Tornjevi ponoći

1 Prvo jabuke

Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede u mitove, a čak i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je izrodilo. U jednom od tih Doba, koje su neki zvali Treće doba, Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo - vetar se uzdigao iznad maglovitih vrhova Imfarala. Taj vetar nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nema ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.

Svež i lagan, vetar je poigravao preko polja mlade planinske trave, krute od mraza. Taj mraz se zadržao i nakon prvog jutarnjeg svetla, zaštićen sveprisutnim oblacima koji su se prostirali preko neba kao pokrov. Prošle su nedelje otkad su se ti oblaci makar malo razmakli, što se videlo po slaboj i požuteloj travi.

Vetar je komešao jutarnju izmaglicu, duvajući na jug, preko malog čopora tormova. Ležali su na pljosnatoj granitnoj zaravni prepunoj lišajeva, i zalud čekali na jutarnje sunce. U podnožju brda vetar je skrenuo na istok, prolazeći preko brisane ravnice, na kojoj su vojničke sekire iskrčile drveće i žbunje. Taj brisani prostor prostirao se oko trinaest utvrda, visokih i isklesanih u potpunosti od neuglačanog crnog mermera. Blokovi mermera ostavljeni su da budu nejednaki i hrapavi, kako bi ostavljali utisak iskonske neoblikovane snage. Ti tornjevi su namenjeni ratovanju. Običaj nalaže da u njima nema nikoga. Koliko će to potrajati - koliko će dugo taj običaj biti upamćen na kontinentu kojim vlada metež - tek će se videti.

Vetar je nastavio da duva ka istoku i ubrzo se poigravao jarbolima napola spaljenog brodovlja u takisromskom pristaništu. Izletevši u Usnuli zaliv, vetar je prošao pored napadača: ogromnih brodova s krvavocrvenim jedrima. Plovili su ka jugu, pošto su završili sa svojim groznim poslom.

Vetar je opet izleteo na kopno, pored varoši i sela što su se pušili, na ravnicu prepunu vojnika i pristaništa puna ratnog brodovlja. Dim, ratni krici i barjaci leteli su iznad trave koja je venula i ispod tmurnog olujnog neba.

Ljudi nisu šaputali da je to možda kraj sveta. Vikali su na sav glas. Mirovna polja su u plamenu, Kula gavranova je skršena, baš kao što je prorečeno, a ubica otvoreno vlada u Seandaru. To je vreme da se podigne mač i odabere strana, a onda da se prolije krv kako bi se umirućoj zemlji dala konačna boja.

Zavijajući, vetar je hrlio ka istoku, preko čuvenih Smaragdnih litica i preleteo okean. Iza njega, dim kao da se dizao sa čitavog seanšanskog kontinenta.

Vetar je satima duvao - tako da bi ga u jednom drugom Dobu zvali trgovački vetar - vrludajući između morske pene i tamnih, tajanstvenih talasa. Nakon izvesnog vremena, vetar je naleteo na drugi kontinent, samo što je ovaj bio tih - kao čovek koji zadržava dah, pre nego što se glavosečina sekira okomi.

Vetar je tada već stigao do ogromne planine skršenog vrha, znane kao Zmajeva planina, i usput je izgubio veći deo snage. Prošao je oko podnožja planine, a onda kroz jedan veliki jabučnjak, obasjan sunčevim svetlom ranog popodneva. Nekada zeleno lišće sada je požutelo.

Vetar je proleteo pored niskog drvenog plota, uvezanog smeđim lanenim užadima. Tu su stajale dve prilike: jedan dečak i jedan ozbiljan stariji čovek, koji je na sebi imao iznošene smeđe čakšire i široku belu košulju s drvenom dugmadi. Lice mu je bilo toliko izborano da je podsećalo na koru stabala oko njega.

Almen Bant se nije preterano razumeo u voćnjake. O, zasadio je nekoliko stabala na svom imanju u Andoru. Ko pa nema neku voćku da svojim plodovima popuni prostor na trpezi? Kada se oženio Adrinom, zasadio je dva lešnika. Kad je ona preminula, osećao se dobro zbog toga što je njeno drveće ispred njegovog prozora.

Održavanje čitavog voćnjaka nešto je sasvim drugo. Na tom polju je zasađeno skoro tri stotine stabala. Bio je to voćnjak njegove sestre; došao joj je u posetu dok su njegovi sinovi održavali njegovo imanje kod Kerisforda.

U džepu košulje Almen je nosio pismo koje su mu sinovi uputili. Očajničko pismo, u kom su ga preklinjali za pomoć - ali on ne može da ode kod njih. Potreban je tu gde je. Sem toga, sada je za njega pametno da ne bude u Andoru. On je kraljičin čovek. U poslednje vreme, bilo je trenutaka kada čovek može da upadne u nevolje zbog toga što je odan kraljici baš kao kada na pašnjaku ima previše krava.

„Almene, šta ćemo da radimo?" upita ga Adim. „Ovo drveće... Pa, ne bi trebalo da bude ovako." Trinaestogodišnji dečak je zlatnu kosu povukao sa očeve strane.

Almen se počeša po bradi, češkajući čekinje koje su mu promakle dok se brijao. Tada im priđe Han, Adimov stariji brat. Taj mladić je ranije tog proleća Almenu izrezbario drvene zube kao poklon za dobrodošlicu. Ti zubi su čudesni; drže ih žice, a u njima ima i mesta za ono malo zuba što mu je preostalo. Ali potpuno se iskrive ako prejako žvaće.

Redovi stabala bili su pravi, sa savršenim razmakom. Greger - Almenov zet - oduvek je bio uredan. Ali sada je mrtav, zbog čega je Almen i došao. Uredni redovi stabala nastavljali su se hvatovima i hvatovima, uredno obrezani, nađubreni i zaliveni.

A preko noći, plod je opao sa sve i jednog stabla. Sićušne jabuke, jedva veličine nokta. Na hiljade njih. Te noći su se smežurale i onda opale. Otišao je čitav prinos.

„Momci, ne znam šta da kažem", naposletku priznade Almen.

„Ti si ostao bez reči?“, upita Han. Adimov brat bio je tamnije kose, na majku, i visok za svojih petnaest godina. „Ujače, ti obično pričaš kao zabavljač koji je pola večeri pio žestoko piće!" Han je voleo da se pravi hrabar pred svojim bratom, da bi i njega okuražio, sada kada je postao glava porodice. Ali ponekad je dobro brinuti.

A Almen se zabrinuo. Veoma zabrinuo.

„Jedva da nam je ostalo žita za nedelju dana", tiho kaza Adin. „A ono što smo dobili, dobili smo tako što smo obećali deo prinosa u zamenu za to. Sada nam niko ništa neće dati. Niko ništa nema.

Taj jabukar je jedan od najvećih u kraju; pola ljudi u selu u nekom trenutku radi u njemu. Zavise od njega. Potreban im je. Tako mnogo hrane se kvari, a zalihe su se istrošile za vreme one neprirodne zime...

A tu je i onaj slučaj u kom je Greger poginuo. Čovek je samo zamakao za jedan ugao, tamo u Neginskom mostu, i jednostavno nestao. Kada su ljudi otišli da ga traže, našli su samo izvitopereno drvo golih grana i sivo-belog debla, koje se osećalo na sumpor.

Te noći je na nekoliko vrata bio nažvrljan Zmajev očnjak. Ljudi su sve bojažljiviji. Almen bi ih nekada sve do jednog nazvao budalama, koje se štrecaju na svaku senku i vide krvave Troloke pod svakim kamenom.

Sada... pa, sada više nije tako siguran. Baci pogled na istok, prema Tar Valonu. Da li su možda veštice krive zbog toga što je sav rod propao? Mrzi to što je tako blizu njihovog gnezda, ali Alisi je potrebna pomoć.

Ono drvo su sasekli i spalili ga. Na trgu se i dalje oseća smrad sumpora.

„Ujače?“, nelagodno upita Han. „Šta... šta da radimo?"

„Ja...“ Zaista, šta da rade? „Plamen me spalio, ali trebalo bi da se svi pokupimo i odemo u Kaemlin. Siguran sam da je nova kraljica do sada već sve sredila tamo. Možemo da razrešimo moje nevolje sa zakonom. Ko je ikada čuo da je nekome ucenjena glava zbog toga što je u javnosti podržavao kraljicu?" A onda je shvatio da brblja. Dečaci su ga samo gledali.

„Ne“, nastavi Almen. „Plamen me spalio, momci, ali nije tako. Ne možemo da odemo. Moramo da nastavimo da radimo. Ovo nije ništa gore nego kada sam ja pre dvadeset godina zbog kasnog mraza ostao bez roda na celoj jednoj njivi. Svetlosti mi, preživećemo ovo.“

Stabla su delovala zdravo. Nijedno nisu napale bube; lišće jeste malo požutelo, ali i dalje je zdravo. Istina, pupoljci su okasneli i jabuke su rasle sporo - ali jesu rasle.

„Hane“, reče Almen, iznenadivši samog sebe. „Znaš onu sekiru tvog oca što je malo okrnjena? Zašto ne bi otišao da je odneseš na oštrenje? Adine, idi da dovedeš Usoa i Mura sa njihovim kolicima. Probraćemo ove opale jabuke i videti ima li nekih koje nisu previše trule. Možda će ih svinje jesti." Bar su im ostale dve svinje - ali se ovog proleća nisu oprasile.

Dečaci su se kolebali.

„Hajde, polazite", kaza im Almen. „To što nam se ovo desilo ne znači da možemo da lenčarimo.“

Dečaci poslušno odjuriše. Nađi deci posla da im nesreća ne nađe posao. Ako rade, neće razmišljati o budućnosti.

Ali njemu to ne može da pomogne. Naslonio se na tarabu, osećajući grube daske pod rukama. Onaj vetar mu opet zategnu košulju. Adrina ga je uvek terala da je tutka u pantalone, ali sada kada je preminula... pa, nikada nije voleo da je nosi na taj način.

A onda ju je svejedno upasao.

U vazduhu se osećao nekakav loš miris. Bio je ustajao, kao vazduh u gradovima. Muve su zazujale oko usahlih grudvica koje su nekada bile jabuke.

Almen je već dugo živ. Nikad nije računao koliko; Adrina je to radila. To nije bitno. Zna da je proživeo mnogo godina i to je to.

Imao je prilike da vidi kako bube napadaju useve; viđao je kako usevi propadaju zbog poplava, suša ili nemara. Ali za sve svoje godine, nikada nije video ništa ni nalik ovome. Ovo je nešto zlo. Selo već gladuje. Ne pričaju o tome kada su deca ili mladež u blizini. Odrasli samo potajno daju sve što mogu mlađima i ženama koje doje. Ali kravama presušuje mleko, zalihe hrane se kvare, a usevi venu.

U pismu u njegovom džepu stajalo je da su njegovo imanje bili napali neki najamnici koji su tuda prolazili. Nikoga nisu povredili, ali oteli su svaku trunčicu hrane. Njegovi sinovi preživeli su samo zahvaljujući tome što su povadili napola zelen krompir i njega kuvali. Devetnaest od svakih dvadeset krompira istrulilo je u zemlji; iako su iznad zemlje biljke bile zelene, plodovi behu neobjašnjivo puni crva.

Na desetine okolnih sela isto tako se patilo. Nigde nije bilo hrane. Čak je i Tar Valonu teško da prehrani svoje stanovništvo.

Zureći niz te uredne, savršene redove beskorisnih jabukovih stabala, Almen je osetio kako ga sve pritiska - pokušaji da ostane vedar, kako sav trud i rad njegove sestre propada. Te jabuke... trebalo je da one spasu selo - i njegove sinove.

Trbuh mu zakrča. To često radi u poslednje vreme.

To je to, zar ne?, pomislio je, zureći u skoro uvelu travu na tlu. Borba je upravo okončana.

Almen se poguri, osećajući težinu bremena na svojim plećima. Adrina, pomislio je. Bilo je vreme kada se on lako smejao i kada je bio pričljiv. Sada se osećao istrošeno, kao taraba koja je brušena i brušena peskom, sve dok od nje nije ostao samo iver. Možda je vreme da digne ruke od svega.

Onda oseti nešto na vratu. Toplinu.

Oklevajući, umorno diže pogled ka nebu. Lice mu je bilo okupano sunčevom svetlošću. Usta mu se sama od sebe rastvoriše; dugo je prošlo otkad je poslednji put video čistu sunčevu svetlost. Prosijavala je kroz veliki otvor između oblaka, donoseći sa sobom utehu, kao da je toplota pećnice u kojoj se peče vekna Adrininog debelog hleba od kiselog testa.

Almen ustade, pa zakloni oči dlanom. Udahnu dugo i duboko, a onda oseti miris... jabukovih cvetova? Zatečeno se okrenu.

Jabuke cvetaju.

To je potpuno besmisleno. Protrlja oči, ali to nije raspršilo taj prizor. Sve do jedne jabuke behu u cvatu - beli behar promaljao se između lišća. Muve su se zujeći digle u vazduh i odletele na vetru. Tamni komadići jabuka na tlu istopili su se, kao vosak pred plamenom. Za nekoliko trenutaka, od njih nije ostalo ništa - čak ni sok. Tle ih je upilo.

Šta se dešava? Jabuka ne cveta dva puta. Da li je on to poludeo?

Na stazi koja vodi pored jabukara začuše se tihi koraci. Almen se smesta okrenu i ugleda jednog visokog mladića kako dolazi iz smera podnožja brda.

Imao je tamnoriđu kosu i bio u otrcanoj odeći: smeđem ogrtaču sa širokom rukavima i jednostavnoj lanenoj košulji ispod njega. Čakšire su mu bile lepše - crne i tanano izvezene zlatnom srmom po rubovima nogavica.

„Hej, stranče", viknu Almen, dižući ruku, ne znajući šta drugo da kaže. Čak nije ni siguran je li zaista video to što misli da je video. „Jesi li... jesi li se izgubio u brdima?"

Čovek stade, pa se odsečno okrenu. Kao da se iznenadio što je tu zatekao Almena, koji se lecnu kada shvati da se čoveku leva ruka završava patrljkom.

Stranac se osvrnu pa duboko udahnu. „Ne. Nisam izgubljen. Napokon. Čini mi se kao da je mnogo vremena prošlo otkad sam poslednji put razumeo kuda staza preda mnom vodi."

Almen se počeša po obrazu. Plamen ga spalio, ni tu se nije lepo obrijao. Ruka mu se toliko trese da može i da batali brijanje. „Nisi izgubljen? Sine, ta putanjica vodi samo do padina Zmajeve planine. To područje je izlovljeno, ako si se nadao da ćeš tamo naći neku divljač. Tamo više nema ničega korisnog."

„Ne bih baš tako rekao", odgovori mu stranac, osvrćući se. „Ako se dovoljno pomno zagledaš, uvek ima nečega što može da se iskoristi. Ne smeš da predugo zuriš u to. Ravnoteža se krije u tome da moraš da učiš, ali ne budeš ophrvan."

Almen prekrsti ruke. To što taj čovek priča... kao da vode dva različita razgovora. Možda mladić nije čist u glavi. Ali ima nečeg u vezi s njim. Njegovo držanje, spokojna oštrina njegovog pogleda. Almenu iz nekog razloga dođe da se ispravi i otrese košulju kako bi delovao urednije.

„Poznajem li te ja?“, upita Almen. Nešto u vezi s tim mladićem bilo mu je poznato.

„Da", odgovori mu dečko, pa klimnu prema jabukaru. „Pozovi radnike i pokupite ove jabuke. Biće vam preko potrebne u danima koji će uslediti."

„Jabuke?", upita Almen okrećući se. „Ali..." On se ukoči. Grane su se povijale pod novim i zrelim crvenim jabukama. Cvetovi koje je maločas video popadali su i zastrli tle belinom, kao sneg.

Jabuke kao da su blistale. Nije ih bilo samo na desetine na svakom drvetu, već na stotine. Više nego što bi trebalo da uopšte može biti na jednom drvetu - i svaka od njih je savršeno zrela.

„Zaista ludim", izusti Almen, opet se okrećući prema strancu.

„Ne ludiš ti, prijatelju", odgovori mu ovaj, „već čitav svet. Brzo poberi te jabuke. Mislim da će ga moje prisustvo neko vreme zadržati i da će sve što sada ubereš biti bezbedno od njegovog dodira."

Taj glas... Te oči, kao sivi dragulji izbrušeni i utisnuti u njegovo lice. „Zaista te znam", reče Almen, sećajući se dvojice neobičnih mladića koje je pre nekoliko godina povezao taljigama. „Svetlosti! Ti si on, zar ne? Onaj o kom pričaju?"

Čovek uzvrati Almenu pogled. Pogledavši ga pravo u te oči, Almen oseti nekakav neobičan spokoj. „To je vrlo verovatno“, odgovori mladić. „O meni se često priča." Nasmeši se, pa se okrenu i nastavi niz stazu.

„Čekaj", viknu Almen i diže ruku prema čoveku koji jedino može da bude Ponovorođeni Zmaj. „Kuda ćeš?“

Čovek se osvrnu i malčice namršti. „Da uradim nešto što sam odlagao. Sumnjam da će ona biti srećna kada čuje šta imam da joj kažem."

Almen spusti ruku, gledajući kako stranac odlazi niz stazu između dva ograđena voćnjaka, u kojima su stabla bila krcata jabukama crvenim kao krv. Almenu se na tren učini da vidi nešto oko tog čoveka. Nekakvu zakrivljenu i zamreškanu svetlost u vazduhu.

Almen je gledao stranca sve dok mu nije nestao s vidika, a onda potrča prema Alisinoj kući. Minuo ga je stari bol u kuku i osećao se kao da može da pretrči deset liga. Na pola puta do kuće, sreo je Adima i dva radnika koji su išli u jabukar. Zabrinuto su ga pogledali kada je stao.

Ne mogavši da priča, Almenu se okrenu i pokaza ka jabukaru. Zelenilo je bilo načičkano crvenim tačkicama.

„Šta je to?“, upita Uso, trljajući se po duguljastom licu. Mur začkilji, pa potrča prema voćnjaku.

„Sve okupite", zadihano reče Almen. „Sve iz sela, iz okolnih sela, prolaznike na putu. Sve. Dovedite ih ovamo da beru."

„Šta da beru?", namršteno ga upita Adim.

„Jabuke", odvrati Almen. „Šta drugo raste na krvavom jabukovom drveću! Slušaj, moramo da uberemo sve i jednu jabuku pre večeri. Jesi li me čuo? Polazi! Pronesi glas! Ipak će biti berbe!"

Naravno, otrčali su da pogledaju. Nije mogao da ih krivi zbog toga. Almen produži prema kući, usput primetivši da trava oko njega deluje zelenije i zdravije.

Zagleda se prema istoku. Osećao je kako ga nešto vuče. Nešto ga lagano privlači da pođe u smeru kuda se stranac zaputio.

Prvo jabuke, pomislio je. A onda... pa, videće.