Tornjevi ponoći

8 Cura sa sedam pruga

Met je sedeo na izanđalom tronošcu, ruku naslonjenih na šank od tamnog drveta. U vazduhu se osećao lep miris - na pivo, dim i krpu koja je veoma skoro obrisala šank. To mu se dopada. Ima nečeg spokojnog u vezi s dobrom i bučnom krčmom, koja je čista. Pa, čista koliko je to razumno. Niko ne voli previše čistu krčmu. Ako je previše čista, onda deluje kao da je nova. Kao neobučeni kaput ili još nezapaljena lula.

Met je u desnoj šaci obrnuo presavijeno pismo. To pismo, na debeloj hartiji, bilo je zapečaćeno grumenom krvavocrvenog voska. Nosi ga sa sobom tek kratko, ali već mu je pokidalo živaca kao neka žena. Pa, možda ne kao Aes Sedai, ali kao ma koja druga žena. I to je dovoljno.

Prestade da prevrće pismo i pokuca po šanku. Neka je Verin spaljena zbog toga što mu je to učinila! Drži ga za reč kao ribu na udici.

„Pa, gazda Grimizni?" upita ga krčmarica. U poslednje vreme, on se služi tim imenom. Najbolje je da bude oprezan. „Hoćeš li novu turu ili ne?“ Krčmarica se nagnu ispred njega i prekrsti ruke. Meli Kreb je bila lepa žena, okruglastog lica i tamnoriđe kose s veoma ljupkim kovrdžama. Met bi joj se nasmešio najbolje što ume - nema žene koja se ne bi istopila pred njegovim najlepšim osmehom - ali sada je oženjen čovek. Ne može da slama srca; to ne bi bilo u redu.

Mada, kada se nagnula prema njemu, pokazala je jedra nedra. Ona je niska žena, ali je zato deo iza šanka izdignut. Da, baš lepa nedra. Činilo mu se da bi pristala na malo ljubakanja, možda u jednoj sobici u zadnjem delu krčme. Naravno, Met više ne gleda žene - ne na taj način. Ne razmišlja o tome da će on da je ljubi. Možda bi Talmanes mogao. On je toliko ukočen da bi mu dobro ljubljenje i maženje veoma prijalo.

„Pa?“, upita Meli.

„Šta bi ti da si na mom mestu, Meli?“ Njegova prazna krigla stajala je ispred njega, sa ostacima pene na rubu.

„Naručila bih još jednu turu“, smesta odgovori ona. „Za celu krčmu. To bi bilo baš velikodušno od tebe. Narod voli velikodušne ljude."

„Mislio sam - u vezi s pismom."

„Obećao si da ga nećeš otvoriti?'*, upita ona.

„Pa, ne baš. Obećao sam da ću postupiti u skladu sa onim što piše u tom pismu ako ga budem otvorio."

„Dao si reč, je li?"

On klimnu.

Ona mu na to zgrabi pismo iz ruke tako brzo da on uzviknu. Smesta pruži ruku da ga vrati, ali ona ustuknu i prevrnu ga u prstima. Met se suzdrža da opet ne posegne za njim; ranije se često igrao te igre uzimala-davala, pa nema namere da ispadne budala. Nema ničeg što žena voli više od toga da natera muškarca da mu bude nelagodno. Ako je čovek pusti da to uradi, samo će nastaviti.

Svejedno, počeo je da se preznojava. „Vidi, Meli...“

„Mogla bih da ga otvorim umesto tebe“, kaza mu ona, pa se nasloni na zid s druge strane šanka i zagleda u pismo. Neko u blizini zatraži još jedan krčag piva, ali ona mu samo odmahnu. Taj čovek pocrvenelog nosa svejedno je delovao kao da mu je dosta. Melina krčma je dovoljno posećena da ona drži šest služavki da se staraju o gostima. Neka od njih će se već postarati za njega. „Mogla bih ja da ga otvorim", nastavi ona da priča Metu, „pa da ti kažem šta je unutra."

Krvavi pepeo! Ako to uradi, on će morati da postupi kako mu je naloženo u pismu. Šta god da u njemu krvavo piše! Mora samo da sačeka nekoliko nedelja, pa će biti slobodan. Može da čeka toliko dugo. Zaista može.

„To ne bi valjalo", odgovori Met i lecnu se kada ona gurnu palac u pismo kao da će polomiti pečat. „Meh, svejedno bih morao da postupim kako unutra piše. Nemoj to da radiš. Pazi!"

Ona mu se nasmeši. Njena krčma, Cura sa sedam pruga, jedna je od najboljih u zapadnom delu Kaemlina. Pivo jakog ukusa, kockanje kada je čoveku do kocke - i nigde pacova. Verovatno ne žele da ih Meli uzme na zub. Svetlosti, ali ta žena ume da natera čoveka da pocrveni toliko da mu brkovi otpadnu s lica, a da se sama čak i ne potrudi previše.

„Nisi mi rekao od koga je to pismo“, kaza mu Meli, okrećući ga. „Ona ti je ljubavnica, zar ne? Uplela te je u kučine?"

Drugi deo te rečenice sasvim je tačan - ali ljubavnica? Verin? Bilo je to toliko besmisleno da se Met zasmejao. Ljubljenje Verin bilo bi otprilike jednako zabavno kao ljubljenje nekog lava. Čak bi radije odabrao lava. Manja je verovatnoća da bi ga lav ugrizao.

„Meli, dao sam reč“, kaza Met, pokušavajući da ne pokaže koliko je uznemiren. „Nemoj da si to otvorila."

„Ja nisam dala nikakvu reč", odvrati ona. „Možda ću ga pročitati, pa ti neću reći šta piše. Samo ću ti povremeno davati naznake, kao ohrabrenje."

Pogleda ga i nasmeši se punim usnama. Da, jeste lepa. Nije lepa kao Tuon, s njenom prelepom kožom i krupnim očima. A Meli je ipak lepa, a naročito su lepe te njene usne. To što je oženjen znači da ne može da gleda te usne, ali može da joj uputi svoj najlepši osmeh. Ovoga puta za njim postoji potreba, mada može da joj slomi srce. Ne sme joj dozvoliti da otvori to pismo.

„Meli, to je isto", pokuša da je pridobije. „Ako otvoriš to pismo, a ja ne uradim ono što u njemu piše, moja reč gubi svaku vrednost." A onda uzdahnu, shvativši da postoji jedan način da vrati to pismo u svoje ruke. „Meli, žena koja mi je to pismo dala jeste Aes Sedai. Ne želiš da naljutiš Aes Sedai, zar ne?"

„Aes Sedai?" Meli je odjednom delovala željno. „Oduvek sam se nosila mišlju da odem u Tar Valon i vidim da li bi me primile." Pogleda pismo, kao da je još radoznalija u vezi s njegovim sadržajem.

Svetlosti! Ta žena je blesava. Met je mislio da je pametnija. Trebalo je da zna da nije. Poče da se još više preznojava. Može li da dohvati to pismo? Ona ga drži uza se...

Odjednom ga je spustila na šank ispred njega. Jednim prstom je i dalje držala pismo, tačno po sredini pečata. „Upoznačeš me s tom Aes Sedai kada je sledeći put budeš video."

„Ako je budem video u Kaemlinu", odgovori Met. „Obećavam."

„Mogu li da ti verujem da ćeš održati reč?"

On je razdraženo pogleda. „Meli, o čemu smo vodili čitav ovaj krvavi razgovor?"

Ona se zasmeja, pa se okrenu i ostavi pismo na šanku, te ode da usluži krezubog čoveka koji je i dalje tražio još piva. Met zgrabi pismo i pažljivo ga tutnu u džep kaputa. Krvava žena. Jedini način da on ne upadne u spletke Aes Sedai jeste da nikada ne otvori to pismo. Pa, ne baš u potpunosti. Mnoge Aes Sedai spletkare oko Meta; izlaze mu na uši. Ali samo bi čovek koji umesto mozga ima piljevinu hteo da mu se na glavu popne još jedna.

Met uzdahnu, pa se okrenu na tronošcu. U tu krčmu dolaze različiti ljudi. Kaemlin je u poslednje vreme pun kao oko i samo što ne počne da puca po šavovima. Zbog toga je krčma veoma posećena. U jednom uglu, neki seljaci u kaputima iskrzanih okovratnika sedeli su i kockali se. Met je ranije odigrao nekoliko partija s njima i platio piće njihovim novcem, ali mrzi da se kocka u bakrenjake.

Jedan čovek grubog lica sedeo je u uglu i nastavljao da pije - ispred njega je sada sigurno četrnaest praznih krigli - dok su ga njegovi sadrugovi bodrili. Nekoliko plemića sedelo je izdvojeno od ostalih gostiju, a on bi ih pitao da se kockaju s njim samo da im na licu nisu bili takvi izrazi da bi se i mečke poplašile. Mora da su bili na pogrešnoj strani u Ratu za nasleđe.

Met je bio u crnom kaputu s čipkom na rubovima rukava. Samo malo čipke - i to bez veza. Nevoljno je ostavio šešir širokog oboda u logoru, i pustio je da mu izraste brada od nekoliko dana. To ga svrbi kao da ima buve i izgleda kao krvava budala, ali zbog te brade ga je teže prepoznati. Pošto svaki lopov u gradu ima njegovu sliku, najbolje je igrati na sigurno. Voleo bi da mu to što je ta’veren pomogne da se izvuče iz toga, ali ne može se osloniti na to. Koliko je za sada mogao da vidi, to što je ta’veren nije dobro ni za šta.

Šal je pribio uz grlo i zakopčao kaput, digavši visoki okovratnik skoro do brade. Već je jednom umro - prilično je siguran u to - pa mu se ne žuri da to opet isproba.

Jedna lepa služavka prođe pored njega, vitka i širokih kukova, s dugom tamnom kosom koju je pustila da joj pada niz leđa. Pomerio se u stranu i pustio da njegova prazna krigla deluje usamljeno i upadljivo na šanku, a ona mu je sa osmehom prišla da je napuni. Iscerio joj se i dao bakrenjak kao napojnicu. On je oženjen čovek, pa ne može da je zavodi, ali može da vodi računa o svojim prijateljima. Možda se ona dopadne Tomu. Ako ništa drugo, možda bi ga neka devojka malo oraspoložila, pa više ne bi bio onoliko utučen. Met je neko vreme gledao devojku pravo u lice, kako bi bio siguran da će je kasnije prepoznati.

Otpi gutljaj piva, drugom rukom držeći pismo u džepu. Nije ni nagađao šta je u njemu. Kada bi to učinio, našao bi se na korak od toga da ga otvori. Kao da je miš koji zuri u klopku sa buđavim sirom. On ne želi taj sir. Što se njega tiče, može da istrune.

Pismo će mu verovatno naložiti da uradi nešto opasno. I nešto što će ga posramiti. Aes Sedai vole da prave muškarce budalama. Svetlosti, nadao se da mu nije ostavila uputstva da pomogne nekome u nevolji. Ako je to slučaj, valjda bi se do sada ona lično postarala za to.

Uzdahnu pa opet otpi pivo. Onaj čovek koji je pio u uglu napokon se srušio sa stolice. Šesnaest krigli. Nije loše. Met spusti piće i ostavi nekoliko novčića da ga plati, pa klimnu Meli u znak pozdrava. Od jednog dugoprstog čoveka u uglu pokupi novac koji je dobio na opkladi na ispičuturu. Met se kladio na sedamnaest krigli, što je bilo dovoljno blizu da dobije nešto novca. Onda je krenuo svojim putem, pa uzeo štap za šetnju sa stalka pored vrata.

Izbacivač po imenu Berg samo ga je osmotrio. Berg je bio toliko ružan da ga ni rođena majka ne bi dva put pogledala. Taj kostolomac nije mirisao Meta, a sudeći po tome kako gleda Meli, verovatno zbog toga što misli kako Met pokušava da očijuka s njegovom ženom. Nema veze to što je Met objasnio da je oženjen i da više ne radi tako nešto. Neki ljudi će biti ljubomorni bez obzira na to šta im kažeš.

Čak i tako kasno, na kaemlinskim ulicama vladala je gužva. Kaldrma je bila vlažna od skorašnjeg pljuska, mada su ti oblaci prošli i - za divno čudo - za sobom ostavili vedro nebo. Krenuo je na sever tom ulicom, prema jednoj drugoj krčmi za koju je znao, u kojoj se ljudi kockaju sa srebrom i zlatom kao ulogom. Met se te noći nije bavio nikakvim određenim poslom, već je samo osluškivao glasine i pokušavao da stekne osećaj za okolnosti koje vladaju Kaemlinom. Mnogo toga se promenilo otkad je poslednji put bio tu.

Usput nije mogao a da se ne osvrće. Uznemirio se zbog onih krvavih slika. Mnogi na ulici delovali su mu sumnjivo. Nekoliko Muranđana je prošlo i činilo se da su toliko pijani da bi im vatra sunula iz usta samo da im prinese plamen. Met se držao dalje od njih. Nakon onoga što mu se desilo u Hinderstapu, počeo je da misli kako je nemoguće biti previše oprezan. Svetlosti, čuo je priče o kaldrmi koja napada ljude. Ako čovek ne može da veruje kamenu pod svojim nogama, čemu onda može da veruje?

Na kraju je stigao do krčme koju je tražio, jednog veselog mesta pod imenom Mrtvačev dah. Ispred ulaza su stajala dva grubijana, s palicama u ogromnim šakama. U poslednje vreme mnoge krčme unajmljuju dodatne izbacivače. Met bi voleo da posmatra šta se dešava, ali ne i da dobije previše novca na kocki. Krčmari ne vole ljude koji previše dobijaju, pošto to ume da dovede do tuča. Sem ako taj čovek ono što je dobio ne potroši na hranu i piće. Onda može da dobija na kocki koliko god hoće, hvala lepo.

U krčmi je bilo mračnije nego što je to bilo u Curi sa sedam pruga. Ljudi su sedeli pogureni nad pićem ili kockom, ali nije se služilo mnogo hrane - već samo žestoka pića. U drveni šank su bili saterani zakivci čije su glave štrčale za nokat iz drveta i bole ruke. Met je bio mišljenja da se trude da se iščupaju iz drveta i pobegnu ka vratima. Gostioničar Bernherd bio je jedan Tairenac masne kose i ustiju toliko sitnih da je izgledalo kao da je greškom progutao sopstvene usne. Osećao se na ren, a Met ga nikada nije video nasmejanog, čak ni kada mu je davao napojnice. Većina gostioničara bi se za napojnicu nasmešila i Mračnome.

Met mrzi da se kocka i pije u mestu gde mora jednom rukom da se drži za kesu, ali rešio je da noćas dobije dobre pare, a oko njega se ljudi kockaju i čuje se zveket novčića, tako da se pomalo osećao kao kod kuće. Čipka na njegovom kaputu privlačila je poglede - zašto je uopšte počeo da je nosi? Najbolje da, kada se bude vratio u logor, kaže Lopinu da mu je skine s rubova' rukava. Pa, ne baš sve. Možda nešto malo.

Met je u zadnjem delu krčme video tri muškarca i jednu ženu u čakširama kako se kockaju. Imala je kratku zlatnu kosu i lepe oči; Met ih je primetio samo zbog Toma. A svejedno je bila bujnih nedara, a Metu se u poslednje vreme dopadaju žene koje su vitkije u grudima.

Ubrzo je počeo da se kocka s njima i to ga je u izvesnoj meri smirilo. Ali sve vreme je držao kesu s novcem na oku, na podu ispred sebe. Nije prošlo dugo pre nego što je gomilica novca ispred nje narasla. Mahom se sastojala od srebrnjaka.

„Jeste li čuli šta se desilo u Potkivačevoj livadi?", jedan čovek upita drugoga dok je Met bacao. „To je strašno." Taj koji je progovorio bio je visok čovek, ispijenog lica koje je pritom izgledalo kao da se nekoliko puta našlo između vrata i dovratka. Predstavio se kao Jurišnik. Met je zaključio da je to zbog toga što žene od njega pobegnu čim ga pogledaju u lice, pa on mora da juri za njima.

„Šta?“, upita Kler. Tako se zvala zlatokosa žena. Met joj se nasmeši. Ne kocka se često sa ženama, pošto većina njih kockanje smatra nepriličnim. Nema veze što se nikada ne žale kada im čovek kupi nešto lepo novcem koji je dobio na kocki. U svakom slučaju, kockanje sa ženama nije pošteno, pošto njima od jednog njegovog osmeha srce zaigra i kolena im zaklecaju. Ali Met se više ne smeši devojkama na taj način. Sem toga, ona svejedno ničim nije pokazala da primećuje njegove osmehe.

„Džoudri", odgovori Jurišnik dok je Met tresao kockice. „Jutros su ga našli mrtvog. Grlo mu je potpuno iščupano. Telo mu je isceđeno iz krvi, kao mešina puna rupa."

Met se toliko lecnuo da su mu kockice ispale, ali nije ih gledao kako se kotrljaju. „Šta?“, zatraži da čuje. „Šta si rekao?"

„Samo polako", odgovori Jurišnik gledajući Meta. „To je samo neko koga smo poznavali. Dugovao mi je dve krune, časti mi."

„Isceđena mu je krv", ponovi Met. „Jesi li siguran? Jesi li video telo?"

„Šta?“, mršteći se upita Jurišnik. „Krvavi pepeo, čoveče! Šta je s tobom?"

„Ja..."

„Jurišniče", zausti Kler. „Pogledaj ovo!"

Vitki čovek spusti pogled, a Met postupi isto. Kockice koje je bacio - sve tri - zaustavile su se tako da su stajale na uglovima. Svetlosti! Dešavalo mu se ranije da baci novčiće tako da padnu na obode, ali nikada mu se nije dogodilo ništa ni nalik ovome.

Odjednom, baš u tom trenutku, u glavi mu zazveča zvuk kockica. On se lecnu toliko da odskoči skoro do tavanice. Krv i krvavi pepeo! Te kockice u njegovoj glavi nikada ne donose ništa dobro. Zaustavljaju se samo kada se nešto promeni - a to je obično nešto loše po jadnog Metrima Kautona.

„Nikad nisam..." zausti Jurišnik.

„Nazovimo to gubitkom", kaza Met, pa baci nekoliko novčića na sto i pokupi ostatak novca koji je dobio.

„Šta znaš o Džoudriju?", zatraži da čuje Kler. Pružala je ruku ka pojasu. Met je bio spreman da se opkladi u zlatnike naspram bakrenjaka da joj je tu nož - makar sudeći po tome kako ga strelja pogledom.

„Ništa", odgovori Met. Istovremeno ništa i svašta. „Izvinite me." Žurno pođe kroz krčmu. Usput primeti kako jedan od onih mišićavih kostolomaca pored vrata stoji i priča sa gostioničarem Bernherdom, pokazujući mu nekakvu hartiju. Met nije znao šta je na njoj, ali je mogao da pretpostavi - njegovo lice.

On opsova i žurno izađe na ulicu. Skrenu u prvu uličicu koju ugleda i dade se u trčanje.

Izgubljeni ga jure, slika njegovog lica je u džepu svih razbojnika u gradu, a nekom lešu je istočena sva krv. To može da znači samo jedno - golam je u Kaemlinu. Deluje mu nemoguće da je tako brzo uspeo da stigne tu. Naravno, Met ga je video kako se provlači kroz rupe koje nisu ni dve šake široke. Taj stvor kao da ne zna šta je moguće a šta nemoguće.

Krv i krvavi pepeo, pomislio je odmahujući glavom. Mora da pokupi Toma i da se vrati u logor Družine van grada. Požurio je niz mračnu ulicu, klizavu od kiše. Po kaldrmi se presijavala svetlost uljanih svetiljaka. Elejna je pazila da Kraljičin put noću bude dobro osvetljen.

Poslao joj je glas da je stigao, ali nije dobio nikakav odgovor. I kakva je to zahvalnost? Po njegovoj računici, dvaput joj je spasao život. I jednom bi trebalo da je dovoljno da se ona rasplače i da ga izljubi, ali od nje nije dobio ni poljupčić u obraz. Nije da ga je želeo - ne od nekoga iz kraljevske porodice. Takve je najbolje izbegavati.

Oženio si se krvavom visokom gospom Seanšana, pomislio je. Ni manje ni više nego caričinom kćeri. Više mu nema izbegavanja kraljevskih porodica. Ne njemu. Tuon je makar lepa. I ume da igra kamenove. A takođe je veoma visprena i s njom se može razgovarati, iako je uglavnom plameno izluđujuća...

Ne. Sada ne sme da razmišlja o njoj.

Bilo kako bilo, nije dobio nikakav odgovor od Elejne. Moraće da bude odlučniji. Više nije reč samo o Aludri i njenim zmajevima. Krvavi golam je u gradu.

On izađe na jednu veliku ulicu prepunu ljudi, gurajući ruke u džepove kaputa. U žurbi je ostavio svoj štap za šetnju u Mrtvačevom dahu. Gunđao je sebi u bradu; trebalo bi da dane provodi opuštajući se, noću se kockajući u dobrim krčmama, a ujutro spavajući dokasno i čekajući da Verininih trideset dana istekne. A sada ovo.

Ima jedan dug da namiri s tim golamom. Nedužni koje je ubio dok je vrebao po Ebou Daru dovoljno su zlo, a Met nije zaboravio ni Nalesina i pet Crvenruku koji su mučki ubijeni. Krvavi pepeo; već se nakupilo dosta stvari zbog kojih to biće mora da odgovara. A onda je ubilo Tajlin.

Met izvadi ruku iz džepa i dodirnu medaljon u obliku lisičje glave koji mu je - kao i uvek - bio pribijen uz grudi. Dojadilo mu je da beži od tog čudovišta. U glavi poče da mu se rađa plan, praćen čangrljanjem kockica. Pokuša da potisne sliku kraljice kako otkinute glave leži sputana konopcima koje je Met sopstvenim rukama vezao. Trebalo je da bude tako mnogo krvi. Golam živi od sveže krvi.

Met se naježi, pa vrati ruku u džep približavajući se gradskoj kapiji. Uprkos mraku, razaznavao je znakove bitke koja se tu odvijala. Jedna glava strele zarivena u dovratak neke zgrade s njegove leve strane, tamna mrlja na zidu stražare, koja se uvukla u drvo ispod prozora. Neki čovek je poginuo tu, možda streljajući samostrelom, pa je pao preko prozora, krvareći na drvo.

Ta opsada je sada završena, a nova kraljica - prava kraljica - stupila je na presto. Bar se jednom desilo da se negde zapodela bitka, a da ju je on propustio. Kada se toga setio, malo se oraspoložio. Čitav rat se vodio oko Lavljeg prestola, a nijedna strela, sečivo ili koplje nisu se ustremili Metu Kautonu u srce.

Skrenu udesno, prateći unutrašnju stranu gradskog bedema. Tu ima mnogo krčmi. Uvek ima krčmi blizu gradskih kapija. Ne najlepših, ali najunosnije su skoro uvek tu.

Svetlost se prosipala iz dovrataka i prozora, oblivajući put zlatnim lokvama. Tamne prilike gurale su se u uličicama, izuzev tamo gde su gostionice plaćale kostolomce da teraju sirotinju. Kaemlin puca po šavovima. Poplava izbeglica, skorašnje borbe... druge stvari. Svuda se pričaju priče o neupokojenim mrtvima, hrani koja se kvari i o okrečenim zidovima koji naglo garave.

Gostionica u kojoj je Tom odabrao da drži priredbu bila je jedna građevina od cigala sa strmim krovom i natpisom na kom su bile prikazane dve jabuke, pri čemu jedna pojedena do srži. Zato je jedna jabuka bila potpuno bela, a druga potpuno crvena - što su bile andorske boje. Dve jabuke je jedna od lepših krčmi u kraju.

Met je čuo muziku kako dopire iznutra. Čim je ušao, video je Toma kako sedi na maloj pozornici na suprotnoj strani trpezarije, odeven u svoj zabavljački plašt od krpa, svirajući u flautu. Oči su mu bile sklopljene dok je svirao, a dugi brkovi padali su mu preko svirale. Bila je to jedna sablasna melodija pod nazivom „Ženidba Sinija Vejda“. Met ju je naučio kao „Uvek biraj pravog konja", i još se nije navikao da sluša izvođenje lagano kao Tomovo.

Nekoliko novčića bilo je razbacano po podu ispred Toma. Gostionica mu je dopustila da svira za napojnicu. Met je stao pored dovratka i zavalio se da sluša. Niko nije pričao u trpezariji, mada je bila toliko puna da je Met mogao da sastavi pola čete vojnika samo od ljudi koji su u njoj. Svi do jednog su gledali Toma.

Met je sada obišao svet - pa je čak veći deo tog sveta prepešačio. Skoro da je ostao bez glave u desetak različitih gradova, zaboravio ju je u gostionicama daljim i bližim. Slušao je zabavljače, izvođače i bardove. Svi oni su bili kao deca koja lupaju u šerpe u poređenju s Tomom.

Flauta je jednostavan instrument. Mnogo velmoža radije bi slušalo harfu; jedan čovek u Ebou Daru je kazao Metu da je harfa „uzvišenija". Met je mislio da bi se taj zabezeknuo i razrogačio samo da čuje Toma kako svira. Zabavljaču je polazilo za rukom da ta flauta zvuči kao produžetak njegove duše. Tiho titranje, niži zvuci i snažne i smele stanke. Tako žalosna melodija. Za kime to Tom tuguje?

Gomila je gledala i slušala. Kaemlin je jedan od najvećih gradova na svetu, ali raznolikost mušterija svejedno je bezmalo neverovatna. Naborani Ilijanci sedeli su pored glatkih Domanaca, lukavi Kairhijenjani, zdepasti Tairenci i šačica Krajišnika. Na Kaemlin se gleda kao na jedno od ono nekoliko mesta gde čovek može da bude na sigurnom i od Seanšana i od Zmaja, a ima i hrane.

Tom završi melodiju, pa pređe na drugu i ne otvarajući oči. Met uzdahnu zbog toga što mora da prekine Tomov nastup. Nažalost, vreme je da se lagano vrate u logor. Moraju da popričaju o golamu, a Met mora da nađe neki način kako da dopre do Elejne. Možda bi Tom bio voljan da u njegovo ime popriča s njom.

Met klimnu gostioničarki - dostojanstvenoj tamnokosoj ženi po imenu Bromas. Ona klimnu Metu, a naušnice u obliku alki zabelasaše se na svetlosti. Malo je starija nego što on obično voli - ali Tajlin je bila njenih godina. Imaće je na umu - naravno, za nekoga od svojih ljudi. Možda za Vanina.

Met stiže do pozornice, pa poče da skuplja novčiće. Pustiće Toma da završi i...

Šaka mu se lecnu. Ruka mu je odjednom rubom rukava bila pribijena za pozornicu - i to tako što je nož štrcao kroz tkaninu. Tanko parče metala je podrhtavalo. Met diže pogled i vide da Tom i dalje svira, premda je zabavljač malčice otvorio jedno oko pre nego što je bacio nož.

Tom vrati ruku i nastavi da svira, smešeći se napućenim usnama. Met zagunđa i oslobodi rukav, čekajući da Tom završi s melodijom, koja nije bila onoliko turobna kao malopređašnja. Kada je vižljasti zabavljač spustio flautu, prostorijom se prolomio pljesak.

Met se namršti na zabavljača. „Spaljen da si, Tome. Ovo mi je jedan od najdražih kaputa!"

„Budi zahvalan što nisam gađao šaku", odvrati Met, brišući flautu i klimajući u znak zahvalnosti za klicanje i pljesak gostiju krčme. Uzvikivali su tražeći da nastavi, ali on je sa žaljenjem odmahnuo glavom i vratio flautu u kutiju.

„Skoro da priželjkujem da si to učinio", reče Met, dižući rukav i gurajući prst kroz rupe. „Krv se ne bi toliko videla na crnoj tkanini, ali šav će biti očigledan. To što ti voliš da nosiš više zakrpa nego tkanine na plaštu ne znači da ja hoću da te oponašam."

„A buniš se i pričaš da nisi velmoža", odvrati Tom, saginjući se da pokupi zaradu.

„Nisam!" odvrati Met. „I nema veze šta je Tuon kazala, spaljen da si. Nisam ti ja nikakav krvavi plemić."

„Jesi li ikada čuo nekog seljaka kako kuka zbog toga što će mu se videti šavovi na odeći?"

„Ne moraš da budeš velmoža da bi se lepo oblačio", progunđa Met.

Tom se zasmeja, pa ga potapša po leđima i skoči s pozornice. „Izvini, Mete. Krenuo sam nagonski i nisam shvatio da je o tebi reč sve dok nisam ugledao lice prikačeno za ruku. Ali nož mi je tada već izleteo iz prstiju."

Met uzdahnu. „Tome", sumorno reče, „u gradu nam je stari prijatelj. Onaj koji voli da ostavlja za sobom mrtve ljude iščupanih grkljana."

Tom uzrujano klimnu glavom. „Čuo sam za to od nekih gardista dok sam se odmarao. A mi smo zaglavljeni u ovom gradu, sem ako ti ne rešiš da..."

„Neću da otvorim to pismo", prekide ga Met. „Verin je mogla da ostavi uputstva da se četvoronoške vratim u Falme i ja bih to krvavo morao da uradim! Znam da mrziš to što odlažemo stvari, ali to pismo bi moglo da znači još veće odlaganje."

Tom nevoljno klimnu glavom.

„Hajde da se vratimo u logor", reče Met.

Družina je bila ulogorena jednu ligu izvan Kaemlina. Tom i Met nisu dojahali u grad - pešaci su manje upadljivi, a Met nije hteo da uvede konje u grad dok ne nađe konjušnicu kojoj može da veruje. Cena dobrih konja postaje besmisleno visoka. Nadao se da će to ostaviti za sobom nakon što izađe iz seanšanskih zemalja, ali Elejnina vojska kupuje sve dobre konje kojih može da se dočepa, a i većinu onih koji baš i nisu dobri. Sem toga, čuo je da u poslednje vreme konji umeju jednostavno da nestanu. Meso je meso, a ljudi su na ivici gladi, čak i u Kaemlinu. Met se ježi zbog toga, ali to je istina.

On i Tom su u povratku razgovarali o golamu i došli do vrlo malo zaključaka, sem da sve dignu na uzbunu i da Met počne da svake noći spava u drugom šatoru.

Met se osvrnu kada se njih dvojica uspeše na vrh jednog brda. Kaemlin je bleštao od luča i svetiljaka. Sjaj je lebdeo nad gradom kao magla, a veliki tornjevi i kule bili su obasjani tim sjajem. Pamtio je taj grad - pamtio je kako je predvodio napad na njega pre nego što je Andor uopšte postao država. Kaemlin nikada nije bilo lako osvojiti. Nimalo nije zavideo kućama koje su pokušale da ga otmu od Elejne.

Tom stade pored njega. „Čini se kao da je prošla čitava večnost otkad smo poslednji put bili ovde, zar ne, Mete?"

„Neka sam spaljen ako nije tako", reče mu Met. „Šta li nas je nateralo da potražimo one glupe devojke? Sledeći put mogu da se same spasu."

Tom ga pogleda. „Zar nećemo sada da radimo isto to? Kada pođemo u kulu Gendžei?"

„To je nešto drugo. Ne možemo da je ostavimo s njima. One zmije i lisice..."

„Ne žalim se, Mete", prekide ga Tom. „Samo razmišljam."

Tom u poslednje vreme kao da mnogo razmišlja. Stalno se vuče i miluje ono Moirainino izgužvano pismo. To je samo pismo. „Hajde", reče mu Met, opet krećući niz put. „Pričao si mi kako da izvedem da me kraljica primi."

Tom mu se pridruži na mračnom drumu. „Mete, ne čudi me to što ti nije odgovorila. Verovatno su joj ruke pune posla. Priča se da je velika sila Troloka upala u Krajine, a Andor je još podeljen zbog nasleđa. Elejna..."

„Tome, imaš li ti neke dobre vesti?“, prekida ga Met. „Ako imaš, reci mi - molim te. Baš bih da ih čujem.“

„Voleo bih da je Kraljičin blagoslov i dalje otvoren. Gil je uvek znao zanimljive sitnice i bio voljan da ih podeli."

„Dobre vesti", opet ga ponuka Met.

„Dobro. Pa, kula Gendžei je tačno tamo gde je Domon rekao. To su mi potvrdila tri druga rečna kapetana. Nalazi se odmah posle ravnice nekoliko stotina milja severozapadno od Belog Mosta."

Met klimnu, trljajući se po bradi. Osećao se kao da bi trebalo da se seti nečega u vezi s tom kulom. Srebrnasta neprirodna građevina u daljini. Put brodom, voda koja lapće trup, Domonov težak ilijanski naglasak...

Te slike su Metu nejasne; njegovo sećanje na to vreme ima više rupa nego neki od izgovora Džorija Kongara. Bejl Domon im je rekao gde da nađu tu kulu, ali Met je želeo potvrdu. Sav se ježi od toga kako se Domon klanja i ulizuje pred Lejlvin. Ni jedno ni drugo ne pokazuju preveliku naklonost prema Metu, iako ih je on spasao. Mada on i ne želi da mu Lejlvin pokazuje ikakvu naklonost. Ljubiti nju bilo bi taman jednako zabavno kao ljubiti kameni hrast.

„Misliš da će Domonov opis biti dovoljan da nam neko otvori jednu od onih kapija koje bi nas odvele tamo?", upita Met.

„Ne znam", odgovori mu Tom. „Ali mislim da je to sporedna muka. Gde ćemo naći nekoga da nam otvori kapiju? Verin je nestala."

„Snaći ću se nekako."

„Ako se ne snađeš, provešćemo nedelje putujući do tog mesta", reče mu Tom. „Ne dopada mi se..."

„Naći ću nam nekoga da otvori kapiju", odlučno ga prekide Met. „Možda će se Verin vratiti da me oslobodi ove krvave zakletve."

„Najbolje bi bilo da se ta drži podalje", na to kaza Tom. „Ne verujem joj. Ta mi je nešto sumnjiva."

„Ona je Aes Sedai", odgovori mu Met. „Sve su one sumnjive - kao kocke na kojima tačkice nisu lepo označene - ali Verin mi se pomalo i dopada, za jednu Aes Sedai. A znaš da ja dobro precenjujem ljude."

Tom izvi obrvu, a Met se namršti na njega.

„Bilo kako bilo", nastavi Tom, „verovatno bi trebalo da šaljemo stražu da te prati kada odlaziš u grad."

„Straža mi neće pomoći protiv golama."

„Ne, ali šta je sa onim protuvama koje su te pre tri noći zaskočile pri povratku u logor?" Met se naježi. „Ono su barem bili pošteni lopovi. Samo su hteli da mi otmu kesu, što je lepo i prirodno. Nijedan od njih nije imao moju sliku u džepu. A nije ni kao da ih je moć Mračnoga izopačila tako da polude kada sunce zađe, ili nešto tome slično."

„Svejedno", kaza mu Tom.

Met se nije raspravljao. Plamen ga spalio, ali verovatno bi zaista trebalo da vodi vojnike sa sobom. U svakom slučaju, nekoliko Crvenruku.

Tabor se nalazi odmah ispred. Jedan od Elejninih pisara, čovek po imenu Nori, dao je Družini dozvolu da se utabori u blizini Kaemlina. Morali su da pristanu na to da u grad nijednog dana ne uđe više od stotinu ljudi, i takođe da se ulogore najmanje ligu od zidina, dalje od sela i da to ne bude na nečijoj obradivoj zemlji.

Razgovor s tim pisarom značio je da Elejna zna da je Met tu. Mora da je tako. Ali nije poslala nikakve pozdrave, niti čime priznala da joj je Met spasao glavu.

Na jednoj krivini, Tomova svetiljka obasja odred Crvenruku kako lenčare pored puta. Gafrin, narednik tog odreda, ustade i pozdravi. Bio je to stamen, plećat čovek, ne preterano bistar, ali oštrog oka.

„Lorde Mete!", kaza on.

„Ima li nekakvih vesti, Gafrine?" upita Met.

Narednik se namršti od razmišljanja. „Pa", zausti, „mislim da ima nečega što bi hteo da znaš." Svetlosti! Taj čovek priča sporije od pijanog Seanšanina. „Aes Sedai su se danas vratile u logor. Dok si ti bio odsutan, moj lorde."

„Sve tri?" upita Met.

„Da, moj lorde."

Met uzdahnu. Ako je bilo neke nade da će taj dan ispasti makar malo dobar, upravo je i nje nestalo. Nadao se da će one ostati u gradu makar još nekoliko dana.

On i Tom nastaviše, pa skrenuše s puta i pođoše niz stazu kroz polje kopriva i oštre trave. Korov im se mrvio pod nogama, a Tomova svetiljka obasjavala je smeđe stabljike. S jedne strane, bilo je dobro vratiti se u Andor; zbog onih gajeva kožolista i kiselog drveta činilo se skoro kao da je kod kuće. Međutim, obeshrabrilo ga je to što se vratio i zatekao kako sve deluje tako mrtvo.

Šta da radi sa Elejnom? Žene su nezgodne, a Aes Sedai još gore. Kraljice su najgore od svih - a ona je sve krvavo troje. Kako će je navesti da mu ustupi svoje livnice? Prihvatio je Verininu ponudu delimično zbog toga što je mislio da će tako brže stići do Andora, pa samim tim brže pokrenuti rad na Aludrinim zmajevima!

Ispred njega se tabor Družine prostirao na nizu brda, ušančen tako da je najveće brdo bilo u središtu logora. Metov deo Družine sastao se sa Esteanom i ostalima koji su nastavili ka Andoru, tako da je Družina opet celovita. Vatre su gorele na sve strane; u poslednje vreme nije nimalo teško naći opalo granje.

U vazduhu se osećao dim, a Met je čuo kako ljudi razgovaraju i dozivaju se. Još nije previše kasno, a Met nije odredio vreme za spavanje. Ako već on ne može da se opusti, makar njegovi ljudi mogu. Lako je moguće da im je to poslednja prilika pre Poslednje bitke.

Troloci u Krajinama, pomislio je Met. Potrebni su nam ti zmajevi. Što pre.

Met odgovori na pozdrave stražara na nekoliko postaja i rastade se od Toma, nameravajući da nađe krevet i prespava muke koje ga te noći muče. Usput je primetio nekoliko stvari koje bi mogao da promeni u logoru. To kako su šatori podignuti na padinama omogućava da odred lake konjice galopom projuri kroz hodnik između njih. To bi pokušao samo neko veoma odvažan, ali on je upravo to učinio za vreme Bitke kod Marisinske doline u drevnoj Koremandi. Pa, ne sam Met, već neko iz tih starih sećanja.

Sve više prihvata ta sećanja kao svoja. Nije ih tražio - ma šta one krvave lisice tvrdile - ali jeste platio za njih onim ožiljkom na vratu. Više puta su se ta sećanja pokazala korisnim.

Napokon stiže do svog šatora, nameravajući da obuče čisto rublje pre nego što se za tu noć premesti u drugi šator, kada začu kako ga doziva neki ženski glas. „Metrime Kautone!"

Krvavi pepeo. Skoro da mu je uspelo. Nevoljno se okrenu.

Teslina Baradon nije bila lepa, mada bi mogla da prođe kao neko hrapavo drvo, s tim svojim koščatim prstima, uzanim ramenima i ispijenim licem. Bila je u crvenoj haljini, a proteklih nedelja pogled joj je izgubio onu usplahirenost i uznemirenost koje je pokazivala otkad je provela neko vreme kao damane. Tako je dobro uvežbala streljanje pogledom da bi mogla da pobedi u nadmetanju u zurenju čak i neki balvan.

„Metrime Kautone", kaza mu prilazeći. „Ja mora da pričam s tebe."

„Pa, izgleda da to već radiš", odvrati joj Met, spuštajući šatorsko krilo. Teslina mu se čak i malčice dopada, iako je svestan da mu to nije ni najmanje pametno, ali ipak nije imao namere da je pozove u šator. Ništa više nego što bi pozvao lisicu u svoj kokošinjac, ma koliko imao dobro mišljenje o rečenoj lisici.

„I pričam", odgovori ona. „O Beloj kuli vesti si čuo?"

„Vesti?", upita Met. „Ne, nisam čuo nikakve vesti. Ali glasine... njih mi je puna glava. Neki kažu da je Bela kula opet jedinstvena, o čemu ti verovatno pričaš. Ali čuo sam jednak broj glasina koje tvrde da je i dalje zahvaćena ratom. Kao i to da se Amirlin borila u Poslednjoj bici umesto Randa i da su Aes Sedai rešile da stvore čitavu vojsku tako što će izroditi vojnike, ali sam čuo i to da su leteća čudovišta napala Belu kulu. To poslednje su verovatno samo priče o rakenima, koje su nekako došle s juga. Ali mislim da ona glasina o tome da Aes Sedai odgajaju vojsku nedonoščadi može biti verodostojna."

Teslina ga bezizražajno pogleda. On nije skretao pogled. Sva sreća što je Metov otac oduvek za njega govorio da je tvrdoglaviji od plamenog panja.

Za divno čudo, Teslina uzdahnu, a lice joj poprimi blaži izraz. „Ti si, naravno, s pravom sumnjiv. Ali takve vesti ne možemo da zanemarimo. Čak i Edesina, koja je glupo stala na stranu pobunjenica, da se vrati želi. Nameravamo da krenemo sabajle. Pošto ti je navika da spavaš dokasno, želela sam da dođem noćas da bih ti zahvalila."

„Šta da bi se?"

„Zahvalila, gazda Kautone", zajedljivo odvrati Teslina. „Ovaj put nije bio lak ni za koga od nas. Bilo je trenutaka... napetosti. Ne kažem da sam saglasna sa svakom odlukom koju si doneo. To ne menja činjenicu da bih bez tebe i dalje bila u seanšanskim rukama." Zadrhta. „U trenucima kada se osećam samouverenije, pretvaram se da bih im pružala otpor i s vremenom utekla sopstvenim snagama. Čoveku je važno da održava neke lažne slike o sebi, zar se nećeš složiti?"

Met protrlja bradu. „Možda, Teslina. Zaista, možda."

Za divno čudo, ona mu pruži ruku. „Upamti, ako ikada dođeš u Belu kulu, tamo ima žena koje si zadužio, Metrime Kautone. Ja ne zaboravljam."

On joj prihvati ruku. I na dodir je bila koščata kao što je na izgled, ali je zato bila toplija nego što je očekivao. Nekim Aes Sedai led teče kroz vene - to je sigurno - ali druge nisu tako strašne.

Ona mu klimnu glavom. I to s poštovanjem. To skoro da je bio naklon. Met joj pusti ruku, osećajući se onespokojeno kao da mu je neko izmakao tlo pod nogama. Ona se okrenu da se vrati ka svom šatoru.

„Biće vam potrebni konji", reče on. „Ako sačekate sa odlaskom dok ja ne ustanem ujutru, daću vam nekoliko. I neke potrepštine. Ne bi valjalo da umrete od gladi pre nego što stignete do Tar Valona, a sudeći po onome što sam u poslednje vreme video, sela kroz koja ćete prolaziti neće imati viška za prodaju."

„Kazao si Džolini..."

„Opet sam prebrajao konje", prekide je Met. One mu kocke i dalje čangrljaju u glavi, plamen ih spalio. „Opet sam prebrajao konje koje Družina ima. Ispostavilo se da imamo višak. Možeš da ih uzmeš."

„Nisam noćas došla da bih te navela na to da mi daš konje", reče mu Teslina. „Iskrena sam."

„To sam i sam shvatio", odgovori Met, pa se okrenu da digne šatorsko krilo. „Zato ti ih i nudim." Uđe u šator.

A onda se ukoči. Taj miris...

Krv.