

„Određujem da za kaznu platiš krvnu odštetu od pet stotina kruna porodicama mrtve Dece. Takođe ti naređujem da se boriš u Poslednjoj bici svom svojom snagom. Ako to učiniš, proglašavam da si se iskupio za svoju krivicu."

Neobičan je trenutak da on izda takav proglas, ali odlučio je. Svejedno će se i dalje boriti, a možda će jedan od njih poginuti. Galad želi da Ajbara za svaki slučaj zna šta mu je presuđeno.

Ajbara ga odmeri pogledom, pa klimnu. „To je pošteno, Galade Damodrede."

Pruži mu ruku.

„Stvoru mraka!" Neko se pomeri iza Ajbare. Jedna prilika isuka mač. Siktanje i sevanje metala. Bajarove oči su plamtele od besa. Namestio se tačno tako da može da napadne Ajbaru s leđa.

Ajbara se okrenu; Galad diže mač. Obojica presporo.

Ali udarac Džareta Bajara nije pao. On je samo stajao uzdignutog oružja, ukočeno, dok mu se krv slivala iz ugla usana. Pade na kolena, pa se prostre na tle pred Ajbarinim nogama.

Iza njega je stajao Bornhald, očiju razrogačenih od užasa. Pogledao je svoj mač. „Ja... Nije u redu ubosti čoveka u leđa nakon što nas je spasao. To..." Ispusti mač i teturajući se ustuknu od Bajarovog leša.

„Ispravno si postupio, Dete Bornhalde", sa žaljenjem u glasu kaza mu Galad. On odmahnu glavom. „Bio je dobar zapovednik. Možda povremeno neprijatan, ali takođe hrabar. Žao mi je što smo ostali bez njega."

Ajbara pogleda u stranu, kao da pogledom traži drugu Decu koja će ga možda napasti. „Taj je od samog početka tražio izgovor da me ubije."

Bornhald pogleda Ajbaru, i dalje s mržnjom u očima, pa očisti mač i zabi ga u kanije. Ode prema poljskoj bolnici. Područje oko Galada i Ajbare postajalo je sve bezbednije, kako su Troloci potiskivani i kako su novi bojni redovi nastajali od Ajbarinih ljudi i preostale Dece.

„Taj i dalje misli da sam mu ubio oca“, reče Ajbara.

„Ne“, odgovori Galad. „Mislim da veruje kako nisi. Ali dugo te je mrzeo, lorde Ajbara, a Bajara je voleo još duže.“ Odmahnu glavom. „Ubiti prijatelja. Ponekad je bolno uraditi ono što je ispravno."

Ajbara zagunđa. „Trebalo bi da odeš kod ranjenika", kaza mu, dižući čekić na rame i gledajući prema mestu gde su se još odvijale žestoke borbe.

„Ako budem imao sopstvenog ata, dovoljno sam dobro da nastavim da se borim."

„Onda dobro, hajde da nastavimo." Ajbara ga odmeri. „Ali biću pored tebe, za slučaj da mi se učini kao da ćeš pasti."

„Hvala ti.“

„Konj mi je drag."

Galad se nasmeši i pridruži mu se, pa se obojica vratiše u bitku.