Tornjevi ponoći

13 Ono što je postignuto

Min izlete kroz Kapiju Zmajevog zida na istočnoj strani Kamena, i pojuri preko dvorišta. Iza nje kao da je navirao čitav klan Aijela, obilazeći Min kao što krdo jelena obilazi hrast. Promicali su između prenutih Branitelja i konjušara, krećući se prema zidu skladno i brzo.

Pogađalo ju je to s kolikom je lakoćom prestižu - pre nekoliko godina se ponosila time što je u stanju da svakog mladića pobedi u ravnopravnoj trci. A sada... pa, možda je previše meseci provela bistreči knjige.

I dalje je brža od Aes Sedai, koje su sputane potrebom da deluju dostojanstveno. Min se davno odrekla svakog dostojanstva zbog svog visokog čobanina. I tako je trčala, srećna što nosi čakšire i čizme, jureći pravo prema kapiji.

I eno ga. Ona se ukopa u mestu, kroz razdvojenu povorku Aijela u kadin’sorima gledajući prema tom čoveku, koji je stajao i razgovarao s dvojicom Branitelja, pripadnika straže na zidinama. Kada se primakla, bacio je pogled prema njoj; osećao ju je kako mu se približava, baš kao što je ona osetila njega.

Rand je negde našao neki stari dugački smeđi plašt, s rukavima kao u kaputa, mada mu je nehajno visio s ramena. Ispod plašta je nosio košulju i lepe crne pantalone.

Sada kada se približila, toplina koju je osećala kroz vezu pretila je da je savlada. Zar ostali to ne mogu da vide? Došlo joj je da zakloni oči rukom, mada zapravo i nema šta da se vidi. To je samo veza. Samo što... vazduh oko njega kao da se zaista mreška. Je li to varka zbog sunčeve svetlosti? Nove stvari ukazivale su se, vrteći mu se oko glave. Ona obično ne obraća pažnju na njih, ali sada to ne može da čini. Otvorena pećina, koja zjapi kao nekakva usta. Stenje obliveno krvlju. Dva mrtvaka na tlu, okružena redovima i redovima Troloka, lula iz koje se izvija dim.

Rand je pogleda pravo u oči i - uprkos vezi - ona se zapanji onim što vide u njegovom pogledu. Te njegove sive oči, blistave poput dragulja, kao da su se nekako produbile. Tanane bore šire se oko njih. Je li ih bilo ranije? Zacelo je premlad za to.

Te njegove oči ne deluju mlado. Min na tren obuze strah dok ju je gledao. Da li je to isti čovek? Je li onaj Rand kojeg ona voli otet i zamenjen nekom drevnom silom od čoveka, koju ona nikada neće moći da spozna ili shvati? Da li ga je ipak izgubila?

A onda se on nasmeši i te oči - ma koliko duboke postale - behu njegove. Taj osmeh je nešto što je ona dugo čekala da ponovo vidi. Sada je daleko samouvereniji od osmeha kojim joj se smešio prvih dana kada su bili zajedno, ali i dalje je ranjiv. Taj osmeh joj omogućuje da vidi jedan deo njega koji ostalima nije dozvoljeno da vide.

Taj deo je mladost, nekako i dalje nevina. Ona mu pritrča i čvrsto ga zagrli. „Vunoglava budalo! Tri dana? Šta si radio tri dana?"

„Bivstvovao, Min“, odgovori joj on, grleći je.

„Nisam znala da je to tako težak zadatak."

„Za mene je povremeno bio.“ Zaćuta, a ona se zadovolji time da ga grli. Da, to je onaj isti čovek. Promenjen - i to nabolje - ali i dalje Rand. Čvrsto ga je držala. Nije marila što se sve više i više ljudi prikuplja. Neka ih, neka gledaju.

Ona naposletku uzdahnu, pa ga nevoljno pusti. „Rande, nema Alane. Nestala je jutros."

„Da, osetio sam je kako odlazi. Negde na sever. U Krajine, možda Arafel."

„Mogli bi da je upotrebe protiv tebe, kako bi otkrili gde si.“

On se nasmeši. Svetlosti, što je dobar osećaj opet videti taj izraz na njegovom licu! „Min, ona nije potrebna Senci da bi me Senka pronašla, niti će joj ikada više biti potrebna. Sve njene oči su uprte pravo u mene i biće sve dok ih ne zaslepim."

„Šta? Ali Rande..."

„U redu je, Min. Prošlo je vreme kada je Senka mogla da me tiho ućutka - i tako pobedi. Sukob je osiguran i oglasio se vrisak kojim počinje lavina."

Delovao je kao da gori od života. Ushićenje tog plama je opijajuće. I dalje ju je grlio jednom rukom - onom koja se završavala patrljkom - dok se okretao da pogleda Aijele. „Imam toh.“ Mada je dvorište iza njih bilo u pometnji, Aijeli su stajali tiho i nepomično.

Spremni su na ovo, pomislila je Min. Nije da su Aijeli neprijateljski raspoloženi, ali vidi se da ne dele uzbuđenje koje Branioci osećaju. Tairenci očigledno misle da se Rand vratio da ih povede u Poslednju bitku.

„U Pustari postoji jedna životinja", kaza Ruark istupajući. „Ništić. Liči na pacova, samo što je daleko gluplja. Ako je spustiš blizu žita, poći će pravo prema njemu, ne obazirući se na opasnost. Koliko god puta da padne u jarak na putu do hrane, postupiće isto ako je vratiš na početak. Aijelska deca se zabavljaju tom igrom." On pogleda Randa. „Rande al’Tore, nisam mislio da ćeš ispasti ništić."

„Obećavam da vas nikada više neću ostaviti", reče mu Rand. „Ne svojim izborom i ne bez obaveštavanja i - ako pristanu - vođenja Devica da me čuvaju."

Aijeli se nisu ni mrdnuli. „To će sprečiti da zaslužuješ još toha", odgovori mu Ruark. „Ali neće promeniti ono što se već desilo. A obećanja su i ranije izricana."

„To je istina", kaza Rand, gledajući Ruarka pravo u oči. „Onda ću ispuniti svoj toh."

Njih dvojica nešto razmeniše, što Min nije razumela, a Aijeli se razgrnuše, delujući opušteno. Dvadeset Devica priđe i stade oko Randa kao straža. Ruark se sa ostalima povuče i pridruži maloj skupini Mudrih, koje su s kraja posmatrale šta se dešava.

„Rande?", upita Min.

„Sve će biti u redu", kaza joj on, premda se osećao sumorno. „Ovo je bila jedna od stvari koje sam morao da popravim. Jedna od mnogih." Skloni ruku s nje i pređe pogledom po dvorištu, osećajući se kolebljivo, kao da traga za nečim. Šta god to bilo, nije ga našao, pa se zato zaputio prema kralju Darlinu, koji je žurno pristigao.

Darlin se pokloni, s rukom na balčaku svog uzanog mača. „Moj gospodaru Zmaju. Hoćemo li napokon poći u pohod?"

„Prošetaj sa mnom, Darline", odgovori mu Rand hodajući dvorištem. „Mnogo toga mora da se uradi. Ko je još ovde? Narišma, Flin. Izvrsno." Klimnu dvojici Aša’mana u crnim kaputima, koji su tog trena dotrčali. „Vaše Aes Sedai? A, eno ih. Pa, to će biti sledeće. Kajnea, da li bi bila ljubazna da mi nađeš neke glasnike?"

Jedna od Devica - žena neobično tamne kose za jednu Aijelku - otrča da učini što se od nje tražilo. Min se namršti, prateći Randa i Darlina dok su dvojica Aša’mana hodali za njima.

Ninaeva i Merisa predvodile su Aes Sedai. Stadoše kada ugledaše Randa kako im se približava, kao da hoće da puste njega da priđe njima. Skupiše se jedna uz drugu, igrajući se odećom i delujući daleko nespokojnije nego što Aes Sedai obično deluju.

Rand pređe dvorište prepuno sveta, zalazeći u senku koju su bacali visoki grudobrani Kamena, pa im priđe.

„Rande al’Tore", poče Ninaeva, prekrštajući ruke dok im je prilazio. „Ti si...“

„Luda?“, završi Rand mesto nje, zvučeći kao da mu je to smešno. „Bahata budala? Plahoviti vunoglavi dečak, kojem treba izvući uši?“

„Ovaj... Da.“

„Sve je to tačno, Ninaeva", kaza joj on. „Sada to uviđam. Možda sam se napokon malo naučio pameti. Ali mislim da moraš smisliti neke nove uvrede. Ove koje koristiš izlizale su se kao prošlogodišnja čipka. Neka neko pozove Kecuejn. Obećavam da je neću pogubiti."

Aes Sedai su delovale zgranuto njegovim britkim glasom, ali Min se nasmešila. Samopouzdanje mu se vratilo nakon sučeljavanja sa Aijelima. Bilo je izvanredno zadovoljstvo gledati ga kako razoružava Aes Sedai i kako im zamerke i osude zamiru na usnama. Merisa posla slugu da pozove Kecuejn.

„Narišma", kaza Rand okrećući se. „Potrebno mi je da odeš u posetu onoj krajiškoj vojsci koja je došla da me traži. Pretpostavljam da su i dalje u Far Madingu. Reci njihovim vođama da prihvatam njihove uslove i da ću za nekoliko dana doći da se susretnem s njima."

„Moj gospodaru Zmaju?", upita Narišma. „Je li to razborito, uzevši u obzir prirodu tog mesta?"

„Razborito? Razboritost je za one koji nameravaju da dugo žive. Darline, hoću da se visoki lordovi i gospe poredaju da me prime. Jedan od ovih glasnika koji dolaze trebalo bi da bude dovoljan da ih obavesti o tome. Takođe, postavi proglas da je Bela kula ujedinjena i da je Egvena al’Ver Amirlin Tron."

„Šta?“, ote se Merisi. Nekoliko drugih Aes Sedai odsečno uzdahnuše.

„Rande", reče mu Min. „Čisto sumnjam da će Amirlin biti drago ako obznaniš da je postojala podela."

„Dobro rečeno", kaza Rand. „Darline, napiši proglas da je Egvena al’Ver nasledila Elaidu a’Roihan kao Amirlin. To bi trebalo da bude dovoljno za obaveštenje, ali da ne otkriva previše. Svetlost zna da mi nije potrebno da uradim još nešto zbog čega će se Egvena naljutiti na mene..."

„Još nešto?", upita Korela i preblede.

„Da", nehajno odgovori Rand. „Već sam bio do Bele kule, da je vidim."

„I pustile su te da odeš?", upita Korela.

„Nisam im dao nikakvu drugu mogućnost. Darline, budi ljubazan pa okupi naše snage ovde. Hoću da do večeras budu prikupljene. Fline, biće nam potrebne kapije. Velike. Možda će biti potrebno da se obrazuje krug.“

„Tarvinov procep?“, željno upita Ninaeva.

Rand je pogleda i pokoleba se. Min je osećala njegov bol - oštar, rastući, stvaran dok je govorio. „Ne još, Ninaeva. Nasuo sam vrelo ulje u Belu kulu, koje će uskoro proključati. Vreme. Nemamo vremena! Poslaću pomoć Lanu, zaklinjem ti se, ali sada moram da se pripremim na to da se suočim sa Egvenom.“

„Suočiš s njom?“, upita ga Ninaeva, približavajući mu se za korak. „Rande, šta si to uradio?"

„Ono što je moralo da se uradi. Gde je Bašer?“

„Izašao je iz grada sa svojim ljudima, moj gospodaru Zmaju", odgovori mu Flin, „da se konji istrče. Trebalo bi da se ubrzo vrati."

„Dobro. Poći će sa mnom u Arad Doman. I ti, Ninaeva. Min." Pogleda je, a one njegove nespoznajne oči kao da je povukoše da se utopi u njima. „Min, potrebna si mi."

„Imaš me. Budalo luda."

„Kalandor", kaza on. „Igra neku ulogu u svemu ovome. Moraš da otkriješ kakvu. Ne mogu da zapečatim Rupu na isti način kako se prošli put pokušalo. Nešto sam propustio - nešto presudno. Pronađi to za mene."

„Hoću, Rande." Ona se naježi i zadrhta. „Obećavam."

„Verujem ti.“ On diže pogled kada jedna prilika ogrnuta plaštom i s duboko navučenom kapuljačom izađe iz jedne od mnogobrojnih stražarskih postaja u Kamenu.

„Kecuejn Melajdrin", reče Rand, „opraštam ti prethodne greške i ukidam tvoje izgnanstvo. Mada ono za tebe nikada nije bilo ništa više od sitne neugodnosti."

Ona frknu i skide kapuljaču. „Ako misliš da je nošenje plašta po ovoj vrelini sitna neugodnost, mladiću, onda ti je potrebno da naučiš šta su suprotnosti. Verujem da si uvideo koliko si pogrešio. Čini mi se neprikladnim da meni uopšte bude potreban oprost ili pomilovanje.“

„Pa dobro", reče joj Rand. „Molim te, prihvati moje pomilovanje skupa sa izvinjenjem. Može se reći da sam u poslednje vreme bio pod velikim pritiskom."

„Od svih ljudi na ovom svetu", strogo mu odgovori Kecuejn, „upravo ti ne smeš dozvoliti da te životni pritisci teraju da delaš."

„Upravo suprotno. Ja sam to što jesam baš zbog tog pritiska, Kecuejn. Metal ne može da se oblikuje bez udaraca čekića. Ali to sada nije bitno.

Pokušala si da upravljaš mnome i u tome si pretrpela stravičan neuspeh. Ali tim neuspehom nešto si mi pokazala."

„A to je?“

„Mislio sam da se kujem u mač“, kaza joj Rand, dok mu se pogled gubio u daljini. „Ali nisam bio u pravu. Nisam oružje. Nikada nisam ni bio.“

„Pa šta si onda?“, upita ga Min, zaista radoznala.

On se samo nasmeši. „Kecuejn Sedai, imam jedan zadatak za tebe, ako si voljna da ga prihvatiš."

„Pretpostavljam da će to zavisiti od zadatka", odgovori ona i prekrsti ruke.

„Hoću da pronađeš nekoga. Nekoga ko je nestao, a pretpostavljam da je sada u rukama dobronamernih saveznika. Vidiš, obavešten sam da je Matin Stepaneos u Beloj kuli."

Kecuejn se namršti. „A on ti je potreban?"

„Ni najmanje. Još nisam rešio šta ću s njim, pa može neko vreme da ostane Egvenina briga. Ne. Osoba koja mi je potrebna verovatno je negde u Karalainskoj stepi. Objasniću ti bolje kada ne budemo na otvorenom."

Visoki lordovi i gospe lagano su se prikupljali. Rand baci pogled prema njima, mada opet pogledom zašestari po dvorištu, kao da nešto traži. Nešto zbog čega je bojažljiv.

Opet se okrenu ka visokim lordovima i gospama. Min ih je sumnjičavo gledala. Sa izuzetkom Darlina, niko od njih nikada nije ostavio nekakav veliki utisak na nju. Rand joj spusti ruku na rame. Okupljene velmože delovale su neuredno, očigledno prekinuti u dremanju ili jelu, mada su svi bili u svili i čipki. Delovali su neobično izmešteno u dvorištu Kamena, gde su svi ostali imali svoju svrhu.

Ne bi trebalo da sam toliko stroga prema njima, pomisli Min, prekrštajući ruke. Ali gledala je kako njihovo spletkarenje i ulizivanje dovodi Randa do ludila. Sem toga, nikada nije volela ljude koji sebe smatraju važnijim od svih ostalih.

„Obrazujte red", kaza Rand, prilazeći im.

Visoki lordovi i gospe zbunjeno ga pogledaše.

„Red", glasno i odlučno reče Rand. „Smesta."

Oni tako i učiniše, žurno se nameštajući. Rand pođe niz red plemića, počevši od Darlina, gledajući svakog muškarca ili ženu pravo u oči. Randova osećanja bila su... neobična. Možda je malčice besan. Šta li on to radi?

Dvorištem zavlada muk. Rand je nastavljao niz red, gledajući svakog velmožu ponaosob i ništa ne govoreći. Min skrenu pogled. Na samom kraju reda, Vejramon je sve vreme bacao poglede ka Randu, a onda okretao glavu. Tom visokom čoveku proređene sede kose brada beše nauljena i zašiljena.

Rand na kraju stiže i do njega. „Pogledaj me u oči, Vejramone", tiho mu kaza Rand.

„Moj gospodaru Zmaju, jamačno nisam dostojan da...“

„Učini šta ti kažem.“

Vejramon postupi tako, ali nekako neobično teško. Izgledao je kao da stiska zube, a oči su mu suzile.

„Dakle, to jesi ti“, kaza Rand. Min je osećala njegovo razočaranje. Rand pogleda u stranu, gde je stajala Anaijela - poslednja u redu. Lepa žena je ustuknula od Randa i okrenula glavu. „Oboje.“

„Moj gospodaru...", zausti Vejramon.

„Hoću da preneseš poruku od mene“, prekide ga Rand. „Drugima koji su tvog... opredeljenja. Reci im da više ne mogu da se kriju među mojim saveznicima."

Vejramon pokuša da se buni, ali Rand mu priđe za korak. Vejramon razrogači oči, a Anaijela vrisnu i zakloni lice.

„Recite im", nastavi Rand, glasa tihog ali odlučnog, „da više nisam slep."

„Zašto...", upita Anaijela. „Zašto nas puštaš?"

„Zato što je danas dan novog jedinstva", odvrati Rand. „A ne dan smrti. Odlazite."

Njih dvoje se oteturaše, delujući isceđeno. Ostali u dvorištu gledali su ih iznenađeno i zbunjeno, ali Aijeli počeše da tuku kopljima o štitove. Anaijela i Vejramon kao da su se držali senki u dvorištu dok su zamicali u Kamen.

„Lih", kaza Rand. „Povedi još dve. Držite ih na oku."

Tri Device od onih koje su čuvale Randa odvojiše se i pohrliše za nekadašnjim velmožama. Min priđe Randu i uze ga za ruku. „Rande? Šta je to bilo? Šta si video u njima?"

„Prošlo je vreme za skrivanje, Min. Senka je pokušala da me preuzme i izgubila. Sada je vreme za rad, a ne obmane."

„Dakle, oni su Prijatelji Mraka?", mršteći se upita Min.

Rand se okrenu ka njoj i nasmeši se. „Više ne predstavljaju pretnju. Ja..." Odjednom zaćuta, gledajući u stranu. Min se okrenu i zaledi.

U blizini je stajao Tam al’Tor. Upravo je izašao iz obližnjeg ulaza u Kamen, pa zastao na niskim stepenicama koje su vodile u dvorište. Randa opet preplavi strepnja, a Min shvati za čim je maločas tragao.

Tam pogleda svog sina i ukoči se. Kosa mu je bila seda a lice prepuno bora, ali delovao je postojano kao malo ko.

Rand diže ruku a gomila se - uključujući i Aes Sedai - razdvoji da ga propusti. Rand prođe kroz njih, dok ga je Min sledila, prilazeći stepeništu što je vodilo u Kamen, pa se kolebljivo pope uz nekoliko stepenika. Dvorištem zavlada mrtvi muk; čak su i galebovi zaćutali.

Rand stade na stepeništu, a Min oseti njegovu nevoljnost, stid i užas. To joj je delovalo tako čudno. Rand - koji je znao da se suoči sa Izgubljenima a da ne trepne - boji se rođenog oca.

U dva iznenadna koraka, Rand pređe poslednjih nekoliko stepenika i čvrsto zagrli Tama. Stajao je jedan stepenik niže, tako da su bili skoro jednake visine. Zapravo, u tom položaju Tam je delovao skoro kao div, a Rand kao dete koje se drži za njega.

A onda, držeći se za oca, Ponovorođeni Zmaj zajeca.

Okupljene Aes Sedai, Tairenci i Aijeli nemo su gledali. Niko nije ni mrdnuo niti se okrenuo. Rand čvrsto sklopi oči. „Žao mi je, oče“, prošapta. Min je jedva mogla da ga čuje. „Tako mi je žao.“

„Sve je u redu, sine. Sve je u redu."

„Učinio sam tako mnogo užasnih stvari."

„Niko ne hoda teškom stazom a da se povremeno ne spotakne. Nisi se polomio kada si pao. To je sada najvažnije."

Rand klimnu. Neko vreme su ostali zagrljeni. Rand se na kraju odvojio od njega, pa pokazao Min, koja je stajala u podnožju stepeništa.

„Dođi, oče", kaza mu Rand. „Hoću da te upoznam s nekim."

Tam se tiho zasmeja. „Rande, prošla su tri dana. Već sam je upoznao."

„Da, ali nisam te ja predstavio. Potrebno mi je da to učinim." On mahnu Min, a ona izvi obrvu pa prekrsti ruke, ali on je molećivo pogleda, na šta ona uzdahnu i pođe uz stepenište.

„Oče", kaza Rand, spuštajući ruku Min na leđa. „Ovo je Min Faršo - i ona mi je veoma draga."