Tornjevi ponoći

29 Strašan osećaj

„Šta misliš, šta to Perin sprema?“, upita Berelajn dok se šetala pored Faile i Alijandre.

Faila nije odgovarala. Daleko sunce prekriveno oblacima slabašno je obasjavalo to kasno popodne. Ubrzo će se od njega obzorje zapaliti, kada potone i sakrije se preko noći. Perin će za dva dana otići na suđenje. Znala je da ga je on odlagao samo da bi dobio na vremenu kako bi Aša’mani rešili onu neobičnu muku koja ih muči s kapijama.

Njihova vojska i dalje raste - prilazi im sve više i više ljudi. Izviđači izveštavaju da se i vojska Belih plaštova uvećava. Sporije, ali svejedno raste. U ovakvim vremenima vojska označava snagu i - ako ništa drugo - hranu.

Jedan šumarak prstokorena zalepio se za vodu potočića koji je tekao pored Perinovog tabora. Baš su čudne te biljke, s korenjem koje je umočeno u vodu. Stabla im liče na rastopljeno staklo koje se potom stvrdnulo. U Saldeji ne postoji ništa ni nalik tome. Ovde se čini kao da je potrebno da čovek napravi svega dva pogrešna koraka, pa da završi u močvari.

„Nemaš nikakav odgovor?" upita Berelajn. U poslednje vreme deluje rasejano. „Nešto sam razmišljala - možda bi bilo dobro da pošaljemo izaslanika vojsci Belih plaštova. Misliš li da bi mi Perin dozvolio da odem i razgovaram s njima? Možda mogu da uputim ličnu molbu u njegovo ime."

Ona ne prestaje da se vraća na to. „Ne“, odgovori Faila. „Znaš da je čvrsto rešen da se to suđenje sprovede, Berelajn."

Prva napući usne, ali ništa više ne reče. Njih tri nastaviše da šetaju, u društvu deset Devica. Faila bi se nekada žalila zbog toga, ali to je bilo pre nego što su je zarobili onako nenadano i onoliko lako.

U daljini je ugledala malu skupinu izbeglica kako napušta logor, hodajući ka jugoistoku, ali ne putem. Pre nego što su kapije prestale da rade, jedno deset hiljada njih poslato je u seoske delove Kairhijena. Svi su dobili uputstva da drže jezike za zubima. Perin nije hteo da se još pročuje za mesto na kojem se nalazi. Žene će ćutati, ali naravno da će muškarci blebetati; oni nikada ne umeju da ćute.

Malo ljudi zna da kapije ne rade; Perin je ljudima saopštio kako želi da Aša’mani čuvaju snagu, za slučaj da dođe do bitke s Belim plaštovima. To i jeste istina. Ipak, neke izbeglice su zamolile da odu peške. Njih je Faila darovala zlatom ili draguljima iz Sevanine riznice i poželela im sve najbolje. Iznenadila se kada je videla koliko njih želi da se vrati svojim domovima u zemljama pod seanšanskom vlašću.

Uprkos tim odlivima, Perinova vojska se svakim danom sve više uvećavala. Faila i ostale žene prošle su pored jednog velikog odreda koji je vežbao mačevanje. Sada ima otprilike dvadeset pet hiljada izbeglica rešenih da prođu obuku. Vežbaju iako je kasno, a Faila je i dalje mogla da čuje kako Tam kratko uzvikuje naređenja.

„Pa“, nastavi Berelajn da naglas razmišlja. „Šta će Perin uraditi? Zašto je pokrenuo ovo suđenje? On želi nešto od onih Belih plaštova." Ona obiđe jedan kvrgavi prstokoren. Prva je, baš kao mnogo drugih ljudi, u Perinove postupke učitavala više nego što tamo može da se nađe. Njemu bi bilo smešno kada bi samo znao kakve mu sve spletke prepisuju.

A ona tvrdi da razume muškarce, pomislila je Faila. Perin ni u kom slučaju nije glup, niti je onako prostodušan kako tvrdi da jeste. On se priprema, promišlja i oprezan je. Ali je takođe neposredan. Rešen. Kada kaže nešto, to i misli.

„Saglasna sam s Berelajn", kaza Alijandra. „Trebalo bi da jednostavno odemo odavde - ili da napadnemo Bele plaštove."

Faila odmahnu glavom. „Perinu smeta kada ljudi misle da je učinio nešto pogrešno. Sve dok Beli plaštovi tvrde da je on ubica, obraz mu neće biti čist." On je tvrdoglav i budalast, ali ipak tu ima nečega plemenitog.

Samo da mu to ne dođe glave. Ali ona ga voli upravo zbog tog osećaja za čast. Ne bi bilo pametno da pokuša da ga promeni, pa zato se mora pobrinuti da ga ostali ne iskorišćavaju.

Kao što stalno čini kada razgovaraju o Belim plaštovima, Berelajn se zagledala - možda nesvesno - u smeru njihovog tabora. Svetlosti, neće valjda opet da pita može li da razgovara s njima? Izmislila je bar deset različitih razloga za to.

Faila primeti jedan veliki odred vojnika kako pokušava da deluje neupadljivo dok obilazi unutrašnji obod tabora, držeći korak s Failom i njenim stražarkama dok su se šetale. Perin želi da ona bude dobro čuvana.

„Taj mladi gospodar kapetan zapovednik“, nehajno kaza Alijandra. „On deluje baš upečatljivo u onoj beloj uniformi, zar se nećeš složiti? Naravno, ako možeš da pređeš preko onog razgranatog sunca na njegovom plaštu. Baš prelep muškarac."

„O?“, odgovori Berelajn. Za divno čudo, obrazi joj se zarumeneše.

„Oduvek sam slušala da je Morgazin pastorak zgodan čovek“, nastavi Alijandra, „ali nisam očekivala da je tako... besprekoran."

„Kao kip isklesan od mermera“, prošapta Berelajn, „zaostao iz Doba legendi. Savršena stvar da ostane kako bismo je mi obožavali."

„Može da prođe", šmrknu Faila. „Što se mene tiče, više volim muškarce s bradom"

Ništa nije slagala - ona voli muškarce s bradom, a Perin jeste zgodan. Odiše mišićavom moći koja je veoma primamljiva. Ali taj Galad Damodred je... pa, nije pošteno porediti ga s Perinom. To bi bilo kao da se poredi vitraž s kredencom koji je napravio majstor stolar. I jedno i drugo su izvanredni primeri zanata iz kojeg su proistekli, i teško je uporediti ih. Ali prozor je svakako blistav.

Berelajnin pogled se izgubi u daljini. Nema sumnje da se zagledala u Damodreda. I to za baš kratko vreme. Faila je kazala Berelajn da će biti od pomoći s glasinama kada bi našla nekog drugog muškarca kojem će posvetiti pažnju - ali zapovednik Belih plaštova? Zar je ta žena izgubila baš svu pamet?

„Dakle, šta ćemo?", upita Alijandra kada obiđoše južnu stranu tabora, stigavši na pola puta od tačke odakle su krenule.

„U vezi s Belim plaštovima?", upita Faila.

„U vezi s Majgdin", odgovori Alijandra. „Morgazom."

„Ne mogu a da ne mislim da je zloupotrebila moje dobročinstvo", reče Faila. „Zar da mi nakon svega kroz šta smo zajedno prošle ne kaže ko je?“

„Ti si baš rešena da joj ne oprostiš zbog toga", primeti Berelajn.

Faila ništa nije odgovorila. Razmišljala je o onome što joj je Perin kazao - i on je verovatno u pravu. Faila ne bi trebalo da je toliko besna na nju. Ako je Morgaza zaista bežala od jednog Izgubljenog, pravo je čudo što je još živa. Sem toga, i ona se lažno predstavila kada je upoznala Perina.

Zapravo, besna je zato što će Morgaza suditi Perinu. Ona daje sebi za pravo da sudi Perinu. Sobarica Majgdin možda jeste zahvalna, ali kraljica Morgaza ne može a da Perina ne doživljava kao takmaca. Hoće li Morgaza zaista suditi pošteno, ili će iskoristiti priliku da potkopa čoveka koji je sebe proglasio velmožom?

„Milostiva, osećam se kao ti", tiho reče Alijandra.

„A kako se to osećaš?“

„Obmanuto", kaza Alijandra. „Majgdin je bila naša prijateljica. Mislila sam da je poznajem."

„Ti bi se u tim okolnostima ponela isto kao ona", reče joj Berelajn. „Zašto odavati stvari koje ne moraš da odaš?"

„Zato što smo bile prijateljice", objasni Alijandra. „Nakon svega kroz šta smo prošle zajedno, ispalo je da je ona Morgaza Trakand. Ne samo kraljica - već ona kraljica. Ta žena je živa legenda. A bila je ovde, s nama, i posluživala nam je čaj. I to jadno."

„Moraš priznati", zamišljeno primeti Faila, „da se s vremenom poboljšala kada je o čaju reč."

Faila prinese ruku grlu i dodirnu vrpcu s Rolanovim kamenom. Nije ga nosila baš svakoga dana, ali sve u svemu prilično često. Je li Morgaza lagala sve vreme dok su bili u zarobljeništvu Šaidoa? Ili je, na neki način, bila iskrena? Pošto nije imala nikakve titule, nije ni morala da bude „legendarna" Morgaza Trakand. Pod takvim okolnostima, je li verovatnije da će nečija prava priroda isplivati na površinu?

Faila čvrsto stisnu vrpcu. Morgaza neće iskoristiti to suđenje protiv Perina iz čiste pakosti. Ali hoće suditi pošteno. To znači da Faila mora da bude spremna i da u pripravnosti...

Odnekud iz blizine oglasi se vrisak.

Faila se smesta okrenu prema šumi. Nagonski je očekivala da će iz žbunja iskočiti Aijeli, kako bi ubijali i otimali, pa ju je na tren preplavio čist užas.

Ali vrištanje se čulo iz logora. Ona opsova, pa se opet okrenu, ali oseti kako je nešto vuče za opasač. Iznenađeno spusti pogled i vide kako nož koji je nosila za pojasom izleće iz svojih korica i okreće se u vazduhu.

„Mehur zla", viknu Berelajn i zatetura se.

Faila se sagnu i baci na tle u trenu kada njen nož polete kroz vazduh, pokušavajući da joj se zarije u glavu. Promaši za dlaku. Kada se Faila diže u čučeći položaj, iznenadi se kada vide da je Berelajn suočena s bodežom, koji je izgleda - sudeći po tome kako je Berelajnina košulja bila pocepana - izleteo iz skrivenih kanija u njenom rukavu.

Iza Berelajn, čitav logor bio je u pometnji. Izbeglice koje su u blizini vežbale razbežale su se na sve strane, dok su se mačevi i koplja sami od sebe okretali u vazduhu. Činilo se kao da je sve ijedno oružje u logoru odjednom oživelo i napalo svog gospodara.

Pokret. Faila se baci u stranu kada je njen nož opet napade, ali jedna prilika potpuno bele kose i u smeđoj odeći zgrabi oružje iz vazduha, čvrsto ga držeći. Sulin se zakotrlja, držeći nož i čvrsto stiskajući zube dok ga je grabila iz vazduha i udarala njime o jedan kamen, tako slomivši sečivo.

Nož prestade da leti, ali Sulinina koplja otrgnuše se s njenih leđa i poleteše ka nebu, okrećući glave prema njoj.

„Bežite!", viknu Devica, okrenuvši se i suočivši se sa sva tri koplja odjednom.

„Kuda?", zatraži da čuje Faila, uzimajući kamen s tla. „Oružje je svuda." Berelajn se borila sa svojim bodežom. Pošlo joj je za rukom da ga zgrabi, ali bodež joj se otimao, tako da su joj ruke letele čas na jednu, čas na drugu stranu. Alijandru su opkolila tri noža. Svetlosti! Faila odjednom bi srečna zbog toga što je tog dana stavila samo jedan nož.

Nekoliko Devica dojuri da pomogne Alijandri, bacajući kamenje na noževe i izbegavajući koplja koja su ih napadala. Berelajn je bila sama.

Škrgućući zubima - napola se osećajući kao budala zbog toga što pomaže ženi koju mrzi - Faila skoči i spusti ruke preko Berelajninih, pomažući Prvoj. Njih dve zajedničkim snagama okrenuše bodež prema du, tako da se vrhom zarije u zemlju. Za divno čudo, bodež prestade da se kreće čim se to dogodi.

Faila ga kolebljivo pusti, pa se okrenu da pogleda raščupanu Berelajn. Žena je desnom šakom pritiskala levi dlan kako bi što manje krvarila iz posekotine koju je zadobila. Ona pogleda Failu. „Hvala ti."

„Šta ga je zaustavilo?" upita Faila dok joj je srce divlje tuklo u nedrima. Vika se čula po čitavom taboru. Psovanje. Zveket oružja.

„Prašina?" klečeći upita Berelajn.

Faila zari prste u crnicu. Okrenu se i oseti strepnju kada vide da je jedna Devica oborena, mada su ostale oborile iz vazduha nekoliko letećih kopalja. Faila baci šaku zemlje na koplje koje je i dalje zujalo.

Oružje pade čim ga zemlja dodirnu. Sulin to primeti, a oči joj se razrogačiše iznad vela. Ona baci kamenje koje je držala i zgrabi šaku zemlje, pa je rasu preko glave koplja koje se ustremilo pravo na njeno srce.

Zemlja ga zaustavi i koplje pade na tle. U njihovoj blizini, vojnici koji su pratili Failu i ostale kako bi ih čuvali teže su izlazili na kraj sa svojim oružjem. Obrazovali su krug i štitovima se branili od oružja koje ih je napadalo. Bili su pogureni, a na licima im se ocrtavala zabrinutost.

„Brzo!", viknu Faila Devicama, obema šakama grabeći zemlju. „Pronesite glas! Recite ostalima kako da zaustave oružje!" Ona baci zemlju na bodeže pored Alijandre i pođe joj za rukom da jednom šakom zemlje obori dva iz vazduha, a onda potrča prema obližnjim vojnicima.

„Galade, nema potrebe da se izvinjavaš", tiho kaza Morgaza. „Nisi mogao da znaš šta se dešava u Tvrđavi Svetlosti. Bio si ligama i ligama daleko."

Sedeli su u njegovom šatoru, okrenuti jedno prema drugom, a svetlost kasnog popodneva obasjavala je šatorske zidove. Galad je sedeo i ruku sklopljenih u krilu naginjao se ka njoj. Tako zamišljen. Podsetio ju je na njen prvi utisak o njemu, koji je stekla odavno - kada se udala za njegovog oca. To mlado dete bilo je samo deo pogodbe i mada ga je Morgaza usvojila, oduvek se bojala da se on ne oseti manje voljenim od svog brata i sestre.

Galad je oduvek bio tako ozbiljan. Smesta je isticao kada neko učini nešto pogrešno. Ali za razliku od druge dece - naročito od Elejne - on svoje znanje nikada nije koristio kao oružje. Trebalo je da ona to uvidi. Trebalo je da shvati da će ga privući Beli plaštovi, zbog njihovog pogleda na svet koji je crno-beli. Je li ga mogla bolje pripremiti? Da li mu je mogla pokazati kako svet nije crno-beo? Čak nije ni siv. Svet je pun boja, koje se ponekada ne uklapaju ni u jednu paletu moralnosti.

On diže pogled, ruku i dalje sklopljenih, a u očima mu se videlo da je uznemiren. „Pogrešno sam optužio Valdu. Kada sam izašao pred njega, rekao sam da zahtevam suđenje pod Svetlošću zbog toga što te je zloupotrebio i ubio. Polovina toga bila je pogrešna. Pogrešio sam, makar delimično. Bez obzira na tu činjenicu, drago mi je što sam ga ubio."

Dah joj zastade u grlu. Valda je navodno bio jedan od najvećih živih mačevalaca. A Galad ga je pobedio u dvoboju? Taj mladić? Ali on više nije mladić. Galad je sebi izabrao i teško joj je bilo da ga osuđuje zbog tih izbora. Na neki način, oni su dostojniji divljenja nego njeni.

„Dobro si postupio", odgovori mu ona. „Valda je bio obična zmija otrovnica. Sigurna sam da se on krio iza Nijalove smrti. Galade, celom svetu si učinio uslugu."

On klimnu. „Zaslužio je da umre, zbog onoga što ti je učinio. Ali svejedno ću morati da izdam objavu." Ustade, pa prekrsti ruke iza leđa i stade da hoda napred- nazad, a njegova bela odeća kao da je blistala na svetlosti. „Objasniću da je moja optužba da te je ubio bila lažna, ali da je Valda svejedno zaslužio smrt zbog svojih drugih prestupa. Grdnih prestupa." Zastade na trenutak. „Voleo bih da sam to znao."

„Sine, ništa ne bi mogao da uradiš", odgovori mu ona. „Sama sam kriva za svoje zatočeništvo. Kriva sam zbog toga što sam verovala svojim neprijateljima."

Galad odmahnu rukom. „Ako je ono što si čula istinito, Gebrilu nisi mogla da se odupreš. A što se tvog zatočeništva tiče, nisi ti dopala toga jer si verovala svojim neprijateljima, več te je Valda izdao - baš kao sve nas. Zmajevi nikada nisu neprijatelji onima koji hodaju pod Svetlošću."

„A Perin Ajbara?", upita ona.

„Nakot Senke."

„Ne, sine. Ne dopada mi se ponešto što je uradio, ali dajem ti reč da je on dobar čovek."

„Onda će se to pokazati na suđenju", reče joj Galad.

„I dobri ljudi mogu da pogreše. Ako nastaviš sa ovim, to bi moglo da se završi na način koji niko od nas ne želi."

Galad se ukoči i namršti. „Majko, da li ti to hoćeš da kažeš da bi njemu trebalo dopustiti da se oslobodi za svoj zločin?"

„Hajde", mahnu mu ona. „Sedi. Uhvatiće me vrtoglavica od tog tvog koračanja napred-nazad."

Možda zbog toga što se tek u skorije vreme uzdigao na položaj gospodara kapetana zapovednika, ali već kao da se nakostrešio na njenu naredbu. Međutim, ipak je seo.

Začudo, opet se ponašala kao kraljica. Galad je tih teških meseci uopšte nije video. O njoj je razmišljao kao o staroj Morgazi, pa se zbog toga ona u njegovoj blizini zapravo osećala kao prava Morgaza. Skoro.

Nijal ju je držao u zatvoreništvu, ali ju je poštovao, a ona je počela da misli kako bi i ona njega mogla da poštuje. Šta li se desilo sa onom tablom na kojoj su ona i Nijal onako često igrali kamenove? Nimalo joj se ne dopada zamisao da bi se moglo desiti da je slomljena u seanšanskom napadu.

Hoće li Galad postati gospodar kapetan zapovednik kakav je Nijal bio, ili možda još bolji? Kraljica u njoj, kraljica koja se ponovo probudila iz dremeža, želela je da nađe neki način da uzdigne njegovu svetlu stranu i priguši mračnu.

„Galade", upita ga, „šta ćeš uraditi?"

„U vezi sa suđenjem?"

„Ne. Sa ovom tvojom vojskom."

„Borićemo se u Poslednoj bici."

„To je za divljenje", kaza mu ona. „Ali znaš li šta to zaista znači?"

„Znači da ćemo se boriti rame uz rame s Ponovorođenim Zmajem."

„I sa Aes Sedai."

„Možemo neko vreme provesti boreći se uz veštice, ako je to zarad opšteg dobra."

Ona sklopi oči i uzdahnu. „Galade, slušaj samo sebe šta pričaš. Nazivaš ih vešticama? Bio si tamo da se obučavaš, možda čak i da bi postao Zaštitnik?"

„Da."

Ona otvori oči. Zvučao je tako iskreno. Ali čak i najopasniji i najnasilniji psi umeju da budu iskreni. „Majko, znaš li šta su one uradile Elejni?" upita je.

„Misliš to što su je izgubile?" Morgaza je i dalje bila besna zbog toga.

„Slale su je na zadatke", odvrati on, glasa prepunog gađenja. „Odbile su da mi dozvole da je vidim, verovatno zbog toga što su je slale u opasnost. Sreo sam je kasnije, van Kule."

„Gde je ona?" željno upita Morgaza.

„Ovde, na jugu. Moji ljudi Aes Sedai nazivaju vešticama. Ponekad se pitam koliko je to blizu istine."

„Galade..."

„Nisu sve žene koje koriste Jednu moč same po sebi zle", reče on. „To je pogrešno verovanje koje Deca gaje. Put Svetlosti ne tvrdi to; samo kaže da iskušenje koje sa sobom nosi koriščenje Jedne moći ume da iskvari. Verujem da su žene koje sada rukovode Belom kulom dopustile da ih njihove sebične spletke zaslepe."

Ona klimnu, pošto nije želela da se raspravlja oko toga. Hvala Svetlosti što Elaida nije tu, pa ne može da čuje takvo zaključivanje!

„Bilo kako bilo", nastavi on. „Borićemo se rame uz rame s njima i Ponovorođenim Zmajem, pa i s tim Perinom Ajbarom - ako to bude potrebno. Borba protiv Senke važnija je od svega ostalog."

„Onda hajde da se pridružimo toj borbi", reče mu ona. „Galade, zaboravi na ovo suđenje! Ajbara namerava da raspusti deo ove vojske i da ostatak preda Al’Toru."

On je pogleda pravo u oči, pa klimnu. „Da. Sada shvatam da te je Šara dovela k meni. Putovaćemo s vama. Posle suđenja."

Ona uzdahnu.

„Ne činim ovo svojevoljno", kaza joj Galad i opet ustade. „Upravo je Ajbara predložio da mu se sudi. Grize ga savest i bilo bi pogrešno da mu se uskrati ova prilika. Neka dokaže svoju nevinost nama i sebi. Onda možemo da nastavimo." Oklevajući pruži ruku i dodirnu mač u belim kanijama, koji je stajao na njegovom ormariću. „A ako nastavimo bez njega, onda će počivati u Svetlosti, pošto je platio za svoje zločine."

„Galade", upita ga ona, „znaš li da je Lini među ljudima iz Perinovog tabora, koje si ti zarobio?"

„Trebalo je da se javi i da mi se pokaže. Oslobodio bih je."

„Ali nije. Čula sam te kako samo što nisi otvoreno zapretio da ćeš pogubiti zatvorenike ako Perin ne pristane na bitku. Da li bi to zaista učinio?"

„Njihova krv pala bi na njegovu dušu.“

„Linina krv, Galade?"

„Ja... primetio bih je među ostalima i izvukao iz opasnosti."

„Dakle, ubio bi one ostale?", nastavi s pitanjima Morgaza. „Ljude koji nisu učinili ništa loše i čija je jedina krivica to što ih je Ajbara obmanuo?"

„Do tih pogubljenja nikada ne bi došlo. To je bila samo pretnja."

„Lažeš."

„Bah! Šta je svrha svega ovoga, majko?"

„Da te nateram da razmišljaš, sine", odgovori mu Morgaza. „I to onako kako je ranije trebalo da te ohrabrujem da razmišljaš, umesto što sam te prepustila tvojim jednostavnim opsenama. Život se ne svodi na bacanje novčića, pa koja strana padne. Jesam li ti ikada pričala o suđenju Tamu Felmliju?"

Galad odmahnu glavom. Delovao je razdraženo.

„Saslušaj me. Bio je ciglar u Kaemlinu - i to ugledan. Na početku moje vladavine, bio je optužen da je ubio svog brata. Bio je dovoljno ugledan i slučaj je bio dovoljno važan da sam ja lično sudila. Na kraju je bio obešen."

„Prikladan kraj za jednog ubicu."

„Da", odgovori Morgaza. „Nažalost, pravi ubica je završio na slobodi. To delo je zapravo počinio jedan od njegovih radnika. To je isplivalo na površinu tek dve godine kasnije, kada je taj čovek uhapšen zbog drugog ubistva. Tada nam se smejao dok smo ga vešali. Felmli je sve vreme bio nevin. Pravi ubica je bio jedan od onih koji su ga za vreme prvobitnog postupka osuđivali."

Galad zaćuta.

„Bio je to jedini put", nastavi Morgaza, „kada sam zasigurno znala da sam greškom obesila nevinog čoveka. Zato mi reci, Galade - da li bi trebalo da ja budem obešena zbog svoje greške, koja je nevinog čoveka koštala glave?"

„Dala si sve od sebe, majko."

„A čovek koji nije zaslužio da umre svejedno je mrtav."

Galad je delovao onespokojeno.

„Deca vole da kažu kako ih Svetlost štiti", nastavi Morgaza, „te da je vodilja njihovog rasuđivanja i da vodi ljude pravdi. Ne radi to tako, Galade. Valda je, tvrdeći da ima blagoslov Svetlosti, znao da čini užasne stvari. A ja sam, nadajući se da će mi Svetlost pomoći, nepravedno ubila čoveka.

Ne kažem ja da je Ajbara nevin. Nisam dovoljno saslušala ni jednu ni drugu stranu. Ali hoću da razumeš nešto - ponekad dobri ljudi mogu da učine nešto loše. Ponekad jeste prikladno da zbog toga budu kažnjeni, ali ponekad kazna nikome ne donosi dobro i ne služi ničemu, pa je najbolje pustiti ih da nastave sa svojim životom i da iz toga nešto nauče. Baš kao što sam ja nastavila i naučila nešto nakon što sam donela tako lošu procenu."

Galad se namršti.

To je dobro. Na kraju, on odmahnu glavom, a lice mu se razvedri. „Videćemo šta će biti na suđenju. To...“

Začu se kucanje na stubu ispred šatora. Galad se okrenu, pa se još više namršti. „Da?“

„Moj gospodaru kapetane zapovedniče", kaza jedan Beli plašt, dižući šatorsko krilo i ulazeći u šator. Bio je to vitak čovek sa upalim očima i velikim podočnjacima. „Upravo je stigao glasnik iz tabora onog stvorenja Ajbare. Traže da se pomeri suđenje."

Galad ustade. „Iz kog razloga?", zatraži da čuje.

„Tvrde da je došlo do nekakvog meteža u njihovom logoru", odgovori Beli plašt. „Nešto u vezi s ranjenicima koje treba izviđati. Moj gospodaru kapetane zapovedniče... to je očigledno spletka. Nekakva varka. Trebalo bi da ih napadnemo, ili u najmanju ruku da im odbijemo to besmisleno produžavanje."

Galad se pokoleba.i pogleda Morgazu.

„Nije to spletka, sine", kaza mu ona. „To ti dajem reč. Ako Ajbara kaže da mu je potrebno više vremena, onda to kaže iskreno."

„Ma", ponovi Galad i mahnu glasniku da može da ode. „Razmisliću o tome. Kao i o svemu ostalom što si rekla, majko. Možda bi još malo vremena za razmišljanje bilo... dobrodošlo."

„Usmerivači kažu da daju sve od sebe", objasni Gaul, hodajući pored Perina dok su obilazili razne delove logora. „Ali kažu da može potrajati nekoliko dana dok se ne postaraju za sve."

Sunce je zalazilo prema obzorju, ali noć će verovatno biti dugačka za mnoge od onih koji se staraju za ranjenike. Povređeno je na hiljade ljudi, mada većina rana - srećom - nije bila strašna. Ostali su bez nekih ljudi. Bez previše ljudi; možda jednako mnogo kao od onih zmijskih ujeda.

Perin zastenja. I Gaulu je ruka u udlazi; odbranio se od svojih kopalja, samo da bi ga jedna od njegovih rođenih strela umalo ubila. Zaustavio ju je podlakticom. Kada ga je Perin pitao kako je, zasmejao se i kazao da su prošle godine otkad se poslednji put ustrelio rođenom strelom. Aijelski smisao za šalu.

„Jesmo li čuli nešto od Belih plaštova?" upita Perin, okrećući se prema Aravini, koja je hodala s njegove druge strane.

„Da“, odgovori mu ona. „Ali ništa određeno. Njihov zapovednik mi je kazao da će razmisliti o tome da nam da više vremena."

„Pa, nije on taj koji će odlučiti", kaza Perin, zaputivši se u majenski deo logora kako bi proverio šta je s Berelajninim ljudima. „Neću da se upuštam u bitku kada je četvrtina mojih ljudi ranjena, a Aša’mani mrtvi umorni od Lečenja. Ići ćemo na to suđenje kada ja tako kažem, a ako se Damodred s time ne slaže, slobodno može da nas napadne."

Gaul zastenja u znak saglasnosti. Nosio je svoja koplja, ali Perin je primetio da su vezana na svoje mesto daleko čvršće nego obično. Aravina je nosila svetiljku, mada im njena svetlost još nije bila potrebna. Očigledno da je očekivala kako će okasniti.

„Obavesti me kada se Tam i Elijas vrate", kaza Perin Gaulu. Perin ih je odvojeno poslao da obiđu obližnja sela i da se uvere kako njihovi žitelji - oni koji se nisu pridružili vojsci što je prolazila - nisu pretrpeli povrede zbog mehura zla.

Berelajn se pribrala, a glava joj je bila povezana. Lično mu je uručila izveštaj, u svom šatoru, koliko je njenih vojnika bilo povređeno i saopštila mu imena poginulih. U njenom delu logora bilo ih je samo šest.

Perin zevnu izlazeći iz šatora pa posla Aravinu da obiđe Aes Sedai. Gaul je otrčao da pomogne pri nošenju nekih ranjenika, tako da je Perin na kraju sam pošao stazom prema Alijandrinom delu tabora.

Njegov čekić nije pokušao da ga ubije. Koliko zna, bilo je to jedino oružje koje nije odgovorilo na onaj mehur zla. Šta li to znači?

Odmahnu glavom, pa se pokoleba i zamišljeno zastade kada začu kako neko trči stazom prema njemu. Uhvati Tamov miris i okrenu se da pogleda stamenog čoveka dok mu je prilazio.

„Perine, sine", obrati mu se Tam, sav zadihan od trčanja. „Upravo se desilo nešto neobično."

„Mehur zla je pogodio neko selo?", uznemiren upita Perin. „Da li ima povređenih?"

„O, ne", reče Tam. „Nije to. Sa selom je sve u redu. Nisu ni primetili da nešto nije kako treba. Ovde je posredi nešto drugo." Tam je mirisao čudno. Zamišljeno i zabrinuto.

Perin se namršti. „Šta? Šta se dešava?"

„Ja... pa, sine, moram da idem", objasni mu Tam. „Moram da odem iz tabora. Ne znam kada ću se vratiti."

„Da lije ovo..."

„Nema nikakve veze s Belim plaštovima", odgovori Tam. „Rečeno mi je da ne mogu mnogo da pričam o tome - ali to je u vezi s Random." Boje se uskomešaše. Rand hoda hodnicima Kamena Tira. Izraz na licu mu je mračan. Opasan.

„Perine", nastavi Tam, „mislim da je ovde reč o nečemu što moram da završim. To se tiče Aes Sedai i moram sada da te ostavim. Ne mogu da ti kažem ništa drugo. Naterale su me da se zakunem.“

Perin pogleda Tama pravo u oči i vide iskrenost u njima. On klimnu. „Onda dobro. Je li ti potrebna pomoć? Da neko pođe s tobom, kud god da ideš?"

„Biču dobro", odgovori mu Tam. U mirisu su mu se osećao stid. Šta li se to dešava? „Sine, pokušaću da ti dovedem neku pomoć." On uhvati Perina za rame. „Bio si dobar. Ponosim se tobom, a i tvoj otac bi se ponosio. Samo nastavi. Videćemo se u Poslednjoj bici, ako ne ranije."

Perin klimnu. Tam požuri prema svom šatoru, možda da bi video šta će poneti.

Teško je ostavljati utisak kraljevskog dostojanstva dok te u nosiljci šetaju po kaemlinskom bedemu, ali Elejna je davala sve od sebe. Ponekad je bitnije dobiti ono što hoćeš nego delovati kraljevski.

Odmaranje u krevetu! Za kraljicu! Pa, da bi sprečila Melfanu da joj ne stoji nad glavom, položila je zakletvu da neće biti na nogama. Ali nije kazala da će sve vreme boraviti u svojoj spavaćoj sobi.

Četiri gardista je nosilo na ramenima njenu nosiljku. Elejna je sedela između doručja, u grimiznoj haljini, kose pažljivo očešljane i s Ružinom krunom Andora na glavi.

Dan je bio sparan, pošto je postalo toplo, a nebo je i dalje bilo tmurno i zastrto oblacima. Odvojila je jedan tren za grižu savesti zbog toga što te jadnike u svečanim uniformama tera da je nose po letnjoj vrelini - ali ti ljudi su spremni da u njeno ime pojašu u boj; onda mogu da podnesu i malo vrućine. Kako god, koliko se često dešava da se gardistima ukaže čast da nose svoju kraljicu?

Birgita je hodala pored nosiljke, a kroz vezu se osećalo kako joj je sve to smešno. Elejna se bojala da će ona pokušati da spreči taj njen izlet, ali ona se umesto toga samo zasmejala. Birgita mora da je zaključila kako sve to - premda će zasigurno uznemiriti Melfanu - ne predstavlja pravu opasnost po Elejnu ili njenu decu. Za Zaštitnicu to je značilo priliku da vidi kako Elejnu nose po gradu kao budalu.

Elejna se lecnu. Šta li će ljudi reći? Kraljica koju nose do spoljnog bedema? Pa, Elejna nije imala namere da dopusti da je glasine spreče da sopstvenim očima vidi isprobavanje oružja i nije imala namere da dopusti da je jedna siledžija od babice ugnjetava.

S vrha bedema pružao joj se sjajan pogled. Polja prema Aringilu prostirala su joj se s leve strane; grad se širio s njene desne. Ta polja su previše smeđa. Izveštaji prikupljeni širom kraljevstva zvuče krajnje kobno. Od svakih deset polja, na njih devet nije rodilo.

Elejnini nosači popeli su je do jedne od kula na bedemu, ali onda su shvatili da su palice nosiljke predugačke da bi mogli da skreću na stepeništu unutar kule; pokazna vežba je trebalo da se održi na vrhu. Srećom, na nosiljci su bile i kratke ručke predviđene upravo za takve prilike. Skinuli su palice, prebacili se na ručke, pa nastavili.

Dok su je nosili, ona se zabavljala razmišljajući o Kairhijenu. Tamošnje plemićke kuće sve do jedne tvrde kako željno iščekuju njen dolazak da preuzme presto, ali nijedna joj nije ponudila ništa više od mlake podrške. Daes Dae’mar se u potpunosti rasplamsala i šepurenje i kočoperenje u pripremi za Elejnin uspon na presto - ili neuspeh da to učini - počeli su istoga časa kada je Rand pomenuo kako namerava da ta zemlja bude njena.

U Kairhijenu stotinu različitih političkih vetrova uvek duva u stotinu raznih pravaca. Ona nema vremena da nauči sve o svim stranama pre nego što preuzme presto. Sem toga, ako na nju budu gledali kao na nekoga ko igra igru, smatraće je nekim koga mogu da poraze. Ona mora naći način da zauzme Sunčev presto bez prevelikog mešanja u politiku tamošnjih plemićkih kuća.

Elejnina nosiljka škripala je dok se pela na vrh kule. Tamo je stajala Aludra s jednim od svojih prvih zmajeva. Bronzana cev bila je veoma duga i postavljena na drveni okvir. Cela ta naprava služila je samo za pokazivanje. Jedan drugi zmaj, u radnom stanju, bio je postavljen na sledeću kulu niz bedem. Bilo je to dovoljno daleko da Elejna ne bude u opasnosti ako nešto pođe po zlu.

Vitka Tarabonka kao da i ne razmišlja o tome da kraljici jedne strane zemlje daje u ruke oružje koje bi moglo da promeni čitav svet. Izgleda da Aludra jedino želi način da se oduži Seanšanima, ili je makar Met to tako objasnio. Elejna je provela neko vreme s tom ženom dok je putovala s Lukinom menažerijom, ali i dalje nije sigurna u to koliko može imati poverenja u nju. Narediće gazda Noriju da je drži na oku.

Naravno, to pod pretpostavkom da zmajevi rade. Elejna još jednom pogleda ljude okupljene ispod kule - i tek tada shvati koliko je zapravo visoko. Svetlosti!

Bezbedna sam, podsetila je sebe. Minino predviđanje. Mada nije kao da priča takve stvari Birgiti - više ne. A zaista je nameravala da prestane da dovodi sebe u opasnost. Ovo nije opasnost. Ne prava.

Skrenula je pogled da je ne bi obuzela vrtoglavica i pomnije se zagledala u zmaja. Bio je oblika velikog bronzanog zvona, premda duži i uži. Kao neka ogromna prevrnuta vaza. Elejna se nadobijala pisama od razdraženih gradskih zvonolivaca. Aludra je uporno zahtevala da njene porudžbine budu tačno po njenim merama i naterala je te ljude da tri puta ponovo izlivaju tu cev.

Kasno prethodne noći preko grada se proneo glasan prasak. Kao da se negde srušio kameni zid, ili udario grom. Elejna je toga jutra dobila poruku od Aludre.

Prva proba bila je uspešna, pisalo je. Dođi danas na gradski bedem radi pokazne vežbe.

„Veličanstvo", pozdravi je Aludra. „Ti si... dobro, da?“

„Biću dobro, Aludra", odgovori joj Elejna, pokušavajući da zadrži dostojanstvo. „Zmaj je spreman?"

„Jeste", kaza Aludra. Bila je u dugoj smeđoj haljini, a njena puštena crna talasasta kosa padala joj je sve do pojasa. Zašto danas nema pletenice? Aludri, izgleda, nije stalo do nakita i Elejna je nikada nije videla da ga nosi. Odred od pet ljudi iz Metove Družine Crvene ruke stajao je s njom, a jedan od njih je nosio nešto što je podsećalo na odžačarsku četku. Drugi je držao metalnu kuglu, a treći drveno burence.

Elejna je videla sličan odred na susednoj kuli. Neko tamo diže šešir i mahnu joj. Izgleda da je Met želeo da posmatra šta se dešava na kuli sa zmajem u radnom stanju. Lakomisleni čovek. Šta ako se ta stvar rasprsne kao cvet noći?

„Pokazivanje, onda", reče Aludra, „počećemo. Ovi ljudi ovde pokazaće ti šta se radi na drugoj kuli." Oklevala je, pa pogledao Elejnu. „Njeno veličanstvo, mislim da bi trebalo da je pridignemo da bi mogla da lepo vidi."

Nešto kasnije, našli su neke male kutije i postavili ih ispod nosiljke kako bi podigli Elejnu da može da vidi preko grudobrana. Činilo se kao da je na jednoj dalekoj padini nešto podignuto, mada je to bilo toliko daleko da Elejna nije mogla da razazna šta. Aludra izvadi nekoliko durbina pa pruži jedan Elejni, a jedan Birgiti.

Elejna prinese durbin i ugleda - krojačke lutke. Aludra je jedno pedesetak tih lutaka postavila u redovima na padini tog dalekog brda. Svetlosti! Odakle joj toliko? Elejna će verovatno dobiti neka oštro sročena pisma od krojača iz celog grada.

Met je obećao da će to zaista vredeti tog novca. Naravno, reč je o Metu. On baš i nije neko kome se može bespogovorno verovati.

Nije on izgubio neprocenjivi ter'angreal i uručio ga Senci u ruke, podsetila je samu sebe. Namrštila se. U torbici za pojasom nosila je još jedan odlivak lisičje glave. Bio je to jedan od tri koliko je za sada napravila. Ako će već biti vezana za krevet, mogla bi i da za to vreme radi nešto korisno. Sve bi je to daleko manje izluđivalo kada bi mogla da usmerava pouzdano i bez prekida.

Sva tri odlivka medaljona s lisičjom glavom radila su kao onaj prvi. Ne može da usmerava dok nosi jedan od njih, a neko moćno tkanje može da ih nadvlada. Zaista joj je potreban prvobitni medaljon da bi ga dalje izučavala.

„Vidiš, veličanstvo", ukočeno poče Aludra, kao da nije navikla na govore i pokazivanja, „da smo pokušali da stvorimo privid uslova pod kojima bi možda koristila zmajeve, da?"

Samo što ćemo umesto pedeset krojačkih lutaka imati stotinu hiljada Troloka, pomislila je Elejna.

„Sledeča kula, trebalo bi da je pogledaš", reče Aludra i pokaza.

Elejna okrenu durbin ka narednoj kuli niz bedem. Tamo je ugledala pet pripadnika Družine, u uniformama, kako čekaju s drugim zmajem. Met je gledao u tu stvar, pravo niz cev.

„Ovi su se malo obučili na zmajevima", nastavi Aludra. „Ali još ne deluju kako bih ja volela. Poslužiće, da?"

Elejna spusti durbin kada ljudi povukoše lažnu cev nazad - bila je postavljena na točkove - i malčice je podigoše prema nebu. Onaj s burencetom nasu u nju nekakav crni prašak, a onda drugi natrpa nekakav smotuljak u cev. Nakon toga treći čovek nabi onu dugu palicu sve do kraja cevi. On to ne drži odžačarsku četku, već nekakvu alatku za nabijanje.

„Ono mi Uči na prašak iz cvetova noći", kaza Birgita. Delovala je zabrinuto.

Aludra pogleda Zaštitnicu. „A otkud ti znaš šta je u nekom cvetu noći, Merion? Shvataš koliko je opasno otvarati ih, da?"

Birgita slegnu ramenima.

Aludra se namršti, ali više nije dobila nikakav odgovor, pa je umesto toga duboko uzdahnula i smirila se. „Ova naprava, ona je potpuno bezbedna. Pripremili smo drugog zmaja za pucanje, tako da neće biti opasnosti, da? Ali svejedno ne bi bilo opasnosti. Livenje je dobro, a moji proračuni, oni su savršeni."

„Elejna", poče Birgita, „i dalje mislim da bi bilo bolje kada bismo sve posmatrali s bedema. Bez obzira na to što ovaj pored nas neće biti upaljen."

„Nakon svega onoga kroz šta sam prošla da bih se ovamo popentrala?", upita je Elejna. „Ne, hvala. Aludra, možeš da nastaviš."

Nije obraćala pažnju na Birgitinu razdraženost. Da li Aludra zaista misli da može pogoditi jednu od onih tamo krojačkih lutaka svojom gvozdenom kuglom? Razdaljina je baš velika, a kugla tako mala - jedva šira od muškog pedlja. Je li Elejna sav taj napor uložila u nešto što će raditi lošije od katapulta?

Zmaj zvuči kao da može da baci tu kuglu na veću udaljenost, ali gromade koje katapulti bacaju daleko su veći.

Ljudi završiše. Preostali čovek prinese malu baklju fitilju koji je virio iz kugle i ubaci je u cev; onda okrenuše cev prema spoljašnosti.

„Vidiš?“, upita Aludra, tapšući po zmaju. „Tri čoveka je najbolje. Četiri je bezbednije, u slučaju da se jednome nešto desi. Ceo posao bi mogao da završi i samo jedan čovek, ali bi to bilo sporo."

Kada Aludra izvadi crvenu zastavu, ljudi se povukoše. Diže je, dajući znak onima na susednoj kuli. Elejna okrenu durbin prema njima. Jedan je nosio malu baklju. Met ga je posmatrao s radoznalim izrazom lica.

Aludra spusti zastavu. Vojnik prinese baklju zmaju.

Prasak koji usledi beše tako snažan da Elejna poskoči. Bio je oštar kao grmljavina, a u daljini je čula nešto nalik na njegov odjek. Prinese ruku nedrima, pa se seti da udahne.

Jedan deo padine bio je raznesen i zemlja i prašina rasuli su se na sve strane. Tle kao da se zatreslo! Bilo je to kao da je neka Aes Sedai pokidala zemlju tkanjem, ali Jedna moć se uopšte nije koristila.

Aludra je delovala razočarano. Elejna prinese durbin oku. Prasak je promašio krojačke lutke za dobrih dvadeset koraka, ali je napravio rupu u zemlji jedno pet koraka široku. Da li se te kugle rasprskavaju kao cvetovi noći, pa dovode do toga? Taj uređaj nije samo poboljšani katapult, već nešto drugo. Reč je o nečemu što je u stanju da zarije gvozdenu kuglu u tle takvom silinom da kugla napravi rupu, a onda se možda i rasprsne.

Ma, mogla bi da poreda te zmajeve po čitavom zidu! Kada bi svi opalili odjednom...

Aludra opet diže zastavu; Elejna je durbinom gledala kako ljudi na susednoj kuli čiste, pa opet pune cev. Met je poklopio uši i mrštio se, zbog čega se Elejna nasmešila. Zaista je trebalo da posmatra s njene kule. Postupak punjenja zmaja trajao je veoma kratko, možda tri minuta. A Aludra je još kazala kako namerava da se to odvija i brže?

Aludra je napisala niz naređenja i glasnikom ih poslala ljudima na drugoj kuli. Neznatno su pomerili zmaja. Ona mahnu zastavom, a Elejna se pripremi za novi prasak - ali svejedno poskoči kada se začu.

Ovoga puta, prasak je pogodio tačno u metu, pravo u središte poredanih krojačkih lutki. Njihova razmrskana parčad razleteše se po vazduhu. Hitac je uništio pet ili šest lutaka i oborio na zemlju dobrih desetak.

Sa sposobnošću da otvara vatru na svaka dva minuta, da pogađa tako daleko u metu i nanosi toliko razaranje, ta oružja će biti smrtonosna. Možda koliko i damane. Birgita je i dalje posmatrala kroz durbin šta se dešava. Premda joj je lice bilo bezizrazno, Elejna je osećala njenu zapanjenost.

„Oružje, ti si zadovoljna njim?“, upita Aludra.

„Jesam, zadovoljna sam njim, Aludra“, smešeći se odgovori Elejna. „Veoma sam zadovoljna. Čitav grad ti stoji na raspolaganju, kao i čitav Andor. U Andoru ima još nekoliko zvonolivaca.“ Pogleda iluminatorku. „Ali moraš nacrte držati u tajnosti. Poslaću gardiste s tobom. Ne smemo dopustiti da neki zvonolivac pomisli koliko bi mu se isplatilo da pobegne od kuće i proda svoje znanje našim neprijateljima."

„Sve dok to ne stigne do Seanšana", odgovori Aludra, „ne marim."

„Pa, ja marim", odvrati Elejna. „I ja ću se starati da se te stvari upotrebe kako treba. Aludra, hoću da mi se zakuneš."

Žena uzdahnu, ali popusti. Elejna nije imala nameru da ih upotrebi protiv ma koga drugog do Troloka i Seanšana. Ali kada je reč o njenoj zemlji, osećaće se mnogo sigurnije znajući da ih samo ona ima na raspolaganju.

Nasmeši se razmišljajući o tome, veoma teško suzbijajući uzbuđenost koju je osećala. Birgita naposletku spusti durbin. Bila je... ozbiljna.

„Šta je bilo?", upita Elejna dok su gardisti naizmenično uzimali njen durbin i posmatrali razaranje. Osećala je nekakvu čudnu gorušicu. Da nije pojela nešto pokvareno za ručak?

„Svet se upravo promenio, Elejna", odgovori Birgita, odmahujući glavom tako da se njena duga pletenica malčice njihala. „Upravo se znatno promenio. Muči me neki užasan osećaj da je to samo početak."