Tornjevi ponoći

18 Snaga ovoga mesta

Perin je trčao kroz mrak. Pramičci vodnjikave sumaglice trli su mu se o lice i vlaga mu se sakupljala u bradi. Misli su mu bile trome i daleke. Kuda on to ide? Šta on to radi? Zašto trči?

On urliknu i jurnu još brže, probijajući se kroz veo tame i izranjajući u vazduh. Duboko udahnu, pa se dočeka povrh jednog strmog brda, prekrivenog niskom i mestimično osušenom travom, sa šumovitim prstenom u podnožju. Po nebu su se oblaci komešali i čula se grmljavina; sve je to izgledalo kao kada katran ključa u kazanu.

Nalazi se u vučjem snu. U stvarnom svetu, njegovo telo spava na vrhu tog brda, s Failom. Nasmeši se i duboko uzdahnu. Njegove nevolje nisu ništa manje. Zapravo, kao da su se zbog Belih plaštova samo još povećale. Ali sve je dobro s Failom. Ta sitna i jednostavna činjenica mnogo toga je promenila. Nema šta on ne može da učini ako je ona pored njega.

Skoči s padine i prelete brisani prostor na kojem se njegova vojska utaborila. Tu su već toliko dugo da se njihov trag pojavio i u vučjem snu. Šatori su bili odraz sveta jave, mada su šatorska krila preko ulaza bila u drugačijim položajima svaki put kada bi ih pogledao. Jame za logorske vatre iskopane u tlu, izrovane staze, ponegde otpad ili bačene alatke. Sve bi se to na tren pojavilo, pa bi nestalo.

On hitro prođe kroz logor, a svaki njegov korak kao da je prevaljivao po deset. Nekada bi mu bilo jezivo to što nema ljudi u taboru, ali sada se već navikao na vučje snove. To je prirodno.

Perin priđe kipu koji je bio podignut pored logora, pa onda pređe pogledom po kamenu naruženom zubom vremena, obraslog crnim, narandžastim i zelenim lišajevima. Kip mora da je bio u nekakvom neobičnom položaju, kada je pao na takav način. Skoro da se činilo kao da je kip baš tako i isklesan - ogromna ruka koja nešto grabi diže se iz tla.

Perin se okrenu ka jugoistoku, gde se nalazio logor Belih plaštova. Moraće da izađe na kraj s njima. Sve je uvereniji - pa čak bi se moglo reći da je siguran - da ne može nastaviti sve dok se ne suoči s tim senkama iz svoje prošlosti.

Postoji jedan način da s njima zanavek izađe na kraj. Ako pažljivo postavi zamku koristeći Aša’mane i Mudre, Perin bi mogao Deci zadati tako snažan udarac da bi se ona raspala na paramparčad. Čak bi ih mogao trajno uništiti.

Ima sredstvo, priliku i pobudu. Više neće biti straha širom zemalja, više neće biti lažnih suđenja koja Beli plaštovi održavaju. Skoči napred, leteći trideset stopa kroz vazduh, pa lagano doskoči - a onda potrča putem ka jugoistoku.

Tabor Belih plaštova zatekao je u jednoj šumovitoj udolini. Bilo je tu na hiljade belih šatora podignutih u gustim prstenovima. Bilo je tu šatora za jedno desetak hiljada Dece, kao i još desetak hiljada najamnika i drugih vojnika. Balverova procena bila je da je to glavnina preostale Dece, mada nije baš jasno odgovorio na pitanje odakle mu to saznanje. Perin se nadao da mržnja koju taj prašnjavi čovečuljak oseća prema Belim plaštovima ne utiče na njegov sud.

Perin zađe među šatore, gledajući da vidi hoće li otkriti nešto što je promaklo i Aijelima i Elijasu. To je malo verovatno, ali hajde da pokuša kada je već tu. Sem toga, želeo je da vidi to mesto sopstvenim očima. Zadizao je barjake, kretao se između skupina šatora, gledajući kakvo je to mesto i pokušavajući da stekne neki utisak i o njemu i o njegovim žiteljima. Logor je bio veoma uredan. Unutrašnjosti šatora bile su manje postojane nego što su to sami šatori bili, ali ono što je video takođe je bilo uredno. Beli plaštovi vole da stvari budu uredne, sređene i brižljivo odložene. Takođe vole da se pretvaraju kako čitav svet može da se isto tako uglača i očisti, a da se ljudi odrede i objasne pomoću svega jedne ili dve reči.

Perin odmahnu glavom, pa dođe do šatora gospodara kapetana zapovednika. Način na koji su šatori bili razmešteni s lakoćom ga je doveo do njega, pošto se nalazio u središnjem prstenu. Nije bio mnogo veći od ostalih šatora, a Perin je pognuvši glavu ušao u njega, pokušavajući da vidi može li naći bilo šta što bi mu koristilo. Nameštaj u šatoru bio je jednostavan - prostirka za spavanje, u drugom položaju svakog puta kada bi je Perin pogledao, i jedan sto s predmetima koji su se nasumice pojavljivali i nestajali.

Perin priđe stolu, pa uze nešto što se tu zadesilo. Pečatni prsten. Znamenje mu nije bilo poznato - krilati bodež - ali upamtio ga je tren pre nego što mu je prsten nestao iz ruke, previše prolazan da bi se dugo zadržao u vučjem snu.

Mada se sastao s vođom Belih plaštova i razmenio pisma s njim, ne zna ništa o njegovoj prošlosti. Možda će mu to pomoći.

Proveo je još neko vreme pretražujući šator, ali nije našao ništa što bi mu bilo od koristi. Nakon toga je otišao do većeg šatora, za koji mu je Gaul objasnio da se u njemu čuvaju mnogi zarobljenici. Tu je na tren video gazda Gilov šešir, pre nego što je opet nestao.

Perin zadovoljno izađe iz šatora. Dok je to činio, shvatio je da ga nešto muči. Zar nije trebalo da isto to pokuša dok je Faila bila oteta? Poslao je brojne izviđače u Malden. Svetlosti, morao je da se suzdržava da ne ode da lično traži Failu! Ali nikada nije ni pokušao da obiđe to mesto u vučjem snu.

Možda bi to bilo beskorisno, ali on nikada nije ni razmotrio tu mogućnost, što ga sada muči.

Prolazeći pored taljiga ostavljenih pored jednog šatora, on se ukoči. Zadnja stranica bila je otvorena, a u taljigama je ležao prosedi vuk srebrnastog krzna i gledao ga.

„Zaista dopuštam da mi se pažnja previše suzi, Skakaču*, reče mu Perin. „Umem da budem nemaran kada me obuzme težnja ka nekom cilju. To zna da bude opasno. Baš kao u boju, kada usredsređenost na neprijatelja ispred sebe može da te izloži nekom strelcu sa strane.“

Skakač zinu, smešeči se kako to vukovi čine. Skoči s taljiga. Perin je osećao i druge vukove u blizini - druge pripadnike čopora s kojima je ranije trčao..

„Dobro“, obrati se on Skakaču. „Spreman sam da učim.“

Skakač sede na zadnje noge, pa pogleda Perina. Sledi, posla mu vuk.

Pa nestade.

Perin opsova, osvrćući se oko sebe. Gde li se vuk izgubio? Pođe kroz logor tragajući za njim, ali Skakača nigde nije osećao. Posegnu umom. Ništa.

Mladi Biče. Skakač se iznenada stvori iza njega. Sledi. Opet nestade.

Perin zareža, pa munjevito prođe kroz logor. Kada nije našao vuka, premestio se na ono polje pšenice gde se poslednji put sreo sa Skakačem. Vuk nije bio tu. Perin je izluđeno stajao posred zatalasanog žita.

Skakač ga nađe nekoliko trenutaka kasnije. U vukovom mirisu osećalo se nezadovoljstvo. Sledi!, posla mu.

„Ne znam kako“, odvrati Perin. „Skakaču, ne znam kuda to ideš.“

Vuk sede, pa posla sliku šteneta kako se pridružuje čoporu. Štene je gledalo starije i radilo isto što i oni.

„Ja nisam vuk, Skakaču", reče mu Perin. „Ja ne učim kao vi. Moraš da mi objasniš šta hočeš da uradim."

Sledi ovamo. Vuk mu, za divno čudo, posla sliku Emondovog Polja. Onda nestade.

Perin pođe za njim i pojavi se na dobro poznatom Zelenom. Okolo su bile podignute neke zgrade, što mu je delovalo pogrešno. Emondovo Polje bi trebalo da je seoce, a ne grad s kamenim zidom i kaldrmisanim putem što vodi pored gradonačelnikove gostionice. Mnogo toga se promenilo za kratko vreme koliko je odsutan.

„Zašto smo došli?", upita Perin. Uznemirio se kada je video vučji barjak kako se i dalje vijori na stegu iznad Zelenog. To je možda neka varka vučjeg sna, ali ipak sumnja u to. Predobro zna s kolikom voljom narod Dve Reke razvija barjak „Perina Zlatookog".

Ljudi su čudni, posla mu Skakač.

Perin se okrenu da pogleda starog vuka.

Ljudi misle čudne misli, posla mu Skakač. Mi ne pokušavamo da ih razumemo. Zašto jelen beži, lastavica leti, drvo raste? Oni to čine. To je sve.

„U redu", kaza Perin.

Ne mogu da naučim lastavicu da lovi, nastavi Skakač. A lastavica ne može da nauči vuka da leti.

„Ali ti ovde možeš da letiš", primeti Perin.

Da. Ali niko me nije naučio. Znao sam. Skakačev miris bio je pun osećanja i zbunjenosti. Svi vukovi se sećaju svega što neko od njih zna. Skakača je izluđivala osujećenost zbog toga što je želeo da poduči Perina, ali nije navikao da to čini kao ljudi.

„Molim te", kaza mu Perin. „Pokušaj da mi objasniš šta tačno hoćeš da kažeš. Stalno mi pričaš da sam ovde previše snažno. Kažeš da je to opasno. Zašto?"

Ti spavaš, odgovori mu Skakač. Drugi ti. Ne možeš da predugo ostaneš ovde. Uvek moraš da imaš na umu da si ovde neprirodan. Ovo nije tvoja jazbina.

Skakač se okrenu prema kućama oko njih. Ovoje tvoja jazbina, jazbina tvog oca. Ovo mesto. Upamti ga. Sprečiće te da se izgubiš. Tvoj soj je nekada tako radio. Razumeš.

To nije bilo pitanje, mada u neku ruku jeste bilo molba. Skakač ne zna kako dalje da objasni.

„Mogu da pokušam", pomisli Perin, tumačeći slanje što je bolje umeo. Ali Skakač greši. To mesto nije njegov dom. Perinov dom je s Failom. To mora nekako upamtiti da bi sprečio da bude previše snažno uvučen u vučji san.

Video sam tvoju nju u tvom umu, Mladi Biče, posla mu Skakač, naherivši glavu. Ona je kao pčelinja košnica, sa slatkim medom i oštrim žaokama. Skakačeva slika Faile bila je slika veoma zbunjene vučice. I to vučice koja ga sad razdragano gricka po njušci, a čas reži na njega i odbija da s njime podeli svoje meso.

Perin se nasmeši.

Sećanje je jedan deo, posla Skakač. Ali drugi deo si ti. Moraš da ostaneš kao Mladi Bik. Vučji odraz u vodi, koji se mreška i rasipa kako ga talasići prelaze.

„Ne razumem."

Snaga ovog mesta, Skakač mu posla sliku vuka isklesanog u kamenu, jeste snaga tebe. Vuk se na trenutak zamisli. Stoj. Ostani. Budi ti.

To poslavši, vuk ustade i udalji se, kao da se priprema da se zaleti i skoči na Perina. To je i ranije radio, nekako prisiljavajući Perina da ode iz vučjeg sna.

Međutim, Perin ga je ovoga puta spremno čekao. Nagonski, Perin ga odgurnu. Vučji san se zamreška oko njega, ali opet očvrsnu. Skakač se odbi od Perina, mada je trebalo da ga teški vuk obori na tle.

Skakač odmahnu glavom, kao da je ošamućen. Dobro, posla kao da je zadovoljan. Dobro. Učiš. Opet.

Perin se pripremi taman na vreme da ga Skakač opet tresne. Perin zareža, ali ostade na nogama.

Ovamo, posla mu Skakač sliku polja pokrivenog pšenicom. Skakač nestade, a Perin pođe za njim. Čim se pojavi, vuk tresnu o njega i umom i telom.

Perin ovoga puta pade na tle, a sve se oko njega zamreška i zadrhta. Osećao je kako ga nešto istiskuje i primorava da ode iz vučjeg sna u svoje obične snove.

Ne!, pomislio je, držeći se slike sebe kako kleči među tom pšenicom. On jeste tu. Zamislio ju je opipljivu i stvarnu. Osetio je miris zrnevlja, vlagu u vazduhu punom mirisa zemlje i opalog lišća.

Krajolik se učvrsti. Borio se za dah, klečeći na zemlji, ali i dalje je bio u vučjem snu.

Dobro, posla mu Skakač. Brzo učiš.

„Nemam drugog izbora", odgovori Perin, dižući se na noge.

Poslednji lov se bliži, saglasi se Skakač, šaljući mu sliku logora Belih plaštova.

Perin pođe za njim, pripremajući se. Ali nikakav napad nije usledio. Osvrnu se oko sebe, pogledom tražeći vuka.

Nešto mu se zari u um. Nije bilo nikakvih pokreta, već samo napada mislima - koji nije bio snažan kao malopređašnji, ali jeste bio neočekivan. Perinu jedva pođe za rukom da mu se odupre.

Skakač pade iz vazduha, skladno se dočekujući na tlu. Budi uvek spreman, posla mu vuk. Uvek, a naročito kada si u pokretu. Slika opreznog vuka koji njuši vazduh pre nego što izađe na otvoreni pašnjak.

„Razumem. “

Ali ne dolazi previše snažno, prekori ga Skakač.

Perin smesta primora sebe da se seti Faile i mesta gde je spavala. Svog doma. On... neznatno izblede. Koža mu nije postala providna, vučji san se nije promenio, ali on se osećao nekako izloženije.

Dobro, posla Skakač. Uvek budi spreman, ali nikada nemoj da se držiš previše snažno. To ti je kao da nosiš štene u zubima.

„To neće biti lako za održavanje u ravnoteži", primeti Perin.

U Skakačevom mirisu osećala se blaga zbunjenost. Naravno da je teško.

Perin se nasmeši. „Šta sada?“

Trčanje, posla mu vuk. Onda još vežbanja.

Vuk odjuri prema putu, kao munjeviti blesak sivog i srebrnog. Perin pođe za njim. Osećao je Skakačevu rešenost - miris neobično sličan Tamovom kada podučava izbeglice borbi. Perin se na to nasmeši.

Trčali su niz put, a Perin je vežbao da drži u ravnoteži to da ne bude u snu previše snažno, a da istovremeno bude spreman da svakog trenutka učvrsti svoj osećaj sebe. Skakač bi ga povremeno napadao, pokušavajući da ga izbaci iz vučjeg sna. To je trajalo sve dok Skakač - iznenada - nije prestao da trči.

Perin učini još nekoliko koraka, izlazeći ispred vuka, pre nego što stade. Nešto se nalazilo ispred njega. Providni ljubičasti zid sekao je put. Pružao se u nebo i u daljinu s njihove desne i leve strane.

„Skakaču?", upita Perin. „Šta je ovo?“

Pogrešno, posla Skakač. Ne bi trebalo da bude ovde. Vuk je mirisao besno.

Perin pođe napred i diže ruku da dodirne to ispred sebe, ali se pokoleba. Delovalo je poput stakla. Nikada nije video ništa ni nalik tome u vučjem snu. Da to nije nešto nalik na mehurove zla? Diže pogled ka nebu.

Zid odjednom blesnu i nestade. Perin trepnu, pa se zatetura i ustuknu. Krajičkom oka pogleda Skakača. Vuk je sedeo na zadnjim nogama i zurio u mesto gde je do maločas bio zid. Hajde, Mladi Biče, naposletku posla vuk i ustade. Vežbaćemo negde drugde.

Skakač otrča, a Perin pogleda niz put. Šta god da je taj zid bio, za sobom nije ostavio nikakav trag.

Onespokojen, Perin pođe za Skakačem.

„Plamen me spalio, gde su ti strelci?" Rodel Ituralde se popeo na vrh padine. „Hteo sam da pre sat vremena budu na prednjim kulama, kako bi ljudi sa samostrelima mogli da se odmore!"

Ispred njega je bitka treštala i vrištala, stenjala i tutnjala, urlala. Družine Troloka kuljale su preko reke, prelazeći pomoću splavova ili grubih plutajućih mostova od brvana. Troloci mrze da prelaze vodu. Potrebno je mnogo da bi se naterali na to.

Upravo zbog toga je ovo utvrđenje toliko korisno. Padina se pod nagibom pruža ka jedinom gazu razumne veličine ligama unaokolo. Na severu, Troloci su pokuljali kroz jedan prolazi iz Pustoši i naleteli pravo na reku Arinelu. Kada su pristali da budu naterani preko nje, našli su se suočeni s padinom po kojoj su bili iskopani rovovi s podignutim grudobranima i kulama za strelce povrh njih. Nema nikakvog načina da se iz Pustoši stigne do grada Maradona sem preko tog brda.

To je izvanredan položaj za zaustavljanje daleko veće vojne sile, ali čak i najbolje utvrde mogu biti pregažene, naročito kada su ti ljudi iznureni od nedelja provedenih u borbi. Troloci su prešli reku i borili se uz padinu pod kišom strela, padajući u rovove i teško se verući uz visoke grudobrane.

Na vrhu brda bilo je jedno zaravnjeno područje, gde je u gornjem logoru bio Ituraldeov zapovednički položaj. Uzvikivao je naređenja dok je gledao isprepletene rovove, bedeme i kule. Kopljanici su iza jednog od tih grudobrana ubijali Troloke. Ituralde je gledao sve dok poslednji Trolok - ogromna zver sa ovnujskim licem - nije zaurlao i uginuo s tri koplja u trbušini.

Činilo se da se priprema još jedan napad, pošto Mirdraali teraju još jednu gomilu Troloka kroz prolaz. U reku je palo dovoljno leševa da se stvorila brana, a voda je pocrvenela. Lešine su pružale uporište za noge Troloka koji su dotrčavali kroz prolaz.

„Strelci!", zaurla Ituralde. „Gde su ti krvavi..."

Odred strelaca napokon dojuri - neki od onih koje je držao u pozadini. Većina njih bila je bakarne domanske puti, mada je među njima bilo i nešto zalutalih Tarabonaca. Imali su raznolike lukove: uzane domanske duge lukove, zmijolike saldejske kratke lukove pokupljene iz pregaženih stražarskih postaja ili sela, pa čak i nekoliko velikih dvorečanskih dugih lukova.

„Lidrine", viknu Ituralde. Mladi niži zapovednik kamenog pogleda požuri preko padine do njega. Lidrinova smeđa uniforma bila je izgužvana i prljava u kolenima - ali ne zbog toga što je on neuredan, već zato što je bilo trenutaka kada je bilo potrebnije da bude sa svojim ljudima nego da pere odeću.

„Idi s ovom strelcima do kula“, naredi mu Ituralde. „Oni Troloci pokušaće još jedan napad. Ne želim da se još jedna pesnica probije do vrha, čuješ li me? Ako osvoje naš položaj i iskoriste ga protiv nas, jutro će mi potpuno propasti."

Lidrin se nije nasmešio na tu primedbu, kao što bi nekada učinio. On se više ni na šta ne smeši, sem obično kada ubija nekog Troloka. Pozdravivši, on odjuri za strelcima.

Ituralde se okrenu da pogleda niz padinu. Tu je bio podignut donji logor, u senci strme kose. To brdo je nekada bilo prirodno, ali Saldejci su ga proteklih godina nadgradili, tako da se jedna duga padina pružala prema reci, a strmija bila na suprotnoj strani. U donjem logoru njegova vojska može da se odmara i jede, a da njihove zalihe budu zaštićene od neprijateljskih strela zahvaljujući strmoj padini na kojoj Ituralde sada stoji.

Oba njegova logora, i gornji i donji, zapravo su skrpljeni. Neki šatori kupljeni su iz saldejskih sela, neki su bili domanske izrade, a na desetine njih doneti su kroz kapije iz svih mogućih krajeva. Veliki broj tih šatora bili su ogromni kairhijenski paviljoni s prugama. Sprečavali su da kiša zasipa njegove ljude i to je bilo dovoljno.

Saldejci svakako znaju kako da dižu utvrde. Kad bi Ituralde samo mogao da ih ubedi da prestanu da se kriju u Maradonu i dođu da pomognu.

„Sada“, poče Ituralde, „gde...“

Ućuta kada nešto zamrači nebo. Jedva stiže da opsuje i da se izmakne kada s neba počeše da padaju neki veliki predmeti, u lukovima, tako da padnu na gornji logor, izazivajući urlike bola i zbunjenosti. To nije bilo stenje - već leševi. Golema tela mrtvih Troloka. Vojska Senke napokon je postavila katapulte.

Ituralde je jednim delom bio zadivljen zbog toga što ih je naterao na to. Opsadna oprema nesumnjivo je doneta zbog napada na Maradon, koji se nalazi još malo ka jugu. Postavljanje katapulta preko gaza da bi se napadao Ituraldeov vojni red umesto grada ne samo da će usporiti Nakot Senke već će i izložiti katapulte njegovom protivnapadu.

Nije očekivao da će bacati lešine. Opsova kada se nebo opet zamrači, pa još leševa pade odozgo, rušeći šatore i mrveći vojnike.

„Vidari!“, zaurla Ituralde. „Gde su ti Aša’mani?“ Otkad je opsada počela, izlagao je Aša’mane velikom pritisku i doveo ih je na rub iznurenosti. Sada ih je štedeo i koristio samo kada se troločki napadi previše približe gornjem logoru.

„Gospodine!" Jedan mladi glasnik s prljavštinom pod noktima dotrča iz prvih bojnih redova. Njegovo domansko lice bilo je pepeljasto, a bio je i premlad da bi pustio brkove kako treba. „Kapetan Finsas izveštava da vojska Nakota Senke pomera katapulte u domet. Po njegovoj računici, ima ih šesnaest."

„Obavesti kapetana Finsasa da bi njegov krvavi osećaj za vreme mogao biti bolji“, odbrusi Ituralde.

„Žao mi je, milostivi. Pomerili su ih niz prolaz pre nego što smo mi shvatili šta se dešava. Prvi hici pogodili su našu osmatračnicu. Lord Finsas je i sam bio ranjen."

Ituralde klimnu; Radžabi stiže da preuzme zapovedništvo nad gornjim logorom i da dovede u red ranjenike. Videlo se da je gomila tela pala i u donji logor. Katapulti mogu da prebace brdo i njihovi hici padaju na njegove ljude u prethodno zaštićenom području. Moraće da povuče donji logor dalje preko ravnice, prema Maradonu, što će dovesti do sporijeg odgovora na hitne slučajeve. Krvavi pepeo.

Ranije nisam ovoliko psovao, pomisli Ituralde. To je zbog onog mladića, Ponovorođenog Zmaja. Rand al’Tor je Ituraldeu obećao neke stvari - nešto mu je obećao jasno i glasno, dok su pak druga obećanja bila nagoveštena. Obećanja da će zaštititi Arad Doman od Seanšana. Obećanja da će Ituralde preživeti umesto da pogine opkoljen Seanšanima. Obećanja da će on dobiti nešto da radi, nešto važno, nešto ključno. Nešto nemoguće.

Zadrži Senku. Bori se sve dok pomoć ne stigne.

Nebo se opet zamrači, a Ituralde zamače u zapovednički paviljon, koji je imao drveni krov kao predostrožnost protiv opsadnog oružja. Pribojavao se raštrkanog sitnijeg kamenja, a ne lešina. Ljudi su se razbežali da pomognu u spuštanju ranjenika u donji logor, gde je manje-više bezbedno, a odatle preko ravnice u Maradon. Radžabi je predvodio taj posao. Mišićavi čovek je imao vrat debeo kao desetogodišnji jasen i ruke bezmalo iste takve. Sada šepa kada hoda, pošto je u borbama povredio nogu, pa su mu je morali odseći u kolenu. Aša’man ga je Izlečio najbolje što je umeo, pa on sada hoda pomoću drvene noge. Odbio je da se povuče kroz kapije s teškim ranjenicima, a Ituralde ga nije naterao na to. Dobar zapovednik se ne odbacuje samo zbog jedne rane.

Jedan mladi niži zapovednik lecnu se kada lešina tresnu o krov paviljona. Taj zapovednik - Zel - nije bio domanske bakrene puti, mada je nosio veoma domanske brkove i mladež u obliku strele na obrazu.

Neće moći još dugo da zadržavaju Troloke - ne s njihovim brojčanim stanjem. Ituralde će morati da se povuče, korak po korak, dublje u Saldeju, dalje prema Arad Domanu. Čudno kako se uvek povlači prema svojoj domovini. Najpre s juga, a sada sa severoistoka.

Arad Doman će biti smrvljen između Seanšana i Troloka. Mladiću, bolje bi ti bilo da održiš reč.

Nažalost, ne može da se povuče u Maradon. Tamošnji Saldejci jasno su stavili do znanja kako Ituraldea - i Ponovorođenog Zmaja - smatraju zavojevačima. Krvave budale. Dobro, makar ima priliku da uništi one opsadne sprave.

Još jedno telo tresnu na krov zapovedničkog paviljona, ali krov izdrža. Sudeći po smradu - a u nekim slučajevima i po rasprskavanju - tih mrtvih Troloka, nisu odabrali sveže leševe za taj napad. Uveren da će se njegovi zapovednici postarati za svoje dužnosti - sada nije trenutak da im se meša u posao - Ituralde sklopi ruke iza leđa. Videvši ga, vojnici i u paviljonu i iznad njega malčice se ispraviše. I najbolji planovi traju samo dok prva strela ne pogodi svoj cilj, ali odlučan i nepokolebljiv zapovednik svojim držanjem može da nametne red haosu.

Iznad njega, oluja se komešala, a srebrno-crni oblaci podsećali su na garavi kazan iznad vatre, sa delićima čelika koji prosijavaju kroz skorenu garež. Bilo je to neprirodno. Neka njegovi ljudi vide kako se on ničega od toga ne boji, čak ni kada leševi padaju po njima.

Ranjenike su lagano odnosili, a ljudi su počeli da dižu donji logor i da se pripremaju da ga pomere još više unazad. Njegove lukonoše i samostrelci i dalje su odapinjali strele, a kopljanici su bili spremni duž grudobrana. Na raspolaganju mu je i pozamašan odred konjice, ali njih ne može da koristi na brdu.

Oni katapulti, ako ih ostavi na miru, pobiće mu ljude krupnim i sitnim stenama - ali Ituralde namerava da ih pre toga spali, služeći se Aša’manima ili odredom koji će napasti pomoću zapaljenih strela, prolazeći kroz kapiju.

Kad bih samo mogao da se povučem u Maradon. Ali tamošnji saldejski velmoža odbija da ga pusti u grad; ako bi se Ituralde povukao tamo, Troloci bi ga uhvatili između gradskih zidina i zgazili.

Krvave, krvave budale. Kakvi to glupači odbijaju da pruže utočište ljudima - i to kada im na vratima kuca čitava vojska Nakota Senke?

„Hoću procenu štete", reče Ituralde poručniku Nilsu. „Pripremi lukonoše za napad na one opsadne sprave i povedi dva Aša’mana na dužnosti. Prenesi kapetanu Kridinu da drži na oku Troloke koji napadaju preko Gaza. Nakon ovog napada katapultima, napeće se dvostruko više, pretpostavljajući da smo u pometnji."

Mladić klimnu i požuri odatle u trenutku kada Radžabi došepa u paviljon, češkajući se po širokoj bradi. „Bio si u pravu u vezi sa onim katapultima. Zaista su ih namestili da nas napadnu."

„Pokušavam da uvek budem u pravu", odgovori Ituralde. „Kada nisam u pravu, onda gubimo."

Radžabi zastenja u odgovor. Iznad njih je ona oluja ključala. Ituralde je u daljini čuo troločke uzvike. Ratni bubnjevi su dobovali. Ljudi su vikali.

„Nešto nije u redu“, kaza Ituralde.

„Čitav ovaj krvavi rat nije u redu“, odvrati Radžabi. „Ne bi trebalo da smo mi ovde, već Saldejci. I to čitava njihova vojska, a ne samo nekoliko konjanika koje nam je gospodar Zmaj dodelio."

„Ne samo to“, reče Ituralde, šestareći pogledom po nebu. „Zašto lešine, Radžabi?"

„Da bi nas obeshrabrili.“

To nije nečuvena taktika. Ali zašto u prvim napadima? Zašto nisu iskoristili kamenje onda kada ono može da nanese najviše štete, pa potom prešli na leševe, nakon što iskoriste iznenađenje? Troloci se ne razumeju u taktiku, ali Seni... umeju da budu lukave. To je naučio na svojoj koži.

Dok je Ituralde zurio u nebo, s njega se okomila još jedna kiša leševa, kao da pada iz mračnih oblaka. Svetlosti, odakle im toliko katapultova? Dovoljno da bace u vazduh na stotine lešina.

Po njegovoj računici, ima ih šesnaest, kazao je dečak. To nije ni izbliza dovoljno. Da li neke od onih mrcina padaju previše ravnomerno?

A onda shvati šta se dešava i zaledi se. Ta pametna krvava čudovišta!

„Strelci!", vrisnu Ituralde. „Strelci, pazite na nebo! Ono nisu leševi!"

Bilo je prekasno. Dok je on urlao, Dragkari raširiše krila; više od polovine „leševa" zapravo je živ Nakot Senke, sakriven među mrtvima. Nakon što je prvi Dragkar pre nekoliko dana napao njegovu vojsku, on je strelce postavio na trajne straže s naređenjima da i danju i noću motre na nebo.

Ali strelci nisu dobili naređenja da gađaju leševe. Ituralde nastavi da urla skačući iz paviljona i munjevito vadeći mač iz kanija. Gornjim logorom zavladao je metež dok su Dragkari padali među vojnike. Veći broj njih sleteo je oko zapovedničkog paviljona, a njihove prekrupne oči su zablistale, slatkorečivom pesmom privlačeći ljude sebi.

Ituralde zavrišta što je više mogao, tako da nije čuo ništa sem sopstvenog glasa. Jedna od zveri ga napade, ali on od sopstvene dreke nije čuo njeno gugutanje. Zver je delovala iznenađeno - koliko je to moguće za nekoga ko ne pripada ljudskom rodu - kada se on zateturao prema njoj, pretvarajući se da je omamljen, a onda je proburazio kroz vrat. Tamna krv potekla je niz mlečnobelu kožu kada je Ituralde istrgao svoje sečivo, i dalje urlajući.

Video je kako se Radžabi tetura i pada na tle kada je jedan Nakot Senke skočio na njega. Ituralde nije mogao da mu pritekne u pomoć - pošto se i sam suočio s još jednim čudovištem, ali onda blagoslovi čas kada primeti kako ognjene kugle obaraju Dragkare iz vazduha - Aša’mani.

Međutim, istovremeno se u daljini začuše sve glasniji ratni bubnjevi. Baš kao što je predvideo, buljuci Troloka napašće preko gaza svom svojom snagom. Svetlosti, ponekad mrzi kada je u pravu.

Mladiću, bolje bi ti bilo da ispuniš obećanje koje si mi dao, pomislio je Ituralde boreći se protiv drugog Dragkara, već promukao od urlanja. Svetlosti, bolje bi ti bilo!

Faila je hodala kroz Perinov logor, a kroz vazduh su se čuli dreka i žagor razgovora, stenjanje usled napornog rada i glasno izdata naređenja. Perin je Belim plaštovima poslao poslednji zahtev za pregovore, ali još nije bilo nikakvog odgovora.

Faila se osećala odmorno. Čitavu noć je provela ušuškana pored Perina na vrhu njihovog brda. Ponela je dovoljno posteljine i ćebadi. Na neki način, travnato brdo bilo je udobnije od njihovog šatora.

Izviđači su se tog jutra vratili iz Kairhijena; uskoro će podneti izveštaj. Za sada, Faila se okupala i jela.

Vreme je da uradi nešto u vezi s Berelajn.

Prešla je preko izgažene trave, zaputivši se prema majenskom delu logora, osećajući sve veći bes. Berelajn je otišla predaleko. Perin je tvrdio kako su glasine potekle od Berelajninih služavki, a ne od te žene lično, ali Faila je uvidela istinu. Prva majstorski upravlja i vlada glasinama. To je jedan od najboljih načina da se vlada s manje-više slabog položaja. Prva je to činila u Majenu, a sada isto to čini i u taboru, gde je Faila snažnija od nje, pošto je Perinova žena.

Dva pripadnika Krilate garde stajala su na ulazu u majenski deo tabora, oklopnih prsnika obojenih u grimiz, s krilatim kalpacima koji su po obliku podsećali na lonce i spuštali im se niz vratove. Ispraviše se kada im se Faila približi, držeći mahom ukrasna koplja, s kojih su se vijorile zastavice na kojima je bio prikazan zlatni jastreb u letu naspram plavog polja.

Faila je morala da iskrivi vrat kako bi ih pogledala u oči. „Otpratite me do vaše gospe", naredi.

Stražari klimnuše, a jedan diže ruku u oklopnoj rukavici pa mahnu dvojici u logoru da dođu i preuzmu stražu. „Rečeno nam je da te očekujemo", dubokim glasom reče stražar Faili.

Ona izvi jednu obrvu. „Danas?"

„Ne. Prva je samo kazala da te poslušamo ako dođeš."

„Naravno da ćete me poslušati. Ovo je tabor mog supruga."

Stražari se nisu raspravljali s njom, mada verovatno nisu bili saglasni. Berelajn je poslata da prati Perina, ali on nije dobio izričitu vlast da zapoveda ni njom ni njenim vojnicima.

Faila je sledila tu dvojicu. Tle je, nekim čudom, čak počelo da se suši. Faila je kazala Perinu da joj glasine ne smetaju, ali zapravo je Berelajnina drskost zaista dovodi do ludila. Ta žena, pomislila je Faila. Kako se usuđuje da...

Ne. Ne. Faila ne može da nastavi tim putem. Nakon dobre svađe osećala bi se bolje, ali to bi samo osnažilo glasine. Šta bi ljudi pomislili da je vide kako ulazi u njen šator pa urla na nju? Faila mora biti spokojna. A to će biti teško.

Majenski logor bio je uređen tako da redovi ljudi zrače od središnjeg šatora, kao paoci na točku. Krilata garda nema šatore - pošto su oni kod gazda Gila - ali razmešteni su veoma uredno. Skoro kao da joj deluje previše uredno sva ta presavijena ćebad, ukopljena konjanička koplja, stubovi za koje su privezani konji i povremene jame za logorske vatre. Berelajnin središnji paviljon bio je modre boje i boje lavande - osvojen je u Maldenu. Faila je zadržavala pribranost dok su je dva visoka stražara vodila ka šatoru. Jedan pokuca po stubu ispred šatora, moleći za dozvolu da uđe.

Berelajnin spokojan glas mu odgovori, a stražari pomeriše šatorsko krilo prebačeno preko ulaza kako bi Faila mogla da prođe. Kada krenu unutra, neko šuškanje iz šatora natera je da ustukne za korak i Anura izađe. Aes Sedai klimnu Faili, tako da se pletenice oko njenog lica zanjihaše. Delovala je nezadovoljno; još nije vratila naklonost svoje gospodarice.

Faila duboko uzdahnu, pa zakorači u paviljon. Unutra je bilo sveže. Pod je bio zastrt modrim i zelenim tepihom, na kojem je bila izatkana šara u obliku vijugave puzavice. Mada je paviljon delovao prazno bez Berelajninog uobičajenog nameštaja s kojim putuje, ona ipak ima dve stamene hrastove stolice i jedan lagani sto, do kojih je došla u Maldenu.

Prva ustade. „Gospo Faila“, spokojno kaza. Danas je na sebi imala majensku dijademu. Tanana krunica odisala je jednostavnom veličanstvenošću, pošto nije bila ukrašena ničim sem zlatnim jastrebom koji poleće, kao da skače prema sunčevoj svetlosti koja se prebirala kroz rupe u tavanici šatora. Levo i desno odatle šatorska krila su podignuta kako bi propustila svetlost. Haljina koju je Prva nosila bila je zelena i zlatna, opasač jednostavan, a izrez strmoglav.

Faila sede u jednu stolicu. Ovaj razgovor bi mogao biti opasan; mogao bi dovesti do prave nevolje. Ali taj razgovor mora da se obavi.

„Verujem da si dobro?“, upita Berelajn. „Nadam se da te ova kiša poslednjih nekoliko dana nije previše izmorila?"

„Kiša je bila grozna, Berelajn", odgovori joj Faila. „Ali nisam došla da bih pričala o njoj."

Berelajn napući savršene usne. Svetlosti, ali ta žena je prelepa! Faila se u poređenju s njom oseća potpuno neugledno - nos joj je preveliki, a grudi premale. Glas joj nije ni izbliza melodičan kao njen. Zašto Tvorac stvara tako savršene ljude poput Berelajn? Je li to zapravo ruganje upućeno ostatku čovečanstva?

Ali Perin ne voli Berelajn. On voli Failu. Upamti to.

„U redu“, reče Berelajn. „Znala sam da će ovaj razgovor neumitno uslediti. Ali najpre mi dozvoli da ti dam reč da su glasine u potpunosti neistinite; između mene i tvog supruga nije bilo ničeg neprikladnog."

„On mi je to već kazao", odvrati Faila, „a njegovoj reči verujem više nego tvojoj."

Berelajn se na to namršti. Ona je majstor političkog razgovora, obdarena veštinom i istančanošću na kojima Faila može samo da joj zavidi. Iako mlada, Berelajn je sačuvala svoju sićušnu grad-državu od daleko moćnijeg i većeg Tira. Faila je mogla samo da nagađa koliko je žongliranja, političkih neverstava i čiste pameti bilo potrebno da bi se to postiglo.

„Zašto si onda došla kod mene?", upita Berelajn pa sede. „Ako ti je srce spokojno, onda nema nikakvih nevolja."

„I ti i ja znamo da uopšte nije reč o tome jesi li spavala s mojim suprugom ili nisi", odvrati Faila, a Berelajn razrogači oči. „Nisam besna zbog onoga što se nije desilo, već zbog onoga što se pretpostavlja da se desilo."

„Glasina ima svuda gde ima okupljenih ljudi", odgovori Berelajn. „Naročito muškarci vole da ogovaraju."

„Malo je verovatno da je do tako snažnih i trajnih glasina došlo bez nekog ohrabrenja", na to kaza Faila. „Sada svi u ovom taboru - uključujući i izbeglice koje su mi se zavetovale na vernost - pretpostavljaju da si spavala s mojim suprugom dok sam ja bila odsutna. To ne samo da mene pravi budalom, već kalja i Perinovu čast. On ne može da predvodi ako ga smatraju čovekom koji će pobeći u naručje druge žene čim je njegova supruga odsutna."

„Drugi vladari su savladali takve glasine", primeti Berelajn, „a u slučaju mnogih od njih te glasine nisu bile neosnovane. Monarhije umeju da prežive nevernost."

„Možda u Ilijanu ili Tiru", odgovori Faila, „ali u Saldeji se očekuje da naši vladari ne budu takvi. Isto važi za Dve Reke. Perin nije poput drugih vladara. Izjeda ga to kako ga njegovi ljudi gledaju."

„Mislim da ga potcenjuješ", odgovori joj Berelajn. „On će sve to nadvladati i naučiće kako da se služi glasinama u svoju korist. To će ga osnažiti i kao čoveka i kao vladara."

Faila se zagleda u ženu pred sobom. „Ti ga zaista ne razumeš, zar ne?"

Berelajn se na to ponese kao da je ošamarena, pa se lecnu kao da će ustuknuti. Očigledno joj se ne dopada neposrednost u tom razgovoru. To bi moglo pružiti Faili izvesnu blagu prednost.

„Ja razumem muškarce, gospo Faila“, hladnim glasom odgovori Berelajn. „A tvoj suprug nije nikakav izuzetak. Pošto si rešila da budeš iskrena, odgovoriću ti istom merom. Bila si pametna što si ugrabila Ajbaru u trenutku kada si to učinila, tako vezujući Saldeju za Ponovorođenog Zmaja, ali nemoj misliti da će on ostati tvoj bez ikakvog nadmetanja."

Faila duboko udahnu. Vreme je da povuče svoj potez. „Moja gospo Prva, Perinov ugled je ozbiljno narušen tvojim postupkom. Možda bih mogla da ti oprostim svoje gubljenje časti - ali ne i njegovo."

„Ne vidim šta tu može da se uradi."

„Ja vidim", odgovori joj Faila. „I prilično sam sigurna da će jedna od nas morati da umre."

Berelajnino lice ostade bezizražajno. „Molim?"

„Ako u Krajinama žena otkrije da je neka druga spavala s njenim suprugom, onda ima mogućnost da je izazove na borbu noževima." To jeste tačno, mada je taj običaj veoma star i sada se retko poštuje. „Jedini način da osvetlam obraz jeste da se nas dve borimo."

„A šta bi se time postiglo?"

„Ako ništa drugo, ako umreš, svi će prestati da misle kako mi iza leđa spavaš sa suprugom."

„Da li ti to meni pretiš - i to u mom rođenom šatoru?"

„Ovo nije pretnja", odlučno odgovori Faila. Svetlosti, nadala se da će to proći kako treba. „Ovo je izazov."

Berelajn je proračunato pogleda. „Objaviću izjavu. Javno ću prekoriti svoje služavke zbog glasina i saopštiću taboru da se ništa nije dogodilo."

„Zar zaista misliš da će to zaustaviti glasine? Nisi se bunila zbog njih pre mog povratka; na to se gleda kao na dokaz. Sem toga, naravno, od tebe se sada očekuje da se ponašaš kao da se ništa nije dogodilo."

„Nije moguće da si ozbiljna glede tog tvog... izazova."

„Berelajn, ja sam uvek ozbiljna kada je reč o časti moga muža." Pogleda tu ženu pravo u oči i u njima ugleda zabrinutost. Berelajn ne želi da se bori protiv nje. A, naravno, Faila ne želi da se bori protiv Berelajn - i to ne samo zbog toga što nije sigurna da li bi pobedila. Mada, zaista bi volela da se osveti Prvoj za ono kada joj je otela nož.

„Večeras ću ti zvanično uputiti izazov, pred čitavim logorom", kaza joj Faila, pazeći da joj glas sve vreme bude ravan. „Imaćeš jedan dan da odgovoriš na to ili da odeš."

„Neću da učestvujem u ovoj gluposti."

„Već učestvuješ", reče joj Faila ustajući. „Upravo si ovo pokrenula onog trena kada si dopustila da one glasine počnu da kruže."

Faila se okrenu da izađe iz šatora. Morala se potruditi da prikrije svoju strepnju. Je li Berelajn primetila da su joj se veđe orosile znojem? Faila se osećala kao da hoda oštricom mača. Ako Perin čuje za taj izazov, ima da pobesni. Ona se jedino nada da...

„Gospo Faila", začu se Berelajn iza nje. Glas Prve bio je ispunjen zabrinutošću. „Zacelo možemo da postignemo nekakav dogovor. Ne istrajavaj u ovome."

Faila stade, dok joj je srce divlje lupalo. Okrenu se. Prva je delovala iskreno zabrinuto. Da, ona veruje da je Faila dovoljno krvožedna da joj uputi taj izazov.

„Berelajn, hoću da te više ne bude u Perinovom životu", kaza joj Faila. „To ću i postići - ovako ili onako."

„Želiš da odem?", upita Berelajn. „Zadaci koje mi je gospodar Zmaj poverio obavljeni su. Pretpostavljam da bih mogla da povedem svoje ljude i da se zaputimo u nekom drugom smeru."

Ne, Faila ne želi da ona ode. Odlazak njenih vojnika bio bi težak udarac, a naročito ako se u obzir uzme pretnja koju vojska Belih plaštova predstavlja. Sem toga, Faila pretpostavlja da će Perinu Krilata garda opet biti potrebna.

„Ne“, reče Faila. „Tvoj odlazak neće upokojiti glasine, Berelajn."

„Postići će isto što i da me ubiješ", zajedljivo odvrati ta žena. „Da se nas dve borimo i da tebi nekako pođe za rukom da me ubiješ, samo bi se reklo da si otkrila da ti je muž bio neveran, pa si pobesnela. Ne vidim kako bi ti to pomoglo. To bi samo podstaklo glasine."

„Dakle, uviđaš moju muku", reče joj Faila, dozvoljavajući da se vidi sva osujećenost koju oseća. „Kao da nema nikakvog načina da se otarasim tih glasina."

Berelajn se zagleda u nju. Ta žena je jednom prilikom obećala da će joj uzeti Perina. Bezmalo da se zavetovala na to. Izgleda da je od toga u skorije vreme makar delimično odustala. A u očima joj se video tračak zabrinutosti.

Shvata kako je dopustila da ovo ode predaleko, pomislila je Faila, razumevajući šta je Berelajn u mislima. Naravno, Berelajn nije očekivala da se Faila vrati iz Maldena. Zato je povukla tako smeo potez.

Sada shvata da se izletela - i zaista misli da je Faila dovoljno poremećena da se upusti u dvoboj s njom.

„Berelajn, ja nikada nisam želela da dođe do ovoga", reče Faila vraćajući se u šator. „Nije ni Perin. Pažnja koju mu poklanjaš smeta i njemu i meni."

„Tvoj suprug je malo toga učinio da bi me obeshrabrio", odvrati Berelajn i prekrsti ruke. „Za vreme tvog odsustva bilo je trenutaka kada me je neposredno ohrabrivao."

„Berelajn, ti ga tako slabo razumeš." Neverovatno je kako ta žena može da bude toliko slepa, dok je u drugim stvarima tako pametna.

„Tako ti tvrdiš", reče Berelajn.

„Berelajn, sada imaš dva izbora", kaza Faila prilazeći joj. „Možeš da se boriš sa mnom - i jedna od nas dve će izgubiti život. U pravu si kada kažeš da to neće okončati glasine, ali okončaće svaku mogućnost da budeš s Perinom. Ili ćeš ti biti mrtva ili ćeš biti žena koja je ubila njegovu suprugu.

Drugi izbor koji ti se pruža", nastavi Faila, gledajući Berelajn pravo u oči, „jeste da iznadeš neki način da zanavek ugušiš te glasine. Ti si sve ovo izazvala. Ti to popravi."

I u tome se sastojala njena kocka. Faila nije bila u stanju da smisli izlaz iz svega toga, ali Berelajn je daleko umešnija od nje u tim stvarima. I zato je Faila došla tu, spremna da obmane Berelajn tako da ova pomisli da je Faila spremna da učini nešto nerazumno, a onda da prepusti zadivljujućem političkom iskustvu te žene da se izbori s tom mukom.

Hoće li to uroditi plodom?

Faila pogleda Berelajn pravo u oči i dopusti sebi da oseti sav svoj bes. Njen gnev zbog onoga što se dogodilo. Njihov zajednički neprijatelj ju je tukao, ostavljao je da promrzne i ponižavao. A za to vreme, Berelajn je imala drskosti da učini tako nešto?

Sve vreme je gledala Prvu pravo u oči. Ne, Faila nema političkog iskustva u istoj meri kao Berelajn. Ali ima nešto što ta žena nema. Ona voli Perina. Duboko i iskreno. Učiniće sve kako bi sprečila da on bude povređen.

Prva ju je odmeravala pogledom. „U redu", kaza. „Neka bude. Budi ponosna na sebe, Faila. Retko... se dešava da ja odustanem od plena koji sam tako dugo priželjkivala."

„Nisi mi kazala kako možemo da se otarasimo tih glasina."

„Način možda postoji", odgovori joj Berelajn. „Ali biće neprijatan."

Faila izvi obrvu.

„Nas dve ćemo morati da delujemo kao prijateljice", objasni Berelajn. „Svađanje i suprotstavljanje - to će samo pothranjivati glasine. Ali ako nas dve budemo viđene kako provodimo vreme jedna s drugom, to će glasine razoružati. To, u sprezi s mojim zvaničnim poricanjem mog dela u glasinama, verovatno će biti dovoljno."

Faila se spusti u istu onu stolicu na kojoj je do maločas sedela. Prijateljice? Ona prezire tu ženu.

„To će morati da bude uverljivo", kaza Berelajn, pa ustade i priđe jednom stočiću u uglu šatora da bi nasula sebi malo rashlađenog vina. „Jedino to može uroditi plodom."

„Takođe ćeš naći nekog drugog muškarca", kaza Faila. „Nekoga kome možeš da posvetiš svoju pažnju, bar na neko vreme. Kako bi dokazala da te Perin ne zanima."

Berelajn diže pehar. „Da“, kaza. „Pretpostavljam da bi i to pomoglo. Možeš li se u toj meri pretvarati, Faila ni Bašer t’Ajbara?"

Poverovala si da ću te ubiti zbog ovoga, zar ne?, pomisli Faila. „Dajem ti reč."

Berelajn zastade, s peharom tek na pola puta do usana. A onda se nasmeši i otpi vina. „Onda ćemo videti", kaza spuštajući pehar, „šta će ispasti iz svega ovoga."