Tornjevi ponoći

16 Šana'har

Faila je po sve slabijoj večernjoj svetlosti hodala kroz logor, zaputivši se ka komornikovom šatoru. Perin je svoj izviđački odred poslao kroz kapiju u Kairhijen; vratiče se sutra ujutru.

On i dalje razmišlja šta če s Belim plaštovima. U poslednjih nekoliko dana, dve vojske su razmenile nekoliko pisama - Perin je pokušavao da izdejstvuje nove, ozbiljnije pregovore, dok su Beli plaštovi uporno tražili bitku. Faila je Perinu svašta rekla zbog toga što se krišom od nje sastao s Belim plaštovima.

Perin odugovlači da bi omogućio Elijasu i Aijelima da izvide Bele plaštove i da pokušaju da nađu neki način da oslobode njihove ljude, ali malo je verovatno da će do toga doći. To mu je pošlo za rukom u Dvema Rekama, ali tada je bila reč tek o šačici zarobljenika. Sada ih ima na stotine.

On se ne nosi baš najbolje sa svojom grižom savesti. Pa, Faila će ubrzo porazgovarati s njim. Nastavila je da ide kroz logor, prolazeći pored majenskog dela koji joj je ostao sleva, gde su se vijorili barjaci.

Ubrzo ću morati da se postaram i za nju, pomislila je Faila gledajući Berelajnin barjak. Glasine u vezi s njom i Perinom stvaraju nevolje. Pretpostavljala je da će Berelajn nešto pokušati u njenom odsustvu, ali to što ga je noću uvela u svoj šator deluje joj neverovatno smelo.

Faila će naredne korake morati da preduzme sa izvanrednim oprezom. Njen suprug, njegovi ljudi i saveznici nalaze se u osetljivoj ravnoteži. Faila shvati kako priželjkuje da može da pita svoju majku za savet.

To je zgranu, pa se pokoleba i zastade na stazi izgaženoj kroz uvelu travu i blato. Svetlosti, pomislila je Faila. Vidi samo šta mi se desilo.

Pre dve godine, Faila - tada je sebe zvala Zarina - pobegla je iz svog doma u Saldeji da bi postala Lovac na Rog. Pobunila se protiv svojih dužnosti najstarijeg deteta i obuke koju je njena majka zahtevala da prođe.

Nije pobegla zato što joj je taj krug bio mrzak; štaviše, pokazala se krajnje veštom u svemu što se od nje tražilo. Zašto je onda pobegla? Delimično zbog pustolovine, ali delimično - sada je to mogla sebi da prizna - zbog svih pretpostavki. U Saldeji, čovek uvek čini ono što se od njega očekuje. Niko se i ne pita da li ćeš izvršiti svoju dužnost ili nećeš, naročito ako si u srodstvu sa samom kraljicom.

I tako je... otišla. Ne jer je mrzela ono šta će postati, već što je mrzela činjenicu da sve to deluje tako neumitno. A eto je sada, kako se služi svim onim što joj je majka usadila.

Faila zbog toga samo što ne prasnu u smeh. Jednim pogledom ona vidi sijaset stvari u vezi s taborom. Uskoro će morati da nađe kožu za sarače. S vodom je sve u redu, pošto poslednjih nekoliko dana često padaju blagi pljuskovi, ali ponestaje suvog drveta za logorske vatre. Jedna skupina izbeglica - nekadašnji mokrozemski gai'šaini koji Perinove Aijele gledaju sa otvorenim neprijateljstvom - zahteva da se na njih obrati pažnja. Dok je hodala, gledala je oko sebe kako bi se uverila da se u logoru kopaju nužnici kako treba i da se vojnici staraju o sebi. Neki ljudi su u stanju da svojim konjima pruže svu pažnju, a onda da zaborave da jedu, ili makar da pojedu nešto zdravo. Njihovu naviku da pola noći provode razmenjujući glasine oko logorskih vatri ne mora ni da pominje.

Ona odmahnu glavom i nastavi, ulazeći u prsten s potrepštinama, gde su kola s hranom istovarena za hordu kuvara i služavki. Prsten s potrepštinama skoro da je sam po sebi selo, sa stotinama ljudi koji su brzo ugazili staze po blatnjavoj travi. Prošla je pored mladića kaljavih lica koji su kopali rupe, a onda pored žena koje su čavrljale i pevušile dok su gulile krtole, kao i dece dok su sakupljala oguljene kore i bacala ih u jamu. Dece nije bilo mnogo, ali Perinova vojska je usput prikupila izvestan broj porodica koje su gladovale - pa preklinjale da mu se pridruže.

Sluge su nosile košare oguljenih krtola do kazana, koje su mlade žene lagano punile odlazeći do potoka. Pripravnici za kuvare sagorevali su vatru kako bi se dobio žar za pečenje, a stari kuvari stavljali začine u prelive za drugu hranu, što je zapravo bio jedini način da se makar nekakav ukus da tolikim količinama.

Starije žene - ono nekoliko njih u taboru - pogureno su promicale pored nje, mršavim rukama noseći lagane kotarice od pruća pune začinskog i lekovitog bilja, a šalovi su im se mreškali na vetru dok su čavrljale promuklim glasovima. Vojnici su žurno dolazili i odlazili, noseći divljač. Dečaci koji su se nalazili između detinjstva i muškosti skupljali su potpalu; prošla je pored nekoliko njih koji su zaboravili na svoj posao, loveći paukove.

Bio je to kovitlac pometnje i poretka koji istovremeno bivstvuju, kao dve strane istog novčića. Baš je čudno kako se Faila tu dobro uklapa. Posmatrajući sebe od pre svega nekoliko godina, iznenadila se kada je shvatila kako je bila razmaženo i sebično derište. Zar je zaista otišla iz Krajina da bi postala Lovac na Rog? Zapostavila je svoje dužnosti, dom i porodicu. Šta li joj je bilo na pameti?

Prošla je pored nekih žena koje su mlele žito, a onda obišla hrpu divljeg luka na ćebetu pored njih; od tog luka će se kuvati supa. Drago joj je zbog toga što je otišla i upoznala Perina, ali to ne opravdava njene postupke. Namrštivši se, setila se kako je primorala Perina da sam putuje mračnim Putevima. Čak se i ne seća šta je on to učinio da je razljuti, premda mu to nikada ne bi priznala.

Majka joj je jednom kazala da je razmažena - i bila je u pravu. Njena majka je takođe tvrdila da Faila mora naučiti kako da rukovodi imanjima, a Faila je sve to vreme sanjala o tome kako će se udati za nekog Lovca na Rog i život provesti daleko od vojski i dosadnih vlastelinskih dužnosti.

Majko, Svetlost te blagoslovila, pomislila je Faila. Šta bi ona, ili Perin, radili bez te obuke? Da nije bilo učenja njene majke, Faila bi bila beskorisna. Upravljanje čitavim logorom palo bi na Aravinina pleća. Ma koliko ta žena bila sposobna u ulozi Perinovog domostrojitelja u taboru, ne bi mogla sve sama. Niti bi to od nje moglo da se traži.

Faila stiže do komornikovog smeštaja, jednog malog paviljona u samom središtu logorskih vatri na kojima se kuvalo. Lahor je nosio mešavinu mirisa: salo koje gori na plamenu, krompiri koji se kuvaju, preliv od bibera i belog luka, otužan miris oguljenih kora dok se nose malom krdu svinja koje su uspeli da poteraju iz Maldena.

Komornik Bavin Rokšo bio je bledoliki Kairhijenjanin s plavim vlasima raštrkanim po prosedoj smeđoj kosi, kao da je krzno nekog psa mešanca. Bio je mršav u rukama, nogama i grudima, ali je imao skoro savršeno okrugao trbuh. Izgleda da je radio kao komornik čak i u Aijelskom ratu i da je u tome stručnjak - majstor u nadgledanju snabdevanja kao što je drvodelja majstor u obradi drveta.

Naravno, to znači da je i majstor potkupljivosti. Kada ugleda Failu, nasmeši se i pokloni dovoljno ukočeno da bi to bilo svečano, ali ne i kitnjasto. Ja sam običan vojnik koji vrši svoju dužnost, govorio je taj naklon.

„Gospo Faila!“, uzviknu on, pa mahnu nekim slugama kojima je bio nadređen da priđu. „Pretpostavljam da si ovde kako bi pregledala račune?“

„Da, Bavine“, odgovori ona, premda je znala kako u njima neće naći ništa sumnjivo. On je previše oprezan.

Ipak, svejedno je proverila račune. Jedan čovek joj prinese stoličicu, a drugi donese sto da može da stavi knjige, dok joj je treći doneo šolju čaja. Bila je zadivljena time kako su se stupci s brojkama uredno slagali. Majka joj je često objašnjavala kako komornici imaju običaj da unose mnogo beležaka koje se pozivaju na druge stranice ili druge knjige s računima, razdvajajući različite vrsta potrepština u različite knjige, kako bi bilo teže pratiti šta se dešava. Vojskovođa koji je zbunjen tim beleškama pretpostaviće da komornik sasvim sigurno radi svoj posao.

Ali toga ovde nema. Kakvo god varanje s brojevima da Bavin koristi kako bi prikrio svoj lopovluk, ono je ni manje ni više nego čarobno. A on zaista krade - ili je makar maštovit kada je reč o raspodeli hrane. To je neumitno. Većina komornika to i ne smatra krađom; on je zadužen za potrepštine i to je sve.

„Baš neobično", kaza Faila listajući račune. „Čudan obrt sudbine."

„Milostiva?" upita Bavin.

„Hmm? O, ma ništa. Čudno mi je samo kako logor Torvena Rikšana svake večeri dobija hranu dobrih sat vremena pre ostalih logora. Sigurna sam da je to samo slučajnost."

Bavin se pokoleba. „Nesumnjivo, milostiva."

Ona nastavi da lista račune. Torven Rikšan je kairhijenski velmoža zadužen za jedan od dvadeset logora na koje su izbeglice bile podeljene. U njegovom logoru je neobično veliki broj plemića. Aravina je Faili skrenula pažnju na taj slučaj; nije bila sigurna šta je Torven dao u zamenu za to što dobija potrepštine za obroke brže od ostalih, ali tako više ne može. Ostali logori bi mogli pomisliti kako je Perin naklonjen jednom na štetu ostalih.

„Da“, nastavi Faila kroz nehajan smeh. „Obična slučajnost. Te stvari se dešavaju u ovako velikim taborima. Ma koliko pre neki dan Varkel Tijus mi se žaho kako je podneo zahtev za platno da bi zakrpio pocepane šatore, ali je prošlo već skoro nedelju dana, a on ga nije dobio. A ja sa sigurnošću znam da je Sofi Moraton pocepala svoj šator prilikom prelaska potoka, ali joj je te iste večeri zakrpljen."

Bavin je bio nem.

Faila nije iznosila nikakve optužbe. Majka ju je upozorila da je dobar komornik suviše dragocen da bi bio bačen u zatvor, naročito kada će njegov naslednik verovatno biti upola sposoban a dvostruko iskvaren. Failina dužnost nije da raskrinka ili posrami Bavina, već da u njemu pobudi dovoljno veliku zabrinutost da se on obuzdava.

„Možda bi mogao da učiniš nešto u vezi sa ovim nepravilnostima, Bavine“, kaza mu ona, zaklapajući knjigu računa. „Mrsko mi je što te opterećujem ovim glupavim sitnicama, ali takve muke ne smeju da mom suprugu dopadnu ušiju. Znaš kakav je on kad pobesni."

Zapravo, izvesno je da bi Perin povredio čoveka kakav je Bavin isto koliko da bi Faila mogla da zamaše ručicama i poleti. Ali tabor ne gleda to tako. Ljudi su čuli za Perinovu srdžbu u boju, kao i njene povremene svađe s njim - koje je izazvala Faila kako bi njih dvoje vodili pravi razgovor - pa počeli da pretpostavljaju kako on ima groznu narav. To je dobro, sve dok takođe misle da je on častan i blag. Da je prema svojim ljudima zaštitnički nastrojen, ali da besni na one koji ga prevare.

Ona ustade sa stoličice, pa pruži knjige jednom od slugu, čoveku kovrdžave kose i s mrljama od mastila na prstima i kožuhu. Nasmeši se Bavinu, a onda izađe iz prstena s potrepštinama. S nezadovoljstvom primeti da se gomila divljeg luka pored staze u međuvremenu pokvarila, da su mu se stabljike razljigavile, kao da nedeljama stoje na suncu. To kvarenje hrane počelo je u logoru tek u skorije vreme, ali sudeći po izveštajima - u kraju kuda prolaze dešava se sve više i više.

Teško je oceniti koliko je sati, pošto je nebo toliko puno oblaka, ali po mračnijem obzorju čini joj se da je došlo vreme za njen sastanak s Perinom. Faila se nasmeši. Majka ju je upozorila na to šta će joj se desiti, kazala joj je šta se od nje očekuje, a Faila se brinula da će je život uhvatiti u klopku.

Ali Deira nije pomenula koliko će se ona, zahvaljujući svemu tome, osećati ispunjeno. Razlika je u Perinu. Ako je s njim, onda nije u klopci.

Perin je stajao s jednom nogom na izvaljenom deblu, okrenut ka severu. Brdašce mu je omogućavalo da baca pogled preko ravnica prema liticama Garenovog zida, koje su se iz zemlje dizale poput pesnice nekog usnulog diva.

Otvorio je um, tragajući za vukovima. Bilo ih je u daljini, ali njihov zov je bio bezmalo previše slabašan da bi mogao da ih oseti. Vukovi se drže podalje od velikih skupina ljudi.

Tabor se prostirao iza njega, a stražarske vatre plamtele su na obodima. To brdašce bilo je dovoljno daleko da bi bilo zaklonjeno od radoznalih očiju, ali ne predaleko pa da bude potpuno izdvojeno. Nije baš bio siguran zašto ga je Faila zamolila da se u sumrak tu sretne s njom, ali u mirisu joj se osećalo uzbuđenje, pa je on nije propitivao. Žene vole tajne.

Čuo je Failu kako prilazi uz padinu, tiho koračajući po mokroj travi. Ona ume da bude tiha i dobra i u tome - ni izbliza kao Elijas ili neko od Aijela, ali bolja nego što bi se to od nje očekivalo. Međutim, osećao je u njenom mirisu sapun s lavandom. Ona baš taj sapun koristi kada smatra da je neki dan poseban.

Stigla je na vrhunac brdašca, prelepa i zadivljujuća. Nosila je ljubičasti prsluk preko duge svilene bluze, nešto svetlije. Odakle joj ta odeća? On je nije ranije viđao u njoj.

„Mužu moj“, kaza mu ona prilazeći. Slabašno je čuo druge ljude u podnožju brda - verovatno Ča Faile. Ostavila ih je za sobom. „Deluješ zabrinuto."

„Faila, ja sam kriv zbog toga što su Gil i ostali zarobljeni", odgovori joj on. „Moji neuspesi samo se nakupljaju. Pravo je čudo što iko hoće da me sledi."

„Perine", kaza mu ona i dodirnu ga po ruci. „Razgovarali smo o ovome. Ne smeš da pričaš takve stvari."

„Zašto?"

„Zato što nikada nisi bio lažov", odgovori mu ona, tiho i prekorno.

On je pogleda. Pada mrak, mada on i dalje može da razazna pojedinosti. Njoj je zacelo teže da ih vidi.

„Zašto se i dalje boriš s tim?", upita ga ona. „Perine, ti jesi dobar vođa."

„Ne bih dao sebe zbog njih", odgovori joj on.

Ona se namršti. „Kakve to veze ima sa..."

„U Dvema Rekama", prekinu je Perin, okrećući se od nje i opet se zagledajući ka severu, „bio sam spreman da to učinim. Kada su Beli plaštovi zarobili Metovu porodicu i Luhanove, bio sam spreman da se predam u njihove ruke. Ovoga puta to ne bih učinio. Čak i kada sam se obratio njihovom vođi i pitao ga za cenu, znao sam da se neću predati."

„Postaješ bolji vođa."

„Kako to možeš da kažeš? Postajem nehajan, Faila. Kada bi samo znala šta sam sve učinio da bih te vratio, šta bih sve učinio..." Dodirnu čekić za bokom. Zub ili kandža,Mladi Biče, nije bitno. Odbacio je sekira, ali zar može da okrivljuje nju zbog svoje surovosti? To je samo alatka. On iste te užasne stvari može da čini i čekićem.

„To nije nehajno", kaza mu Faila, „niti sebično. Ti si sada vlastelin i ne možeš dopustiti da se pročuje da će zarobljavanje tvojih podanika potkopati tvoju vlast. Zar misliš da bi se kraljica Morgaza odrekla prestola u korist tirana koji joj otimaju podanike? Nijedan vođa ne može da vlada na taj način. Tvoja nemoć da staneš u kraj zlim ljudima ne čini i tebe zlim."

„Ne želim ovo breme, Faila. Nikada ga nisam želeo.“

„Znam.“

„Ponekad priželjkujem da nikada nisam ni otišao iz Dve Reke. Voleo bih da sam pustio Randa da odjuri u susret svojoj sudbini, samo da obične ljude ostavi da žive svoje živote."

A onda oseti razdraženost u njenom mirisu.

„Ali da sam ostao", on žurno dodade, „nikada ne bih upoznao tebe. Zato mi je drago što sam otišao. Samo kažem da će mi takođe biti drago kada se sve ovo okonča, pa da mogu da se vratim jednostavnom životu."

„Zar misliš da će Dve Reke ikada opet biti onakve kakve pamtiš?" [

On se pokoleba. Bila je u pravu - znaci promene već su se videli kada | su oni odlazili. Doselile su se izbeglice preko planina, sela su se povećala. A sada, kada je tako mnogo muškaraca s njim otišlo u rat, utuvivši sebi u glave kako im je potrebno da imaju vazalnog gospodara...

„Mogao bih da nađem neko drugo mesto“, tvrdoglavo odvrati on. „Ima i drugih sela. Neće se sva promeniti."

„A ti bi me odvukao u neko od tih sela, Perine Ajbara?", upita ona.

„Ja...“ Šta bi se desilo kada bi Faila, njegova prelepa Faila, bila sputana u nekom učmalom selu? On je oduvek uporno tvrdio kako je samo kovač. Ali da li je Faila kovačeva žena? „Faila, nikada te ne bih terao da učiniš bilo šta što ne želiš", reče joj on, prislonivši joj dlan uz lice. Oduvek se osećao nezgrapno kada svojim debelim žuljevitim prstima dodiruje njene satenske obraze.

„Otišla bih, ako bi ti to zaista želeo", odgovori mu ona. To beše čudno.

On bi obično od nje očekivao prasak zbog svog nespretnog izražavanja. „Ali da li ti to želiš? Zaista?"

„Ne znam šta želim", iskreno joj odgovori on. Ne, ne želi da odvuče Failu u neko selo. „Možda... život kovača u nekom gradu, negde?"

„Ako ti tako hoćeš", ponovi ona. „Naravno, tako bi Dve Reke ostale bez vlastelina. Morali bi da pronađu nekog drugog."

„Ne. Njima nije potreban velmoža. Zato ih moram naterati da prestanu da se prema meni ophode na taj način."

„A zar misliš da će oni tek tako odustati od te zamisli?", upita Faila, a u mirisu joj se oseti kako su joj njegove reči smešne. „Nakon što su videli kako svi ostali rade te svari? Nakon što su se ulizivali onoj budali, Luku? Nakon što su prihvatili sve one ljude sa Almotske ravnice koji su navikli na vlastelu?"

Šta bi zaista Dvorečani učinili ako bi on prestao da bude njihov vlastelin? On klonu kada shvati da je Faila u pravu. Valjda bi odabrali nekoga ko bi taj posao radio bolje od mene, pomislio je. Možda gazda Al’Vera.

Ali može li Perin da se uzda u to? Ljudi kao što su gazda Al’Ver ili Tam mogli bi da odbiju taj položaj. Je li moguće da bi na kraju odabrali nekoga poput matorog Cena Bjuija? Da li bi imali izbora? Ako se Perin skloni u stranu, bi li neko ko za sebe smatra da je plemenitog roda prigrabio vlast?

Ne budi budala, Perine Ajbara, pomisli on. Skoro svako bi bio bolji od tebe.

Ipak, pomisao na to da neko drugi preuzme vlast - da neko drugi bude vlastelin - ispunila ga je ogromnom strepnjom. Ali i iznenađujućom merom tuge.

„Sada“, reče mu Faila, „prestani s tim turobnim mislima. Za večeras imam veličanstvene namere.“ Ona tri puta glasno pljesnu dlanovima i iz podnožja brda začuše se pokreti. Ubrzo, sluge dođoše do vrha. Perin prepozna da su to ljudi koje je probrala među izbeglicama, i koji su joj odani koliko i Ča Faile.

Doneli su platno, pa su ga rasprostrli po tlu. Onda su to platno pokrili ćebetom. A kakav on to miris oseća odozdo? Šunka?

„Faila, šta je ovo?“, upita je on.

„Isprva“, odgovori mu ona, „pretpostavljala sam da si pripremio nešto posebno za naš šana’har. Međutim, usplahirila sam se kada ništa nisi pomenuo, pa sam se raspitala. Ispalo je da ga vi ne slavite u Dvema Rekama, ma koliko to čudno bilo.“

„Šana’har?“, upita Perin, češući se po glavi.

„U predstojećim nedeljama", kaza mu Faila, „napuniće se godinu dana kako smo u braku. Ovo je naš prvi šana’har, proslava našeg venčanja.“ Prekrsti ruke, gledajući svoje sluge kako postavljaju jelo na ćebetu. „U Saldeji, slavimo šana’har svake godine početkom leta. To je proslava kojom se obeležava još jedna zajednička godina, još jedna godina u kojoj ni muža ni ženu nisu ubili Troloci. Mladim parovima se govori da uživaju u svom prvom šana’haru, kao što čovek uživa u sočnom obroku. Naš brak će nam biti nov samo jednom.“

Sluge su postavile hranu, uključujući i nekoliko staklenih zdela sa svečama. Faila im je uz osmeh i pokret ruke stavila do znanja da mogu da odu, pa su se sluge povukle niz padinu. Faila se očigledno potrudila da obrok bude raskošan. Ćebe je bilo izvezeno - možda uzeto iz plena otetog od Šaidoa. Hrana je bila poslužena na srebrnim tanjirima i poslužavnicima - šunka na barenom ječmu prelivena kaprom. Bilo je tu čak i vina.

Faila mu priđe bliže. „Znam da se ove godine odigralo mnogo toga što nije vredno pamćenja. Malden, Prorok, ona oštra zima. Ali ako je sve to cena toga da budem s tobom, Perine, spremna sam da je platim i deset puta.

Da je sve kako treba, narednih mesec dana proveli bismo darujući jedno drugo, potvrđujući svoju ljubav i slaveći naše prvo leto koje provodimo kao muž i žena. Čisto sumnjam da ćemo imati tih lagodnih mesec dana, na šta imamo pravo, ali trebalo bi da makar ovo veče provedemo zajedno, uživajući jedno u drugome."

„Faila, ne znam hoću li moći", odgovori joj on. „Beli plaštovi, nebo... Svetlosti! Poslednja bitka samo što nije otpočela. Poslednja bitka, Faila! Kako da se gostim dok su moji ljudi u zatočeništvu i preti im pogubljenje, a čitav svet može da propadne?"

„Ako će već ceo svet propasti", odgovori mu Faila, „zar ovo nije trenutak kada čovek mora da odvoji vreme za to da ceni ono što ima? Pre nego što mu sve to bude oduzeto?"

Perin se pokoleba. Dodirnula ga je po ruci, a dodir joj je bio mek kao svila. Nije podigla glas. Želi li ona da on viče? Teško je oceniti kada ona želi raspravu, a kada ne želi. Možda bi Elijas mogao da ga posavetuje.

„Molim te", tiho mu kaza, „pokušaj da se opustiš na jedno veče. Meni za ljubav."

„U redu", odgovori on, spuštajući dlan preko njene šake.

Povela ga je do ćebeta, pa su seli jedno pored drugog ispred srebrnog posuđa. Faila je upalila još sveća, služeći se onima koje su sluge ostavile. Noć je bila prohladna - oblaci kao da su crpeli u sebe svu letnju toplotu. „Zašto ovo radimo napolju?" upita Perin. „A ne u našem šatoru?"

„Pitala sam Tama šta vi u Dvema Rekama radite za šana’har", odgovori mu ona. „Kao što sam se i pribojavala, saznala sam da ga vi ne slavite. Ti, naravno, shvataš da je to veoma nazadno - kada se stvari smire, moraćemo da promenimo taj običaj. Bez obzira na to, Tam mi je kazao da je nešto najbliže tome jedan običaj koji su on i njegova supruga poštovali. Jednom godišnje pripremili bi čitav ručak - najbolji koji su mogli da priušte - i otišli bi do nekog novog mesta u šumi. Onda bi tamo obedovali i taj dan proveli zajedno."

Ušuškala se uz njega. „Naše venčanje je bilo obavljeno po dvorečanskim običajima, pa sam htela da i ovaj dan prođe tako."

On se nasmeši. Iako se do maločas protivio, napetost ga je napuštala. Hrana je lepo mirisala', a creva su mu krčala, zbog čega se Faila odmah pridigla pa mu nasula hranu u tanjir i pružila mu ga.

On odmah poče da jede. Pokušavao je da pazi na ponašanje, ali hrana je bila izvrsna, a dan dugačak. Kidao je šunku zubima, mada se trudio da mu ništa ne kapne na kitnjasto ćebe.

Faila je jela laganije, a u mirisu joj se, pored sapuna, osećalo i to da joj je on smešan.

„Šta je bilo?", upita Perin, brišući usta. Sada kada je sunce u potpunosti zašlo, bila je obasjana svećama.

„Mnogo ličiš na vuka, mužu moj."

On se ukoči, tek tada primetivši da liže prste. Zareža sebi u bradu, pa ih umesto toga obrisa o salvetu. Ma koliko voleo vukove, ne bi ih pozvao da večeraju s njim. „Previše ličim na vuka“, reče on.

„Ti si ono što jesi, mužu moj. A ja volim to što jesi, tako da je sve dobro." On nastavi da žvače odrezak šunke. Noč je bila tiha, a sluge su se povukle dovoljno daleko da on nije mogao ni da ih čuje ni da im oseti miris. Faila je verovatno izdala naređenja da im niko ne smeta, a pošto je podnožje brda obraslo šumom, ne moraju se brinuti hoće li ih neko gledati.

„Faila“, tiho joj kaza on, „moraš da znaš šta sam sve uradio dok si ti bila u zatočeništvu. Učinio sam neke stvari zbog kojih sam se brinuo da će me pretvoriti u nešto što ti više nećeš želeti. Nije reč samo o dogovoru sa Seanšanima. Bilo je ljudi u jednom gradu, So Haboru, o kojima ne mogu da prestanem da razmišljam. Ljudi kojima je možda trebalo da pomognem. A bio je tu i jedan Šaido, čiju sam ruku...“

„Čula sam za to. Izgleda mi da si učinio ono što si morao.“

„Otišao bih mnogo dalje", priznade Perin. „Ali sve vreme bih mrzeo samoga sebe. Ti kažeš da vlastelin mora biti dovoljno snažan da se odupre tuđim pokušajima da upravljaju njime. Pa, ja nikada neću biti tako snažan. Ne ako si ti oteta."

„Onda ćemo morati da se postaramo da me više niko nikada ne otme." „Faila, to bi me moglo upropastiti", tiho joj kaza on. „Mislim da bih sve drugo mogao da podnesem. Ali ako tebe upotrebe protiv mene, ništa mi drugo neće biti važno. Sve bih učinio da tebe zaštitim, Faila. Sve.“

„Onda bi možda trebalo da me umotaš u mekanu tkaninu", zajedljivo mu odgovori ona, „pa da me smestiš u zaključanu sobu." Za divno čudo, nije mirisala kao da je uvređena.

„Ne bih to učinio", kaza Perin. „Znaš da ne bih. Ali to znači da imam slabost - i to strašnu. Slabost kakvu jedan vođa ne sme da ima.“

Ona frknu. „Zar misliš da druge vođe nemaju slabosti, Perine? Svi kraljevi ili kraljice Saldeje imali su svoje slabosti. Nikiol Dijanatkah bio je pijanica, uprkos tome što je poznat kao jedan od naših najvećih kraljeva, a Belejra se četiri puta udavala i razvodila. Srce ju je uvek vodilo u nevolje. Džonasim je imala sina zbog čijeg joj je kockanja kuća skoro propala, a Lionford nije bio u stanju da obuzdava narav ako ga neko izazove. Svako od njih bio je veliki vladar. I svi su imali svoje slabosti."

Perin zamišljeno nastavi da žvaće.

„U Krajinama", poče Faila, „imamo jednu izreku. Uglačani mač je odraz istine. Čovek može da tvrdi da pomno izvršava svoje dužnosti, ali ako mu mač nije uglačan, znaš da nije bio marljiv.

Pa, tvoj mač blista, mužu moj. Poslednjih nekoliko nedelja sve vreme pričaš kako si za vreme mog zatočeništva bio loš vođa. Ti bi da me ubediš da si pustio da čitav tabor propadne! Ali to uopšte nije tačno. Ti si ih usmerio, nadahnuo si ih, davao im snagu i držao se dostojanstveno."

„Berelajn je zaslužna za nešto od svega toga“, odgovori on. „Gotovo da mi se čini da bi me ta žena svojeručno kupala samo da je prošao jedan dan a da to nisam sam učinio.“

„Sigurna sam da to ne bilo dobro zbog širenja glasina“, zajedljivo primeti Faila.

„Faila, ja...“

„Ja ću se pobrinuti za Berelajn“, prekide ga Faila. Glas joj je zvučao opasno. „To je jedna dužnost kojom ne moraš da se baviš.“

„Ali...“

„Ja ću se pobrinuti za nju“, još odlučnije mu reče Faila. Nije pametno izazivati je kada tako miriše, to jest ako on ne želi da započne pravu svađu.Ona se smekša, pa uze još jedan zalogaj ječma. „Kada sam kazala da si kao vuk, mužu moj, nisam pričala o tome kako jedeš. Mislila sam na to kako usredsređuješ svoju pažnju. Ti si nepokolebljiv. Ako uvidiš nešto što treba razrešiti, ma koliko to bila velika muka i nevolja, ti ćeš se postarati da to bude završeno.

Zar ne razumeš? To je predivna odlika za jednog vođu. To je upravo ono što je Dvema Rekama potrebno. Naravno, pod pretpostavkom da imaš suprugu koja će se pozabaviti sitnijim pitanjima." Ona se namršti. „Volela bih da si porazgovarao sa mnom u vezi sa onim barjakom pre nego što si ga spalio. Teško će biti da ga opet razvijemo a da ne delujemo glupo.“

„Ne želim da ga opet razvijem“, reče joj Perin. „Zato sam i naredio da se spali!"

„Ali zašto?"

On uze još jedan zalogaj šunke, očigledno izbegavajući da je pogleda. U mirisu joj se osećala skoro očajnička radoznalost.

Ja ne mogu da ih predvodim, pomislio je. Ne dok ne budem znao mogu li da ovladam vukom. Kako da objasni? Kako da objasni strah koji oseća kada vuk u bici preuzme vlast nad njim, ili kada on suviše žarko nešto želi?

Neće da se otarasi vukova; postali su preveliki deo njega. Ali gde će ostaviti svoj narod, gde će ostaviti Failu, ako se izgubi u onome što se u njemu krije?

Opet se setio onog prljavog stvora, koji je nekada bio ljudsko biće, zaključanog u kavezu. U njemu nije ostalo ništa što pamtim da je nekada bio čovek...

„Mužu moj“, kaza Faila, dodirnuvši ga po ruci. „Molim te.“ Osećala se na bol. Srce mu se pokidalo zbog toga.

„To je u vezi sa onim Belim plaštovima“, odgovori joj Perin.

„Šta? Perine, mislila sam da si kazao...“

„To je u vezi“, odlučno je prekide Perin, „sa onim što mi se desilo kada sam se prvi put susreo s njima. I onim što sam počeo da otkrivam nekoliko dana pre toga."

Faila se namršti.

„Ispričao sam ti da sam ubio dva Bela plašta", kaza joj on. „Pre nego što sam tebe upoznao."

„Da."

„Namesti se“, kaza joj on. „Moraš da čuješ celu priču."

I tako joj je ispričao. Najpre kolebljivo, ali s vremenom su reči bivale sve lakše da se kažu. Pričao joj je o Šadar Logotu i o tome kako se njihova družina raštrkala. O Egveni, koja mu je prepustila vodstvo, što je verovatno bilo prvi put da je on bio primoran da nekoga predvodi.

Već joj je ispričao o svom susretu sa Elijasom. Ona je mnogo toga znala o Perinu - znala je stvari koje on nikome drugom nije rekao, o kojima čak ni sa Elijasom nije razgovarao. Ona zna za vuka. Zna za njegov strah da će se izgubiti.

Ali ne zna kako mu je u bici. Ne zna kako se osećao kada je ubio one Bele plaštove, kada im je okusio krv - bilo u sopstvenim ustima, bilo kroz njegovu vezu s vukovima. Nije znala kako je to izgarati od besa, straha i očajanja dok je ona bila oteta. Te joj je stvari kolebljivo objasnio.

Ispričao joj je za mahnitost koja ga je obuzela dok ju je tražio u vučjem snu. Ispričao joj je za Noama i svoje strahove da će mu se to desiti. A ispričao joj je i u kakvoj je sve to vezi s njegovim ponašanjem u borbi.

Faila ga je slušala, tiho sedeći na vrhu brda, obgrlivši kolena, obasjana svetlošću sveća. U mirisu joj se osećala utučenost. Možda je trebalo da zadrži neke stvari za sebe. Nema te žene koja želi da zna u kakvu joj se zver muž pretvara kada ubija, zar ne? Ali sada kada je već počeo da priča, želi da se otarasi svih svojih tajni. Umoran je od njih.

Sa svakom rečju sve se više opuštao. To je postiglo ono što večera - ma koliko dirljiva bila - nije mogla da postigne. Pričajući joj o svojoj borbi sa samim sobom, osetio je kako mu makar deo bremena spada s pleća.

Završio je pričajući o Skakaču. Nije baš bio siguran zašto je vuka ostavio za kraj; Skakač je veliki deo onoga o čemu je Perin pre toga govorio - Beli plaštovi, vučji san. Ali osećao je kako bi trebalo da Skakača ostavi za kraj, pa je to i učinio.

Završivši, zagledao se u plamen jedne od sveća. Dve su se ugasile, dok su ostale i dalje treperile. To za njega nije bilo slabo svetlo. Teško mu je bio da se seti kako je svet oko njega izgledao kada su mu čula bila slaba kao kod običnih ljudi.

Faila se nasloni na njega i zagrli ga. „Hvala ti“, kaza mu.

On duboko uzdahnu, pa se zavali uz panj iza sebe, osećajući njenu toplinu.

„Želim da ti pričam o Maldenu" kaza mu ona.

„Ne moraš", pobuni se Perin. „To što sam ja...“

„Ćuti. Ja sam ćutala dok si ti govorio. Sada je na mene red.“

„Dobro."

Trebalo je da se brine zbog toga što će slušati o tome kako joj je bilo u Maldenu. Ležao je leđima uz panj, nebo kao da je pucalo od nabijene snage, Šara je bila u opasnosti da se rastoči - i sve to dok je njegova žena pričala kako su je zarobili i tukli. Ali sve je to zajedno u njemu budilo osećaj verovatno najveće opuštenosti koju je ikada iskusio.

Događaji u tom gradu za nju su važni, a možda čak i dobri. Mada je pobesneo kada je čuo kako je Sevana vezala Failu i preko noći je ostavila da bude tako vezana i potpuno naga. Jednoga dana, pronaći će on tu ženu.

Ali ne danas. Danas mu je žena u naručju, a njen snažni glas pruža mu utehu. Trebalo je da shvati kako će ona pripremiti svoje bekstvo. Zapravo, slušajući kako je pažljivo sprovodila pripreme, počeo je da se oseća kao budala. Ona se brinula da će on poginuti pokušavajući da je izbavi - nije to kazala, ali je on zaključio. Kako ga ona samo dobro poznaje.

Faila je izostavila neke stvari. Nije mu to smetalo. Ona bi bez svojih tajni bila kao zver u kavezu. Ali nanjušio je šta ona to otprilike krije. To ima nekakve veze sa onim Bezrodnim koji ju je zarobio, nečega u vezi s Failinim namerama da tog čoveka i njegove prijatelje obmane i navede da joj pomognu prilikom bekstva. Možda joj je bio drag, pa nije želela da on žali zbog toga što ga je ubio. Međutim, to nije bilo nužno. Ti Bezrodni bili su sa Šaidoima i napali su i ubili ljude pod Perinovom zaštitom. To ne može da se iskupi nikakvim dobrim delom. Zaslužili su da umru.

A onda zastade. Beli plaštovi verovatno isto to pričaju o njemu. Ali Beli plaštovi su prvi napali.

Završila je. Već je postalo veoma kasno, pa je Perin pružio ruku ka zavežljaju koji su donele Failine sluge i izvukao ćebe iz njega.

„Pa?“, upita Faila kada se on opet zavali i opet je zagrli.

„Iznenađen sam zbog toga što se nisi izdrala na mene jer sam u sve to upao kao divlji bik i poremetio ti namere."

U njenom mirisu se na te njegove reći osetilo zadovoljstvo. Nije očekivao to osećanje, ali odavno je prestao da pokušava da rastumači šta ta žena misli.

„Skoro da sam to večeras pomenula", kaza Faila, „da bismo mogli da se raspravljamo kako to dolikuje, pa onda da se na prikladan način mirimo."

„Zašto nisi?"

„Rešila sam da ova noć treba da protekne po dvorečanskim običajima."

„A misliš da se muževi i žene ne raspravljaju u Dvema Rekama?", sa smeškom upita on.

„Pa, možda se i raspravljaju. Ali ti, mužu, uvek izgledaš kao da ti je nelagodno kada vičemo. Veoma mi je drago što si počeo da držiš do sebe, kako i priliči. Ali ja sam mnogo tražila od tebe kada sam zahtevala da se prilagodiš mojim običajima. Mislila sam kako bi trebalo da se noćas ja prilagodim tvojim."

Bile su to reči za koje je mislio da ih nikada neće čuti od Faile. Kao da je to bilo nešto najličnije što je ikada mogla da mu da. Postideo se kad je osetio kako mu se suze nakupljaju u očima, pa ju je još čvršće zagrlio.

„Ali", kaza mu ona, „nisam ti ja neka krotka ovca, dobro da znaš."

„To nikada ne bih ni pomislio", reče joj on. „Nikada."

Mirisala je kao da je zadovoljna.

„Žao mi je što nisam razmišljao o tome da ćeš ti sama pobeći odande", reče joj Perin.

„Opraštam ti."

On se zagleda u njene prelepe tamne oči, u kojima se odražavala svetlost sveća. „Da li to znači da možemo da se pomirimo, a da se pre toga ne raspravljamo?"

Ona se nasmeši. „Dozvoliću to, ali samo ovoga puta. I naravno - sluge su dobile stroga naređenja da se postaraju da budemo sami."

On je poljubi. To beše tako dobar osećaj, da je smesta znao kako su sve njegove brige - i nelagoda koja ih je pratila još od Maldena - nestale. Bez obzira na to je li sve to bilo stvarno ih umišljeno - sada je nestalo.

Faila mu se vratila, istinski i potpuno.