Tornjevi ponoći

3 Amirlinin gnev

Egvena je lebdela u crnilu. Bila je bez obličja i bez tela. Misli, zamišljanja, brige, nade, i zamisli čitavog sveta pružale su se u večnosti oko nje. Bilo je to mesto između snova i jave, crnilo istačkano hiljadama i hiljadama prepoznatljivih svetlosti, pri čemu je svako od njih bilo usredsređenije i oštrije od zvezda na nebu. Bili su to snovi i ona je mogla da ih vidi, ali nije to činila. Oni koje želi da vidi zaštićeni su, a većina ostalih su za nju zagonetka.

Postoji jedan san u koji žudi da sklizne. Obuzdala se. Mada su njena osećanja prema Gavinu i dalje snažna, mišljenje koje ima o njemu u poslednje vreme se pogoršalo. Nimalo joj ne bi pomoglo da se izgubi u njegovim snovima.

Okrenula se, gledajući po tom prostranstvu. U poslednje vreme, počela je da dolazi tu kako bi lebdela i razmišljala. Snovi svih tih ljudi - nekih iz njenog sveta, nekih iz senki njenog sveta - podsećali su je na to zašto se bori. Nikada ne sme zaboraviti da se izvan zidina Bele kule nalazi čitav svet. Svrha Aes Sedai jeste da služe tom svetu.

Vreme je prolazilo dok je ona tu lebdela, okupana svetlošću snova. Na kraju se naterala da se pomeri i našla jedan san koji joj je bio poznat - mada baš i nije bila sigurna kako je to uradila. San pohrli prema njoj, ispunjavajući joj čitavo vidno polje.

Ona pribi svoju volju uz taj san i posla u njega jednu misao. Ninaeva, vreme je da prekineš da me izbegavaš. Ima posla koji mora da se završi, a ja imam vesti za tebe. Potraži me za dve noći u Dvorani Kule. Ako ne dođeš, biću primorana da preduzmem neke mere. Tvoje odugovlačenje sve nas ugrožava.

San kao da zadrhta, a Egvena se povuče dok je san nestajao. Sa Elejnom je već razgovarala. Njih dve su repovi koji se vuku; moraju da budu istinski uzdignute do šala i da polože zavete.

Sem toga, Egveni je potrebno da od Ninaeve sazna neke stvari. Nada se da će je pretnja pomešana sa obećanjem o vestima namamiti. A te vesti jesu važne. Bela kula je napokon ujedinjena, Amirlin Tron osiguran, a Elaidu su zarobili Seanšani.

Sićušni snovi pohrliše oko Egvene. Razmišljala je da pokuša da stupi u dodir s Mudrima, ali je rešila da to ipak ne čini. Kako da s njima izađe na kraj? Prvo mora sprečiti da one pomisle kako se s njima „izlazi na kraj“. Još nije čvrsto rešila šta će s njima da radi.

Lagano se vratila u svoje telo, zadovoljavajući se time da ostatak noći provede u sopstvenim snovima. Tu nije mogla sprečiti da joj ne dolaze misli o Gavinu, niti je to želela. Zakoračila je u svoj san i u njegov zagrljaj. Nalazili su se u maloj sobi kamenih zidova, sličnoj njenoj radnoj sobi u Kuli, ali nameštenoj kao trpezarija u gostionici njenog oca. Gavin je bio u debeloj dvorečanskoj vunenoj odeći i nije nosio mač. Jednostavniji život. Njen ne može da bude, ali ona može da sanja...

Sve zadrhta. Prostorija prošlosti i sadašnjosti kao da se razmrska, raspadajući se u uskovitlani dim. Egvena ustuknu, iznenađeno uzdahnuvši kada se Gavin rasprši kao da je od peska. Sve je bilo prah oko nje, a trinaest crnih tornjeva dizalo se u daljini, ispod neba nalik na katran.

Jedan pade, a za njim se i drugi sruši na tle. Dok se to dešavalo, oni preostali su sve više i više rasli. Tle je podrhtavalo dok je još nekoliko tornjeva padalo. Onda se još jedan zadrhta i raspuče, rušeći se skoro do temelja - ali onda se oporavi i izraste tako da postade najviši među njima.

Kad zemljotres minu, šest tornjeva je ostalo da se nadvija nad njom. Egvena je pala na tle, koje se pretvorilo u meku zemlju zastrtu suvim lišćem. Prizor se promenio. Gledala je jedno gnezdo, a u njemu orliće kako vrište ka nebu i traže majku. Jedan orlić se razmota - i to više nije bio orao već zmija, koja poče da napada jednog po jednog ptića i da ih cele guta. Orlići jednostavno nastaviše da zure u nebo, pretvarajući se da je ta zmija njihov rod, dok ih je proždirala.

Prizor se promeni. Ugledala je ogromnu kuglu od najfinijeg kristala. Kugla je svetlucala na svetlosti dvadeset tri ogromne zvezde, koje su je obasjavale dok je stajala na vrhu jednog tamnog brda. Bila je prekrivena pukotinama i uvezana konopcima.

Uzbrdo je došao Rand, noseći drvosečinu sekira. Kada je stigao do vrha, uzeo je sekiru u ruke i počeo da seče konopce, jedan po jedan. Kada se poslednji konopac prekinuo, kugla je počela da se slama i krši na komade. Rand je samo odmahnuo glavom.

Egvena oštro uzdahnu, pa se probudi i diže u sedeći položaj. Nalazila se u svojim odajama u Beloj kuli. Spavaća soba bila je skoro prazna - naredila je da se Elaidine stvari sklone, ali nije je u potpunosti namestila. Imala je samo umivaonik, tepih od gustog smeđeg tkanja i krevet s baldahinom. Kapci na prozorima bili su zatvoreni, a jutarnje sunce virilo je kroz njih.

Udahnula je i izdahnula. Snovi je retko kada uznemiruju kao taj što ga je sanjala.

Smirivši se, pruži ruku pored kreveta i uze jednu knjigu s kožnim povezom, u kojoj je beležila svoje snove. Od onih koje je noćas sanjala, srednji joj je bio najjasniji. Osetila je njegovo značenje, tumačeći ga kao što ponekad može da uradi. Zmija je jedan od Izgubljenih, koji se krije u Beloj kuli, pretvarajući se da je Aes Sedai. Egvena je pretpostavljala da je tako - Verin joj je kazala da je u to ubeđena.

Mesana je i dalje u Beloj kuli. Ali kako joj polazi za rukom da oponaša Aes Sedai? Sve sestre su ponovo položile svoje zavete. Mesana očigledno zna kako da prenebregne Štap zakletvi. Dok je Egvena pažljivo beležila svoje snove, razmišljala je o onim tornjevima koji su se nadvijali nad njom i pretili da je unište, pa je delimično spoznala značenje i tog sna.

Ako Egvena ne pronađe Mesanu i ako je ne zaustavi, dogodiće se nešto užasno. To može da znači propast Bele kule, ili možda čak pobedu Mračnoga. Snovi nisu isto što i Proricanje - ne prikazuju ono što će se dogoditi, već ono što bi moglo da se dogodi.

Svetlosti, pomislila je, završavajući sa svojim unosom. Kao da nemam dovoljno razloga za brigu.

Egvena ustade da pozove svoje služavke, ali prekide je kucanje na vratima. Radoznalo pređe preko tepiha - odevena samo u spavaćicu - i otvori vrata tek toliko da vidi Silvijanu kako stoji u predvorju. Četvrtastog lica i odevena u crveno, kosu je skupila u punđu, po svom običaju, a preko ramena joj je bila prebačena Čuvarkina ešarpa.

„Majko“, napetim glasom joj se obrati ta žena. „Izvinjavam se zbog toga što sam te probudila."

„Nisam spavala", odgovori Egvena. „Šta je bilo? Šta se desilo?"

„Ovde je, majko. U Beloj kuli.“

„Ko?“

„Ponovorođeni Zmaj. Traži da se vidi s tobom."

„Pa, ovo je čorba od pokvarene ribe", reče Sijuan dok je ljutito koračala kroz jedan hodnik Bele kule. „Kako je on prošao kroz čitav grad a da ga niko nije primetio?"

Visoki zapovednik Čubajn se lecnu i namršti.

Tako i treba, pomisli Sijuan. Crnokosoki čovek bio je u uniformi Garde Kule, a na beloj tunici preko njegove verižnjače bio je prikazan Plamen Tar Valona. Hodao je sa šakom na balčaku. Bilo je reči o tome da se visoki zapovednik smeni sada kada je Brin u Tar Valonu, ali Egvena je poslušala Sijuanin savet da to ne radi. Brin ne želi da bude visoki zapovednik, a biće potreban kao vojskovođa u Poslednjoj bici.

Brin je sa svojim ljudima; pronaći smeštaj i hranu za pedeset hiljada vojnika pokazalo se bezmalo nemogućim. Poslala mu je glas o onome što se desilo i osećala ga je kako joj se približava. Ma koliko taj čovek bio kao da je istesan od drveta, Sijuan je osećala da će joj sada prijati da ta njegova postojanost bude u njenoj blizini. Ponovorođeni Zmaj? U samom Tar Valonu?

„Sijuan, zapravo i ne iznenađuje što je dospeo tako daleko", kaza joj Serin. Ta Smeđa maslinaste puti bila je u njenom društvu kada su videle prebledelog kapetana kako pretrčava. Serin je bila seda na slepoočnicama, što je za Aes Sedai bio izvestan znak starosti, a na jednom obrazu je imala ožiljak, čije poreklo Sijuan nije od nje mogla da iščačka.

„Svakoga dana na stotine izbeglica navire u grad", nastavi Serin, „a svako ko ima makar malo želje da se bori prima se u Gardu Kule. Nije ni čudo što niko nije zaustavio Al’Tora.“

Čubajn klimnu. „Stigao je do Kapije sutona pre nego što. ga je iko zaustavio. A onda je samo... pa, samo je kazao da je on Ponovorođeni Zmaj i da želi da vidi Amirlin. Nije ni vikao, niti bilo šta slično tome; to je kazao spokojno i smireno kao prolećna kiša."

U hodnicima Kule vladala je gužva, mada se činilo kao da većina žena ne zna šta da radi, pošto su se praćakale na sve strane kao ribe u mreži.

Prekini više s tim, pomislila je Sijuan. On je došao u naše središte, gde smo najmoćnije. On je uhvaćen u mrežu.

„Šta misliš, kakvu to igru igra?", upita Serin.

„Plamen me spalio ako znam", odgovori Sijuan. „Sada je sasvim sigurno potpuno lud. Možda je uplašen, pa je došao da nam se preda."

„Sumnjam u to.“

„I ja“, nevoljno priznade Sijuan. U poslednjih nekoliko dana otkrila je - na svoje zaprepašćenje - da joj se Serin dopada. Kao Amirlin, Sijuan nije imala vremena da sklapa prijateljstva; bilo je previše važno da navodi ađahe jedne protiv drugih. Serin je smatrala tvrdoglavom i izluđujućom. Sada kada se ne sudaraju kao rogovi u vreći, te su joj osobine drage.

„Možda je čuo da Elaide više nema", primeti Sijuan, „pa misli da će ovde biti bezbedan, pošto je njegova stara prijateljica sada Amirlin Tron."

„To se baš ne slaže sa onim što sam ja čula o tom mladiću", odgovori Serin. „Izveštaji kažu da je on pun nepoverenja i nestalan, teške naravi i da uporno izbegava Aes Sedai."

To je i Sijuan čula, mada je prošlo dve godine otkad je videla tog dečaka. Zapravo, kada je poslednji put stajao pred njom, ona je bila Amirlin a on običan čobanin. Većina onoga što je nakon toga saznala o njemu do nje je doprlo preko očiju i ušiju Plavog ađaha. Bilo je potrebno veliko umeće da bi se nagađanja razdvojila od istine, ali većina očiju i ušiju bila je saglasna u vezi sa Al'Torom. Prgav, nepoverljiv, bahat. Svetlost sagorela Elaidu!, pomislila je Sijuan. Da nije bilo nje, odavno bi on bio bezbedan u rukama Aes Sedai.

Popeše se uz tri kružne staze i uđoše u još jedan od belih hodnika Bele kule, krećući se prema Dvorani. Ako Amirlin pristane da primi Ponovorođenog Zmaja, to će učiniti tamo. Nakon dva skretanja - pored podnih svetiljaka sa ogledalima i tapiserija s dostojanstvenim prizorima - zađoše u još jedan hodnik i ukočiše se.

Podne pločice bile su boje krvi. To nije kako bi trebalo da bude. Tu bi trebalo da su bele i žute pločice. Ove su se presijavale, kao da su mokre.

Čubajn oštro udahnu i lati se za mač. Serin izvi jednu obrvu. Sijuan je bila u iskušenju da samo nastavi dalje, ali ta mesta gde Mračni dodiruje svet znaju da budu opasna. Možda potone kroz pod, ili je tapiserije napadnu.

Dve Aes Sedai se okrenuše i odoše u drugom smeru. Čubajn se na trenutak zadrža tu, pa požuri za njima. Napetost na njegovom licu bila je očigledna. Najpre su Seanšani, a sada i Ponovorođeni Zmaj, došli da napadnu Belu kulu dok je on zadužen da je čuva.

Prolazeći kroz hodnike, sreli su druge sestre koje su išle u istom smeru. Većina ih je nosila šalove. Možda bi se moglo reći da je to zbog onoga što se tog dana dešava, ali istina je da mnoge od njih i dalje nemaju poverenja u druge ađahe. Još jedan razlog da se Elaida proklinje. Egvena se iz sve snage trudila da ujedini Kulu, ali čovek ne može za mesec dana pokrpiti mreže koje su se godinama cepale.

Napokon stigoše do Dvorane Kule. Podeljene po ađasima, sestre su se gurale u širokom hodniku ispred nje. Čubajn požuri da porazgovara sa svojim stražarima pred vratima, a Serin uđe u Dvoranu, gde će moći da čeka sa ostalim Predstavnicama. Sijuan ostade da stoji s desetinama sestara napolju.

Stvari se menjaju. Egvena ima novu Čuvarku, koja je zamenila Šerijam. Bilo je prilično pametno što je za to odabrala Silvijanu - za tu ženu se zna da je staložena za jednu Crvenu i njen izbor je pomogao da se opet spoje dve zavađene polovine Kule. Ali Sijuan se malčice nadala da će ona biti odabrana za taj položaj. Sada kada je Egvena toliko zauzeta - i kako postaje sve sposobnija - sve se manje i manje oslanja na Sijuan.

To je dobro - ali takođe izluđujuće.

Poznati hodnici, miris sveže opranog kamena, odjeci koraka... Kada je poslednji put bila na tom mestu, ona je tu zapovedala. Više nije tako.

Nema volje da se opet uspinje na nekakav istaknuti položaj. Poslednja bitka je pred njima; ne želi da provodi vreme noseći se sa zadevicama Plavog ađaha dok se on vraća u život Kule. Želi da završi ono što je pre svih onih godina započela s Moirainom - da dovede Ponovorođenog Zmaja do Poslednje bitke.

Kroz vezu je osetila da je Brin stigao i pre nego što je progovorio. „E to se zove zabrinuto lice“, reče on dok joj je prilazio s leđa, prekidajući na desetine razgovora koji su se šapatom vodili.

Sijuan se okrenu prema njemu. Bio je dostojanstven i zadivljujuće smiren - naročito za čoveka kojeg je najpre izdala Morgaza Trakand, pa je nakon toga bio uvučen u politiku Aes Sedai i na kraju mu bilo rečeno da će predvoditi svoju vojsku u prvim borbenim redovima za vreme Poslednje bitke. Ali to je Brin. Spokojan do kraja. Smirivao je njenu zabrinutost samim svojim prisustvom.

„Stigao si brže nego što sam pretpostavljala da ćeš moći“, odgovori mu ona. „A ja nemam zabrinuto lice, Garete Brine. Ja sam Aes Sedai. Moja priroda mi nalaže da vladam kako sobom, tako i svojim okruženjem."

„Da“, odgovori on. „Ali što više vremena provodim u društvu Aes Sedai, sve više to dovodim u pitanje. Vladaju li one svojim osećanjima? Ili se ta osećanja zapravo nikada ne menjaju? Ako je čovek stalno zabrinut, onda će uvek izgledati isto.“

Ona ga pogleda. „Glupo muško."

On se nasmeši, pa se okrenu da pređe pogledom po hodniku prepunom Aes Sedai i Zaštitnika. „Već sam se vraćao u Kulu, noseći neki izveštaj, kada me je tvoj glasnik pronašao. Hvala ti.“

„Nema na čemu“, odbrusi ona.

„Usplahirene su“, primeti Brin. „Mislim da nikada nisam video Aes Sedai da se ovako ponašaju."

„Pa zar možeš da nas kriviš zbog toga?“, prasnu ona.

On je pogleda, pa je uhvati za rame. Njegovi snažni, grubi prsti dodirnuše je po vratu. „Šta nije u redu?“

Ona duboko udahnu, skrećući pogled kada je Egvena napokon stigla, hodajući prema Dvorani u razgovoru sa Silvijanom. Kao i obično, smrtno ozbiljan Gavin Trakand vrebao je iza nje kao nekakva daleka senka. Egvena ga nije priznala, nije ga vezala kao Zaštitnika, ali nije ga ni izbacila iz Kule. Noći nakon ujedinjenja provodio je stražareći pred Egveninim vratima, iako ju je to ljutilo.

Dok se Egvena približavala ulazu u Dvoranu, sestre su uzmicale i sklanjale joj se s puta, neke nevoljno a druge s dubokim poštovanjem. Oborila je Kulu na kolena iznutra, dok je svakoga dana trpela batine i dok su je nalivali s toliko dvokorena da je jedva mogla da zapali sveću služeći se Moći. Tako mlada. Ali šta su godine za Aes Sedai?

„Uvek sam mislila da ću ja biti unutra", tiho reče Sijuan samo Brinu. „Da ću ga ja primiti, da ću ga ja voditi. Trebalo je da ja sedim u onoj stolici."

Brin je čvršće stisnu. „Sijuan, ja..."

„O, nemoj da si takav", procedi ona, gledajući ga. „Ne žalim ni zbog čega."

On se namršti.

„Ovako je najbolje", odgovori mu Sijuan, mada joj se utroba prevrnula zbog toga što to priznaje. „Uprkos svem njenom ugnjetavanju i glupostima, dobro je što me je Elaida svrgnula, jer nas je to dovelo do Egvene. Ona će biti bolja nego što sam ja mogla da budem. Teško mi je da to progutam - nisam bila loša Amirlin, ali ono nisam mogla da izvedem. Nisam mogla da predvodim snagom svoje ličnosti umesto silom, da ujedinjujem umesto da stvaram podele. I zato mi je drago što je Egvena ta koja će ga primiti."

Brin se nasmeši, pa je nežno stisnu za rame.

„Šta je?“, upita ga ona.

„Ponosan sam na tebe."

Ona zakoluta očima. „Ma, jednog dana ćeš me ugušiti tom svojom sladunjavošću."

„Sijuan Sanče, od mene ne možeš da sakriješ svoju dobrotu. Vidim ti srce."

„Baš si mamlaz."

„Svejedno. Sijuan, ti si nas dovela dovde. Ma koje visine da ta devojka dosegne, to će biti stoga što si joj ti isklesala stepenice."

„Da, a onda predala dleto Elaidi." Sijuan pogleda Egvenu, koja je stajala u dovratku Dvorane. Mlada Amirlin pređe pogledom po ženama okupljenim ispred vrata, a onda klimnu Sijuan u znak pozdrava. Možda čak i s malo poštovanja.

„Sada nam je ona potrebna", reče Brin, „ali tada si bila potrebna ti. Uradila si velike stvari, Sijuan. Ona to zna i Kula to zna.“

Prijalo joj je da to čuje. „Pa... Jesi li ga video kada si došao?“

„Da“, odgovori Brin. „Eno ga dole. Na oku ga drže najmanje stotinu Zaštitnika i dvadeset šest sestara - dva puna kruga. Nema sumnje da je pod štitom, ali svih dvadeset šest žena deluju bezmalo izbezumljeno od straha. Niko se ne usuđuje ni da ga dodirne, ni da ga okuje."

„To ne bi ni trebalo da je važno, sve dok je on pod štitom. Deluje li uplašeno? Nadmeno? Besno?"

„Ništa od svega toga."

„Pa, onda kako deluje?"

„Iskreno, Sijuan? Deluje kao Aes Sedai."

Sijuan odsečno zatvori usta. Da li je on to opet zadirkuje? Ne, vojskovođa izgleda smrtno ozbiljno. Ali šta je time želeo da kaže?

Egvena uđe u Dvoranu, a onda jedna u belo odevena polaznica žurno izađe odatle, u pratnji dvojice Čubajnovih vojnika. Egvena je poslala po Zmaja. Brin je ostao da tu stoji s rukom na Sijuaninom ramenu, malčice iza nje u hodniku. Sijuan se prisiljavala da ostane mirna.

Nakon nekog vremena, primetila je pokrete na kraju hodnika. Sestre oko nje počeše da blistaju prigrljujući Izvor. Sijuan se odupre iskušenju da pokaže takvu nesigurnost.

Povorka joj se ubrzo približi. Zaštitnici su hodali oko jedne visoke prilike ogrnute iznošenim smeđim plaštom, obrazujući kvadrat, a iza njih je sledilo dvadeset šest Aes Sedai. Prilika u tom kvadratu od Zaštitnika blistala je pred njenim očima. Obdarena je Talentom koji joj omogućava da vidi ta’verene, a Al’Tor je jedan od najmoćnijih koji su ikada postojali.

Naterala se da ne obraća pažnju na taj sjaj, već je pogledala Al’Tora onakvog kakav jeste. Izgleda da je dečak postao muškarac. Nestali su svi tragovi mekih mladalačkih crta, a zamenio ih je oštar izraz lica. Ostao je i bez onog nesvesnog pogurenog držanja, koje je odlika mnogih mladića, naročito visokih. Umesto toga, prigrlio je svoju visinu, kao što bi jedan muškarac i trebalo da radi, pa se nosio zapovednički. Sijuan je za vreme koje je provela kao Amirlin viđala lažne Zmajeve. Čudno kako taj čovek liči na njih. To je...

Ukoči se kada ga pogleda u oči. Ima nečeg u vezi s njima što se ne da odrediti - neke težine, drevnosti. Kao da čovek iza njih gleda sa stanovišta hiljadu života sabranih u jedan. Lice mu zaista podseća na lice neke Aes Sedai. Makar su te oči bezvremene.

Ponovorođeni Zmaj diže desnicu - leva ruka mu je bila iza leđa - pa zaustavi povorku. „Molim vas“, obrati se Zaštitnicima i prođe između njih.

Zaštitnici ga zgranuto propustiše; tihi Zmajev glas natera ih da ustuknu. Trebalo je da znaju kako to ne smeju da rade. Al’Tor priđe Sijuan, a ona se pribra. Bio je nenaoružan i pod štitom. Ne može da joj naškodi. Ipak, Brin stade pored nje i spusti ruku na balčak.

„Mir, Garete Brine“, kaza mu Al’Tor. „Neću naneti nikakvo zlo. Pretpostavljam da si je pustio da te veže? Zanimljivo. Elejnu će zanimati da to čuje. A ti, Sijuan Sanče. Promenila si se otkad smo se poslednji put sreli.“

„Promena nas sve zahvata kako se Točak okreće."

„To je sasvim sigurno odgovor kakav bi dala jedna Aes Sedai." Al’Tor se nasmeši opušteno i nežno. To ju je iznenadilo. „Pitam se da li ću se ikada navići na takve odgovore. Jednom si primila strelu umesto mene. Da li sam ti ikada zahvalio za to?"

„Koliko se sećam, nisam to učinila namerno", zajedljivo odgovori ona.

„Svejedno sam ti zahvalan." Okrenu se prema vratima koja vode u Dvoranu Kule. „Kakva je ona Amirlin?"

Zašto mene pitaš? Nemoguće je da zna za bliskost između Sijuan i Egvene. „Neverovatna", odgovori Sijuan. „Jedna od najvećih koje smo ikada imale, iako je samo kratko na prestolu."

On se opet nasmeši. „Nije ni trebalo da očekujem ništa manje od toga. Čudno, ali osećam da će me boleti to što ću je opet videti, iako je to rana koja je do kraja dobro zacelila. Valjda i dalje pamtim taj bol."

Svetlosti, taj čovek je u potpunosti pomutio njena očekivanja! Bela kula je mesto koje bi trebalo da duboko uznemiri svakog muškarca koji može da usmerava, bio on Ponovorođeni Zmaj ili ne. Ali on nije delovao ni najmanje zabrinuto.

Ona zausti, ali omete je jedna Aes Sedai dok se progurala između ostalih koje su se tu okupile. Tajana?

Žena izvadi nešto iz rukava i pruži Randu. Pisamce s crvenim pečatom. „Ovo je za tebe", kaza. Zvučala je napeto, a prsti su joj podrhtavali, mada je to bilo skoro neprimetno. Međutim, Sijuan je naučila da uočava znakove onoga što Aes Sedai osećaju.

Al’Tor izvi obrvu, pa pruži ruku i prihvati pismo. „Šta je to?"

„Obećala sam da ću ga uručiti", odgovori Tajana. „Odbila bih, ali nije mi ni na kraj pameti bilo da će zaista doći do toga da... mislim..." Ućuta, pa zatvori usta i povuče se u gomilu.

Al’Tor tutnu pisamce u džep, a da ga ne pročita. „Potrudi se da smiriš Egvenu kada završim", reče on Sijuan, pa duboko udahnu i pođe napred, ne obraćajući pažnju na stražare okolo. Oni požuriše za njime. Zaštitnici su čak delovali posramljeno, ali niko se nije ni usudio da ga dodirne dok je prolazio kroz vrata i ulazio u Dvoranu Kule.

Egvena se naježi kada Rand potpuno sam uđe u prostoriju. Aes Sedai su se gurale ispred vrata, pokušavajući da ne izgledaju kao da blenu. Silvijana krajičkom oka pogleda Egvenu. Da li bi ovo trebalo da bude Zapečaćeno za Dvoranu?

Ne, pomislila je Egvena. Moraju da vide kako se suočavam s njim. Svetlosti, nisam spremna za ovo.

Tome pomoći nema. Pribrala se i u sebi ponovila iste one reči koje je celog tog jutra ponavljala. To nije Rand al’Tor, njen prijatelj iz detinjstva, čovek za kojeg je pretpostavljala da će se jednoga dana udati za njega. S Random al’Torom može biti popustljiva, ali u ovom slučaju popustljivost može da dovede do kraja sveta.

Ne. Taj čovek je Ponovorođeni Zmaj. Najopasniji čovek koji je ikada disao. Bio je visok i delovao je daleko samouverenije nego što je pamtila. Nosio je jednostavnu odeću.

Ušao je pravo u središte Dvorane, a Zaštitnici koji su ga držali pod stražom ostali su napolju. Stao je na središte Plamena na podu, okružen Predstavnicama u sedištima.

„Egvena", kaza Rand tako da mu glas odjeknu po odaji. Klimnu joj glavom, kao u znak poštovanja. „Vidim da si obavila svoj deo posla. Pristaje ti Amirlinina ešarpa."

Na osnovu onoga što je u poslednje vreme čula o Randu, nije očekivala da će biti toliko spokojan. Možda je to spokoj zločinca koji se napokon predao.

Da li ona tako misli o njemu? Kao o zločincu? Počinio je neke stvari koje zaista deluju zločinački; uništavao je i osvajao. Kada je poslednji put duže bila s Random, putovali su kroz Aijelsku pustaru. U tim mesecima on je postao strog čovek i videla je da je ta strogost i dalje deo njega. Ali ima tu još nečeg - nečeg dubljeg.

„Šta ti se desilo?" upita ga ona, i ne znajući zašto, dok se naginjala napred, sedeći na Amirlin Tronu.

„Bio sam slomljen", odgovori Rand, s rukama iza leđa. „A onda sam, za divno čudo, bio prekovan. Egvena, mislim da me je on skoro savladao. Kecuejn me je postavila na put da to popravim, mada je to učinila slučajno. Svejedno, valjda ću morati da joj ukinem izgnanstvo."

I priča drugačije. Reči mu se odlikuju nekakvom ozbiljnošću koja njoj nije bila poznata. Da je o nekom drugom čoveku reč, pretpostavljala bi da je dobro obrazovan. Ali Rand to nije. Zar je moguće da su ga tako brzo podučili tome?

„Zašto si došao pred Amirlin Tron?“, upita ga ona. „Da li si došao da uputiš molbu, ili da se predaš vodstvu Bele kule?“

On je odmeri, i dalje držeći ruke iza leđa. Neposredno iza njega, trinaest sestara je tiho ušlo u Dvoranu, a sjaj saidara okruživao ih je dok su održavale štit oko njega.

Rand izgleda nije mario za to. Pogledom je prelazio po prostoriji, gledajući razne predstavnice. Pogled mu se zadrža na stolicama predviđenim za Crvene, od kojih su dve bile prazne. Pevara i Džavindra još se nisu vratile sa svog neznanog zadatka. Prisustvovala je samo Barasina - skoro odabrana, da zameni Duharu. Služilo joj je na čast to što je bez ustručavanja pogledala Randa pravo u oči.

„Ranije sam vas mrzeo“, reče Rand, opet se okrećući prema Egveni. „Poslednjih nekoliko meseci, osećao sam mnogo toga. Čini mi se da sam se od istog onog trenutka kada je Moiraina došla u Dve Reke batrgao i koprcao pokušavajući da izbegnem niti kojima su Aes Sedai pokušavale da me vežu. Međutim, dopustio sam da se druge niti - daleko opasnije - neprimećeno obmotaju oko mene.

Shvatio sam da sam se previše trudio. Bio sam zabrinut da ćete vi vladati mnome ako vas budem slušao. Nisam bio vođen željom za nezavisnošću, već strahom od toga da ću biti nebitan. Strahom od toga da će dela koja budem postigao biti vaša, a ne moja.“ Oklevao je. „Trebalo je da priželjkujem tako zgodna pleća na koja sam mogao da sručim svu krivicu za svoje zločine."

Egvena se namršti. Je li to Ponovorođeni Zmaj došao u Belu kulu samo da bi besposleno filozofirao? Možda on jeste poludeo. „Rande“, kaza mu Egvena blažim glasom. „Zamoliću neke sestre da popričaju s tobom, kako bi utvrdile da li je s tobom... sve u redu. Molim te, pokušaj da to razumeš."

Kada budu bolje upoznali njegovo stanje, moći će da odluče šta će s njim da rade. Ponovorođenom Zmaju jeste potrebna sloboda da čini ono što proročanstva kažu da će činiti, ali mogu li one da ga tek tako puste da odluta, sada kada se našao u njihovim rukama?

Rand se nasmeši. „O, zaista te razumem, Egvena. I žao mi je što moram da to odbijem - ali imam previše posla. Ljudi gladuju zbog mene, drugi žive u strahu od onoga što sam učinio. Jedan prijatelj jaše u smrt bez ikakvih saveznika. Tako je malo vremena ostalo da uradim sve ono što moram."

„Rande", odgovori mu Egvena, „moramo da se uverimo."

On klimnu, kao da je u potpunosti razume. „Zbog ovog dela mi je žao. Nisam želeo da dođem u središte tvoje moći, do koje si tako vešto došla, i da ti prkosim. Ali tome nema pomoći. Moraš da znaš šta nameravam da radim kako bi mogla da se pripremiš.

Kada sam poslednji put pokušao da zapečatim Rupu, bio sam primoran da to učinim bez ženske pomoći. To je bio jedan od razloga koji su doveli do nevolje, mada su one možda i mudro postupile kada su mi uskratile svoju snagu. Pa, krivica mora ravnopravno da se rasporedi, ali ovoga puta neću napraviti iste greške. Ubeđen sam da moraju da se upotrebe i saidin i saidar. Još nemam sve odgovore."

Egvena se nagnu u prestolu i odmeri ga. Izgleda da u njegovim očima nema ludila. Ona zna te oči. Ona zna Randa.

Svetlosti, pomislila je. Nisam u pravu. Ne mogu da o njemu mislim samo kao o Ponovorođenom Zmaju. Ovde sam s razlogom. On je ovde s razlogom. On za mene mora biti Rand, jer Randu može da se veruje, a od Ponovorođenog Zmaja mora da se strahuje.

„Koji si ti?“, prošapta ona, i ne shvatajući da to čini.

Ali on ju je čuo. „Ja sam i jedan i drugi, Egvena. Sećam ga se. Lijusa Terina. Mogu da vidim čitav njegov život, svaki očajnički trenutak. Vidim ga kao san, ali bistar san. Moj san. To je deo mene.“

Behu to reči jednog luđaka, ali izgovorene staloženo. Pogledala ga je i prisetila se mladića kakav je nekada bio. Onog iskrenog mladića. Ne ozbiljnog kao Perin, niti divljeg poput Meta. Stamenog i neposrednog. On je bio čovek kojem u svemu možeš da veruješ.

Čak i kada je reč o sudbini sveta.

„Za mesec dana“, nastavi Rand, „otići ću pred Šajol Gul i slomiti preostale pečate na zatvoru Mračnoga. Hoću vašu pomoć.“

Slomiti pečate? Setila se slike iz svog sna, kako Rand seče konopce kojima je kristalna kugla obmotana. „Rande - ne“, izusti ona.

„Bićete mi potrebne - sve vi“, nastavi on. „Nadam se da ćete mi ovoga puta pružiti podršku. Hoću da se sastanete sa mnom dan pre nego što krenem na Šajol Gul. A tada... pa, tada ćemo razgovarati o mojim uslovima."

„Tvojim uslovima?“, zatraži da čuje Egvena.

„Videćeš", odgovori on, pa se okrenu kao da će da ode.

„Rande al’Tore!“, uzviknu ona i ustade. „Nećeš okrenuti leđa Amirlin Tronu!“

On se ukoči, pa se okrenu da je pogleda.

„Ne možeš da slomiš pečate", reče mu Egvena. „To bi dovelo do opasnosti da se Mračni oslobodi."

„To je nešto na šta se moramo odvažiti. Ruševine moraju da se raščiste. Rupa mora da se u potpunosti otvori da bi se mogla zapečatiti."

„Moramo da razgovaramo o ovome", kaza mu ona. „Da se pripremimo."

„Zato sam i došao. Da vam omogućim da se pripremate."

Delovao je kao da mu je to smešno. Svetlosti! Ona besno sede. Tvrdoglav je na oca. „Rande, ima nekih stvari o kojima moramo da popričamo. Ne samo o ovome, več i o drugim stvarima - sestre koje su tvoji ljudi vezali za sebe veoma su bitan deo toga."

„Popričaćemo o tome kada se sledeći put budemo sreli."

Ona se namršti na njega.

„I eto nas", na kraju kaza Rand. Pokloni joj se - bio je to veoma plitak naklon, skoro pa obično klimanje glavom. „Egvena al’Ver, Čuvaru pečata, Plamenu Tar Valona, imam li tvoju dozvolu da se povučem?"

Zamolio ju je ljubazno. Nije mogla da oceni da li joj se on to ruga ili ne. Pogledala ga je pravo u oči. Nemoj me naterati da učinim bilo šta zbog čega bih kasnije žalio, kao da je govorio njegov izraz lica.

Da li ona zaista može da ga tu zatvori? Nakon svega što je kazala Elaidi o tome kako je potrebno da on bude na slobodi?

„Neću ti dozvoliti da slomiš pečate", reče mu ona. „To je ludilo."

„Onda se nađi sa mnom na mestu znanom kao Merilorsko polje, severno odavde. Razgovaraćemo pre nego što pođem na Šajol Gul. Ali sada, ne želim da ti prkosim, Egvena - ali moram da odem."

Ni jedno ni drugo nisu skretali pogled. Ostali u prostoriji kao da nisu ni disali. U odaji je vladao takav muk da je Egvena čula slabašni povetarac od kojeg je ružičasti prozor stenjao u svom olovnom okviru.

„U redu", odgovori Egvena. „Ali ovome nije kraj, Rande."

„Nema krajeva, Egvena", odgovori on, pa joj klimnu i okrenu se da izađe iz Dvorane. Svetlosti! Nema levu šaku! Kako se to desilo?

Sestre i Zaštitnici nevoljno se razmaknuše da ga propuste. Egvena se uhvati za glavu, osećajući vrtoglavicu.

„Svetlosti!", izusti Silvijana. „Majko, kako si samo smogla snage da razmišljaš za vreme tog razgovora?"

„Molim?" Egvena pređe pogledom po Dvorani. Mnoge Predstavnice sedele su vidno pogureno.

„Nešto me je stislo za srce", reče Barasina, pa prinese ruku nedrima, „tako čvrsto da se nisam usudila ništa da kažem."

„Ja sam pokušala da progovorim", javi se Jukiri. „Usta nisu htela da mi se otvore."

„Ta'veren", primeti Serin. „Ali tako snažno delovanje... Osećala sam se kao da će me smrviti iznutra."

„Majko, kako si se oduprla tome?“, upita Silvijana.

Egvena se namršti. Ona se nije tako osećala. Možda zbog toga što je o njemu razmišljala kao o Randu. „Moramo da razmotrimo njegove reči. Dvorana Kule opet će se sastati za jedan sat kako bi održala tu raspravu." Taj razgovor biće Zapečaćen za Dvoranu. „I neka ga neko sledi kako bismo se uverile da će zaista otići."

„Garet Brin to radi", javi se Čubajn ispred Dvorane.

Uzdrmane Predstavnice ustadoše na noge. Silvijana se nasloni na stolicu. „U pravu si, majko. Ne sme mu se dopustiti da slomi pečate. Ali šta da radimo? Ako nećeš da ga zarobiš..."

„Čisto sumnjam da smo mogle da ga zadržimo", odgovori Egvena. „Ima nečega u vezi s njim. Ja... imala sam neki osećaj da je bez po muke mogao da slomi onaj štit."

„Kako onda? Kako da ga zaustavimo?"

„Potrebni su nam saveznici", odgovori Egvena, pa duboko uzdahnu. „Možda će ga ubediti ljudi kojima veruje. Ili će možda biti primoran da se predomisli ako se suoči s dovoljno brojnom skupinom ujedinjenom u nameri da ga zaustavi.

Sada je još bitnije da razgovara sa Elejnom i Ninaevom.