Tornjevi ponoći

7 Lakše od pera

Vazduh je noću delovao spokojnije, mada je grmljavina i dalje upozoravala Lana da nešto nije kako treba. U nedeljama koje je proveo putujući s Bulenom, ta oluja na nebu kao da je postajala sve tmurnija.

Nakon jahanja ka jugu, nastavili su ka istoku; sada su negde blizu granica između Kandora i Saldeje, na Ravnici kopalja. Visoka krševita brda - strmih padina poput tvrđava - dizala su se oko njih.

Možda su promašili granicu. Na tim zabačenim putevima često nema belega, a planine ne mare za to koja država pokušava da polaže pravo na njih.

„Gazda Andra“, javi se Bulen iza njega. Lan mu je kupio konja, jednu prašnjavu belu kobilu. I dalje je vodio svog tovarnog konja, Izviđača.

Bulen ga sustiže. Lan je zahtevao da ga oslovljava sa „Andra“. Dovoljno je loše to što ima jednog sledbenika. Ako niko ne zna ko je on, niko ne može ni da traži da pođe s njim. Bulenu ima da zahvali što ga je upozorio na ono što je Ninaeva uradila - pa makar i nenamerno. Zbog toga duguje tom čoveku.

Ali Bulen baš voli da priča.

„Gazda Andra", nastavi Bulen. „Mogu li da predložim da skrenemo južno kod raskršća Berndt? Znam jednu gostionicu u tom smeru gde se služe najbolje prepelice. Mogli bismo da opet skrenemo na istok na putu koji vodi ka Južnom Metleru. To je mnogo lakši put. Jedan moj rođak ima farmu na tom putu - to mi je rođak s majčine strane - pa bismo mogli da...“

„Nastavićemo ovuda“, reče mu Lan.

„Ali Južni Metler je mnogo bolji put!“

„Pa je stoga daleko prometniji, Bulene."

Bulen uzdahnu, ali zaćuta. Hadori na glavi mu dobro stoji, a pokazao se iznenađujuće umešnim s mačem. Lan već duže nije imao nadarenijeg učenika.

Mrak je - zbog onih planina tu noć pada rano. U poređenju s krajevima blizu Pustoši, takođe je i hladno. Nažalost, tu je zemlja prilično dobro nastanjena. Staviše, jedno sat vremena nakon što su prošli raskršće, stigli su do gostionice kroz čije se prozore još videla svetlost.

Bulen čežnjivo pogleda ka njoj, ali Lan samo produži. Mahom putuju noću, da ne bi bili primećeni.

Tri čoveka sedela su ispred gostionice i pušila lule u mraku. Dim oštrog mirisa promicao je vazduhom pored prozora. Lan nije obraćao pažnju na njih sve dok njih trojica - kao jedan - nisu prestali da puše. Odvezali su konje sa stuba pored gostionice.

Divota, pomislio je Lan. Razbojnici koji drže na oku drum, tražeći umorne putnike. Pa, ta trojica ne bi trebalo da su previše opasna. Kasom su pojahali iza Lana. Neće ga napasti sve dok se ne udalje od gostionice. Lan pruži ruku da olabavi mač u kanijama.

„Milostivi", žurno mu reče Bulen, osvrćući se. „Dvojica od one trojice nose hadori."

Lan se osvrnu tako hitro da se plašt zavijori oko njega. Ona trojica su se približila, ali nisu se zaustavljala, već obiđoše njega i Bulena.

Lan ih je gledao kako prolaze. „Andere?" pozva on. „Šta to radiš?"

Jedan od te trojice - vitak čovek opasnog izgleda - samo se osvrnu; lepo se videlo kako mu hadori drži dugu kosu. Godine su prošle otkad je Lan video Andera. Izgleda da se napokon odrekao svoje kandorske uniforme; nosio je tamni crni plašt i kožnu lovačku odeću ispod njega.

„A, Lane", kaza Ander kada sva trojica zauzdaše konje. „Nisam te primetio."

„Siguran sam da nisi", ravnim glasom odbrusi Lan. „A ti, Nazare? Skinuo si hadori kada si bio mladić. Sada si ga opet stavio?"

„Ja radim šta ja hoću", odreza Nazar. Već je star - mora da je prevalio sedamdesetu - ali nosi mač na sedlu. Kosa mu je potpuno osedela.

Treći čovek, Rakim, nije Malkijerac. Ima kose oči jednog Saldejca, pa je slegnuo ramenima gledajući Lana, izgledajući pomalo posramljeno.

Lan se dodirnu po čelu, sklapajući oči dok su ta trojica nastavljala da jašu ispred njega. Kakvu to glupu igru igraju? Nije bitno, pomisli Lan otvorivši oči.

Bulen zausti da nešto kaže, ali Lan ga pogledom ućutka. Krenu na jug, sišavši s puta i pošavši jednom stazicom.

Nedugo potom, začu prigušeni bat kopita iza sebe. Lan se okrenu i ugleda trojicu kako jašu iza njega, pa zauzda Mandarba i stisnu zube. „Neću da razvijem Zlatnog ždrala!“

„Nismo ni rekli da hoćeš“, reče mu Nazar. Trojica ga opet obiđoše i projahaše dalje.

Lan mamuznu Mandarba i potera ga za njima. „Onda prestanite da me pratite."

„Koliko ja znam, mi smo ispred tebe“, odvrati mu Ander.

„Krenuli ste ovuda za mnom", optuži ga Lan.

„Drumovi nisu u tvom vlasništvu, Lane Mandragorane", odbrusi mu Ander. Pogleda Lana, a lice mu je bilo skriveno mrakom. „Ako nisi primetio, više nisam dečak kojeg je heroj Salmarne pre sveg onog vremena grdio. Postao sam vojnik, a vojnici su neophodni. Stoga ću jahati kuda ja hoću."

„Naređujem vam da se vratite", kaza Lan. „Nađite neki drugi put koji vodi ka istoku."

Rakim se nasmeja; glas mu je i dalje promukao, čak i nakon svih onih godina. „Lane, ti više nisi moj kapetan. Zašto bih se pokoravao tvojim naređenjima?" Ostali se zasmejaše.

„Naravno, pokoravali bismo se kralju", primeti Nazar.

„Da", saglasi se Ander. „Ako bi nam on nešto naredio, možda bismo se i pokorili. Ali ja ovde ne vidim kralja. Sem ako grešim."

„Ne može da postoji kralj palog naroda", odvrati Lan. „Nema kralja bez kraljevstva."

„A eto tebe kako jašeš", reče Nazar, povlačeći uzde. „Jašeš u svoju smrt u zemlji za koju tvrdiš da nije kraljevstvo."

„To mi je sudbina."

Trojica slegnuše ramenima, pa poteraše konje ispred njega.

„Ne budite budale", kaza Lan glasa tihog dok je zauzdavao Mandarba. „Ovaj put vodi u smrt."

„Smrt je lakša od pera, Lane Mandragorane", osvrnu se i doviknu mu Rakim. „Ako jašemo samo u smrt, onda će ovaj put biti lakši nego što sam mislio!"

Lan stisnu zube, ali šta može da radi? Da ih svu trojicu ubije od batina i ostavi pored druma? Mamuznu Mandarba.

Dvojica su se pretvorila u petoricu.

Galad nastavi da doručkuje, primetivši da je Dete Bajar došao da razgovara s njim. Obrok je bio jednostavan: obična kaša umešana sa šačicom suvog grožđa. Ako svi vojnici jedu jednostavno, nema zavisti među njima. Neki lordovi kapetani zapovednici imali su običaj da jedu daleko bolje od svojih ljudi. Galad to ne može, kada tako mnogo ljudi na svetu gladuje.

Dete Bajar je kod ulaza u Galadov šator čekao dozvolu da priđe. Ispijeni čovek upalih obraza nosio je beli plašt i dolamu preko verižnjače.

Galad nakon nekog vremena spusti kašiku i klimnu Bajaru. Vojnik priđe stolu i stade da čeka, i dalje u stavu mirno. U Galadovom šatoru nije bilo nikakvog skupocenog nameštaja. Njegov mač - Valdin mač - malčice isukan, stajao je na jednostavnom drvenom stolu pored drvene zdele iz koje je maločas jeo. Čaplje na sečivu virile su iz kanija, a u uglačanom čeliku odražavala se Bajarova prilika.

„Govori", kaza Galad.

„Moj lorde kapetane zapovedniče, imam još vesti o onoj vojsci", reče Bajar. „Blizu su mesta koje su zarobljenici odredili i nalaze se nekoliko dana iza nas."

Galad klimnu. „Nose steg Geldana?"

„Pored barjaka Majena." Bajaru su oči grozničavo sevale. „I vučju glavu, premda izveštaji kažu da su je kasno juče skinuli. Zlatooki jeste tamo. Naši izviđači su sigurni u to."

„Je li zaista ubio Bornhaldovog oca?"

„Da, moj lorde kapetane zapovedniče. Poznato mi je to stvorenje. On i njegova vojska potiču iz mesta zvanog Dve Reke."

„Dve Reke?", upita Galad. „Baš čudno koliko često slušam o tom mestu u poslednje vreme. Zar nije i Al’Tor odade?"

„Tako se priča", odgovori Bajar.

Galad se počeša po bradi. „Tamo uzgajaju dobar duvan, Dete Bajare, ali nisam čuo da uzgajaju vojske."

„To je mračno mesto, moj lorde kapetane zapovedniče. Dete Bornhald i ja proveli smo tamo neko vreme prošle godine; mesto je krcato Prijateljima Mraka."

Galad uzdahnu. „Zvučiš kao Ispitivač."

„Moj lorde kapetane zapovedniče", iskreno nastavi Bajar, „milostivi, preklinjem te da mi veruješ. Ovo nije obično nagađanje. Ovo je nešto drugo."

Galad se namršti, a onda pokaza na drugu stolicu pored svog stola. Bajar sede.

„Objasni šta to hoćeš da kažeš", reče mu Galad. „I ispričaj mi sve što znaš o tom Perinu Zlatookom."

Perin je pamtio vreme kada je mogao da se zadovolji jednostavnim doručkom koji se sastojao od hleba i sira. Više nije tako. Možda je to zbog njegovog odnosa s vukovima, ili možda mu se ukus s vremenom promenio. Ovih dana on žudi za mesom, naročito ujutru. Ne može baš uvek da ga dobije - i to je u redu. Ali obično ne mora ni da ga traži.

Danas je tako. Ustao je, umio se i zatekao sluškinju kako ulazi s velikim parčetom sočne šunke, koja se još pušila. Nije bilo pasulja, nije bilo povrća. Nije bilo moče. Samo šunka, istrljana solju i ispečena na vatri, s dva kuvana jajeta pored nje. Služavka spusti hranu na sto, pa ode.

Perin obrisa ruke, pređe preko čilima prostrtog po podu šatora i udahnu miris šunke. Delimično se oseća kao da bi trebalo da se okrene od nje, ali nije mogao. Ne kada je tu pred njim. Sede, uze nož i viljušku i navali.

„I dalje mi nije jasno kako možeš to da jedeš za doručak", reče mu Faila izlazeći iz odaje za kupanje u njihovom šatoru i brišući ruke o peškir. Njihov veliki šator imao je nekoliko delova odvojenih zastorima. Ona je bila u jednoj od svojih neupadljivih sivih haljina, savršenoj jer nije skretala pažnju s njene lepote. Haljina je bila naglašena širokim crnim opasačem - naredila je da se svi njeni zlatni opasači odnesu, ma koliko bili lepi. On je predložio da joj nađe neki koji joj se više sviđa, a njoj kao da je na taj predlog pozlilo.

„To je hrana", odgovori joj Perin.

„Vidim", odgovori ona i frknu, gledajući svoj odraz u ogledalu. „A šta si mislio da sam htela da kažem? Da je to kamen?"

„Mislio sam", odgovori joj Perin između zalogaja, „da je hrana hrana. Zašto bi trebalo da mi bude stalo do toga da za doručak jedem nešto drugačije nego za ostale obroke?"

„Zato što je to čudno", odgovori mu ona, pa stavi na sebe vrpcu s jednim plavim kamičkom. Pogleda se u ogledalo, pa se okrenu, a široki rukavi njene haljine saldejskog kroja zašuštaše. Zastade pored njegovog tanjira i namršti se. „Doručkovaću sa Alijandrom. Pozovi me ako bude nekih vesti."

On klimnu glavom i proguta zalogaj. Zašto bi neko trebalo da jede meso u podne, a da ga ne jede za doručak? To nema nikakvog smisla.

Rešio je da nastavi da logoruje pored Džehanskog druma. Šta mu drugo preostaje, kada je čitava vojska Belih plaštova neposredno ispred njega, između njegovog logora i Lugarda. Njegovim izviđačima je potrebno vreme da procene opasnost. On je mnogo proveo razmišljajući o onim neobičnim prizorima kakvi su mu se ukazali, o vukovima koji jure ovcu prema nekoj zveri i Faili koja hoda prema litici. Nije mogao da razluči šta znače, ali imaju li nekakve veze sa Belim plaštovima? Njihova pojava uznemirava ga više nego što on želi da prizna, ali ipak gaji malu nadu da će se oni pokazati nebitnim i da ga neće previše usporiti.

„Perine Ajbara", začu se nečiji glas ispred šatora. „Dozvoljavaš li mi da uđem?"

„Uđi, Gaule", glasno odvrati Perin. „Moj hlad je tvoj."

Visoki Aijel uđe u šator. „Hvala ti, Perine Ajbara", kaza, pa pogleda šunku. „Prava gozba. Slaviš li nešto?"

„Ništa sem doručka."

„To je silna pobeda", kroz smeh mu kaza Gaul.

Perin odmahnu glavom. Aijelski smisao za šalu. Prestao je i da pokušava da ga razume. Gaul sede na tle, a Perin uzdahnu u sebi pre nego što uze svoj tanjir i krenu da sedne na tepih naspram Gaula. Onda spusti tanjir u krilo i nastavi da jede.

„Ne moraš da sediš na podu zbog mene", reče mu Gaul.

„Ne radim to zato što moram, Gaule."

Gaul klimnu.

Perin odseče još jedan zalogaj. Ovo bi bilo daleko lakše kada bi zgrabio celu šunku i počeo zubima da otkida komade mesa. Vukovima je jednostavnije da jedu. Pribor za ručavanje. Čemu to?

Zastade zbog takvih misli. On nije vuk i ne želi da razmišlja kao vuk. Možda bi trebalo da počne da jede voće za doručak, kao što je Faila kazala. Namršti se, pa se vrati mesu.

„Borili smo se protiv Troloka u Dvema Rekama" reče Bajar tišim glasom. Galadova kaša se zaboravljena ohladila na stolu. „Nekoliko desetina ljudi u našem logoru može to da potvrdi. Ubio sam nekoliko tih zveri sopstvenim inačem."

„Troloci u Dvema Rekama?“, upita Galad. „To je stotinama liga daleko od Krajina!"

„Svejedno su bili tamo", reče Bajar. „Gospodar kapetan zapovednik Nijal mora da je sumnjao u to. Poslati smo tamo po njegovom naređenju. Znaš da Pedron Nijal ne bi delao bez osnova."

„Da. Saglasan sam. Ali Dve Reke?"

„Zaista su prepune Prijatelja Mraka", kaza Bajar. „Bornhald ti je ispričao o Zlatookom. U Dvema Rekama, taj Perin Ajbara je razvio steg drevnog Maneterena i okupio vojsku seljaka. Uvežbani vojnici možda se rugaju seljacima koji su na silu naterani u vojnu službu, ali ako se sakupi veliki broj njih, mogu da budu veoma opasni. Neki su naročito vešti sa štapom ili lukom."

„Svestan sam toga“, bezizražajno odgovori Galad, sećajući se jedne naročito neprijatne pouke koju je jednom dobio.

„Taj čovek, taj Perin Ajbara“, nastavi Bajar. „On je Nakot Senke - to je jasno kao dan. Zovu ga Zlatooki zato što mu oči jesu zlatne, a ne neke nijanse znane ljudima. Bili smo sigurni da Ajbara dovodi Troloke i da ih koristi kako bi naterao narod Dveju Reka da se pridruži njegovoj vojsci. Na kraju nas je oterao odatle. A sada je ovde, pre nas.“

Slučajnost, ili nešto više?

Bajar očigledno ima slične stvari na umu. „Moj gospodaru kapetane zapovedniče, možda je trebalo da ovo pomenem ranije - ali Dve Reke nisu moje prvo iskustvo s tim stvorom Ajbarom. On je ubio dva deteta na jednom zaboravljenom putu u Andoru pre dve godine. Tada sam putovao sa Bornhaldovim ocem. Susreli smo se sa Ajbarom u jednom bivaku pored puta. Trčao je s vukovima kao luđak! Ubio je dvojicu pre nego što smo stigli da ga savladamo, a onda je pobegao u mrak nakon što smo ga zarobili. Moj lorde, trebalo je da bude obešen."

„Ima drugih koji to mogu da potvrde?" upita Galada.

„Može Dete Oratar. A Dete Bornhald može da potvrdi ono što smo videli u Dvema Rekama. Zlatooki je bio i u Falmeu. Trebalo bi da bude priveden pravdi samo zbog onoga što je tamo učinio. To je jasno. Svetlost nam ga je predala u ruke.“

„Siguran si da su naši ljudi s Belim plaštovima?", upita Perin.

„Nisam mogao da im vidim lica", odgovori Gaul, „ali Elijas Mačera ima veoma oštar vid. Kaže da je siguran da je video Bazela Gila."

Perin klimnu. Elijas zlatnim očima vidi oštro koliko i Perin.

„Sulin i njeni izviđači imaju slične izveštaje", nastavi Gaul, prihvatajući pehar piva nasutog iz Perinovog ibrika. „S vojskom Belih plaštova ide i veliki broj kola, veoma nalik onima koje smo mi poslali ispred nas. To je otkrila jutros, ali me je zamolila da ti te reči prenesem kada se probudiš, pošto zna da su mokrozemci plahoviti kada ih uznemire ujutru.“ Gaul očigledno nema predstave da vređa. Perin je mokrozemac. Mokrozemci su plahoviti, makar po aijelskom mišljenju. Stoga - Gaul samo ističe opšteprihvaćenu činjenicu.

Perin odmahnu glavom, pa isproba jedno jaje. Bilo je prekuvano, ali jestivo. „Je li Sulin prepoznala nekoga?"

„Ne, premda je videla neke gai'šaine", odgovori Gaul. Međutim, Sulin je Devica, pa bi možda trebalo da pošaljemo nekoga da potvrdi to što je rekla - nekoga ko neće zahtevati da nam pere rublje."

„Muke sa Bain i Čijad?“, upita Perin.

Gaul se namršti. „Kunem se, te žene će me dovesti do ludila. Zar se može od bilo kog muškarca očekivati da trpe takve stvari? Skoro da je bolje da imaš lično Slepnika za gai'šaina nego njih dve.“

Perin se zasmeja.

„No zarobljenici deluju neozleđeno i zdravo. U izveštaju ima još nečega. Jedna od Devica je videla zastavu kako se vijori nad logorom, koja joj je delovala kao da se razlikuje od drugih, pa ju je nacrtala za tvog pisara Sebana Balvera. On kaže kako to znači da je lično gospodar kapetan zapovednik s tom vojskom."

Perin pogleda poslednje parče šunke. To nisu dobre vesti. Nikada nije upoznao gospodara kapetana zapovednika, ali jednom prilikom se jeste sreo s jednim od lordova kapetana Belih plaštova. To je bila noć kad je Skakač poginuo - noć koja Perina muči već dve godine.

Bila je to noć kada je prvi put nekoga ubio.

„Šta ti je još potrebno?" Bajar se nagnu prema njemu, a njegove upale oči zaplamteše od žara. „Imamo svedoke koji su videli kako je taj čovek ubio dvojicu naših! Zar ćemo ga pustiti da prođe pored nas kao da je nevin?"

„Ne", reče Galad. „Ne, tako mi Svetlosti - ako je to što kažeš tačno, onda ne možemo da okrenemo leđa tom čoveku. Naša dužnost je da podarimo pravdu onima kojima je učinjeno zlo."

Bajar se nasmeši, delujući željno. „Zatvorenici su otkrili da se kraljica Geldana njemu zavetovala na vernost."

„To bi moglo da znači nevolju."

„Ili priliku. Možda je Geldan upravo ono što je Deci potrebno. Novi dom - mesto da se povratimo. Pominješ Andor, moj gospodaru kapetane zapovedniče, ali koliko će nas dugo tamo trpeti? Govoriš o Poslednjoj bici, ali ona je možda mesecima daleko. Šta ako oslobodimo čitavu državu iz šaka jednog strašnog Prijatelja Mraka? Zacelo će kraljica - ili njen naslednik - osećati da nam duguje zahvalnosti."

„Pod pretpostavkom da možemo da porazimo tog Ajbaru."

„Možemo. Naša vojska je manja od njegove, ali većina njegovih vojnika su seljaci."

„Upravo si istakao da seljaci umeju da budu opasni", primeti Galad. „Ne bi trebalo da ih potcenjujemo."

„Da, ali znam da ih možemo poraziti. Istina, mogu da budu opasni - ali slomiće se pred jurišom Dece. Ovoga puta - napokon - Zlatooki neće moći da se sakrije iza svojih bednih seoskih utvrda ili saveznika sakupljenih s koca i konopca. Više nema izgovora."

Je li to deo onoga što znači biti ta veren? Zar Perin ne može da pobegne od te noći od pre dve godine? On spusti tanjir, osećajući mučninu.

„Jesi li dobro, Perine Ajbara?", upita Gaul.

„Samo razmišljam." Beli plaštovi ga neće ostaviti na miru, a Šara će - spaljena da je - nastaviti da ih baca na njegov put sve dok ne završi s njima. „Kolika im je vojska?", upita Perin.

„Među njima je dvadeset hiljada vojnika", odgovori Gaul. „Ima i nekoliko hiljada drugih koji verovatno nikada nisu uhvatili koplje u ruke."

Sluge i logorski sledbenici. Gaul je dobro pazio da mu se ne čuje smeh u glasu, ali Perin ga je osećao u njegovom mirisu. Među Aijelima će skoro svi - sem kovača - uzeti koplje u ruke ako su napadnuti. Činjenica da mnogi mokrozemci nisu u stanju da se brane Aijele ili zbunjuje ili dovodi do besnila.

„Njihova vojska je velika", nastavi Gaul, „ali naša je veća. A oni sa sobom nemaju algai’d’sisvaje, Aša’mane, niti ma koga ko može da usmerava, ako Seban Balver nije pogrešio. On se izgleda veoma dobro razume u te Bele plaštove."

„U pravu je. Beli plaštovi mrze Aes Sedai i misle da su svi koji koriste Jednu moć zapravo Prijatelji Mraka."

„Dakle, napašćemo ga?“, upita Bajar.

Galad ustade. „Nemamo izbora. Svetlost nam ga je predala u ruke. Ali potrebno nam je da se bolje obavestimo. Možda bi trebalo da odem pred tog Ajbaru i da mu stavim do znanja kako smo zarobili njegove saveznike, pa da nakon toga zahtevam da se njegova vojska susretne s nama na bojnom polju. Radije bih ga izvukao negde gde mogu da iskoristim konjicu."

„Šta želiš, Perine Ajbara?", upita Gaul.

Šta želi? Kamo sreće da može da odgovori na to.

„Pošalji još izviđača", odgovori Perin. „Nađi nam bolje mesto za logor. Ponudićemo pregovore, ali nema nade da Gila i ostale ostavi u rukama Belih plaštova. Pružićemo Deci priliku da nam vrate naše ljude. Ako to ne učine... pa, videćemo."