Tornjevi ponoći

19 Razgovor o zmajevima

Met navuče na sebe debeli smeđi kaput. Dugmad su bila mesingana, ali osim toga na kaputu nije bilo nikakvih ukrasa. Skrojen od debele čoje, kaput je imao nekoliko rupa od strela, koje bi zaista trebalo da su ga ubile. Oko jedne rupe bila je mrlja od krvi, ali uglavnom isprana. Bio je to baš lep kaput. Dok je živeo u Dvema Rekama, dao bi dobre pare za takav.

Zagledan u ogledalo u svom novom šatoru, protrlja lice. Napokon je obrijao onu krvavu bradu. Kako Perinu polazi za rukom da trpi onaj krvavi svrab? Taj čovek mora da ima lice poput Stavljene kože. Pa, Met će naći neki drugi način da se preruši kada se za to bude ukazala potreba.

Nekoliko puta se posekao prilikom brijanja, ali nije kao da je zaboravio kako da se stara o sebi. Nije mu potreban sluga da mu radi stvari koje on može da učini za sebe. Klimajući glavom, namaknu šešir i zgrabi ašandarei iz ugla šatora; gavranovi na sečivu kao da su uzbuđeno iščekivali predstojeće bitke. „Krvavo jeste tako“, reče Met spuštajući ašandarei na rame i izlazeći iz šatora. Zgrabi bisage i prebaci ih preko drugog ramena. Od noćas će spavati u gradu.

Dok je prolazio kroz tabor, klimnuo je jednom odredu Crvenruku. Udvostručio je straže. Bio je zabrinut zbog golama, ali takođe i zbog mnogobrojnih vojnih logora u okruženju. Polovina njih bili su plaćenici, a druga polovina poslušnici nekog sitnog vlastelina, koji je došao da iskaže poštovanje kraljici - ali tek nakon završetka borbi.

Nema sumnje da sada svi do jednog iskazuju duboku privrženost i odanost Elejni, objašnjavajući joj kako su je njegovi ljudi sve vreme podržavali. Njihove reći verovatno malo gube na značaju, pošto je Met od tri različite pijanice u krčmama čuo da je Elejna obilato koristila Putovanje prilikom prikupljanja ljudstva za odbranu Kaemlina. Lakše je pretvarati se da si zakasnio kada odgovaraš na pisanu poruku.

„Mete! Mete!"

Met stade na stazi ispred šatora kada mu pritrča Olver. Dečak je počeo da nosi crveni povez oko ruke, baš kao Crvenruke, ali je i dalje bio u svojim smeđim čakširama i kaputu. Ispod pazuha je nosio umotanu tkaninu za „zmije i lisice", a preko ramena druge ruke bila mu je prebačena uprtnjača.

Sitejl je stajala u blizini s Lusinom i Ederom, dvojicom Crvenruku koje je Met odredio da paze na nju i na dečaka. Ubrzo će poći za grad.

„Mete", zadihano izusti Olver. „Odlaziš?"

„Olvere, sada nemam vremena da se igram s tobom", kaza Met, premeštajući ašandarei tako da mu pada preko lakta. „Moram na sastanak s kraljicom."

„Znam", odgovori Olver. „Mislio sam da možemo da jašemo zajedno i da se pripremamo, pošto obojica idemo u grad. Imam neke zamisli kako da pobedimo zmije i lisice! Pokazaćemo im mi, Mete. Plamen me spalio, ali krvavo ćemo im pokazati!"

„Od koga si naučio da tako psuješ?"

„Mete", kaza mu on, „ovo su važne stvari! Moramo da se pripremimo! Nismo razgovarali o onome što ćemo da radimo."

Met se u sebi opsova zbog toga što je pominjao Moirainino spasavanje tamo gde je Olver mogao da ga čuje. Dečaku će teško pasti to što ga neće povesti sa sobom.

„Moram da razmislim o tome šta ću reći kraljici", reče Met, češkajući se po bradi. „Ali valjda si u pravu - priprema jeste važna. Zašto ne odeš da ispričaš Noelu za svoje zamisli?"

„Već jesam", odgovori Olver. „Kao i Tomu i Talmanesu."

Talmanes? Pa on ne ide s njima u kulu! Svetlosti, koliko li je Olver raširio te vesti?

„Olvere", Met čučnu tako da bi bio oči u oči sa dečakom, „ne smeš da pričaš o ovome. Ne želimo da previše ljudi zna šta radimo."

„Nisam za to rekao nikome kome ne možemo da verujemo, Mete", odgovori mu Olver. „Ništa ne brini. Većinom su to bile Crvenruke."

Baš sjajno, pomislio je Met. Šta li će vojnici pomisliti o svom zapovedniku koji namerava da ode i da se bori protiv stvorenja iz bajki? Nadao se da će na Overove priče gledati kao na dečačke maštarije.

„Samo se pazi“, reče mu Met. „Sutra ću svratiti do tvoje gostionice, pa ćemo onda moći da odigramo jednu partiju i da popričamo o tome. Važi?“

Olver klimnu. „Dobro, Mete. Ali... krv i krvavi pepeo!" Okrenu se i ode.

„I prestani da psuješ!", uzviknu Met za njim, pa odmahnu glavom. Krvavi vojnici će potpimo iskvariti Olvera i pre nego što taj dečak napuni dvanaest godina.

Met nastavi svojim putem, opet naslonivši koplje na rame. Toma i Talmanesa zatekao je ispred logora, i to u sedlima i na čelu odreda od pedeset Crvenruku. Tom je nosio kitnjasti kaput i pantalone boje vina, sa zlatnim vezom na rukavima, košuljom koja je na rubovima rukava imala belu čipku i sa svilenom kravatom oko vrata. Dugmad su bila od žeženog zlata. Brkovi su mu bili uredno potkresani i očešljani. Sva odeća bila mu je nova, uključujući i crni plašt sa zlatnom postavom.

Met se ukopa u mestu. Kako li se taj čovek tako savršeno preobrazio iz jedne stare zabavljačke protuve u kraljevskog dvorjanina? Svetlosti!

„Na osnovu tvog izraza lica rekao bih da moja odeća ostavlja utisak", primeti Tom.

„Krv i krvavi pepeo", uzviknu Met. „Šta se desilo? Da nisi pojeo neku pokvarenu kobasicu za doručak, pa si se razboleo?"

Tom zabaci plašt, otkrivajući da je izvadio harfu i da je drži uza se. Liči na dvorskog barda. „Nekako sam mislio da bi valjalo da izgledam kako treba ako ću već nakon svih ovih godina da nastupam u Kaemlinu."

„Nije ni čudo što si svakoga dana pevao za pare", reče Met. „Ljudi u ovim krčmama imaju previše novca."

Talmanes izvi obrvu - što je za njega kao da se neki drugi čovek nacerio. On povremeno deluje tako turobno da naspram njega gromonosni oblaci izgledaju razdragano. I on je u lepoj odeći, s tim da je njegova bila tamno-plava i srebrna. Met dodirnu rubove svojih rukava. Bilo bi dobro da je na njima malo čipke. Da je Lopin bio tu, pripremio bi mu odgovarajuću odeću a da Met ne bi morao ni da pita. Malo čipke je dobro za čoveka. Tako čovek izgleda pristojno.

„Mete, hoćeš li to nositi na prijem kod kraljice?", upita Talmanes.

„Naravno da hoću." Reči mu sleteše s jezika pre nego što stiže da razmisli o njima. „To je dobar kaput." Priđe da uzme Kockičine uzde.

„Možda je dobar za vežbanje mačevanja u njemu", odvrati Talmanes.

„Mete, Elejna je sada kraljica Andora", reče mu Tom. „A kraljice umeju da budu nezgodne. Trebalo bi da joj ukažeš poštovanje."

„Ukazujem joj krvavo poštovanje", odvrati Met pa pruži svoje koplje jednom vojniku i pope se u sedlo. Onda prihvati koplje, pa okrenu Kockicu kako bi mogao da pogleda Toma. „Ovo je dovoljno dobar kaput za jednog seljaka."

„Mete, ti više nisi seljak", reče mu Talmanes.

„E baš jesam", tvrdoglavo odbrusi Met.

„Ali Muzenge te je nazvao..." poče Tom.

„Pogrešio je“, prekide ga Met. „To što se čovek oženi nekim ne znači da je iznenada postao krvavi velmoža."

Tom i Talmanes se zgledaše.

„Mete", opet poče Tom. „To upravo tako i radi. To je jedan od vrlo malog broja načina da neko postane velmoža."

„Možda se tako radi ovde", odvrati Met. „Ali Tuon je sa Seanšana. Ko zna kako oni tamo rade te stvari? Svi znamo da umeju da budu veoma čudni. Dok ne popričamo s njom, ništa nećemo znati sa sigurnošću."

Tom se namršti. „Na osnovu onoga što je kazala, siguran sam da..."

„Ništa ne možemo znati sa sigurnošću dok ne porazgovaramo s Tuon", ponovi Met, ali ovoga puta glasnije. „Do tada sam ja Met, a ne taj princ od kakve već gluposti."

Tom je delovao zbunjeno, ali Talmanes je gotovo neznatno izvio usne. Spaljen da je taj čovek. Met je sklon stavu da je njegova ozbiljna priroda obična obmana i pretvaranje. Da li se on to u tajnosti smeje u sebi?

„Pa, Mete", reče mu Talmanes, „tvoji postupci nikada nisu imali smisla, pa zašto bismo očekivali da sada budu smisleni? Stoga, napred - u susret s kraljicom Andora. Jesi li siguran da nećeš da se najpre izvaljaš u blatu?"

„Neka, dobro mi je i ovako", zajedljivo odbrusi Met, pa nabi šešir na glavu dok mu je jedan vojnik vezivao torbu za sedlo.

Mamuznu Kockicu i njegova povorka pođe sada već dobro poznatim putem za Kaemlin. Met je veći deo tog vremena proveo razmatrajući taj plan. Aludrine hartije bile su zadenute u kožne korice za spise, a u tim hartijama bili su sadržani i njeni zahtevi. Sve i jedan zvonolivac u Kaemlinu, ogromne količine bronze i gvožđa, kao i razni praškovi vredni na hiljade kruna. A ona još tvrdi kako je to najmanja moguća mera onoga što joj je potrebno.

Kako da pod Svetlošću Met navede krvavu Elejnu Trakand da mu sve to da? Moraće mnogo da se smeši. Ali Elejna se i ranije pokazala otpornom na njegove osmehe, a kraljice nisu kao običan svet. Većina žena se čoveku ili nasmeši ili se na njega namršti, tako da ovaj zna na čemu je. Elejna mu deluje kao žena koja bi mu se nasmešila, nakon čega bi ga svejedno bacila u zatvor.

Makar jednom bi bilo lepo da mu njegova sreća obezbedi da negde uživa u pušenju lule i kockanju, s lepom služavku na kolenu i bez ikakvih briga sem sledećeg bacanja. Umesto toga je oženjen Seanšankom Visoke krvi i na putu je da preklinje kraljicu Andora za pomoć. Kako li on samo upada u takve stvari? Ponekad misli da je Tvorac isti kao Talmanes. Lica bezizražajnog, ali u potaji se sve vreme grohotom smeje na Metov račun.

Njegova povorka prolazila je pored brojnih logora na ravnici oko Kaemlina. Svi najamnici morali su da se drže najmanje jednu ligu daleko od gradskih zidina, ali vlastelinima je bilo dozvoljeno da svoje logore podignu bliže gradu. To je Meta stavljalo u nezgodan položaj. Između plaćenika i odanih oružnika stalno vlada napetost, a pošto su najamnici tako daleko od Kaemlina - tuče su uobičajena pojava. Družina se nalazi tačno posred toga.

Na osnovu dimova logorskih vatri koje je video kako se dižu kroz vazduh, na brzinu je sračunao kako stoje stvari. U okolini se nalazi najmanje deset hiljada najamnika. Je li Elejna svesna šta se to kuva oko nje? Ako vrelina bude prevelika, može da se desi da čitava ta krvava stvar prekipi!

Metova povorka privlačila je pažnju. Naredio je jednom od ljudi da razvije barjak Družine Crvene ruke, a njegovi ljudi su počeli da stiču izvestan ugled. Po Metovoj računici, oni su najveća ratnička skupina - bilo najamnička, bilo vlastelinska - van kaemlinskih zidova. Uređeni su kao redovna vojska i isto toliko poslušni i odgovorni, a nalaze se pod vodstvom bliskog prijatelja Ponovorođenog Zmaja. Njegovi ljudi ne mogu odoleti da se time ne hvališu, mada bi Met najviše voleo da ćute o tome.

Prošli su kraj ljudi koji su čekali pored puta, radoznalo želeći da vide „lorda Meta“. On je sve vreme gledao ispred sebe. Ako očekuju nekog kicoša u skupom kaputu, onda će se razočarati. Mada je možda ipak trebalo da obuče bolji kaput. Ovaj koji nosi je krut, a okovratnik ga grebe.

Naravno, sudeći po tome kako pokazuju, veliki broj ljudi izgleda misli da je Talmanes „lord Met“, verovatno zbog toga kako je obučen. Krvavi pepeo!

Taj razgovor sa Elejnom biće gadan. Ali Met ima kartu u rukavu i nada se da će ta karta biti dovoljna da ona previdi troškove koji prate Aludrin predlog. Mada se, istini za volju, više boji mogućnosti da ona uvidi šta on to smera i da poželi da učestvuje u tome. A kada žena želi da „učestvuje" u nečemu, to znači da želi da bude glavna.

Priđoše kapiji u kaemlinskim belo-sivim bedemima, prolazeći kroz sve veći spoljni grad. Vojnici mu mahnuše da prođe. Met ih pozdravi prinoseći ruku obodu šešira, a Tom kitnjasto mahnu omanjoj gomili koja se tu okupila. Oni mu zaklicaše. Sjajno. Krvavo sjajno.

Prolazak kroz Novi grad nije bio nimalo zanimljiv, sem što se još veća gomila okupila da ga gleda. Hoće li neko prepoznati njegovo lice na osnovu onih crteža? Met je želeo da se skloni s glavnih puteva, ali kaemlinske uzane ulice bile su pravo zamršeno klupko. Odred od pedeset konjanika preveliki je da bi mogao proći kroz te uličice.

Na kraju su prošli kroz jarkobele zidove Unutrašnjeg grada, gde su ulice bile šire, a zgrade podignute ogijerskim rukama manje zbijene i žitelji malobrojniji. Tu su prolazili pored većeg broja naoružanih ljudi, uključujući i gardiste u belim i crvenim uniformama. Met je mogao da vidi njihov logor nešto dalje ispred sebe i kako njihovi šatori i vezani konji pokrivaju sivu kaldrmu.

Kaemlinska palata je poput još jednog malog grada smeštenog u gradu koji je pak u gradu. Opasana je niskim zidinama i mada se njene kule i tornjevi dižu visoko, više liči na vojnu tvrdinju nego Sunčeva palata. Baš čudno kako to nije primetio kada je bio mlađi. Ako Kaemlin ikada padne, taj dvor može sam da se brani. Doduše, potrebno im je još kasarni unutar tog bedema. To logorovanje u dvorištu je besmisleno.

Met kao pratnju povede Talmanesa, Toma i odred od deset Crvenruku. Jedan visok čovek u uglačanom oklopnom prsniku i s tri zlatna čvora na delu plašta koji mu je padao preko ramena čekao ih je na ulazu u dvor. Reč je bila o mladom čoveku, ali njegov stav - opušten ali u pripravnosti, sa šakom na balčaku mača - govorio je da je reč o iskusnom vojniku. Šteta što ima tako lepo lice. Život proveden u vojsci verovatno će mu ga upropastiti.

Čovek klimnu Metu, Tomu i Talmanesu. „Lorde Kautone?“, upita on Meta.

„Samo Met.“

Čovek izvi obrvu, ali ništa ne reče. „Ja sam Čarlz Gajbon. Odvešću vas do njenog veličanstva."

Poslala je Gajbona lično da doprati Meta. On je čovek na visokom položaju, zamenik glavnog vojnog zapovednika. To je neočekivano. Da li ga se Elejna boji ili mu ukazuje počast? Možda je Gajbon samo želeo da lično vidi Meta. Ne bi ona Metu ukazivala počast nakon što ga je naterala da onoliko dugo čeka na prijem! Baš lep pozdrav za jednog starog prijatelja. Njegove sumnje bile su potvrđene kada ih Gajbon nije poveo ka Velikoj dvorani, već jednom mirnijem delu dvora.

„Mnogo toga sam čuo o tebi, gazda Kautone", reče Gajbon. On je Metu izgledao kao jedan od onih ukočenih vojnika. Čvrst, ali možda malo previše čvrst. Kao luk koji nije dovoljno gibak.

„Od koga?", upita Met. „Od Elejne?"

„Mahom glasine koje kruže gradom. Ljudi vole da pričaju o tebi."

Zaista?, pomislio je Met. „Nisam uradio ni pola onoga što govore", progunđa, „a druga polovina svega toga nije moja krvava krivica."

Gajbon se zasmeja. „A šta je sa onom pričom da si devet dana obešen visio s drveta?"

„Nije se desilo“, odgovori Met, odupirući se porivu da olabavi šal koji mu je bio vezan oko vrata. Devet dana? Otkud im to? Nije bio obešen ni devet krvavih minuta! Devet trenutaka bilo je predugo.

„Takođe pričaju", nastavi Gajbon, „da ti nikada ne gubiš na kocki i u ljubavi i da tvoje koplje nikada ne promašuje metu."

„Voleo bih da su te poslednje dve stvari tačne. Plamen me spalio, ali voleo bih da jesu."

„Ali zaista uvek dobijaš na kocki?"

„Skoro uvek", odgovori Met, povlačeći obod šešira. „Ali nemoj to da širiš dalje, inače nikada neću naći ljude koji će hteti da se kockaju sa mnom."

„Priča se da si ubio jednoga od Izgubljenih", primeti Gajbon.

„Nije tačno", reče Met. Odakle li se to pojavilo?

„A priče o tome da si vodio dvoboj zarad časti s kraljem aijelskih zavojevača? Da li si zaista Ponovorođenom Zmaju obezbedio aijelsku odanost?"

„Krvavi pepeo", odgovori Met. „Jesam ubio Kuladina, ali to se nije desilo ni u kakvom dvoboju! Naleteo sam na njega na bojnom polju, tako da je jedan od nas morao da umre. Nisam imao krvave namere da to budem ja."

„Zanimljivo", primeti Gajbon. „Mislio sam da je to možda istina. Ako ništa drugo, to je jedna od malobrojnih stvari koje su zaista mogle da se odigraju. Za razliku od..." Zaćuta.

„Čega?", upita Met. Prođoše raskrsnicu hodnika gde su sluge bile okupljene i gledale njega i ostale kako prolaze, sve vreme šapćući među sobom.

Gajbon je delovao kolebljivo. „Siguran sam da si čuo."

„Čisto sumnjam." Plamen ga spalio! Staje sad? Da nisu pripadnici Družine širili te glasine? Čak ni oni ne znaju za neke od tih stvari!

„Pa, kruži priča da si kročio u kraljevstvo smrti da bi ga izazvao i da si tražio odgovore na svoja pitanja", reče mu Gajbon, delujući malčice postiđeno. „I da ti je on darovao to koplje koje sada držiš i prorekao ti čast tvoje smrti."

Met se naježi. To je bilo toliko blizu istine da se prestravio.

„Znam da je to budalasto", pokuša da se opravda Gajbon.

„Jašta", reče mu Met. „Budalasto." Pokuša da se zasmeje, ali samo se zakašlja. Gajbon ga radoznalo pogleda.

Svetlosti, shvatio je Met, pa on to misli da ja izbegavam pitanje! „To su samo glasine, naravno", hitro reče Met. Ali možda ipak previše hitro. Krv i krvavi pepeo!

Gajbon zamišljeno klimnu.

Met je želeo da skrene razgovor u drugom smeru, ali pribojavao se šta će mu izleteti iz krvavih usta. Koliko je mogao da vidi, sve više i više dvorskih slugu stajalo je da posmatra povorku. Zbog toga mu je došlo da još više opsuje, ali onda je primetio da mnogi od njih gledaju Toma.

Tom je bio dvorski bard u Kaemlinu. Ne priča o tome, ali Met zna da se razišao s kraljicom. Tom je sve od tada bio u doslovnom izgnanstvu i dolazio je u Kaemlin samo kada je to morao.

Morgaza je sada mrtva, tako da izgleda kao da se Tom vraća iz izgnanstva. Verovatno se zbog toga obukao tako lepo. Met opet pogleda svoj kaput. Plamen me spalio, zaista je trebalo da obučem nešto lepše.

Gajbon ih dovede do vrata na kojima je bio izrezbaren andorski lav. Tiho pokuca, pa kada neko s druge strane viknu da može da uđe, mahnu Metu prema vratima. „Kraljica će te primiti u svojoj odaji za prijeme."

„Tome, ti ćeš sa mnom“, kaza Met. „Talmanese, ti pazi na vojnike."

Velmoža je na to delovao utučeno, ali Elejna će nesumnjivo nekako posramiti Meta, a on ne želi da Talmanes to vidi. „Kasnije ću te predstaviti njoj", obeća Met. Krvavi plemići. Misle da je svaka druga stvar uvreda njihovoj časti. Met bi bio srećan kada bi mogao da čeka napolju!

Met prođe kroz vrata i duboko udahnu. Borio se u desetinama čarki i bitaka bez ikakve strepnje - a sada mu se ruke tresu. Zašto li se oseća kao da upada u zasedu, i to bez imalo oklopa na sebi?

Elejna. Kao kraljica. Plamen ga spalio, ali ovo će boleti. On otvori vrata i prođe kroz njih.

Pogled mu smesta nađe Elejnu. Sedela je pored kamina i držala šolju s nečim, što je izgleda bilo mleko. Bila je u tamnocrveno-zlatnoj haljini i kao da je zračila. Bila je prelepa, s punim crvenim usnama za koje Met ne bi imao ništa protiv da ih ljubi, samo da nije oženjen čovek. Njena riđe-zlatna kosa kao da se presijavala na svetlosti vatre iz kamina, a obrazi su joj bili rumeni. Činilo se kao da se malo ugojila. Najbolje da to ne pominje. Ili bi trebalo da pomene. Žene se ponekad naljute kada čovek pomene kako izgledaju drugačije, a ponekad se naljute ako čovek to ne primeti.

Ona je lepa žena. Naravno, ne kao Tuon. Elejna je previše bleda, previše visoka i ima previše kose. Sve to skreće pažnju. Ipak, jeste lepa. Čini mu se kao prava šteta to što je kraljica. Ona bi bila izvrsna služavka. Ah, šta da se radi. Neko mora da bude i kraljica.

Met baci pogled ka Birgiti, koja je bila još jedina prisutna u toj prostoriji. Ona je delovala isto. Baš kao i uvek, s tom zlatnom pletenicom i u dubokim čizmama, ličila je na nekog heroja iz krvavih priča. Samo što je ona upravo to. Prija mu što je opet vidi; ona je jedina žena koju on zna a da se ne breca na njega kada govori istinu.

Tom uđe i stade pored njega, a Met kašljucnu. Ona će zacelo očekivati da se on ponaša svečano i ozbiljno. Pa, on nema namere da se klanja i ulizuje, a ona...

Elejna skoči iz stolice, pa potrča preko sobe čim Birgita zatvori vrata. „Tome, tako mi je drago što si dobro!“ Elejna ga čvrsto zagrli.

„Zdravo, draga devojko", s ljubavlju u glasu reče joj Tom. „Čujem da si se dobro pokazala - i za sebe i za Andor.“

Elejna je plakala! Met zbunjeno skide šešir. Istina, Tom i Elejna su bili bliski, ali Elejna je sada kraljica. Ona se okrenu da pogleda Meta. „Mete, drago mi je što te vidim. Nemoj misliti da je kruna zaboravila uslugu koju si mi učinio. To što si vratio Toma u Andor jeste još jedan dug koji mi imamo prema tebi.“

„Pa, ovaj“, promrmlja Met. „Znaš, Elejna, to stvarno nije ništa. Plamen me spalio. Ti si kraljica! Kako se osećaš zbog toga?"

Elejna se zasmeja, napokon pustivši Toma iz zagrljaja. „Mete, baš si vešt na rečima."

„Samo da znaš, nemam namere da ti se klanjam", upozori je on. „Niti da te zovem veličanstvo, ili slične gluposti."

„Nisam to ni očekivala", odgovori mu Elejna. „Sem ako nismo u javnosti, naravno. Mislim, moramo da se pridržavamo nekih pravila zbog naroda."

„Pretpostavljam da je tako", saglasi se Met. To ima smisla. On pruži ruku Birgiti, ali ona se zasmeja i zagrli ga, pa ga potapša po leđima kao da su dva stara drugara koja se nalaze na pivu. Pa, možda to i jesu. Samo bez piva.

Prijalo bi mu pivo.

„Dođi, sedi“, reče mu Elejna i pokaza ka stolicama pored vatre. „Mete, žao mi je što si morao toliko dugo da čekaš."

„Nema veze", odgovori on. „Zauzeta si."

„To je neprijatno", odgovori mu ona. „Jedan od mojih domostrojitelja strpao te je u isti koš s najamničkim družinama. Tako je teško voditi računa o svima njima! Ako hoćeš, daću ti dozvolu da digneš logor bliže gradu. Bojim se da nema dovoljno mesta za Družinu između zidina."

„To neće biti potrebno", kaza Met sedajući. „Sasvim je dovoljno to što možemo da se približimo gradu. Hvala ti." Tom sede, a Birgita ostade da stoji, mada im se pridružila pored kamina, naslanjajući se na njega.

„Elejna, izgledaš mi dobro", reče joj Tom. „Da li je s detetom sve kako treba?"

„Decom", ispravi ga Elejna. „Biće blizanci. I da, sve ide po dobru. Sem što mene čačkaju i ispituju kad god im se ukaže prilika za to.“

„Čekaj", izusti Met. „Šta?“ Opet pogleda Elejnin trbuh.

Tom prevrnu očima. „Zar ti nikada ne slušaš šta se priča po gradu dok se kockaš?"

„Slušam", progunđa Met. „Obično." Prekorno pogleda Elejnu. „Da li Rand zna za ovo?"

Ona se zasmeja. „Nadam se da nije previše iznenađen."

„Plamen me spalio!", uzviknu Met. „On je otac!"

„U gradu se prilično nagađa ko je otac moje dece", ozbiljno mu odgovori Elejna. „A kruna bi radije da to za sada ostanu nagađanja. Ali dosta o meni! Tome, moraš mi sve ispričati. Kako ste pobegli iz Ebou Dara?"

„Zaboravite na Ebou Dar", prasnu Birgita. „Kako je Olver? Jeste li ga pronašli?"

„Jesmo", odgovori Tom. „I dobro je, mada se bojim da je tom dečku suđen vojnički život."

„Nije to baš ni loš život", primeti Birgita. „Je li, Mete?"

„Ima i gorih", odgovori on, i dalje pokušavajući da se povrati. Kako to da je Elejna manje uobražena sada kada je postala kraljica? Da li je on to nešto propustio? Ona sada deluje čak prijatnije!

Pa, to nije pošteno. I ranije je bilo trenutaka kada je bila prijatna. Samo što su ti trenuci bili izmešani s vremenom kada je pokušavala da naređuje Metu. On shvati da se smeši dok Tom prepričava pojedinosti u vezi s njihovim bekstvom i Tuoninim zarobljavanjem, a potom putovanjima s gazda Lukinom menažerijom. Kada to prepriča jedan pripovedač, sve je zvučalo daleko upečatljivije nego dok je to proživljavao. Slušajući Toma, Met je skoro pomislio za sebe da je nekakav heroj.

Međutim, neposredno pre nego što Tom stiže do Tuoninih reči kojima je potvrdila svoju udaju za njega, Met se zakašlja i upade. „A onda smo potukli Seanšane, pobegli u Murandiju i na kraju našli jednu Aes Sedai da nam otvori kapiju koja je vodila ovamo. Inače, jesi li u skorije vreme videla Verin?"

„Ne", odgovori Elejna, a Tom sa osmehom pogleda Meta.

„Plamena mu, opsova Met. Pa, propade mu prilika da je iskoristi kako bi mu otvorila kapiju do kule Gendžei. Kasnije će brinuti zbog toga. On izvadi kožne korice za spise, koje su mu bile zadenute za opasač, pa ih otvori i izvadi Aludrine hartije. „Elejna", poče, „moramo da porazgovaramo."

„Da, pomenuo si zvonolivce u svom pismu. U kakvu si nevolju sada upao, Metrime Kautone?"

„To uopšte nije pošteno", odgovori on i raširi listove. „Nisam ja taj koji upada u nevolje. Da ja..."

„Nećeš opet da pominješ to kako su me zarobili u Kamenu Tira, zar ne?“, upita ona prevrćući očima.

On zastade. „Naravno da neću. To se desilo odavno. Jedva da se sećam.“

Ona se zasmeja, a taj lepi smeh odjeknu po prostoriji. On oseti kako crveni. „Bilo kako bilo, nisam u nevolji. Samo su mi potrebne neke stvari."

„Koje stvari?" radoznalo upita Elejna dok je on širio hartije po stolu pored svoje stolice. Birgita se nagnu da i ona pogleda o čemu je reč.

„Pa", poče Met, češkajući se po bradi, „u ovom gradu žive tri zvonolivca; biće mi potrebni. I biće nam potrebni neki praškovi. Navedeni su na ovoj stranici. I... biče nam potrebno malčice metala." Lecnu se i pruži joj jedan od Aludrinih spiskova.

Elejna pročita šta je na stranici, pa trepnu. „Jesi li ti poludeo?"

„Ponekad mislim da jesam", odgovori on. „Ali, plamen me spalio, mislim da će se to isplatiti."

„Šta je to?“, upita Elejna dok je Birgita iščitavala jedan list, pa joj ga na kraju vratila.

„Aludra ih naziva zmajevima", odgovori Met. „Tom kaže da je poznaješ?"

„Da, upoznala sam je", odgovori mu Elejna.

„Pa, to su potisne cevi, kao one koje se koriste za njen vatromet. Samo što su napravljene od metala i što su veće. A umesto da iz njih izleću cvetovi noći, izleću komadi gvožđa veličine ljudske glave."

„Zašto hoćeš da bacaš u vazduh velike komade gvožđa?" upita Elejna, mršteći se još više.

„Ne u vazduh“, izusti Birgita, razrogačivši oči. „Bacaš ih na nečiju vojsku."

Met klimnu glavom. „Aludra tvrdi da ti njeni zmajevi mogu da izbace gvozdenu kuglu na milju daljine."

„Majčino mleko u šolji!" opsova Birgita. „Nisi valjda ozbiljan."

„Ona jeste", odgovori Met, „a ja joj verujem. Trebalo bi da vidiš šta je več napravila, a tvrdi da će ovo biti njeno remek-delo. Vidi, ovde pokazuje kako zmajevi otvaraju vatru na gradske zidove s milje daljine. S pedeset zmajeva i dve stotine pedeset vojnika, mogla bi za nekoliko sati srušiti zidine kao što su ove oko Kaemlina."

Elejna preblede. Da li mu veruje? Hoće li pobesneti na njega zbog toga što joj traći vreme?

„Znam da neće biti od prevelike koristi u Poslednjoj bici", brzo nastavi Met. „Troloci nemaju zidove. Ali pogledaj ovo ovde. Ovde je njen nacrt za širokopojasni hitac. Ako ga ispališ na red Troloka s daljine od četiri stotine koraka, samo jedan od ovih zmajeva obaviće isti posao kao pedeset lukonoša. Plamen me spalio, Elejna, ali mi tamo nećemo biti u prednosti. Senka uvek može da na nas baci više Troloka nego što mi imamo vojnika, a te krvave stvorove je dvostruko teže ubiti nego ljude. Potrebna nam je prednost. Sećam se..."

On ućuta. Samo što nije rekao kako se seća Troločkih ratova, što baš i ne bi bilo pametno. Čovek bi tako mogao da potakne neprijatne glasine. „Vidi", reče. „Znam da ovo zvuči nesuvislo, ali moraš svemu tome pružiti priliku."

Ona ga pogleda i... je li se to opet zaplakala? Šta li je on to uradio?

„Mete, dođe mi da te poljubim", izjavi ona. „Upravo mi je ovo potrebno!"

Met trepnu. Šta?

Birgita se zasmeja. „Najpre Nori, a sada Met. Elejna, moraćeš da se pripaziš. Rand će biti ljubomoran."

Elejna frknu, pa pogleda nacrte. „Zvonolivicima se ovo neće dopasti. Većina zanatlija se radovala kraju opsade i povratku redovnim poslovima."

„O, ne znam baš, Elejna", reče Birgita. „Svojevremeno sam poznavala neke zanatlije. Svi do jednog kukaju zbog obaveza prema kruni koje imaju za vreme rata, ali sve dok dobijaju nadoknadu za to - potajno su srečni. Stalni posao se uvek ceni. Sem toga, ovako nešto će im pobuditi radoznalost."

„Moraćemo to držati u tajnosti", primeti Elejna.

„Dakle, učinićeš to?" iznenađeno upita Met. Nije morao da iskoristi ono čime je u tajnosti nameravao da je podmiti kako bi joj skrenuo pažnju!

„Naravno, najpre će nam biti potrebna jedna od tih naprava kao dokaz da sve to radi", reče Elejna. „Ali ako te naprave, ti zmajevi, rade upola dobro kako Aludra tvrdi... pa, bila bih glupača kada ne bih tom poslu posvetila sve ljude koje mogu!"

„To je baš velikodušno od tebe", odgovori Met, češući se po glavi.

Elejna se pokoleba. „Velikodušno?"

„Zbog toga što ćeš ih napraviti za Družinu."

„Za Družinu... Mete, ovo će biti napravljeno za Andor!"

„Čekaj malo", kaza Met. „To su moji nacrti."

„I moja sredstva!", odbrusi Elejna, pa se ispravi, odjednom dostojanstvenija. „Zacelo uviđaš kako kruna može da obezbedi postojaniji i korisniji nadzor nad primenom ovakvog oružja."

Za to vreme, Tom se cerio sa strane.

„Zašto si ti toliko srećan?", zatraži da čuje Met.

„Ni zbog čega", odgovori Tom. „Elejna, tvoja majka bi bila ponosna na tebe."

„Hvala ti, Tome", kaza mu ona i uputi mu osmeh.

„Na čijoj si ti strani?" upita ga Met.

„Na strani svih", odvrati Tom.

„To nije krvava strana", odbrusi Met, pa opet pogleda Elejnu. „Uložio sam mnogo truda i razmišljanja u to da izvučem te nacrte od Aludre. Nemam ništa protiv Andora, ali nemam poverenja ni u koga sem u sebe kada je reč o tom oružju."

„A šta ako je Družina deo Andora?", upita Elejna. Zaista zvuči kao kraljica - i to potpuno iznenadno.

„Družina ne zavisi ni od koga“, odvrati Met.

„To je za divljenje, Mete", reče mu Elejna, „ali to znači da ste najamnici. Mislim da Družina zaslužuje nešto više i nešto bolje. Sa zvaničnom podrškom, dobili biste pristup sredstvima i dobili biste ugled. Mogli biste da dobijete zaposlenje u Andoru i da zadržite svoje zapovedničko uređenje."

Ta ponuda je čak primamljiva. Makar malčice. Ali to nije bitno. Ubeđen je da Elejna neće želeti da on boravi u njenom kraljevstvu čim sazna za njegov odnos sa Seanšanima. Njegova namera je da se s vremenom nekako vrati do Tuon. Samo kada bi mogao da razluči šta ona zaista oseća kada je o njemu reč.

Nema nikakve namere da Seanšanima omogući pristup tim zmajevima, ali takođe ne bi voleo ni da ih da Andoru. Nažalost, mora priznati kako nema nikakvog načina da izdejstvuje da Andor to oružje napravi, a da ga ne dobije za sebe.

„Ne želim zaposlenje za Družinu", odgovori Met. „Mi smo slobodni ljudi i dopada mi se da tako i ostane."

Elejna je delovala uznemireno.

„Ali bio bih voljan da podelim zmajeve s tobom", nastavi Met. „Da neki odu tebi, a neki meni."

„A šta ako", upita Elejna, „ja napravim sve zmajeve i svi oni budu u mom vlasništvu - ali pri tome obećam da samo Družina može da ih koristi? Nijedna druga vojna sila ne bi mogla da im dobije pristup."

„To bi bilo baš lepo od tebe", odgovori Met. „Ali sumnjivo. Bez uvrede."

„Bilo bi bolje za mene ako plemićke kuće ne bi imale ovo oružje - makar isprva. S vremenom će se to oružje raširiti. Uvek je tako sa oružjem. Ja ću ga napraviti i obećati da ću ga staviti na raspolaganje isključivo Družini. Bez zaposlenja - samo dugoročni ugovor. Možeš da odeš kad god hoćeš - ali ako odeš, ostavićeš zmajeve za sobom."

Met se namršti. „Elejna, to mi zvuči kao da sam sebi stavljam lanac oko vrata."

„Ja samo predlažem razumna rešenja."

„Dan kada ti postaneš razumna biće dan kada ću ja pojesti svoj šešir", odgovori joj Met. „Bez uvrede."

Elejna ga samo pogleda, izvijajući obrvu. Da, postala je kraljica. Tek tako.

„Želim pravo na to da zadržim nekoliko tih zmajeva", kaza Met, „u slučaju da odemo. Jedna četvrtina nama, tri četvrtine tebi. Ali prihvatićemo tvoj ugovor i dok si nam ti poslodavac, koristićemo ih samo mi. Kao što si kazala."

Ona se još više namršti. Plamen ga spalio, ali ona je veoma brzo uvidela snagu tih zmajeva. Ne sme joj dopustiti da se sada koleba. Neophodno je da proizvodnja tih zmajeva otpočne smesta. A on nema namere da dozvoli da Družina propusti priliku da ih dobije.

Uzdahnuvši, Met diže ruku i razveza vrpcu koja mu je visila oko vrata, a onda izvuče ispod košulje medaljon u obliku lisičje glave. Čim ga je skinuo sa sebe, osetio se ogoljenije nego da je skinuo svu odeću. Spustio ga je na sto.

Elejna ga pogleda, a on vide kako joj žudnja sevnu u očima. „Šta je to?“

„To je zaslađivač“, odgovori Met, pa se laktovima nasloni na kolena. „Dobičeš ga na jedan dan ako pristaneš da koliko večeras počneš s pravljenjem prvog zmaja. Nije me briga šta ćeš raditi s medaljonom - proučavaj ga, napiši krvavu knjigu o njemu, nosi ga sa sobom. Ali sutra ćeš mi ga vratiti. Hoću da mi daš reč.“

Birgita tiho zazvižda. Elejna je želela da se dočepa tog medaljona čim je otkrila da ga on ima. Naravno, isto važi i za sve druge krvave Aes Sedai koje je Met u životu sreo.

„Družina će sa mnom potpisati ugovor u trajanju od najmanje godinu dana“, reče mu Elejna, „s pravom na obnovu ugovora. Platićemo vam koliko god da ste dobijali u Murandiji.“

Otkud ona zna za to?

„Možete da raskinete ugovor", nastavi ona, „sve dok to najavite najmanje mesec dana ranije - ali ja ću zadržati četiri zmaja od svakih pet. A svi koji budu želeli da se pridruže andorskoj vojsci moraju dobiti priliku da to učine.“

„Hoću jednog od svaka četiri", odvrati Met. „I novog slugu."

„Šta?“, upita Elejna.

„Slugu", odgovori Met. „Znaš, nekoga da se stara o mojoj odeći. Ti ćeš ga odabrati bolje od mene.“

Elejna mu pogleda najpre kaput, pa kosu. „To ću ti dati“, kaza mu, „bez obzira na ishod ostalih pregovora."

„Jedan od četiri?" upita Met.

„Dobijam medaljon na tri dana."

On se naježi. Tri dana - i to s golamom u gradu. Ona hoće da on izgubi glavu. Već je dovoljna kocka to što joj ga daje na jedan dan. Ali nije mogao da se seti ničega drugog što bi joj ponudio. „Šta uopšte misliš da ćeš moći da uradiš s tim čudom?“, upita je.

„Da napravim isti takav", rasejano odgovori Elejna, „ako budem imala sreće."

„Zaista?“

„Neću znati dok ga ne ispitam."

Metu se iznenada ukaza zastrašujuća slika kako sve i jedna Aes Sedai na svetu nosi jedan od tih medaljona. Zgledao se s Tomom, koji je delovao jednako iznenađeno što to čuje.

Ali kakve to veze ima? Met ne može da usmerava. Ranije se brinuo da će Elejna, ako prouči medaljon, uspeti da smisli kako da ga dodirne Jednom moći dok ga on nosi. Ali ako samo želi da napravi isti takav... pa, osetio je olakšanje. I radoznalost.

„Elejna, hteo sam nešto da ti pomenem", reče on. „Golam je ovde. U gradu. Ubija ljude.“

Elejna ostade mirna, ali po tome što je bila još ozbiljnija kada je progovorila, video je da ju je ta vest zabrinula. „Onda ću paziti da ti vratim medaljon tačno na vreme.“

On se namršti. „U redu“, kaza joj. „Tri dana.“

„Dobro", reče mu ona. „Hoću da Družina odmah preuzme dužnost. Ubrzo ću Putovati u Kairhijen, a imam neki osećaj da bi Družina tamo pružala bolju podršku nego Kraljičina garda."

Dakle, o tome se sve vreme radilo! Elejna kreće na Sunčev presto. Pa, to mu zvuči kao dobra primena njegovih ljudi, bar dok mu ne budu potrebni. Bolje to nego da lenčare i zapodevaju kavgu s plaćenicima.

„Pristajem na to", kaza joj Met. „Ali, Elejna - Družina mora biti slobodna da se bori u Poslednjoj bici, kako god Rand bude želeo. A Aludra mora da nadgleda zmajeve. Imam osećaj da će ona zahtevati da ostane s tobom u slučaju da Družina ode iz Andora."

„To mi je sasvim u redu", smešeći se odgovori Elejna.

„Tako sam i mislio. Ali samo da razjasnimo, Družina ima svu vlast nad zmajevima sve dok ne odemo. Ti ne smeš drugima prodati način kako se oni prave."

„Mete, neko će ih već oponašati", odgovori mu ona.

„Ali ti primerci neće biti dobri kao Aludrini", odgovori joj Met. „To ti potpisujem."

Elejna ga pogleda, odmeravajući ga tim svojim plavim očima i procenjujući ga. „Radije bih da Družina bude potpuno andorska vojna snaga."

„Pa, ja bih da imam šešir od zlata, leteći šator i konja koji prosipa dijamante umesto balege. Ali svi mi moramo da prihvatimo ono što je razumno, zar ne?"

„Ne bi bilo nerazumno da..."

„Elejna, onda bismo morali da radimo ono što ti narediš", prekide je Met. „Neću da pristajem na to. Neke bitke ne vredi voditi, tako da ću ja odlučivati kada će se moji ljudi izlagati opasnosti da poginu. To je to.“

„Ne dopada mi se to što imam ljude koji u svakom trenutku mogu da me napuste."

„Znaš da ih ne bih zadržavao samo da bih ti napakostio", reče joj Met. „Postupiću kako je ispravno."

„Onako kako ti smatraš da je ispravno", ispravi ga ona.

„Trebalo bi da svako ima tu mogućnost", odgovori on.

„Malo ljudi je pametno koristi."

„Mi je svejedno želimo", reče joj Met. „Zahtevamo."

Ona pogleda - bezmalo neprimetno - nacrte i medaljon na stolu. „Imate je", reče mu.

„Dogovor", kaza on, pa ustade, pljunu u šaku i ispruži je.

Ona se pokoleba, pa ustade i takođe pljunu u šaku, pa mu je pruži. On se nasmeši i prihvati je.

„Jesi li znao da ću možda tražiti od tebe da poneseš oružje protiv Dve Reke?“, upita ga. „Jesi li zato tražio pravo da odeš ako želiš?"

Protiv Dve Reke? Zašto bi pod Svetlošću ona želela to da radi? „Elejna, ne moraš da se boriš protiv njih."

„Videćemo na šta će me Perin primorati", odgovori ona. „Ali hajde da sada ne pričamo o tome." Pogleda Toma, onda pruži ruku ispod stola i izvadi jedan svitak uvezan trakom. „Molim vas - volela bih da čujem šta vam se sve dogodilo na putu iz Ebou Dara. Da li biste hteli da mi se pridružite na večeri?"

„Biće nam zadovoljstvo", odgovori Tom ustajući. „Zar ne, Mete?"

„Valjda", odgovori Met, „ako Talmanes može da dođe. Iščupaće mi grkljan ako ga ne upoznam s tobom, Elejna. Ako bude na večeri s tobom, ima da igra sve do logora."

Elejna se zasmeja. „Kako hoćeš. Reći ću slugama da vas odvedu do odaja gde ćete moći da se odmorite do večere." Ona pruži Tomu svitak. „Ako hoćeš, ovo će sutra biti proglašeno."

„Šta je to?", upita Tom mršteći se.

„Andorski dvor nema barda", reče mu ona. „Mislila sam da bi te to možda zanimalo."

Tom se pokoleba. „Činiš mi čast, ali to ne mogu da prihvatim. Ima nekih stvari koje ću morati da u skorije vreme završim, pa ne mogu da budem vezan za dvor."

„Ne moraš da budeš vezan za dvor", reče mu Elejna. „Imaćeš slobodu da ideš kud god hoćeš. Ali kada si u Kaemlinu, želim da se zna ko si i šta si."

„Ja...“ On prihvati svitak. „Razmisliću o tome, Elejna."

„Izvrsno." Ona se malčice namršti. „Bojim se da sada imam sastanak sa svojom babicom, ali videćemo se na večeri. Još nisam pitala na šta je Metrim mislio kada se u onom svom pismu nazvao oženjenim čovekom. Očekujem potpun izveštaj! Bez ekspurgacija!" Ona pogleda Meta, pa se lukavo nasmeši. „Ekspurgacija znači izostavljanje delova, Mete. U slučaju da toga nisi krvavo svestan."

On stavi šešir na glavu. „Znao sam ja to.“ Koju je reč beše rekla? Ekspiracija? Svetlosti, zašto joj je u onom pismu pomenuo svoj brak? Nadao se da če Elejna zbog toga biti dovoljno radoznala da ga primi.

Elejna se zasmeja, pa im mahnu prema izlazu. Tom je pre odlaska očinski poljubi po obrazu - i dobro što je očinski! Met je o njima čuo neke stvari koje nije želeo da poveruje. A Tom je dovoljno star da joj bude deda.

Met otvori vrata i pođe napolje.

„I, Mete“, dodade Elejna, „ako ti je potreban novac za kupovinu novog kaputa, kruna može da ti ga pozajmi. S obzirom na tvoj stalež, zaista bi trebalo da se lepše oblačiš."

„Ja nisam krvavi velmoža!" odvrati joj on okrećući se.

„Ne još", kaza mu ona. „Nisi imao Perinovu drskost da sebi dodeliš titulu. Ja ću se postarati da je dobiješ."

„Da se nisi usudila", kaza joj on.

„Ali..."

„Vidi", poče kada mu se Tom pridruži u hodniku, „ja sam ponosan na to što jesam. I dopada mi se ovaj kaput. Udoban je." Stisnu šake u pesnice, ne želeći da se počeše ispod okovratnika.

„Ako ti tako kažeš", reče mu Elejna. „Videćemo se na večeri. Moraću da povedem Dijelin. Ona bi veoma volela da te upozna."

To rekavši, ona pokaza Birgiti da zatvori vrata. Met ih je na trenutak streljao pogledom, pa se okrenu prema Tomu. Talmanes i vojnici stajali su nešto dalje niz hodnik, tako da nisu mogli da čuju šta se priča. Dvorske sluge su im dale topao čaj.

„Ovo je prošlo baš dobro", zaključi Met i podboči se. „Brinuo sam da neće da zagrize, ali mislim da sam je baš dobro navukao." Mada mu one krvave kockice i dalje čangrljaju po glavi.

Tom se zasmeja, pa ga potapša po ramenu.

„Šta je bilo?" zatraži da čuje Met.

Tom se samo smejao, a onda zagledao u svitak koji je držao u drugoj ruci. „A i ovo je bilo neočekivano."

„Pa, Andor zaista nema dvorskog barda", primeti Met.

„Da", saglasi se Tom, čitajući svitak. „Ali ovde je i pomilovanje za sve zločine - znane i neznane - koje sam počinio u Andoru ili Kairhijenu. Pitam se ko joj je rekao..."

„Šta joj rekao?"

„Ništa, Mete. Baš ništa. Imamo još nekoliko sati do večere sa Elejnom. Šta kažeš na to da odemo da ti kupimo novi kaput?"

„Dobro“, reče Met. „Šta misliš, da li bih i ja mogao da dobijem jedno pomilovanje ako zatražim?"

„Zar ti je potrebno?"

Met slegnu ramenima i njih dvojica pođoše niz hodnik. „Nije loše imati ga za svaki slučaj. Nego, kakav ćeš mi kaput kupiti?"

„Nisam kazao da ću ja da platim."

„Ne budi škrtica", reče mu Met. „Ja ću platiti večeru." I krvavog mu pepela, Met je nekako znao da će zaista biti tako.