Tornjevi ponoći

37 Tama u kuli

Gavin je sedeo na klupi u vrtovima kaemlinske palate. Prošlo je nekoliko sati otkad je poslao Egveninog glasnika. Bremeniti mesec sijao je s neba. Sluge su povremeno prolazile, raspitujući se je li mu nešto potrebno. Izgleda da se brinu za njega.

A on je samo želeo da posmatra nebo. Prošle su nedelje otkad mu se poslednji put pružila prilika za to. Postajalo je sveže, ali nije obukao kaput, već ga je ostavio prebačenog preko naslona klupe. Prijao mu je čist vazduh - nekako se razlikovao od ustajalog vazduha ispod tmurnog neba.

Pošto su poslednji zraci sutona lagano nestajali, zvezde su blistale kao kolebljiva deca, provirujući sada kada se dnevna buka stišala. Oseća se baš dobro što ih napokon opet vidi. Gavin duboko udahnu.

Elejna je u pravu. Veliki deo Gavinove mržnje prema Al’Toru potiče od osujećenosti. Možda i ljubomore. Al’Tor igra ulogu veoma blizu onoj što bi je Gavin odabrao za sebe. Vladanje zemljama, predvođenje vojski. Gledajući njihove živote, ko je preuzeo ulogu princa, a ko ulogu izgubljenog čobanina?

Možda se Gavin odupirao Egveninim zahtevima jer je želeo da predvodi i da on bude taj koji će postizati junačka dela. Ako bi postao njen Zaštitnik, morao bi da se skloni u stranu i pusti nju da promeni svet. Ima časti u tome da se neka velika ličnost održava u životu. Velike časti. Šta je svrha velikih dela? Priznanje koje ta dela donose, ili poboljšavanje života do kojih dovode?

Skloniti se u stranu. Divio se ljudima poput Slita na njihovoj spremnosti da to učine, ali nikada ih nije razumeo. Ne zaista. Ne mogu da je ostavim da ovo radi sama, pomislio je. Moram da joj pomognem. Iz njene senke.

Zato što je voli. Ali takođe zato što je tako najbolje. Ako dva barda pokušaju da istovremeno sviraju različite pesme, obojica samo stvaraju buku. Ali ako jedan ustukne kako bi obezbedio harmoniju u melodiji onoga prvog, onda lepota koju će stvoriti može biti veća od one koju sami stvaraju.

I u tom trenutku - napokon je shvatio. Ustade. Ne može da ode pred Egvenu kao princ. Mora da ode pred nju kao Zaštitnik. Mora da je pazi, da je služi. Da se postara da njene želje budu ostvarene.

Vreme je da se vrati.

Navukavši kaput, pođe niz stazu prema palati. Uvodne serenade iz raznih bara sa žabama presekoše se - nakon čega usledi pljuskanje - dok je on prolazio pored bara i ulazio u zgradu. Šetnja do odaje njegove sestre nije bila duga. Ona će zacelo biti budna, pošto je u poslednje vreme muči nesanica. Poslednjih nekoliko dana često su razgovarali uz topao čaj pre spavanja. Međutim, Birgita ga je zaustavila pred njenim vratima.

Opet ga je ošinula pogledom. Da, nimalo joj se ne dopada to što je primorana da umesto njega bude kapetan-general. Sada je to u potpunosti uviđao. Bilo mu je malo nelagodno kada joj je prišao. Žena diže ruku. „Ne noćas, mali prinče."

„Odlazim za Belu kulu“, reče joj on. „Voleo bih da se pozdravim."

On pođe za korak napred, ali Birgita prisloni ruku njemu uz nedra i nežno ga odgurnu. „Možeš da odeš ujutru."

On se skoro lati mača, ali se suzdrža. Svetlosti! Nekada mu to nije bio odgovor na sve živo. Jeste postao budala. „Pitaj je hoće li me primiti", učtivo joj kaza. „Molim te."

„Dobila sam naređenje", odgovori Birgita. „Sem toga, ona svejedno ne bi mogla da razgovara s tobom. Spava."

„Siguran sam da bi volela da se probudi."

„Nije reč o takvom snu", odgovori mu Birgita, pa uzdahnu. „To ima veze s poslovima Aes Sedai. Idi na spavanje. Tvoja sestra će ujutru verovatno imati neku poruku od Egvene za tebe."

Gavin se namršti. Kako...

Snovi, shvatio je. Na to su Aes Sedai mislile kada su kazale kako ih Egvena obučava da hodaju u snovima. „Dakle, Egvena takođe spava?"

Birgita ga odmeri pogledom. „Krvavi pepeo, verovatno sam već previše kazala. Odlazi u svoje odaje.“

Gavin ode, ali ne u svoje odaje. On će čekati trenutak slabosti, pomislio je, prisećajući se sul’daminih reči. A kada napadne, ostaviće za sobom takvu pustoš da nećeš moći da poveruješ da ju je jedan čovek izazvao...

Trenutak slabosti.

On odjuri od Elejninih odaja, trčeći kroz dvorske hodnike, do prostorije koju je Elejna odredila za Putovanje. Na svu sreću, jedna Srodnica bila je tu na dužnosti - jeste da je bila krmeljiva, ali čekala je za slučaj potrebe da se pošalju neke hitne poruke. Gavin nije prepoznao tamnokosu ženu, ali izgleda da je ona prepoznala njega.

Ona zevnu i otvori kapiju na njegov zahtev. On protrča kroz kapiju i ulete na tle za Putovanje u Beloj kuli. Kapija nestade odmah za njim. Gavin se lecnu i munjevito okrenu, psujući. Zatvorila se skoro na njemu! Zašto je Srodnica pustila da se kapija zatvori tako naglo i tako opasno? Delić sekunde kasnije - i odsekla bi mu nogu, ako ne i nešto gore.

Nema vremena. Okrenuo se i nastavio da trči.

Egvena, Leana i Mudre pojaviše se u prostoriji u podnožju Kule, gde je čekala skupina prestravljenih žena. Bila je to stražara koju je Egvena odredila kao položaj za slučaj povlačenja.

„Izveštaj!“, zatraži Egvena.

„Šiven i Karlinja su mrtve, majko“, sumorno odgovori Serin. Britka Smeđa bila je zadihana.

Egvena opsova. „Šta se desilo?"

„Bile smo usred naše varke i razgovarale o lažnoj spletki da uspostavimo mir u Arad Domanu, baš kao što si naredila. A onda..."

„Vatra", zadrhta Morvrin i ubaci se. „Sevnula je kroz zidove. Žene su usmeravale, a nekoliko njih imalo je neverovatnu Moć. Videla sam Alvijarin među njima, kao i neke druge."

„Ninaeva je i dalje tamo", dodate Brendas.

„Tvrdoglava žena", procedi Egvena, pa pogleda tri Mudre. One klimnuše. „Pošaljite Brendas napolje", reče, pokazujući Belu hladnog pogleda. „Kada se probudiš, idi i probudi ostale ovde prisutne, tako da više ne budu u opasnosti. Ostavi Ninaevu, Sijuan, Leanu i mene."

„Da, majko", odgovori Brendas.

Amis učini nešto zbog čega njena prilika izblede i nestade.

„Što se vas ostalih tiče“, kaza Egvena, „idite nekud gde je bezbedno. Daleko od grada.“

„U redu, majko“, reče Serin. Međutim, ostade na istom mestu.

„Šta je bilo?“, upita Egvena.

,Ja...“ Serin se namršti. „Ne mogu da idem. Nešto nije kako treba."

„Besmislice", prasnu Bair. „To...“

„Bair“, prekide je Amis. „Ni ja ne mogu da odem. Nešto nije u redu - i to veoma."

„Nebo je ljubičasto", reče Jukiri, gledajući kroz jedan prozorčić. „Svetlosti! Izgleda kao da je nekakva kupola prekrila i Kulu i grad. Kada se to desilo?"

„Ovde nešto debelo nije u redu", javi se Bair. „Trebalo bi da se probudimo."

Amis odjednom nestade, na šta se Egvena lecnu. Vratila se za tren oka. „Pošlo mi je za rukom da odem tamo gde smo ranije bile, ali ne mogu da odem iz grada. Egvena al’Ver, ovo mi se ne dopada."

Egvena pokuša da ode u Kairhijen. Nije joj pošlo za rukom. Pogledala je kroz prozor, osećajući zabrinutost - ali i rešenost. Da, napolju je ljubičasto.

„Probudite se ako morate", obrati se ona Mudrima. „Ja ću se boriti. Jedna od Senodušnih je ovde."

Mudre zaćutaše. „Poći ćemo s tobom", naposletku kaza Melaina.

„Dobro. Što se vas ostalih tiče, odlazite odavde. Idite u Muzičarev put i ostanite tamo dok se ne probudite. Melaina, Amis, Bair, Leana - mi idemo u prostoriju koja se nalazi više u Kuli; u sobu s drvetom obloženim zidovima i krevetom s baldahinom. To je moja spavaća soba."

Mudre klimnuše, a Egvena posla sebe tamo. Svetiljka je stajala na njenom noćnom stočiću; nije gorela tu u Tel’aran’riodu, mada ju je ostavila upaljenu na javi. Mudre i Leana pojaviše se oko nje. Mreža oko Egveninog kreveta zamreška se od lahora izazvanog njihovom pojavom.

Kula se zatrese. Borbe i dalje traju.

„Pazite se“, kaza im Egvena. „Lovimo opasne neprijatelje, a one ovo mesto poznaju bolje od vas."

„Bićemo oprezne", odgovori Bair. „Čula sam da Senodušni misle da su vladari ovoga mesta. Pa, videćemo."

„Leana", kaza Egvena, „hoćeš li moći da se staraš o sebi?" Egvena je bila na iskušenju da je pošalje odatle, ali ona i Sijuan provele su neko vreme u Tel’aran’riodu. Svakako su iskusnije od većine.

„Neću upadati u oči, majko", obeća ona. „Ali njih je zacelo više nego nas. Potrebna sam ti."

„Saglasna sam", odgovori Egvena.

Četiri žene trepnuše i nestadoše. Zašto ne mogu da odu iz Kule? To je uznemirujuće, ali takođe korisno. To znači da je zatočena tu.

Međutim, nada se da isto važi i za Mesanu.

Pet golubica polete sa ivice krova. Perin se hitro okrenu. Koljač je stajao iza njega, mirišući na kamen.

Čovek strogog pogleda osvrnu se za pticama u letu. „Tvoje?“

„Za upozorenje", odgovori Perin. „Mislio sam da ćeš prozreti lešnikove ljuske na podu."

„Pametno", reče mu Koljač.

Iza njega se pruža veličanstven grad. Perin nije verovao da ma koji grad može biti veličanstven koliko Kaemlin. Ali ako tako nešto postoji, onda je to Tar Valon. Čitav grad bio je umetničko delo, pošto je skoro svaka zgrada bila nakićena lukovima, tornjevima, rezbarijama i ukrasima. Čak je i kaldrma bila postavljena tako da to izgleda lepo.

Koljačev pogled polete prema Perinovom opasaču. Tu je bio ter’angreal, u jednoj vrećici koju je Perin stvorio da bi ga u njoj nosio. Vrh je štrčao iz vrećice i videlo se kako se srebrne strune obmotavaju jedna oko druge, stvarajući zamršenu čvornovatu pletenicu. Perin je pokušao da uništi tu stvar razmišljajući o tome, ali predmet ga je odbio. Čekićem ga nije ni ulubio. Šta god da je, napravljeno je tako da bude otporno na takve napade.

„Postao si veoma vešt", reče mu Koljač. „Trebalo je da te odavno ubijem."

„Rekao bih da si pokušao", odgovori mu Perin, dižući čekić na rame. „Ko si zapravo ti?"

„Čovek iz dva sveta, Perine Ajbara. I oba sveta su mu dužna. Vrati mi taj snoklin."

„Priđi mi samo korak bliže i uništiću ga", odvrati Perin.

Koljač frknu, hodajući prema njemu. „Nemaš ti dovoljno snage za tako nešto, mladiću. Čak ni ja nemam snage da to izvedem." Pogled mu sam od sebe polete preko Perinovog ramena. Prema čemu?

Zmajeva planina, pomislio je Perin. Mora da je zabrinut zbog mogućnosti da sam dolazio ovamo da bih bacio ovo čudo u planinu. Je li to, dakle, nagoveštaj kako Perin može uništiti ter’angreal? Ili to samo Koljač pokušava da ga zavara?

„Mladiću, ne iskušavaj me", reče mu Koljač, a mač i nož pojaviše mu se u rukama dok je hodao prema njemu. „Danas sam ubio već četiri vuka. Daj mi taj klin."

Četiri? Ali ubio je samo jednog, koliko je Perin mogao da vidi. Pokušava da me izazove.

„Zar misliš da verujem da me nećeš ubiti ako ti ga dam?“, upita Perin. „Ako ti ja dam ovo čudo, moraćeš da se vratiš u Geldan. Znaš da ću te ja samo slediti tamo.“ Perin odmahnu glavom. „Jedan od nas mora da umre - i to je to.“

Koljač se pokoleba, pa se nasmeši. „Znaš, Luk te mrzi. Iz dna duše."

„A ti me ne mrziš?", mršteći se upita Perin.

„Ništa više nego što vuk mrzi jelena."

„Ti nisi vuk", odbrusi Perin, tiho režeći.

Koljač slegnu ramenima. „Onda, hajde da završimo sa ovim." On jurnu napred.

Gavin ulete u Belu kulu; ljudi koji su držali stražu jedva da su stigli da ga pozdrave. Hitao je pored podnih svetiljaka sa ogledalima. Tek je svaka druga bila upaljena, da bi se štedelo ulje. Kada je stigao do dela koji je vodio naviše, začuo je korake iza sebe.

Mač mu zasikta dok ga je munjevito vadio iz kanija i okretao se. Mazone i Selark ukopaše se u mestu. Nekadašnji Omladinci sada su bih u uniformama Garde Kule. Hoće li pokušati da ga zaustave? Ko zna kakva je naređenja Egvena ostavila?

Pozdraviše.

„Ljudi?" upita ih Gavin. „Šta to radite?"

„Gospodine", odgovori Selark dok mu je slaba svetlost bacala senke po licu, „kada zapovednik protrči pored tebe s takvim izrazom na licu, ne pitaš je li mu potrebna pomoć. Samo ga slediš!"

Gavin se nasmeši. „Hajde." Potrča naviše, a ona dvojica pođoše za njim, držeći isukane mačeve.

Egvenine odaje bile su daleko, tako da je Gavinu srce divlje tuklo i borio se za dah dok su stigli do njenog sprata. Požuriše niz tri hodnika, a onda Gavin diže ruku. Baci pogled na obližnje senovite niše. Je li neko od njih dovoljno duboko da u sebi krije krvonoža?

Ne možeš imati svetlo bez senke...

Proviri za uglom prema Egveninim vratima; nalazio se u doslovce istom položaju kao kada joj je ranije upropastio planove. Da li sada radi isto što i tada? Njegova dvojica gardista stajala su odmah iza njega, čekajući naređenja.

Da. Radi isto što i tada. Međutim, nešto se promenilo. On će se postarati da ona bude zaštićena, kako bi mogla da postigne velike stvari. On će stajati u njenoj senci i ponositi se njome. Radiće ono što mu ona kaže - ali postaraće se da ona bude bezbedna bez obzira na sve.

Zato što je to ono što Zaštitnici rade.

On kliznu napred i mahnu svojim ljudima da ga slede. Mrak u onoj senovitoj niši nije odbijao njegovu pažnju kao što je onaj put činio. To je dobar znak. Zastade pred vratima i pažljivo pokuša da ih otvori. Nisu bila zaključana. Duboko udahnu, pa skliznu unutra.

Nikakva uzbuna nije se oglasila; nikakve zamke nisu ga uhvatile i bacile u vazduh. Nekoliko svetiljaka blistalo je na zidovima. Kad začu slabašnu buku, diže pogled. Jedna služavka je visila u vazduhu i razrogačeno se koprcala. Usta su joj bila zapušena nevidljivim tokom Vazduha.

Gavin opsova i jurnu preko prostorije, pa širom otvori vrata koja su vodila u Egveninu spavaću sobu. Njen krevet, jednom stranom pribijen uz suprotni zid, bio je obmotan belom prozirnom zavesom, a na noćnom stočiću pored njega gorela je svetiljka. Gavin pređe preko prostorije kako bi joj prišao i razgrnuo zastor. Da li spava? Ili je...

Pruži ruku prema njenom vratu, ali na slabašan zvuk koji mu je dopirao iza leđa munjevito zamahnu mačem i zaustavi udarac koji mu je bio upućen u leđa. Ne jedan, već dva razmrljana mračna oblika iskočiše iz senki. On ugrabi vremena da baci pogled prema Egveni; nema krvi ali on ne može da oceni diše li ona ili ne. Je li na vreme prekinuo ubice?

Nema vremena da proverava. Pade u „jabukove pupoljke na vetru“ i zavika. Njegovi ljudi pojaviše se u dovratku, pa se zgranuto ukočiše. „Idite po pomoć!“, naredi Gavin. „Odlazite!"

Tamnoputi Mazone okrenu se da ga posluša, dok Selark odlučno skoči u boj.

Krvonoževi su se mreškali i vijugali. Gavin uspe da sklizne u „mačku na vrelom pesku“, kako bi ih iskušao, ali svi njegovi udarci rasekoše samo vazduh. Oči su ga već bolele od pokušavanja da pogledom sledi senovite prilike.

Selark napade s leđa, ali neuspešno baš kao Gavin. Gavin stisnu zube, boreći se tako da su mu leđa bila okrenuta krevetu. Mora da ih zadrži podalje od Egvene, dok ne dođe pomoć. Kada bi samo mogao...

Obe prilike iznenada se okrenuše i zajedno napadoše Selarka. Čovek jedva stiže da opsuje pre nego što mu se mač zari u vrat, a jarka krv pokulja. Gavin ponovo viknu i skliznu u „guštera u trnjaku", pa pokuša da zada udarce ubicama u leđa.

Njegovi napadi opet promašiše. Činilo se kao da ih promašuje samo za dlaku. Selark krkljajući pade na pod, dok se svetlost odražavala u lokvi njegove krvi. Gavin nije mogao da pođe napred da ga brani, a da pritom ne izloži Egvenu opasnosti.

Jedan od ubica okrenu se prema Gavinu, dok drugi odrubi Selarku glavu, služeći se napadom koji je - uprkos senkama - veoma ličio na položaj „reka podriva obalu“. Gavin uzmače za korak, pokušavajući da ne gleda mrtvog čoveka. Odbrana. Mora da se brani dok ne stigne pomoć! Malčice se pomeri u stranu.

Seanšani su bili oprezni; znaju da se on jednom već odbranio od jednog od njih.

Ali imaju tako veliku prednost. Gavin nije bio siguran da će se moći odbraniti od dvojice.

Da. Moći ćeš, strogo reče samome sebi. Ako ne budeš uspeo, Egvena će umreti.

Da li se to u susednoj prostoriji vidi nekakav pokret? Dolazi li to pomoć? Gavin oseti talas nade i malo se pomeri u stranu. Odatle mu se pruži pogled na Mazoneovo telo na podu, iz kojeg je liptala krv.

Treća senovita prilika skliznu u prostoriju i zatvori vrata za sobom, pa ih zaključa. Zato su se druga dvojica kolebala. Hteli su da sačekaju da im stigne saveznik.

Njih trojica napadoše zajedno.

Perin je pustio vuka na slobodu.

Prvi put da se nije brinuo šta će to učiniti njemu. Pustio je sebe da bude i dok se borio, svet oko njega kao da je postajao ispravan.

Možda je to bilo zbog toga što ga je potčinjavao svojoj volji.

Mladi Bik skoči s jednog krova u Tar Valonu i moćne zadnje noge baciše ga kroz vazduh. Torbica s ter’angrealom bila mu je privezana za leđa. Preleteo je preko ulice i dočekao se na krov od belog mermera s kipovima po ivicama. Zakotrljao se i pridigao na noge u ljudskom obličju - s ter’angrealom privezanim za pojas - i zamahnuo čekićem.

Koljač je nestao baš pre nego što će ga čekić pogoditi, pa se pojavio odmah pored Perina. Perin nestade kada Koljač zamahnu, pa mu se pojavi s leve strane. Tako su se oni vrteli jedan oko drugoga napred-nazad, nestajući i opet se pojavljujući, sve vreme se boreći da zadaju udarac.

Perin prekinu taj ciklus i premesti se pored jednog od velikih kipova na tom krovu - statue nekog nadmenog vojskovođe. Zamahnu čekićem i udari kip, povećavajući silinu svog udarca. Parčad statue prasnu prema Koljaču. Ubica vukova se pojavi, očekujući da zatekne Perina pored sebe. Umesto toga, zasu ga oluja kamenih krhotina i prašine.

Koljač zaurla kada mu kameni opiljci rasekoše kožu. Plašt mu smesta postade kao čelik, odbijajući kamene krhotine. On zamahnu plaštom i čitava zgrada se zatrese. Perin opsova i skoči tren pre nego što se krov uruši.

Perin je leteo kroz vazduh pretvarajući se u vuka pre nego što se dočekao na obližnji krov. Koljač se pojavio ispred njega, s napetim lukom u rukama. Mladi Bik zareža, zamišljajući kako snažan vetar duva, ali Koljač nije odapinjao. Samo je tu stajao, kao da je...

Kao da je samo kip.

Perin opsova i izvrnu se baš u trenu kada jedna strela prolete pored njega, promašujući mu pojas za dlaku. Pravi Koljač stajao je nedaleko odatle; nestade, ostavljajući za sobom neverovatno vernu statuu, koju je stvorio kako bi Perinu skrenuo pažnju.

Perin duboko udahnu i učini da mu znoj nestane s veđa. Koljač bi mogao da dođe iz bilo kog pravca. On podiže zid iza leđa i pažljivo ustade, šestareći pogledom preko krova. Kupola se nad njim zatrese. Već se navikao na to - premešta se kako se on kreće.

Ali on se ne kreće.

Prestravljeno spusti pogled. Vrećica je nestala - odsekla ju je strela koju je Koljač odapeo na njegov struk. Perin jurnu prema rubu krova. Koljač je trčao ulicom, držeći vrećicu u ruci.

Vuk skoči iz jedne uličice i obori Koljača na zemlju. Skakač.

Perin se za tren oka stvori pored njih i napade. Koljač opsova i nestade ispod Skakača, pa se pojavi na kraju ulice. Poče da beži, tako munjevito da za sobom ostavi svoju rastopljenu sliku.

Perin pojuri za njim, a Skakač mu se pridruži. Kako si me našao?, posla Perin.

Vi ste dva budalasta šteneta, posla mu Skakač. Veoma glasna. Kao mačke kad sikću. Lako vas je naći.

Namerno nije pokazao Skakaču gde se nalazi. Nakon što je video Hrastovu Plesačicu kako umire... pa, ovo je Perinova bitka. Sada kada je ter’angreal daleko od Geldana i njegovi ljudi mogu da pobegnu, ne želi da se igra sa životima drugih vukova.

Ne da će Skakač otići ako bi mu to rekao. Opet režeći, Perin pojuri za Koljačem, s vukom pored sebe.

Egvena čučnu pored zida hodnika, boreći se za dah dok joj je znoj klizio s veđa. Preko puta nje, rastopljeni kamen hladio se od mlaza ognja.

Hodnikom Kule vladao je muk. Nekoliko svetiljaka treperilo je na zidu. Kroz jedan prozor videla je purpurno nebo, između Kule i mračnih oblaka.

Činilo joj se da se već satima bori, mada je verovatno prošlo tek petnaest minuta. Više ne zna gde su Mudre.

Počela je da se šunja napred, služeći se tkanjem protiv prisluškivanja da utiša svoje korake sve dok nije stigla do jednog ugla i provirila. Mrak u oba smera. Egvena nastavi da se šunja napred, krećući se oprezno i odlučno. Kula je njen domen. Osećala se ugroženo, kao kada su Seanšani napali. Međutim, ova bitka je veoma drugačija od borbe protiv Seanšana. Neprijatelj je tada bio smeo i lako uočljiv.

Slabašna svetlost pojavila se ispod jednih vrata. Ona se premesti u tu prostoriju i pripremi tkanje. Dve žene su tu razgovarale šapatom, dok je jedna od njih držala svetlosnu kuglu. Evanelejn i Mestra, dve Crne sestre koje su pobegle iz Bele kule.

Egvena baci vatrenu kuglu koja buknu oko Mestre i uništi je. Evanelejn ciknu, a Egvena se posluži nečim što ju je Ninaeva naučila - zamislila je da je Evanelejn glupa, da ne može da razmišlja i da ne može da povlači nikakve poteze.

Ženi se oči zastakliše i usta rastvoriše. Misao je brža od tkanja. Egvena se pokoleba. Šta sada? Da je ubije, dok ona ne može da se brani? Utroba joj se prevrnu na tu pomisao. Mogla bih da je zarobim. Da odem i da...

Neko se pojavi u prostoriji pored nje. Pridošlica je nosila crninu - veličanstvenu haljinu sa srebrnim porubom. Tama se komešala oko nje, sačinjena od zavrtloženih traka tkanine, a suknja se mreškala. Sve je to delovalo neprirodno i zadivljujuće; moguće samo tu, u Tel’aran’riodu.

Egvena pogleda ženu u oči. Behu krupne i plave, na licu oštrih crta s crnom kosom podšišanom u visini brade. Te oči bile su moćne i Egvena je smesta shvatila sa čime je suočena. Zašto da se uopšte bori? Ne može da...

Egvena oseti kako joj se um menja i miri sa sudbinom. U naletu straha poče da se bori protiv toga i u trenutku čiste svesti posla sebe daleko odatle.

Egvena se pojavi u svojim odajama, pa se uhvati za glavu i sede na krevet. Svetlosti, ta žena je toliko snažna.

Nešto se začu pored nje; neko se pojavio u sobi. Egvena skoči na noge, pripremajući tkanja. Ninaeva je stajala pred njom, očiju razrogačenih od besa. Žena diže ruke i stade da obrazuje tkanja, ali se ukoči.

„U vrtove", reče joj Egvena, nemajući poverenja u svoje odaje. Nije trebalo ni da dolazi tu; Mešana zna za to mesto.

Ninaeva klimnu, a Egvena nestade i pojavi se u donjem vrtu Kule. Neobična ljubičasta kupola prostirala se iznad kule. Šta je to i kako ga je Mesana tu donela? Ninaeva se trenutak kasnije pojavi pored nje.

„Još su tamo“, prošapta Ninaeva. „Upravo sam videla Alvijarin."

„Ja sam videla Mesanu", reče Egvena. „Skoro da me je dobila.“

„Svetlosti! Jesi li dobro?"

Egvena klimnu. „Mestra je mrtva. Videla sam i Evanelejn.“

„Tamo je mračno kao u grobnici", prošapta Ninaeva. „Mislim da su to namerno učinile. Sijuan i Leana su dobro; videla sam ih baš skoro, kako se drže zajedno. Neposredno pre toga, pošlo mi je za rukom da mlazom ognja pogodim Notori. Mrtva je."

„Dobro. Crni ađah je ukrao devetnaest ter’angreala. To nam možda govori s koliko pripadnica Crnog ađaha otprilike moramo da se nosimo." Ona, Sijuan, Ninaeva, Leana i tri Mudre brojčano su nadjačane - ali izgleda da pripadnice Crnog ađaha nemaju mnogo iskustva u Tel’aran’riodu.

„Jesi li videla Mudre?"

„Gore su." Ninaeva se namršti. „Izgleda da uživaju u ovome."

„To bi ličilo na njih", primeti Egvena. „Hoču da nas dve idemo zajedno. Pojavljivaćemo se na raskrsnicama, leđa uz leđa, i brzo tražiti svetlost ih ljude. Ako vidiš neku Crnu - udri. Ako neko tebe vidi, kaži ’Odlazi’ i skočićemo nazad ovamo."

Ninaeva klimnu.

„Prva raskrsnica je ispred mojih odaja", nastavi Egvena. „Hodnik s južne strane. Ja ču ga zasuti svetlošću; ti budi spremna. Odatle ćemo skočiti jedan hodnik niže, na raskrsnicu pored vrata prolaza za poslugu. Onda ćemo nastaviti redom."

Ninaeva odsečno klimnu.

Svet oko Egvene nestade i ona se pojavi u hodniku, i smesta zamisli da je to mesto obasjano, potčinjavajući ga svojoj volji. Svetlost zapljusnu čitav taj prostor. Jedna žena okruglastog lica čučala je pored zida, odevena u belo. Sedora, jedna od Crnih sestara.

Sedora se munjevito okrenu, delujući besno, a tkanja se pojaviše oko nje. Egvena je bila brža i stvorila je vatreni stub tren pre nego što je Sedora stigla da stvori svoj. Egvena nije tkala. Samo je stvorila oganj.

Egvena vide kako Crna razrogači oči u trenu kada plamen buknu oko nje. Sedora vrisnu, ali vrisak joj zamre kada je vrelina proždre. Njen spaljeni leš pušeći se pade na pod.

Egvena uzdahnu od olakšanja. „Ima li nekoga s tvoje strane?"

„Ne“, odgovori Ninaeva. „Koga si pogodila?"

„Sedoru."

„Zaista?", upita Ninaeva osvrćući se. Ona je bila Predstavnica Žutog.

Egvena se nasmeši. „Sledeči hodnik."

Njih dve skočiše ponavljajući strategiju, preplavljujući hodnik svetlošću. Tu nje bilo nikoga, pa produžiše. Sledeća dva hodnika bila su prazna. Egvena samo što nije otišla, kada jedan glas zasikta: „Budalasto dete! Obrazac tvog kretanja je očigledan."

Egvena se munjevito okrenu. „Gde...“

Ućuta kada ugleda Bair. Ostarela Mudra promenila je odeću, pa čak i sopstvenu kožu tako da se uklapa s belim zidovima i pločicama na podu. Čučeći u jednoj niši, bila je bezmalo nevidljiva.

„Ne bi trebalo da...“, poče Bair.

Jedan zid pored nje se rasprsnu, a parčad kamena razlete se po vazduhu. Šest žena stajalo je iza zida, pa su razularile tkanja Vatre.

Izgleda da je vremenu za šunjanje došao kraj.

Perin skoči preko zida koji se prostirao oko dvorišta Bele kule i doskoči uz tup zvuk. Čudne stvari u vučjem snu i dalje su se dešavale; sada ne samo što oseća čudne mirise, već čuje i čudne zvuke. Tutnjava iz Kule.

Skoči za Koljačem, koji pređe preko dvorišta, pa potrča uz spoljni zid Kule. Perin pođe za njim trčeći kroz vazduh. Koljač uspori neposredno pred njim, s vrećicom u kojoj je bio ter’angreal privezan oko pasa.

Perin stvori dugi luk. Nategnu ga, pa se ukopa u mestu, stojeći na zidu Kule. Pusti strelu, ali ubica vukova skoči, pa kroz jedan prozor ulete u Kulu. Strela mu prolete iznad glave.

Perin skoči do prozora, pa uđe u Kulu, a Skakač prolete za njim, ostavljajući svoju razmrljanu sliku za sobom. Uđoše u neku spavaću sobu sa zastorima od plavog brokata. Vrata tresnuše, a Perin pojuri za Koljačem. Nije se ni trudio da otvori vrata; razvalio ih je čekićem.

Koljač jurnu niz hodnik.

Sledi, posla Perin Skakaču. Ja ću mu preseći put.

Vuk pojuri za Koljačem. Perin potrča udesno, pa preseče kroz jedan hodnik. Kretao se tako brzo da se činilo da zidovi munjevito prolaze pored njega. Kad prođe kroz jedan hodnik koji kao da je bio pun ljudi, toliko se iznenadio da se ukočio, zbog čega kao da se čitav hodnik oko njega zatresao.

Bile su to Aes Sedai koje su se međusobno borile. Hodnik je sav blistao od vatre što je sevala s jednog kraja na drugi. Zvuci koje je ranije čuo nisu mu se pričinjavali. I učini mu se da...

„Egvena?", upita Perin.

Stajala je leđima pribijena uz obližnji zid, napeto gledajući niz hodnik. Kada je progovorio, smesta se okrenula prema njemu i digla ruke. Osetio je kako ga nešto hvata. Međutim, njegov um je smesta odgovorio na to i odgurnuo vazduh.

Egvena se lecnu kada joj nije pošlo za rukom da ga zgrabi.

On zakorači prema njoj. „Egvena, ne bi trebalo da si ovde. Ovo mesto je opasno."

„Perine?“

„Ne znam kako si dospela ovamo", reče joj Perin, „ali moraš da ideš. Molim te."

„Kako si me zaustavio?", zatraži ona da čuje. „Šta tražiš ovde? Jesi li bio s Random? Reci mi gde je on.“

Obraćala mu se s neverovatnom samouverenošću. Skoro kao da deluje potpuno drugačije - decenijama je starija od one devojke koju je poznavao. Perin zausti da odgovori, ali Egvena ga prekide.

„Nemam vremena za ovo", reče mu. „Žao mi je, Perine. Vratiću se po tebe." Ona diže ruku, a on oseti kako se stvari oko njega menjaju. Konopci su se pojavili i vezali ga.

On spusti pogled, kao da mu je to smešno. Konopci skliznuše s njega istog trena kada je pomislio da su labavi. Egvena trepnu, gledajući ih kako padaju na pod. „Kako..."

Neko izlete iz obližnje prostorije - jedna visoka žena vitkog vrata i vrane kose, u pripijenoj beloj haljini. Ta žena se nasmeši i diže ruke a pred njom se pojavi svetlost. Perin nije ni morao da zna šta ona radi. On je vuk. On vlada tim mestom. Tkanja su beznačajna. Zamislio je da ga napad te žene promašuje; znao je da će biti tako.

Prečaga blistavobele svetlosti sevnu od te žene. Perin diže ruku ispred sebe i Egvene. Svetlost nestade, kao da je zaustavljena njegovim dlanom.

Egvena se okrenu i zid iznad žene se raspuče, tako da je zasu krupno kamenje. Jedan kamen je udari u glavu tako silno da se ova prosu po podu. Svetlosti, verovatno je mrtva nakon takvog udarca.

Egvena je mirisala preneraženo. Hitro se okrenula da ga pogleda. „Kobna vatra? Zaustavio si kobnu vatru? To ništa ne može da učini."

„To je samo tkanje", odgovori Perin i posegnu ka Skakaču. Gde je Koljač?

„To nije samo tkanje, Perine. To je..."

„Izvini, Egvena", prekide je. „Pričaćemo kasnije. Pazi šta radiš ovde. Verovatno već znaš kako ovde moraš da se paziš, ali svejedno. Ovo mesto je opasnije nego što pretpostavljaš."

On se okrenu i otrča, ostavljajući Egvenu da zatečeno zamuckuje. Izgleda da joj je pošlo za rukom da postane Aes Sedai. To je dobro; zaslužila je to.

Skakaču?, poslao je. Gde si?

Jedini odgovor koji je dobio bilo je iznenadno i zastrašujuće slanje bola.

Gavin se borio za glavu na ramenima protiv tri žive senke, što su se sastojale od tame i čelika.

Iskušavale su ga do njegovih krajnjih granica, nanevši mu nekoliko krvavih rana po rukama i nogama. Upotrebio je „vihor besni“ i tako odbranio svoje najosetljivije tačke. Jedva. Kapi njegove krvi umrljale su laganu zavesu oko Egveninog kreveta. Ako su njegovi protivnici već ubili Egvenu, svaka im onda čast na tome koliko se umešno pretvaraju da joj prete. Obuzimaju ga umor i iznurenost. Čizme mu ostavljaju krvave otiske kako korača. Bol i ne oseća. Sve sporije zaustavlja njihove udarce. Još koji trenutak i ubiće ga.

Od pomoći ni traga ni glasa, mada je promukao od urlanja. Budalo!, pomislio je. Moraš više da razmišljaš a manje da srljaš u opasnost! Trebalo je da uzbuni čitavu Kulu.

Jedini razlog zašto je on i dalje živ jeste što su njih trojica veoma oprezni i paze da ga najpre iznure. Kada on bude pao, oni će krenuti da divljaju kroz Belu kulu, ako je verovati onoj sul’dam. Aes Sedai će biti potpuno iznenađene. Ova noć se može pokazati većom nedaćom nego što je to bio prvobitni seanšanski napad.

Trojica neprijatelja napadoše.

Ne!, pomislio je Gavin kada je jedan od njih pokušao da izvede „reka podriva obalu". On skoči napred, između dva sečiva, i zamahnu svojim oružjem. Neverovatno, ali sečivo mu se zari u meso i začu se krik. Krv se rasu po podu, a jedna senovita prilika pade.

Druga dvojica opsovaše i u potpunosti prestaše da ga iznuruju, već ga napadoše tako da sečiva sevnuše posred mračne izmaglice. Potpuno iznuren, Gavin zadobi još jednu ranu po ramenu, a krv mu brižnu niz ruku ispod kaputa.

Senke. Kako čovek da se bori protiv senki? To je nemoguće!

Tamo gde ima svetla, mora da bude i senke...

Sinu mu poslednja, očajnička misao. On kriknu i skoči u stranu, pa strgnu jastuk sa Egveninog kreveta. Sečiva sevnuše kroz vazduh oko njega, a on se okrenu i baci jastuk na svetiljku tako da je ugasi.

Sobom zavlada mrak. Nema svetlosti. Nema senki.

Ravnopravnost.

Mrak je sve izjednačio. Noću se ne vide boje. Nije video krv na svojim rukama, crne senke svojih neprijatelja niti Egveninu belu postelju. Ali čuo je ljude kako se kreću.

On diže sečivo i upusti se u očajnički napad, koristeći „kolibri ljubi ružu“, predvidevši kuda će se krvonoževi pomeriti. Više ga nisu ometale njihove zamagljene prilike, tako da je njegov mač pogodio metu i zario se u meso.

On uvrnu sečivo i istrgnu ga. Sobom zavlada tišina, izuzev zvuka koji je propratio padanje tela čoveka kojeg je sasekao. Gavin zadrža dah, slušajući kako mu srce dobuje. Gde je poslednji ubica?

Ni tračak svetlosti nije dopirao iz susedne prostorije; Selark je pao pored dovratka, zaustavljajući svetlost što je dopirala ispod vrata.

Gavina obuze drhtavica. Izgubio je previše krvi. Kada bi nešto bacio i tako stvorio pometnju... ali ne. Odalo bi ga šuštanje tkanine.

Zato on stisnu zube pa lupi nogom po podu i diže sečivo da zaštiti vrat, moleći se Svetlosti da usledi nizak napad.

Tako je i bilo, i mač ga zaseče duboko po boku. On prihvati udarac i zastenja, ali smesta napade iz sve snage. Mač mu zasikta i pogodi pravo u metu. Začu se tup zvuk; odrubljena glava odbi se o zid, a za tim zvukom začu se kako leš pada na pod.

Gavin se skljoka uz krevet, dok mu je krv kuljala iz rane na boku. Počeo je da gubi svest, mada mu je bilo teško da to oceni u mračnoj sobi. Posegao je ka mestu gde je, po njegovom sećanju, bila Egvenina ruka - ali bio je preslab da bi je dosegao.

Trenutak kasnije, on pade na pod. Poslednja misao bila mu je da i dalje ne zna je li ona živa ili mrtva.

„Velika gospodarice", reče Katerina, klečeći pred Mesanom, „ne možemo da nađemo tu stvar koju si opisala. Pola naših žena traga za njom, dok se druga polovina bori protiv crva koji pružaju otpor. Ali nema ga nigde!"

Mesana prekrsti ruke ispod nedara, razmišljajući o okolnostima. Nehajno ošinu Katerinu po leđima šibama od Vazduha. Neuspeh uvek mora biti kažnjen. Postojanost je ključna u svim vidovima obuke.

Bela kula podrhtavala je nad njom, mada je ona bila sigurna tu gde se nalazila. Nametnula je svoju volju okolini, stvorivši novu prostoriju ispod podruma, isklesanu kao džep u kamenu. Deca koja se bore iznad nje očigledno misle da dobro poznaju to mesto, ali ipak su deca. Ona je u Tel’aran’riod dolazila čitavo stoleće pre nego što je bila zatočena.

Kula opet zadrhta. Ona pažljivo razmisli o okolnostima u kojima se nalazi. Aes Sedai su nekako našle snoklin. Kako li im je pošlo za rukom da nađu takvo blago? Mesana želi da ga prisvoji skoro koliko i da ovlada onim detetom od Amirlin, Egvenom al’Ver. Sposobnost da se neko utočište zaštiti od kapija... Pa, to je alatka od presudne važnosti, naročito kada bude rešila da napadne druge Izabrane. Ta alatka je delotvornija od štitova, čuva snove od ma kakvog upada i zaustavlja sve oblike Putovanja koji vode u neko područje i iz njega, sem onih dopuštenih.

Međutim, pošto je snoklin postavljen, on takođe ne može da premesti ovu bitku protiv dece iznad nje na neko prikladnije i pažljivo odabrano mesto. To je dovodi do besnila. Ali ne, neće dopustiti da je savladaju osećanja zbog tih okolnosti u kojima je.

„Vrati se gore i usmeri sve na zarobljavanje Egvene al’Ver", naredi Mesana. „Ona će znati gde je naprava." Da, to joj je sada jasno. Jednim činom postići će dve pobede.

„Da... gospodarice..." Katerina je i dalje klečala, dok su šibe Vazduha tukle po njenim leđima. A, da. Mesana oštro mahnu i raščini tkanje. U tom trenutku, nešto joj sinu.

„Sačekaj jedan trenutak", reče ona Katerini. „Staviću jedno tkanje na tebe..."

Perin se pojavi na samom vrhu Bele kule.

Koljač je držao Skakača za kožu iznad vrata. Vuk je bio probijen strelom kroz bok; krv mu se slivala niz šapu. Vetar je duvao preko kamena, hvatajući krv i rasprskavajući je.

„Skakaču" - zakorači Perin prema njemu. I dalje je osećao Skakačev um, premda je bio slab.

Koljač s lakoćom diže vuka. A onda diže i nož.

„Ne“, reče mu Perin. „Uzeo si šta si hteo. Sada idi."

„A šta si mi ti ono ranije rekao?", upita Koljač. „Da znaš kuda ću otići i da ćeš me slediti? Na ovoj strani je prelako otkriti gde je snoklin."

Koljač nehajno baci vuka s Kule.

„NE!“, vrisnu Perin. On skoči u stranu, ali Koljač se pojavi pored njega, zgrabi ga i diže nož. Perinov skok obojicu ih obori s Kule, a Perinu zaigra u utrobi dok su padali.

Pokuša da pošalje sebe nekud drugde, ali Koljač ga je držao i veoma se trudio da ih obojicu zadrži na tom mestu. Na tren su zatreperili, ali nastavili su da padaju.

Koljač je tako snažan. Miris mu je iskvaren, kao nešto ustajalo, izmešano s vučjom krvlju. Nožem je tražio Perinovo grlo, a Perin nije mogao ništa drugo nego da digne ruke kako bi ga zaustavio, mislima čineći da mu košulja postane tvrda kao čelik.

Koljač pritisnu još jače. Perin na tren oseti slabost i rana na grudima ga zapeče dok su se on i Koljač prevrtali po vazduhu. Nož raseče Perinu rukav i zari mu se u podlakticu.

Perin vrisnu. Vetar je bio tako glasan oko njega. Prošlo je svega nekoliko trenutaka. Koljač istrgnu nož iz rane.

Skakaču!

Perin zaurla i udarcem noge odgurnu Koljača od sebe, tako da ga ovaj pusti. Dok ga je ruka pekla od bola, Perin se okrenuo u vazduhu. Tle je hrlilo ka njima. Snagom volje premestio se na drugo mesto i pojavio neposredno ispod Skakača, uhvativši vuka u padu na tle. Kolena mu klecnuše; zemlja oko njega se raspuče - ali bezbedno je spustio Skakača.

Strela s crnim perima zazuja s neba i probode Skakača kroz leđa, potpuno ga proburazi i zari se Perinu u butinu, pošto je povio nogu u kolenu i podmetnuo je ispod vuka.

Perin zaurla, osećajući kako se njegov bol meša sa iznenadnim talasom patnje koji je dopirao od Skakača. Vukov um je nestajao.

„Ne!“, posla Perin, sa suzama u očima.

Mladi Biče..., posla mu Skakač.

Perin pokuša da pošalje sebe nekud drugde, ali bio je previše rasejan. Još jedna strela ubrzo će pasti. On to dobro zna. Pođe mu za rukom da se zakotrlja i da je izbegne, tako da se zarila u zemlju, ali noga ga više ne sluša, a Skakač je tako težak. Perin pade na tle, ispusti vuka i zakotrlja se.

Koljač se dočeka nedaleko od njega, držeći u ruci dugi opaki crni luk. „Zbogom, Ajbara." Koljač diže luk. „Izgleda da ću danas ubiti pet vukova."

Perin se zagleda u strelu. Sve je postalo mutno.

Ne mogu da ostavim Failu. Ne mogu da ostavim Skakača.

Neću!

Kada Koljač odape strelu, Perin očajnički zamisli sebe snažnog, a ne slabog. Oseti kako mu srce opet postaje zdravo, kako mu se vene pune snagom. Urliknu, a glava mu se razbistri taman dovoljno da postigne da nestane i pojavi se iza Koljača.

Zamahnu čekićem.

Koljač se nehajno okrenu i zaustavi udarac neverovatno snažnom rukom. Perin pade na koleno, opet osećajući bol u nozi. Oštro uzdahnu.

„Ne možeš da se lečiš", reče mu Koljač. „Ima načina, ali ne možeš jednostavno zamisliti da si zdrav. Doduše, izgleda da si otkrio kako da povratiš krv, što jeste korisno."

Perin oseti miris nečega. Straha. Je li to njegov strah?

Ne. Ne, tamo. Iza Koljača, otvoreni dovratak je vodio u Belu kulu. U dovratku se videlo crnilo. Ne samo senke, već crnilo. Perin je dovoljno vežbao sa Skakačem da bi prepoznao šta je to.

Košmar. Koljač zausti da nešto kaže, a Perin zareža i svom težinom se baci na Koljača. Takav bol mu sevnu u nozi da mu dođe da vrišti.

Srušiše se pravo u crnilo košmara.