Tornjevi ponoći

28 Neobične stvari

„Mužu, šta to nameravaš?" upita ga Faila. Nakon pregovora s Belim plaštovima, vratili su se u svoj šator. Perinovi postupci su je iznenadili - što je osvežavajuće, ali takođe uznemirava.

On skide kaput. „Faila, osećam nešto čudno u vetru. Nekakav miris kakav nikada ranije nisam osetio." Oklevao je, pa je pogledao krajičkom oka. „Nema vukova."

„Nema vukova?"

„Ne mogu da osetim nijednog nigde u blizini", reče Perin, zagledan u daljinu. „Ranije ih je bilo. Sada ih nema.“

„Kazao si da ne vole da budu blizu ljudi."

On skide košulju, tako da su mu se videla mišićava prsa prekrivena kovrdžavom smeđom dlakom. „Danas je bilo premalo ptica, premalo životinjica u žbunju. Svetlost spalila to nebo. Je li ono uzrok ovome ili nešto drugo?" On uzdahnu, pa sede na njihov ležaj.

„Hoćeš li da odeš... tamo?“, upita Faila.

„Nešto nije kako treba", ponovi on. „Moram pre suđenja otkriti sve što mogu. Možda bude odgovora u vučjem snu.“

Suđenje. „Perine, ta mi se zamisao ne dopada."

„Besna si zbog Majgdin.“

„Naravno da sam besna zbog Majgdin", odvrati ona. Zajedno su prošle kroz Malden, a ona nije kazala Faili da je kraljica krvavog Andora? Faila je zbog toga ispala budala - kao da je neki hvalisavac iz malog mesta, koji se na sav glas hvali svojim mačevalačkim umećem ispred nekog majstora mačevanja koji je u prolazu.

„Nije znala može li da nam veruje", primeti Perin. „Izgleda da je bežala od jednog Izgubljenog. I ja bih se sakrio."

Faila ga ošinu pogledom.

„Ne gledaj me tako“, reče joj on. „Faila, nije ona to uradila da bi ti ispala glupa. Imala je svojih razloga. Pusti to.“

Ona se zbog njegovih reči osetila malo bolje; baš je lepo što on sada drži do sebe. „Pa, zbog svega toga se pitam šta će ispasti da je Lini. Neka seanšanska kraljica? A možda je gazda Gil zapravo kralj Arad Domana?“

Perin se nasmeši. „Pretpostavljam da su oni njene sluge. Ako ništa drugo, Gil je to što kaže da jeste. Balver će verovatno preživeti srčani udar zbog toga što nije to razotkrio."

„Kladim se da jeste to razotkrio", odvrati Faila, kleknuvši pored njega. „Perine, ozbiljno sam mislila ono što sam kazala o tom suđenju. Zabrinuta sam."

„Neću dopustiti da budem zarobljen", odgovori joj on. „Samo sam rekao da ću sedeti na suđenju i pružiti im priliku da iznesu dokaze."

„U čemu je onda svrha svega toga?", upita Faila.

„To mi daje više vremena za razmišljanje", odgovori on, „a možda će mi omogućiti da izbegnem da ih pobijem. Njihov kapetan Damodred - nešto u vezi s njim ima bolji miris nego što je to slučaj sa mnogima od ostalih Belih plaštova. Ne odiše besnilom ili mržnjom. To će mi omogućiti da vratim naše ljude i da iznesem svoje viđenje. Dobar je osećaj kada čovek može da kaže ono što ima. Možda mi je sve ovo vreme upravo to bilo potrebno."

„Pa, u redu", odgovori mu Faila. „Ali molim te da u budućnosti makar razmisliš o tome da me upozoriš na ono što nameravaš."

„Hoću", kaza joj on, pa zevnu i leže. „Zapravo, to mi nije sinulo sve do poslednjeg trenutka."

Faila se jedva suzdrža da mu ne odbrusi. Makar je nešto dobro proisteklo iz tih pregovora. Gledala je Berelajn kada se ova upoznala s Damodredom i retko se dešavalo da vidi kako oči te žene onako jarko blistaju. Možda će Faila moći to nekako iskoristiti.

Ona spusti pogled. Perin je već tiho hrkao.

Perin shvati da sedi leđima oslonjen o nešto tvrdo i glatko. Previše tmurno, skoro zlo nebo vučjeg sna ključalo je i komešalo se iznad šume, koja se sastojala od mešavine jela, hrastova i kožolista.

On ustade, pa se okrenu da pogleda na šta se to naslanja. Ogromna čelična kula dizala se ka uzburkanom nebu. Suviše prava, zidova koji su izgledali kao da su iz jednog komada metala, kula je zračila potpuno neprirodno.

Kazao sam ti da je ovo mesto zlo, poslao mu je Skakač, odjednom sedeči pored Perina. Budalasto štene.

„Nisam došao ovde svojom voljom", pobuni se Perin. „Probudio sam se ovde.“

Um ti je previše usredsređen na to mesto, odgovorio mu je Skakač. Ili um jednog od onih s kojima si povezan.

„Met“, reče Perin, ne shvatajući kako to zna. Boje se nisu pojavile. Nikada se ne javljaju u vučjem snu.

Štene budalasto kao ti?

„Možda daleko budalastije.“

Skakač je odisao mirisom neverice, kao da nije voljan da poveruje da je tako nešto uopšte moguće. Dođi, posla mu vuk. Vratilo se.

„Šta se...“

Skakač nestade. Perin se namršti i pođe za njim. Sada je mogao da s lakoćom oseti miris mesta kuda je Skakač otišao. Pojaviše se na Džehanskom drumu, a Perin opet ugleda onaj čudni ljubičasti stakleni zid, kako seče put i pruža se visoko u vazduh i daleko u oba smera. Perin priđe jednom drvetu. Njegove gole grane kao da su bile zarobljene u staklu - nepomične.

Skakač je kružio u blizini. Već smo videli ovu stvar, poslao je. Davno, davno. Pre mnogo života.

„Šta je to?“

Ljudska stvar.

Skakačevo slanje sadržalo je mnoštvo zbunjujućih slika. Leteće i svetleče diskove. Nemoguće visoke građevine od čelika. Stvari iz Doba legendi? Skakač nije razumeo čemu su te stvari služile ništa više nego što razume čemu služe taljige ili sveća.

Perin se zagleda niz put. Taj deo Geldana nije mu bio poznat; mora da je to dalje prema Lugardu. Zid se pojavio na drugačijem mestu nego prošli put.

Perinu nešto sinu, pa pođe niz put, krećući se u skokovitim naletima. Nekoliko stotina koraka dalje osvrnu se i potvrdi svoje sumnje. Ono staklo nije obrazovalo zid, već ogromnu kupolu. Providna i s ljubičastim primesama, kao da se pružala ligama unaokolo.

Skakač se munjevito prenese pored njega. Moramo da pođemo.

„Ovde je, zar ne?“, upita Perin. Posegnu. Hrastova Plesačica, Žiška i Nesputani bili su blizu. Ispred njega, ispod kupole. Odgovorili su brzim slanjem kako love i bivaju lovljeni.

„Zašto ne pobegnu?“, upita Perin.

Skakač posla zbunjenost.

„Idem do njih“, reče Perin i učini napor volje da se premesti napred.

Ništa se nije desilo.

Perinu srce siđe u pete. Šta sad nije u redu? Pokuša ponovo, ovoga puta pokušavajući da pošalje sebe pred podnožje kupole.

Uspelo mu je. Stiže tamo za tren oka i ugleda kako se staklasta površina diže pred njim kao litica. Reč je o ovoj kupoli, pomislio je. Zaustavlja me. Odjednom shvati zašto mu vukovi šalju osećanja kao da su u klopci. Ne mogu da pobegnu.

Da li je, dakle, to svrha te kupole? Da zarobi vukove tako da bi Koljač mogao da ih ubije? Perin zareža, prilazeći sve do staklaste površine. Ne može da prođe kroz nju zamišljajući da je tamo, ali možda može da prođe služeći se prizemnijim sredstvima. Diže ruku, pa se pokoleba. Nije znao šta će mu dodirivanje te površine učiniti.

Vukovi poslaše slike čoveka u crnoj kožnoj odeći, sa strogim licem punim bora i osmehom na usnama dok odapinje strele. Miris mu je pogrešan, tako pogrešan. Takođe miriše na mrtve vukove.

Perin ne može da ih ostavi tu. Ništa više nego što je mogao da gazda Gila i ostale ostavi Belim plaštovima. Besneći na Koljača, dodirnu površinu kupole.

Mišići mu odjednom izgubiše svu snagu. Kao da su mu se pretvorili u pihtije, pa noge više nisu mogle da ga drže. Prostre se po zemlji. Stopalo mu je i dalje dodirivalo kupolu - prolazilo kroz nju. Kupola je izgledala kao da uopšte nije opipljiva.

Pluća mu više ne rade; preteško mu je da napuni grudi vazduhom. Ophrvan strahom, zamisli sebe negde drugde - ali nije mu uspelo. Zarobljen je, baš kao vukovi!

Sivo-srebrni blesak pojavi se pored njega. Ralje ga zgrabiše za rame. Kada ga Skakač otrgnu od ljubičaste kupole, Perin smesta oseti kako mu se snaga vraća, pa poče da se bori da dođe do vazduha.

Glupo štene, posla mu Skakač.

„Ti bi ih ostavio?", promuklo upita Perin.

Nije glupo kopati rupu. Glupo je to što nisi sačekao mene, za slučaj da iz rupe izlete stršljeni. Skakač se okrenu prema kupoli. Pomozi mi ako padnem. Pođe napred, pa njuškom dodirnu kupolu. Zatetura se, pa se ispravi i lagano produži. Kada stiže na drugu stranu, sruši se na tle, ali videlo se da i dalje diše.

„Kako ti je to uspelo?", upita Perin, dižući se na noge.

Ja sam ja. Skakač onakav kakvog sebe vidi - što je istovetno onome što jeste. Takođe mirisi snage i postojanosti.

Izgleda da je reč o tome da osoba mora potpuno vladati onim što jeste. Baš kao mnoge stvari u vučjem snu, snaga misaone predstave koju neko ima daleko je moćnija od suštine samog sveta.

Hajde, posla Skakač. Budi snažan i prođi.

„Imam bolju ideju", reče Perin ustajući. Zajuri se iz sve snage, pa udari u ljubičastu kupoli i smesta omlitave, ali od siline trčanja prolete na drugu stranu, gde se zakotrlja po zemlji i zaustavi. Zastenja jer ga je rame bolelo i jer je izgrebao ruku.

Glupo štene, poslao mu je Skakač. Moraš da naučiš.

„Sada nije trenutak za to", odgovori Perin, pa ustade. „Moramo da pomognemo ostalima."

Strele na vetru, debele, crne i smrtonosne. Lovčev smeh. Miris ustajalog čoveka. Ubica je tu. Skakač i Perin potrčaše niz drum, a Perin otkri da ispod kupole može da se ubrza. Kolebljivo pokuša da mišlju skoči napred - i to mu uspe. Ali kada pokuša da pošalje sebe van kupole, ništa se ne desi.

Dakle, kupola je prepreka. Unutar nje može da se slobodno kreće, ali ne može da izađe van nje zamišljajući da je negde drugde. Ako želi da izađe, mora telom da prođe kroz zid kupole.

Hrastova Plesačica, Nesputani i Žiška su negde napred. Kao i Koljač. Perin zareža - jer ga preplaviše prestravljena slanja. Mračna šuma. Koljač. On vukovima izgleda tako visoko - kao mračno čudovište lica isklesanog iz kamena.

Krv na travi. Bol, bes, užas, zbunjenost. Žiška je ranjen. Drugo dvoje su skakali napred-nazad, ometajući Koljača dok Žiška puzi prema ivici kupole.

Pazi se, Mladi Biče, poslao mu je Skakač. Ovaj čovek dobro lovi. Kreće se skoro kao vuk, mada je on nešto pogrešno.

„Skrenuću mu pažnju, a ti idi po Žišku."

Ti imaš ruke. Ti nosi. Naravno, slanje nije sadržalo samo to - već i Skakačeve godine i iskustvo, kao i to da je Perin i dalje štene.

Perin stisnu zube, ali se nije raspravljao. Skakač jeste iskusniji od njega. Raziđoše se, a Perin posegnu za Žiškom, otkri gde je - skriven u jednom šumarku - i prebaci se pravo tamo.

Strela je bila zarivena u butinu tamnosmeđeg vuka i on je tiho cvileo, ostavljajući za sobom trag krvi dok je puzao. Perin brzo kleknu i izvuče strelu. Vuk nastavi da cvili, mirišući prestravljeno. Perin diže strelu. Bazdila je na zlo. Zgađeno je baci i diže vuka u naručje.

Nešto zašuška u blizini i Perin se munjevito okrenu. Nesputani iskoči između dva drveta, mirišući bojažljivo. Druga dva vuka vodila su Koljača dalje odatle.

Perin se okrenu i potrča prema najbližoj ivici kupole, noseći Žišku. Nije mogao da skoči tamo, jer nije znao tačno gde je.

On izjuri iz šumarka, dok mu je srce divlje lupalo u grudima. Vuk u njegovom naručju kao da je bivao sve snažniji kako su ostavljali strelu za sobom. Perin potrča još brže - brzinom za koju je smatrao da je nesmotrena - munjevito prelazeći na stotine koraka. Zid kupole mu se pojavi na vidiku i on se zaustavi.

Koljač se odjednom stvori ispred njega, s nategnutim lukom u rukama. Crni plašt se vijorio oko njega; više se nije smešio a pogled mu je bio mrk.

On pusti strelu. Perin se premesti i nikada ne vide gde je strela pala. Pojavio se na mestu gde je ušao u kupolu; trebalo je da odmah ode tamo. Baci se kroz ljubičastu kupolu, pa se sruši na drugoj strani, tako da mu Žiška ispade iz naručja i zakotrlja se.

Vuk ciknu, a Perin tresnu na tle.

Mladi Biče! Žiška mu posla sliku Koljača, natmurenog kao gromonosni oblak, kako stoji na unutrašnjem rubu kupole i drži nategnuti luk.

Perin se nije osvrnuo. Premestio se i poslao sebe na padine Zmajeve planine. Kada se tamo našao, skočio je na noge obuzet strepnjom, a u ruci mu se pojavio čekić. Čopor obližnjih vukova posla mu pozdrave. Perin u prvi mah nije obraćao pažnju na njih.

Koljač nije sledio. Nakon nekoliko napetih trenutaka, Skakač se pojavi pored Perina. „Jesu li ostali pobegli?"

Slobodni su, poslao je on. Šapat je mrtav. U slanju se video vuk - iz viđenja ostalih članova čopora - kako gine svega nekoliko trenutaka nakon što se kupola pojavila. Dok ju je prestavljeno njuškao, Šapata je pogodila strela.

Perin zareža. Umalo da nije skočio da se opet suoči s Koljačem, ali zaustavi ga Skakačev oprez. Prerano! Moraš da učiš!

„Nije reč samo o njemu", odgovori Perin. „Moram da ispitam područje oko mog logora i oko logora Belih plaštova. Tamo se oseća nešto čudno u svetu jave. Moram da vidim ima li tamo nečeg neobičnog."

Neobičnog? Skakač mu posla sliku kupole.

„Verovatno je povezano." Deluje mu izvesno da su dve neobične stvari više od običnih slučajnosti.

Traži neki drugi put. Koljač je prejak za tebe.

Perin duboko udahnu. „Skakaču, u nekom trenutku ću morati da se suočim s njim."

Ne sada.

„Ne“, saglasi se Perin. „Ne sada. Sada vežbamo.“ Okrenu se ka vuku. „Kao što ćemo vežbati svake noći dok ne budem spreman."

Rodel Ituralde se okrenu na svom ležaju, vrata mokrog od znoja. Je li u Saldeji uvek tako vrelo i sparno? Zaželeo se svog doma i hladnih okeanskih povetaraca Bandar Ebana.

Stvari su mu delovale pogrešno. Zašto Nakot Senke ne napada? Stotine raznih mogućnosti prolazile su mu kroz misli. Da li oni to čekaju nove opsadne sprave? Traže šume kako bi te sprave napravili? Ili su se možda njihovi zapovednici zadovoljili opsadom? Čitav grad je opkoljen, ali tamo mora da ima dovoljno Troloka da ga pregaze.

Sad udaraju u bubnjeve. Po čitav dan. Dobovanje odzvanja nalik na otkucaje srca neke ogromne životinje, možda same Velike zmije koja kao da se obmotala oko grada.

Zora zarude. On je otišao na spavanje tek dobrano nakon ponoći. Darem - koji je zapovedao jutarnjom stražom - naredio je da Ituraldea ne diraju sve do podneva. Šator mu je bio u jednoj zasenjenoj niši u dvorištu. Hteo je da bude blizu zida i odbio je krevet. To je bilo glupo. Mada mu je ranijih godina običan ležaj sasvim odgovarao, on više nije mlad. Sutra će se premestiti.

Sada, u mislima se obratio samom sebi, spavaj.

To nije bilo tako lako. Onespokojila ga je optužba da je Zmajuzaklet. U Arad Domanu se borio za svog kralja, za nekoga u koga veruje. Sada se u jednoj stranoj zemlji bori za čoveka kojeg je video samo jednom. Sve zbog osećaja.

Svetlosti, što je vrelo. Znoj mu se slivao niz obraze i vrat ga je svrbeo. Ne bi trebalo da je tako vrelo tako rano ujutru. To nije prirodno. Oni spaljeni bubnjevi i dalje se čuju.

Uzdahnu i ustade iz svog ležaja mokrog od znoja. Noga ga je bolela. Boli ga već danima.

Omatoreo si, Rodele, pomislio je skidajući znojavo rublje i oblačeći novo. Udenuo je nogavice u visoke konjaničke čizme. Potom je obukao jednostavnu belu košulju s crnom dugmadi i na kraju sivi kaput, koji je zakopčao sve do grla.

Taman što je opasao pojas s mačem, napolju začu bat užurbanih koraka, pa šaputanje nakon njega. Taj razgovor se usijao, pa je on izašao napolje baš u trenutku kada je neko kazao: „Lord Ituralde će hteti da čuje!“

„Šta da čujem?“, upita Ituralde. Jedan dečak koji je služio kao glasnik raspravljao se s njegovim stražarima. Sva trojica se okrenuše da ga posramljeno pogledaju.

„Izvinjavam se, milostivi", kaza mu Konel. „Naloženo nam je da te pustimo da spavaš."

„Konele, čovek koji može da spava po ovoj vrućini mora da bude napola gušter", odgovori Ituralde. „Dete, o čemu je reč?"

„Gospodine, kapetan Joeli je na zidu", odgovori mladić. Ituralde ga prepozna - bio je s njim skoro od početka tog pohoda. „Kaže da bi trebalo da dođeš."

Ituralde klimnu. Dodirnu Konela po ruci. „Hvala ti što si pazio na mene, stari prijatelju, ali ove kosti nisu nejake koliko ti misliš."

Konel pocrvene i klimnu. Stražari pođoše za Ituraldeom kada on krenu preko dvorišta. Sunce se pojavilo. Mnogi njegovi vojnici bili su već budni. Previse njih. On nije jedini koji ne može da spava.

Kada se pope na vrh zida, dočeka ga onespokojavajući prizor. Na umirućem tlu hiljade i hiljade Troloka bilo je ulogoreno oko razbuktalih lomača. Ituralde nije želeo ni da razmišlja otkud drvo za sve te vatre. Nadao se da su svi obližnji seljaci poslušali poziv na povlačenje.

Joeli je stajao i držao se za grudobran, odmah pored čoveka u crnom kaputu. Dip Badar je bio najstariji po činu među Aša’manima koje mu je Al’Tor ostavio - jedan od trojice koji su na okovratnicima nosili i zmaja i mač. Andorac je bio ravnog lica i duge crne kose. Ituralde je ponekad čuo neke od tih ljudi u crnim kaputima kako mrmljaju sebi u bradu, ali ne i Dipa. On je delovao kao da u potpunosti vlada sobom.

Joeli je sve vreme krišom gledao Aša’mana; ni Ituralde se ne oseća lagodno u društvu muškaraca koji mogu da usmeravaju, ali oni su izvanredna alatka i nisu ga izneverili. On više voli da ga vodi iskustvo umesto glasina.

„Lorde Ituralde", obrati mu se Dip. Aša’mani nikad ne pozdravljaju Ituraldea, već samo Al’Tora.

„Šta je bilo?" upita Ituralde, šestareći pogledom preko troločkih hordi. Nije mu se činilo da se išta promenilo u vezi s njima otkad je otišao na spavanje.

„Tvoj čovek tvrdi da oseća nešto", odgovori Joeli. „Tamo."

„Lorde Ituralde, oni imaju usmerivače", kaza Dip. „Pretpostavljam da ih je šest, a možda i više. Reč je o muškarcima, pošto osećam Moć koju koriste. Rade nešto veoma moćno. Ako začkiljim ka najdaljim logorima, ponekad mi se čini da mogu da vidim tkanja, ali možda samo umišljam."

Ituralde opsova. „To su čekali."

„Šta?“, upita Joeli.

„Sa svojim Aša’manima..."

„To nisu Aša’mani" žustro se usprotivi Dip.

„Dobro, sa svojim usmerivačima oni mogu da sruše ovaj zid kao hrpu dečjih kockica, Joeli. Ono more Troloka će pokuljati unutra i ispuniti tvoje ulice."

„Ne dok sam ja živ“, odvrati Dip.

„Volim odlučnost kod vojnika, Dipe“, kaza mu Ituralde, „ali ti izgledaš iznureno koliko se ja osećam."

Dip ga ošinu pogledom. Oči su mu bile crvene od nedostatka sna, a stiskao je zube tako da su mu mišići na vratu i licu iskočili. On pogleda Ituraldea pravo u oči, a onda natera sebe da duboko udahne.

„U pravu si“, kaza Dip. „Ali ni ti ni ja ne možemo da učinimo ništa u vezi s tim.“ Diže ruku i učini nešto što Ituralde nije mogao da vidi. Nad šakom mu se pojavi blesak crvene svetlosti - znak koji je koristio da pozove ostale k sebi. „Kapetane, generale, pripremite svoje ljude. Neće proći još mnogo vremena. Ne mogu da drže toliku Moć bez... posledica."

Joeli klimnu, pa odjuri. Ituralde uhvati Dipa za ruku kako bi mu privukao pažnju.

„Vi Aša’mani previše ste važno vojno sredstvo da bismo vas izgubili", kaza Ituralde. „Zmaj vas je poslao ovamo da pomognete, a ne da poginete. Ako ovaj grad padne, hoću da pokupiš ostale i koliko god ranjenika možeš i da bežiš odavde. Razumeš li me, vojniče?"

„To se neće dopasti mnogim mojim ljudima."

„Ali ti znaš da je tako najbolje", primeti Ituralde. „Zar ne?"

Dip se pokoleba. „Da. U pravu si, kao što često jesi. Izvešću ih odavde." A onda mu se obrati tišim glasom. „Milostivi, ovo je beznadežan otpor. Šta god da se tamo dešava, biće smrtonosno. Mučno mi je što ovo kažem... ali ono što si rekao u vezi s mojim Aša’manima odnosi se i na tvoje vojnike. Hajde da bežimo." Reč „bežimo" izgovorio je s jedom i gorčinom.

„Saldejci neće otići s nama."

„Znam."

Ituralde razmisli o tome, pa naposletku odmahnu glavom. „Svaki dan koji provedemo zadržavajući ta čudovišta ovde znači da su ona jedan dan dalje od moje domovine. Ne, Dipe, ne mogu da idem. Ovo je i dalje najbolje mesto za borbu. Video si kako su ove zgrade utvrđene; možemo da izdržimo u njima još nekoliko dana, da se podelimo i zadržavamo onu vojsku."

„Onda moji Aša’mani mogu da ostanu i da pomognu."

„Sine, dobio si svoja naređenja. Izvršićeš ih. Jesi li razumeo?"

Dip odsečno zatvori usta, pa kratko klimnu. „Povešću..."

Ituralde nije čuo ostatak. Pogodio ih je tresak.

Nije ga osetio da dolazi. Jednog trenutka je stajao s Dipom, a sledećeg ležao iza grudobrana, dok je svet bio čudno nem oko njega. Glava mu je pucala od bola i kašljao je, prinoseći drhtavu ruku licu i onda otkrivajući da je krvavo. Nešto mu je u desnom oku; seva od bolova svaki put kada trepne. Zašto je sve tako tiho?

Okrenu se u stranu, opet kašljući, dok mu je desno oko bilo čvrsto zatvoreno a drugo suzilo. Zid se završavao svega nekoliko palaca od njega.

On zgranuto uzdahnu. Ogroman deo severnog zida jednostavno je nestao. On zastenja, osvrćući se da pogleda u drugom smeru. Dip je stajao pored njega...

Ituralde ugleda Aša’mana kako leži na šetalištu, krvave glave. Desna noga završavala mu se pokidanim mesom i slomljenom kosti iznad mesta gde bi trebalo da mu je koleno. Ituralde opsova i zatetura se napred i pade na kolena pored tog čoveka. Krv se slivala ispod Dipa, ali on se i dalje trzao. Živ.

Moram da dignem uzbunu...

Uzbunu? Taj prasak je sam po sebi dovoljna uzbuna. Iza zida, zgrade su srušene, smrvljene kamenjem koje se razletelo od rupe. Van zidina, Troloci su hrlili, noseći splavove da premoste jarak.

Ituralde skide Aša’manu opasač i njime mu priveza butinu. Ničeg drugog nije mogao da se seti. U glavi mu je još dobovalo od praska.

Grad je izgubljen... Svetlosti! Izgubljen je - tek tako.

Nečije ruke ga pridigoše. On se ošamućeno osvrnu. Konel; preživeo je prasak, mada mu je kaput sav iscepan. Odvukao je Ituraldea dok su dva vojnika nosila Dipa.

Naredni trenuci prođoše kao u magli. Ituralde se zatetura niz stepenište koje je vodilo do grudobrana, skoro se prosuvši na kaldrmu s visine od petnaest stopa. Samo su ga Konelove šake zadržale da ne padne. A onda... šator? Ogroman otvoreni šator? Ituralde trepnu. Bojno polje ne bi trebalo da je tako tiho.

Preplavi ga studen. Zavrišta. Zvuci mu navreše u uši i um. Vrištanje, kršenje kamena, glasanje truba, dobovanje bubnjeva. Umirući ljudi. Sve ga to pogodi odjednom, kao da mu je neko istrgnuo čepove iz ušiju.

Boreći se za dah, prenu se. Nalazi se u bolesničkom šatoru. Anteji - tihi Aša’man proređene kose - stajao je nad njim. Svetlosti, Ituralde se oseća iznureno. Premalo sna u spoju sa iznurenošću koja potiče od Lečenja. Dok su ga zvuci bitke preplavljivali, osetio je da su mu kapci opasno teški.

„Lorde Ituralde", kaza mu Anteji, „imam tkanje koje neće učiniti da ti bude dobro, ali će te naterati da misliš kako ti je dobro. Može da bude štetno po tebe. Želiš li da nastavim s tim?“

„Ja...“, zausti Ituralde, mumlajući. „To...“

„Krv i krvavi pepeo“, progunđa Anteji. Pruži ruke, pa još jedan talas Moći preplavi Ituraldea. Bilo je to kao da ga je neka metla počistila, rasterujući sav umor i zbunjenost, vraćajući mu oštrinu čula i donoseći osećaj kao da se lepo naspavao. Desno oko ga više nije bolelo.

Međutim, nešto se zadržalo negde u dubini, nekakva iznurenost u njegovim kostima. To može da zanemari. Pridiže se u sedeći položaj, duboko udahnu i izdahnu, pa pogleda Antejla. „Sine, to je baš korisno tkanje. Trebalo je da mi kažeš da to umeš!“

„Opasno je“, ponovi Anteji. „Rečeno mi je da je opasnije od onog koje izvode žene. Na neki način je delotvornije. Sada dobijaš budnost u zamenu za docniju veću iznurenost."

„Kasnije nećemo biti usred grada koji osvajaju Troloci. Makar ako Svetlost da. Dip?"

„Najpre sam se pobrinuo za njega", odgovori Anteji, pokazujući Aša’mana na obližnjem ležaju, odeće oprljene i lica krvavog. Desna noga završavala mu se zalečenim patrljkom i činilo se da diše, premda je u nesvesti.

„Konele!" viknu Ituralde.

„Milostivi", javi se vojnik prilazeći mu. Negde je našao odred vojnika da budu Ituraldeova lična straža.

„Hajde da ispitamo ovu pometnju", reče mu Ituralde. Istrča iz bolesničkog šatora, zaputivši se prema palati Kordamora. Grad je bio u potpunom metežu i na sve strane su jurcali odredi Saldejaca i Domanaca. Konel je, pokazujući razboritost i dalekovidost, poslao glasnika da nađe Joelija.

Palata je bila u blizini, odmah ispred glavne kapije. Zidovi su joj bili oštećeni u prasku, ali zgrada je delovala zdravo. Ituralde ju je koristio kao zapovednički položaj. Ljudi će očekivati da ga nađu tamo. Utrčaše u palatu, a Konel je nosio Ituraldeov mač - opasač mu je u nekom trenutku bio presečen. Popeše se na drugi sprat, pa istrčaše na balkon koji je gledao na područje zahvaćeno praskom.

Kao što se prvobitno pribojavao, grad je izgubljen. Razvaljeni zid branili su na brzinu okupljeni vojnici. Golemi talas Troloka bacao je splavove u jarak, a neki su počeli da ga prelaze, praćeni Senima. Ljudi su jurili ulicama kao muve bez glave.

Kao što je kazao Dipu, mogao bi da se odbrani samo da je imao više vremena da se pripremi. Sada ne. Svetlosti, ova odbrana je bila nedaća za nedaćom.

„Okupi Aša’mane", naredi Ituralde. „I sve moje zapovednike koje možeš da nađeš. Pripremićemo povlačenje kroz kapije."

„Razumem, milostivi", odgovori Konel.

„Ituralde - ne!" Joeli izjuri na balkon, uniforme prljave i pocepane.

„Preživeo si", sa olakšanjem reče Ituralde. „Izvrsno. Čoveče, tvoj grad je izgubljen. Žao mi je. Povedi svoje ljude s nama i možemo..."

„Gledaj!" reče Joeli, pa povuče Ituraldea do ruba balkona, pokazujući ka istoku. Debeli stub dima dizao se u daljini. Neko selo koje su Troloci spalili?

„Stražarska vatra", nastavi Joeli. „Moja sestra je videla da pomoć dolazi! Moramo da izdržimo dok ne stignu."

Ituralde se pokoleba. „Joeli", tiho kaza, „ako neka vojska uopšte dolazi, nemoguće je da je dovoljno velika da zaustavi ovu hordu Troloka. A i to pod pretpostavkom da nije reč o obmani. Nakot Senke se pokazao lukavim u prošlosti."

„Daj nam nekoliko sati", odgovori Joeli. „Brani ovaj grad sa mnom i pošalji izviđače kroz one tvoje kapije da vide da li neka vojska zaista dolazi."

„Nekoliko sati?", upita Ituralde. „S rupom u bedemu? Joeli, preplavljeni smo."

„Molim te", preklinjao ga je Joeli. „Zar ti nisi jedan od onih koje nazivaju velikim kapetanima? Pokaži mi šta to zvanje znači, lorde Rodele Ituralde."

Ituralde se okrenu da pogleda skršeni zid. Čuo je kako se njegovi zapovednici skupljaju iza njega, u najvišoj odaji palate. Bojni red iza zida već se rastura. Neće izdržati dugo.

Pokaži mi šta to znači.

Možda...

„Timote, jesi li tu?“, zaurla Ituralde.

Riđokosi čovek u crnom kaputu kroči na balkon. Sada kada je Dip pao, zacelo on zapoveda Aša’manima. „Ovde, lorde Ituralde."

„Okupi svoje ljude", žurno mu naredi Ituralde. „Preuzmi zapovedništvo nad onim procepom i naredi vojnicima da se povuku. Hoću da Aša’mani zadrže Troloke. Potrebno mi je pola sata. Hoću da svom snagom - svime što možete - napadnete one Troloke. Čuješ li me. Svom snagom. Odraću vas ako budete mogli makar sveću da zapalite usmeravanjem kada se sve ovo završi."

„Gospodine", odgovori Aša’man. „Naše povlačenje?"

„Ostavi Antejla u šatoru za Lečenje", naredi Ituralde. „On može da otvori dovoljno veliku kapiju da Aša’mani pobegnu. Ali svi ostali - branite onaj procep!"

Timot odjuri. „Joeli", nastavi Ituralde, „tvoj posao je da okupiš svoje snage i da ih sprečiš da jurcaju po gradu kao..." On zastade. Hteo je da kaže „kao da je Tarmon krvavi Gai’don". Plamen me spalio! „... Kao da niko ne zapoveda. Ako ćemo da se odbranimo, moramo da budemo uređeni i da znamo šta radimo. Hoću da za deset minuta četiri konjička odreda budu obrazovana u dvorištu. Izdaj naređenja."

„Razumem, milostivi", odgovori Joeli i požuri da posluša.

„O", dodade Ituralde okrećući se. „Biće mi potrebna dvoja kola drva i koliko god buradi sa uljem možeš da nađeš, kao i svi ranjenici u obe vojske koji još mogu da trče, ali imaju rane na licima ili rukama. Takođe, dovedi mi sve u gradu koji su ikada u životu držali luk. Polazi!"

Skoro sat vremena kasnije Ituralde je stajao s rukama iza leđa i čekao. Sklonio se s balkona i gledao kroz prozor, da se ne bi izlagao neprijatelju - ali i dalje je imao dobar pogled na bitku.

Red Aša’mana ispred palate naposletku je počeo da slabi. Dali su mu skoro sat vremena, suzbijajući talas za talasom Troloka, koristeći Moć tako da je to izazivalo strahopoštovanje. Srećom, neprijateljski usmerivači još se nisu pojavili. Nadao se da su nakon onog udara iscrpljeni i iznureni.

Sa onim tmurnim oblacima koji su pritiskali s neba i ruljom tamnih prilika od kojih su se padine ispred grada crnele, kao da je bio sumrak. Srećom, Troloci nisu poneli ni lestve ni opsadne kule. Samo je talas za talasom napadao onaj procep, dok su ih Mirdraali terali napred.

Neki od ljudi u crnim kaputima već su se šepajući povlačili. Delovali su potpuno iscrpljeno. Preostali su uputili još jedan - poslednji - blesak Vatre i pokidali Zemlju, a onda pošli za svojim saborcima. Kao što im je i naredio, ostavili su procep potpuno bez odbrane.

Hajde, pomislio je Ituralde dok se dim razilazio.

Troloci su počeli da žmirkaju kroz dim, penjući se preko lešina onih koje su Aša’mani pobili. Nakot Senke trčao je na kopitarna ili debelim šapama. Neki su njušili vazduh.

Ulice iza procepa bile su pune pažljivo razmeštenih ljudi koji su bili okrvavljeni i ranjeni. Oni zavrištaše kada Troloci uđoše u grad, bežeći kao što im je naređeno. Verovatno da njihov strah nije bio nimalo lažan. Prizor je delovao još strašnije sada kada se mnoge okolne zgrade puše, krovova u plamenu i s dimom koji im je kuljao kroz prozore. Troloci neće znati da su krovovi od šindre napravljeni tako da se ne pale, a da je zakonom zabranjeno da u zgradama bude previše drveta.

Ituralde zadrža dah. Troloci napustiše bojni poredak i pojuriše u grad, zavijajući i urlajući, dok su se skupine odvajale od glavne gomile kako su primećivale prilike za klanje i pljačkanje.

Vrata iza Ituraldea uz tresak se otvoriše i Joeli ulete u prostoriju. „Poslednji redovi su na položaju. Je li uspelo?"

Ituralde nije odgovarao; dokaz se vidi u dvorištu. Troloci su pretpostavili da je bitka dobijena - aša’mansko prosipanje Moći odavalo je utisak poslednjeg uporišta, a grad je delovao kao da je u potpunoj pometnji. Troloci su jurili niz ulice očigledno razdragano, a čak su i Mirdraali koji su ušli u grad delovali opušteno.

Troloci su izbegavali zapaljene zgrade i palatu, koja je bila zazidana. Zaputili su se dublje u grad, u poteri za vojnicima u bekstvu, niz široku aveniju na istočnoj strani grada. Pažljivo postavljene gomile skršenog kamenja ohrabrile su većinu njih da pođe tuda.

„Kapetane Joeli, da li i dalje stremiš da postaneš vojskovođa?", tiho upita Ituralde.

„Moja stremljenja nisu bitna", odgovori Joeli. „Ali čovek je budala ako se ne nada da će nešto naučiti."

„Onda primi na znanje ovaj nauk, sine." Kapci na prozorima širom se otvoriše na zgradama duž avenije kojim su Troloci prošli. Lukonoše pojuriše na balkone. „Ako ikada makar posumnjaš da radiš ono što neprijatelj očekuje od tebe, uradi nešto drugo."

Strele poleteše, a Troloci stadoše da umiru. Veliki samostreli iz kojih su izletale strele velike skoro kao koplja ciljali su Seni, tako da su mnogi Mirdraali bauljali preko kaldrme, ne znajući da su već mrtvi, dok je na desetine Troloka vezanih za njih crkavalo. Zbunjena, pobesnela još živa čudovišta zaurlaše i počeše da gruvaju u vrata zgrada krcatih strelcima - ali istog tog trena začu se grmljavina. Kopita. Najbolji Joelijevi konjanici jurnuše niz ulice, držeći uprta koplja. Pogaziše Troloke i pobiše ih.

Grad se pretvorio u ogromnu zasedu. Čovek ne bi mogao ni da poželi bolje položaje za strelce od onih zgrada, a ulice su taman dovoljno široke da omoguće juriš onima koji ih poznaju. Troloci prestaše da urlaju od radosti i zavrištaše od bola, gazeći jedan drugoga u žurbi da pobegnu. Oni uđoše u dvorište ispred razvaljenog zida.

Saldejski konjanici pođoše za njima; kopita i bokovi njihovih atova behu mokri od smrdljive krvi pobijenih. Ljudi se pojaviše u prozorima „zapaljenih" zgrada - vatre su bile pažljivo zapaljene u odvojenim i zatvorenim sobama - pa počeše da puštaju strele na Troloke u velikom dvorištu. Drugi baciše sveža koplja konjanicima, koji se onda poredaše u bojni red i pojahaše na Troloke. Strele prestaše da lete, a konjanici jurišem pregaziše dvorište.

Izginulo je na stotine Troloka. Možda i na hiljade. Preživeli su pobegli kroz procep. Većina Mirdraala se dala u beg. Ostali postadoše mete za lukonoše. Ubijanje svakog od njih može da znači i smrt na desetine Troloka koji su s njima povezani. Seni padoše - mnoge načičkane desetinama strela.

„Daću naređenje da se odredi ujedine i opet brane procep", željno reče Joeli.

„Ne“, odvratio je Ituralde.

„Ali..."

„Borba na procepu ništa nam neće doneti“, objasni Ituralde. „Izdaj naređenje da se ljudi premeste u druge zgrade i da strelci zauzmu druge položaje. Ima li skladišta ili drugih velikih zgrada u kojima mogu da se sakriju konjanici? Brzo ih premesti tamo. Onda ćemo čekati."

„Oni neće opet upasti u zasedu."

„Ne“, saglasi se Ituralde. „Ali kretaće se lagano i oprezno. Ako se budemo borili prsa u prsa s njima - izgubićemo. Ako izdržimo, s vremenom ćemo pobediti. Joeli, postoji samo jedan izlaz iz ovoga - da preživimo dok ne dođe pomoć. Ako dolazi."

Joeli klimnu.

„Naša sledeča klopka neće ubiti tako mnogo njih", nastavi Ituralde, „ali Troloci su kukavice u srcu. Saznanje da svaka ulica odjednom može da se pretvori u smrtonosnu klopku učiniće ih kolebljivim, što će nama doneti više vremena nego da izgubimo pola našeg ljudstva braneći onaj zid."

„U redu", odgovori Joeli, a onda se pokoleba. „Ali... zar to ne znači da oni predviđaju naše poteze? Ovo će uroditi plodom samo ako oni budu očekivali naše zasede."

„Pretpostavljam da to jeste tačno."

„Zar onda ne bi trebalo da uradimo nešto drugačije? Kazao si da bi trebalo da promenimo namere ako imamo makar nagoveštaj da neprijatelj zna šta ćemo uraditi."

„Sine, previše razmišljaš. Idi i radi šta ti je naređeno."

„Ovaj, da, milostivi." On žurno ode.

Ovo je, pomislio je Ituralde, razlog zašto nikada ne bi trebalo da nekoga učim taktici. Teško je objasniti učenicima da postoji jedno pravilo koje je jače od svih ostalih: uvek veruj svom osećaju. Troloci će se plašiti. On to može da iskoristi. Može da iskoristi sve što mu daju.

Ne voli da previše razmišlja o tom pravilu, da mu misli ne bi skrenule na činjenicu da ga je već prekršio - zato što su mu svi osećaji vrištali da je odavno trebalo da se povuče iz tog grada.