Tornjevi ponoći

42 Jače od krvi

Gavin je opet sedeo u maloj i jednostavnoj sobi u Egveninim odajama. Bio je iznuren, što nije iznenađivalo ako se u obzir uzme sve kroz šta je prošao, uključujući Lečenja. Sva pažnja bila mu je obuzeta novom svesti u njemu. Taj divan cvet u pozadini njegovog uma, ta veza sa Egvenom i njenim osećanjima. Ta povezanost bila je čudo i uteha. To što ju je osećao stavljalo mu je do znanja da je živa. Pošto je mogao da predvidi njen dolazak, ustao je dok su se vrata otvarala. „Gavine“, kaza mu ona ulazeći, „ne bi trebalo da si na nogama u tvom stanju. Molim te, sedi.“

„Dobro sam“, odgovori on, ali postupi kako mu je naređeno.

Ona primače drugu stoličicu i sede ispred njega. Delovala je smireno i spokojno, ali on je osećao da su je sinoćnji događaji ophrvali. Sluge još uklanjaju krvave mrlje i tela, a Čubajn je čitavu Kulu digao na uzbunu, proveravajući sve i jednu sestru. Otkrili su još jednu ubicu i ostali bez dva vojnika i jednog Zaštitnika dok su je uklonili.

Da, osećao je buru iza tog spokojnog lica. U proteklih nekoliko meseci Gavin je počeo da se nosi mišlju da Aes Sedai možda uče kako da ništa ne osećaju. Veza mu je davala dokaz da nije tako. Egvena zaista oseća; samo ne dopušta da joj se osećanja vide na licu.

Gledajući njeno lice i osećajući buru u njoj, Gavin je prvi put dobio drugo gledište na odnos Zaštitnika i Aes Sedai. Zaštitnici nisu samo telohranitelji; oni su i ljudi - jedini ljudi - koji znaju šta se zaista dešava u Aes Sedai. Ma koliko neka Aes Sedai vešto krila šta oseća, njen Zaštitnik uvek zna da tu postoji i nešto pored maske koju ona nosi.

„Našle ste Mesanu?“, upita on.

„Da, mada je potrajalo. Izigravala je Aes Sedai po imenu Danela, iz Smeđeg ađaha. Našli smo je u njenim odajama, kako bulazni. Već se bila uneredila. Nisam sigurna šta ćemo s njom.“

„Danela. Nisam je poznavao."

„Držala se po strani", odgovori Egvena. „Mesana ju je verovatno upravo zbog toga i odabrala."

Nekoliko trenutaka nakon toga ostali su da sede u potpunoj tišini. „Pa“, naposletku zausti Egvena, „kako se osećaš?"

„Znaš kako se osećam", iskreno joj odgovori Gavin.

„To pitanje je bilo samo način da započnem razgovor."

On se nasmeši. „Osećam se predivno. Neverovatno. Spokojno. I zabrinuto, bojažljivo i uznemireno. Baš kao ti."

„Nešto mora da se uradi u vezi sa Seanšanima."

„Saglasan sam. Ali nisi zabrinuta zbog toga. Muči te to što te nisam poslušao, a znaš da je to bilo ispravno."

„Nije da me nisi poslušao", odgovori Egvena. „Jesam ti poručila da se vratiš."

„Zabrana čuvanja tvojih odaja nije bila ukinuta. Mogao sam da ti poremetim planove, izazovem pometnju i uplašim ubice."

„Da", odgovori ona. Osećanja joj postadoše još burnija. „Ali umesto toga - spasao si mi život."

„Kako su oni uopšte ušli?" upita Gavin. „Zar nije trebalo da se probudiš kada je ona služavka upala u tvoju zamku?"

Ona odmahnu glavom. „Duboko sam usnula i borila se protiv Mesane. Garda Kule bila je dovoljno blizu da čuju uzbunu", nastavi Egvena. „Svi su nađeni mrtvi. Zvuči kao da su ubice očekivale da dojurim. Jedan od njih bio je skriven u ulaznoj prostoriji da bi me ubio pošto zarobim drugu dvojicu." Namršti se. „To bi im možda i uspelo. Očekivala sam Crni ađah, ili možda Sivog čoveka."

„Poslao sam upozorenje."

„I glasnica je pronađena mrtva." Ona ga pogleda. „Noćas si postupio kako treba, ali ipak sam se zabrinula zbog toga."

„Smisličemo nešto", odgovori joj Galad. „Egvena, pusti me da te štitim i pokoravaću ti se u svemu ostalom. Dajem ti reč."

Egvena se pokoleba, pa klimnu. „Pa, moram da se obratim Dvorani. Verovatno su spremne da mi razvale vrata i zahtevaju da im nešto objasnim." Osećao je da se ona u sebi mršti.

„Moglo bi da pomogne", predloži on, „ako nagovestiš da je moj povratak sve vreme i bio planiran."

„I jeste", odgovori mu Egvena. „Mada nisam očekivala da će se to dogoditi tada." Oklevala je. „Kada sam shvatila kako je Silvijana sročila moj zahtev da se vratiš, zabrinula sam se da se uopšte nećeš vratiti."

„Umalo i nisam."

„Zbog čega si se onda vratio?"

„Morao sam da naučim kako da se predam. Nikada nisam bio posebno dobar u tome."

Egvena klimnu, kao da razume. „Izdaću naređenje da se u ovu prostoriju donese krevet. Oduvek sam nameravala da u njoj bude smešten moj Zaštitnik."

Gavin se nasmeši. Spavaće u drugoj prostoriji? Ispod svega, u Egveni i dalje ima nešto od one staromodne gostioničareve kćerke. Egvene pocrvene kada oseti njegove misli.

„Zašto se ne bismo uzeli?" upita je Gavin. „Ovde i danas. Svetlosti, Egvena, ti si Amirlin - tvoja reč je zakon u Tar Valonu. Samo reci - i venčani smo."

Ona preblede; čudno što ju je baš to onespokojilo te noći. Gavin oseti kako ga izjeda strepnja. Kazala je da ga voli. Zar ne želi da...

Ali ne, on oseća ono što ona oseća. Voli ga. Zašto onda?

Kada je Egvena progovorila, zvučala je zgroženo. „Misliš da ću moći da pogledam roditelje u oči ako se udam a da oni ne znaju za to? Svetlosti, Gavine, moraćemo u najmanju ruku da pošaljemo nekoga po njih! A šta je sa Elejnom? Zar bi se ti oženio a da joj ne kažeš?"

On se nasmeši. „Naravno, u pravu si. Stupiću u dodir s njima."

„Mogu da..."

„Egvena, ti si Amirlin Tron. Čitav svet je breme na tvojim plećima. Pusti da ja to dogovorim."

„U redu", kaza ona i izađe napolje, gde ju je čekala Silvijana - streljajući Gavina pogledom, kao i obično. Egvena posla neke sluge da mu donesu krevet, a onda ona i njena Čuvarka odoše, praćene dvojicom Čubajnovih vojnika.

Gavin bi voleo da ode s njom. Možda još ima skrivenih ubica. Nažalost, u pravu je što ga je poslala na spavanje. Teško mu je da ostane na nogama. Kolena su mu zaklecala, a onda je primetio niz čaršavima pokrivenih tela napolju. Neće biti odneta sve dok ih sestre ne pregledaju. U ovom trenutku bilo je bitnije da nađu Mesanu - i traže druge ubice.

Škrgućući zubima, naterao je sebe da priđe čaršavima i da ih zagrne, otkrivši Selarkova i Mazoneova beživotna lica - nažalost, Selarkovo je bilo pored njegovog tela, pošto mu je glava bila odrubljena.

„Dobro ste se pokazali", reče im on. „Postaraću se da vaše porodice čuju da ste spasli život Amirlin Tron.“ Pobesneo je zbog toga što je izgubio tako dobre ljude.

Plamen spalio one Seanšane, pomislio je. Egvena je u pravu kada je o njima reč. Nešto mora da se učini.

On baci pogled u stranu prema ubicama koje su ležale pod čaršavima, odakle su virila stopala u mekoj crnoj obući. Dve žene i muškarac.

Pitam se..., pomislio je, pa im prišao. Stražari ga pogledaše kad on zagrnu čaršave, ali niko mu nije zabranio da to čini.

Ter’angreale je bilo lako prepoznati, mada samo zbog toga što mu je rečeno šta da traži. Istovetno prstenje od crnog kamenja, na srednjem prstu desne šake. Prstenje je bilo izrezbareno u obliku trnovite loze. Izgleda da nijedna Aes Sedai nije prepoznala o čemu je reč - makar ne još. Gavin skide sva tri prstena pa ih tutnu u džep.

Lan je osećao nešto - uočljivu razliku u osećanjima koja su se krila u pozadini njegovog uma. Navikao se da ih zanemaruje kao i ženu koju predstavljaju.

U poslednje vreme, ta osećanja su se promenila. Sve je sigurniji da je Ninaeva preuzela njegovu vezu. Može da je prepozna po osećaju. Kako da ne prepozna tu strast i nežnost? Osećaj je... neverovatan.

Zagleda se niz put. On je vijugao oko jedne padine, da bi nakon toga pravo kao strela vodio ka upadljivoj tvrđavi. Granica između Kandora i Arafela bila je obeležena zamkom Srebrenzid - velikom utvrdom podignutom sa obe strane Firčonskog prolaza. Bila je to zadivljujuća tvrđava - zapravo dve, pri čemu su obe bile sazdane neposredno uz okomite litice uzanog prolaza, nalik na klisuru. Baš kao dve strane ogromnog dovratka.

Da bi neko prošao kroz prolaz, mora da pređe pozamašnu razdaljinu između dva kamena zida načičkana prorezima za strelce, što veoma delotvorno može da zaustavi vojske koje se kreću bilo iz jednog, bilo iz drugog smera.

Svi Krajišnici su saveznici. Ali to nimalo ne sprečava Arafeljane da postave lepu tvrđavu koja preči put do Šol Arbele. Ispred te tvrđave bilo je okupljeno na hiljade ljudi, razbijenih u manje skupine. Iznad nekih se vijorio barjak Malkijera - Zlatni ždral - a iznad drugih su bile razvijene zastave Kandora ili Arafela.

„Ko je od vas prekršio svoj zavet?“, upita Lan, osvrćući se prema karavanu.

Ljudi samo odmahnuše glavama.

„Niko nije morao da krši zavet“, odvrati Ander. „Šta si drugo mogao da radiš? Da presećeš kroz Slomljene zemlje? Zarubljena brda? Ili ćeš proći ovuda, ili nećeš nikud. Oni to znaju - i zato te čekaju."

Lan zagunđa. To je verovatno tačno. „Mi smo karavan", glasno kaza. „Upamtite, ako bilo ko pita, možete da kažete da smo Malkijerci. Možete da kažete da čekate svog kralja. To je istina. Ne smete da pomenete da ste ga našli."

Ostali su delovali uznemireno, ali nisu se bunili. Lan pođe niz padinu, a njihov karavan, koji se sastojao do dvadeset kola, ratnih atova i slugu, pošao je za njim.

Oduvek se brinuo da će se to desiti. Nije moguće povratiti Malkijer. Ma koliko njihove vojne snage bile velike, samo će izginuti. Napad? Na Pustoš? Besmisleno.

Ne može to da traži od njih. Ne može to da im dopusti. Nastavljajući niz put, postajao je sve odlučniji u tome. Ti hrabri ljudi, koji su razvili one stegove... trebalo bi da se priključe šijenarskoj vojsci i da se bore u bici koja nešto znači. On neće da im uzme živote.

Smrt je lakša od pera... Rakim mu je na njihovom putešestviju to nekoliko puta sasuo u lice. On je sledio Lana pre dve decenije, za vreme Aijelskog rata. Dužnost je teža od planine.

Lan ne beži od dužnosti. Hrli ka njoj. Ipak, prizor onih logora ganuo ga je kada je stigao do dna padine pa pojahao napred. Ljudi koji su tu čekali bili su u jednostavnoj ratničkoj odeći, sa hadorijima, a žene su na čelima nosile ki’saine. Neki ljudi su nosili kapute sa zlatnom krunom na ramenima - oznakom kraljevske garde Malkijera. To bi obukli samo ako su njihovi očevi ili dedovi služili u toj gardi.

Bukama bi se zaplakao od tog prozora. Mislio je da su Malkijerci nestali kao narod, da su slomljeni, skršeni i da su se utopili u druge narode. Ali eto ih tu - okupili su se na poziv sa oružjem upućen najtišim mogućim šapatom. Mnogi od njih su stariji ljudi. Lan je bio u pelenama kada je njegovo kraljevstvo palo, a oni koji su taj dan upamtili kao odrasli muškarci sada su u sedmoj ili osmoj deceniji. Kosa im je seda, ali i dalje su ratnici - i poveli su sa sobom svoje sinove i unuke.

„Taisar Malkijer!", viknu jedan čovek kada Lanov karavan prođe pored njega. Poklik se ponovio desetak, dvadesetak puta kada su videli njihov hadori. Izgleda da ga niko nije prepoznao. Pretpostavili su da je došao iz istog razloga kao oni.

Poslednja bitka se bliži, pomislio je Lan. Moram li da im uskratim pravo da se bore uz mene?

Da, mora. Najbolje je da prođe neopaženo i da ga niko ne prepozna. Gledao je netremice napred, sa šakom na balčaku a usana čvrsto stisnutih. Ali svaki poklič Tai’šar Malkijer terao ga je da se ispravi u sedlu. Svaki taj poklič kao da mu je davao snagu i terao napred.

Kapije između dve tvrđave bili se otvorene, mada su vojnici proveravali sve koji su prolazili. Lan zauzda Mandarba, a njegovi ljudi zaustaviše se pored njega. Je li moguće da Arafeljani imaju naređenja da motre i da ga čekaju? Kakav drugi izbor ima nego da nastavi dalje? Obilazak tvrđave trajao bi nedeljama. Njegov karavan sačekao je svoj red, pa prišao stražarskoj postaji.

„Svrha?“, upita jedan od uniformisanih Arafeljana, kose u pletenicama.

„Putujem za Fal Moran“, odgovori Lan. „Zarad Poslednje bitke.“

„Nećeš da sačekaš ovde, kao ostali?“, upita stražar, pa mašući rukom u oklopnoj rukavici pokaza okupljene Malkijerce. „Svog kralja?"

„Ja nemam kralja", tiho odgovori Lan.

Vojnik lagano klimnu, češući se po bradi, a onda mahnu da nekoliko njegovih potčinjenih pregleda šta je u kolima. „Moraće da se plati carina na ovo."

„Nameravam da to dam Šijenarcima koji će se boriti u Poslednjoj bici", odgovori mu Lan. „Bez naplate."

Stražar izvi obrvu.

„Dajem ti reč da je tako", tiho mu kaza Lan, gledajući ga pravo u oči.

„Onda bez carine. Taisar Malkijer, prijatelju."

„Taisar Arafel." Lan mamuznu konja. Mrzi to što jaše kroz Srebrenzid; uvek se oseća kao da ga hiljadu strelaca drži na oku, s napetim lukovima. Troloci se tu neće lako probiti, ako Arafeljani budu primorani da se povuku toliko daleko. Bilo je vremena kada se to dogodilo - i svaki put su se tu oduprli, baš kao u doba Jakobina Neustrašivog.

Lan je gotovo sve vreme zadržavao dah. Osećaj zahvalnosti preplavi ga kada stiže na drugu stranu, pa potera Mandarba na put koji je vodio ka severoistoku.

„Al’Lane Mandragorane?" neko mu doviknu iz daljine.

Lan se ukoči. Taj povik se začuo odozgo. Okrenu se, gledajući levu utvrdu. Nečija glava virila je kroz prozor.

„Svetlost neka je hvaljena, to jesi ti!“, viknu taj glas. Glava se vrati unutra.

Lanu dođe da se da u beg. Ali ako to bude učinio, ta osoba će zacelo pozvati ostale. Čekao je. Prilika je istrčala iz jedne tvrđave. Lan ga prepozna: bio je to dečak koji još nije izrastao u muškarca, u crvenoj odori i sa skupocenim plavim plaštom. Kajsel Noramaga, unuk kraljice Kandora.

„Lorde Mandragorane", reče mu mladič dotrčavajući. „Došao si! Kada sam čuo da je Zlatni ždral razvijen..."

„Ja ga nisam razvio, prinče Kajsele. Namera mi je bila da jašem sam.“

„Naravno. Ja bih voleo da jašem s tobom. Mogu li?“

„To nije pametan izbor, visosti", odgovori mu Lan. „Majka ti je na jugu; pretpostavljam da tvoj otac vlada u Kandoru. Trebalo bi da si s njim. Šta tražiš ovde?“

„Pozvao me je princ Kendral", odgovori Kajsel. „A otac mi je naredio da dođem. Obojica nameravamo da jašemo s tobom!"

„Zar i Kendral?", zgroženo upita Lan. Unuk arafelskog kralja? „Mesto vam je s vašim narodima!"

„Naši preci dali su zavet", odgovori mladič. „Zavet da štite i da brane. Taj zavet je jači od krvi, lorde Mandragorane. Jači je od volje ili izbora. Tvoja žena nam je kazala da te čekamo ovde; kazala je da češ možda pokušati da prođeš a da nam se ne javiš."

„Kako si me prepoznao?", upita ga Lan, pokušavajući da obuzda svoj bes.

„Konj", odgovori Kajsel, klimajući glavom ka Mandarbu. „Kazala je da ćeš možda pokušati da se prerušiš - ali da nikada nećeš ostaviti tog konja."

Plamen spalio tu ženu, pomislio je Lan slušajući kako se zov pronosi kroz tvrđavu. Savladan je. Prokleta bila Ninaeva i blagoslovena bila. Pokušao je da joj kroz vezu pošalje osećaj ljubavi i ljutnje.

A onda, duboko uzdahnu i popusti. „Zlatni ždral leti za Tarmon Gai’don", tiho izusti. „Neka svaki muškarac ili žena koji želi da mu se pridruži pođe i neka ga sledi u borbu."

On sklopi oči kada se začu povik, koji se ubrzo pretvori u klicanje - a onda u riku.