Tornjevi ponoći

51 Iskušavanje

Min se naježila držeći kristalni mač, Kalandor. Još od malih nogu slušala je priče o tom oružju, sumanute pripovesti o dalekom Tiru i čudnom Maču Koji To Nije. Sada ga drži u sopstvenim rukama.

Lakši je nego što je očekivala. Kristal je hvatao svetlost koju su bacale svetiljke i poigravao se njom. Činilo se kao da se previše presijava i da se svetlost u njemu menja čak i kada se ona ne pomera. Kristal je bio gladak, ali i topao. Bezmalo živ.

Rand je stajao ispred nje gledajući oružje. Nalazili su se u svojim odajama u Kamenu Tira u društvu Kecuejn, Narišme, Merise, Nefa i dve Device.

Rand pruži ruku i dodirnu oružje. Ona ga pogleda i predviđanje ožive oko njega. Blistavi mač, Kalandor, kako ga drži crna šaka. Ona oštro uzdahnu.

„Šta si videla?", tiho je upita Rand.

„Kalandor, kako ga drži neka šaka. Šaka kao isklesana od oniksa."

„Imaš li neku predstavu šta bi to moglo da znači?"

Ona odmahnu glavom.

„Trebalo bi da ga opet sakrijemo", predloži Kecuejn. Danas je bila u smeđoj i zelenoj odeći, a od njenih zlatnih ukrasa za kosu te zemljane boje delovale su malo vedrije. Stajala je leđa potpuno pravih i ruku prekrštenih. „Fuj! Brzopleto je i lakomisleno to što si sada otkrio taj predmet, momče."

„Tvoja primedba je primljena k znanju", odgovori joj Rand. On prihvati ter’angreal od Min, pa ga preko ramena stavi u kanije na leđima. Za bokom je opet nosio drevni mač kanija oslikanih crveno-zlatnim zmajevima. Ranije je kazao da to smatra svojevrsnim simbolom. Taj mač za njega predstavlja prošlost, a Kalandor - nekako - predstavlja budućnost.

„Rande", reče mu Min i uhvati ga za ruku. „Moje istraživanje... seti se da Kalandor izgleda ima veću manu nego što smo prvobitno otkrili. Ovo predviđanje samo naglašava ono što sam ranije kazala. Brinem se da će ga iskoristiti protiv tebe."

„Pretpostavljam da hoće", odgovori Rand. „Sve ostalo na ovom svetu iskorišćeno je protiv mene. Narišma, otvori kapiju, molim te. Krajišnici nas dovoljno dugo čekaju."

Aša’man klimnu, a zvončići u njegovoj kosi se oglasiše.

Rand se okrenu da pogleda Nefa. „Nefe, još nema nikakvog glasa iz Crne kule?"

„Ne, gospodaru", odgovori visoki Aša’man.

„Nisam mogao da Putujem tamo", reče Rand. „To nagoveštava velike nevolje - gore nego što sam se pribojavao. Upotrebi ovo tkanje. Ono će te prerušiti. Putuj do nekog mesta dan jahanja od Kule, pa odjaši tamo skrivajući se. Vidi šta možeš da otkrij eš. Pomozi ako možeš, a kada nađeš Logana i one koji su mu odani, prenesi mu poruku od mene."

„Kakvu poruku, gospodaru?"

Rand je delovao rasejano. „Reci im da sam pogrešio. Reci im da mi nismo oružje. Mi smo ljudi. Možda će to biti od pomoći. Pazi se. To bi moglo da bude opasno. Donesi mi vesti. Moraću da dovedem u red stvari tamo, ali lako je moguće da bih mogao da upadnem u klopku opasniju od svih koje sam do sada izbegao. Nevolje... ima tako mnogo nevolja koje se moraju razrešiti. A ja sam samo jedan. Idi umesto mene, Nefe - za sada. Potrebna su mi obaveštenja."

„Ja... Da, gospodaru." Delovao je zbunjeno, ali je žustro izašao iz prostorije da posluša šta mu je rečeno.

Rand duboko udahnu, pa protrlja patrljak leve ruke.

„Hajdemo."

„Jesi li siguran da ne želiš da povedeš još ljudi?" upita ga Min.

„Da", odgovori Rand. „Kecuejn, budi spremna da otvoriš kapiju i da nas izvučeš odande ako to bude potrebno."

„Dečko, idemo u Far Mading", odgovori mu Kecuejn. „Nisi valjda zaboravio da ne možemo da dodirujemo Izvor dok smo tamo."

Rand se nasmeši. „A ti u kosi nosiš potpunu paralis-mrežu, koja uključuje i Zdenac. Siguran sam da dobro paziš da je puna i da bi to trebalo da bude dovoljno da se otvori jedna kapija."

Kecuejnino lice postade bezizražajno. „Nikada nisam čula za paralis-mrežu.“

„Kecuejn Sedai", tiho joj kaza Rand. „Tvoja mreža za kosu ima nekoliko ukrasa koje ne prepoznajem - pretpostavljam da je napravljena za vreme Slamanja. Ali bio sam prisutan kada su prve mreže načinjene i ja sam nosio prvobitnu mrežu načinjenu za muškarce."

Prostorijom zavlada muk.

„Pa, momče", naposletku reče Kecuejn. „Ti...“

„Kecuejn Sedai, kada ćeš prestati da me tako oslovljavaš?", upita je Rand. „Da me nazivaš momkom? To mi više ne smeta, mada mi jeste neobično. Bilo mi je četiri stotine godina na dan kada sam poginuo u Dobu legendi. Pretpostavljam da to znači da si makar nekoliko decenija mlađa od mene. Ukazujem ti poštovanje. Možda bi bilo prikladno da ga uzvratiš. Ako želiš, možeš da me oslovljavaš s Rand Sedai. Koliko znam, ja sam jedini muški Aes Sedai koji je još živ, a da je propisno uzdignut i nikada nije prešao na stranu Senke."

Kecuejn vidno preblede.

Randov osmeh postade blag. „Kecuejn, htela si da dođeš i da se igraš s Ponovorođenim Zmajem. Ja sam ono što moram da budem. Neka ti to bude uteha - suočeni ste sa Izgubljenima, ali na svojoj strani imate nekoga ko je isto toliko drevan." Okrenu se od nje i pogled mu se izgubi u daljini. „E sad, kada bi samo velika starost zaista donosila veliku mudrost. Ali to je ravno želji da nas Mračni jednostavno ostavi na miru."

On uze Min za ruku i njih dvoje zajedno prođoše kroz Narišminu kapiju. Iza nje je mali odred Devica čekao na jednom proplanku, čuvajući konje. Min se pope u sedlo, primetivši u kolikoj meri Kecuejn deluje suzdržano. I trebalo bi. Kada Rand tako priča, Min se uznemiri više nego što to želi da prizna.

Izjahaše iz šumarka i zaputiše se prema Far Madingu. Bio je to zadivljujući grad, podignut na ostrvu usred jezera. Velika vojska - nad kojom se vijorilo na stotine barjaka - širila se oko jezera.

„Znaš, to je oduvek bio važan grad", reče Rand pored Min, pogleda i dalje negde u daljini. „Čuvari su novija stvar, ali grad je drevan. Aren Dešar, Aren Mador, Far Mading. Aren Dešar nam je oduvek bio trn u oku. Enklava Inkastara - onih koji su se bojali napretka, bojali se čudesa. Ispostavilo se da su imali pravo da se boje. Kako samo želim da sam poslušao Gilgama..."

„Rande?", tiho ga upita Min.

To ga istrgnu iz njegovog sanjarenja. „Da?“

„Je li tačno to što si rekao? Da li si zaista star četiri stoleća?"

„Mislim da sam star skoro četiri i po. Da li se moje godine u ovom Dobu dodaju na one koje sam ranije proživeo?“ Pogleda je. „Brineš se, zar ne? Da ja više nisam ja, onaj čovek kojeg si poznavala, budalasti čobanin?"

„Sve ti je to u umu - tako mnogo prošlosti.“

„Samo uspomene", odgovori Rand.

„Ali takođe si on. Pričaš kao da si ti pokušao da zapečatiš Rupu. Kao da lično poznaješ Izgubljene."

Rand je neko vreme čutke jahao. „Pretpostavljam da jesam on. Ali, Min, promaklo ti je sledeče: možda sada jesam on, ali on je oduvek bio ja. Ja sam oduvek bio on. Neću se promeniti samo zato što se sada sećam - bio sam isti. Ja sam ja. I oduvek sam bio ja."

„Lijus Terin je bio lud."

„Na kraju", saglasi se Rand. „I da, grešio je. Ja sam grešio. Postao sam bahat i očajan. Ali ovoga puta je drugačije. Razlika je velika."

„U čemu je razlika?"

On se nasmeši. „Ovoga puta - bolje sam vaspitan."

Min nije mogla a da se i sama ne nasmeši.

„Min, poznaješ me. Pa, dajem ti reč da se sada više osećam kao ja nego proteklih meseci. Više se osećam kao ja nego što sam se ikada osećao kao Lijus Terin, ako to ima nekog smisla. To je zbog Tama, zbog ljudi oko mene. Tebe, Perina, Ninaeve, Meta, Avijende, Elejne, Moiraine. On se svim silama trudio da me slomi. Mislim da bi uspeo, samo da sam bio isti kao nekada davno."

Jahali su preko livade kojom je Far Mading bio okružen. Kao i svuda, zelenilo je i odatle pobeglo, ostavljajući za sobom žuto i smeđe. Biva sve gore.

Pretvaraj se da spava, kazala je Min u sebi. Zemlja nije mrtva. Samo čeka da prođe zima. Zima oluja i ratova.

Narišma tiho zasikta, jašući iza njih. Min ga pogleda. Aša’manovo lice se skamenilo. Izgleda da su zašli u mehur Čuvarevog uticaja. Rand ničim nije pokazao da je to primetio. Izgleda da više ne trpi mučninu kada usmerava, zbog čega ona oseća olakšanje. Ili on to samo prikriva?

U mislima se posvetila zadatku pred njima. Krajiške vojske nisu objasnile zašto su prkosile običaju i razumu time što su pošle na jug da nađu Randa. Očajnički su potrebne. Randov potez kod Maradona spasao je ono što je ostalo od grada, ali ako se takve stvari dešavaju duž čitave granice s Pustoši...

Dvadeset vojnika - držeći uspravna koplja sa uzanim krvavocrvenim zastavicama koje su se vijorile s njih - presrete Randovu družinu daleko pre glavnine vojske. Rand zauzda konja i pusti ih da priđu.

„Rande al’Tore", obznani jedan od njih. „Mi smo predstavnici Jedinstva Krajina. Obezbedićemo pratnju."

Rand klimnu i povorka opet krenu, ovoga puta sa stražarima.

„Nisu te oslovili kao gospodara Zmaja", Min prošapta Randu. On zamišljeno klimnu. Možda Krajišnici ne veruju da on jeste Ponovorođeni Zmaj.

„Rande al’Tore, ovde nemoj biti bahat", reče mu Kecuejn, terajući konja kasom kako bi mu prišla. „Ali nemoj da uzmičeš. Većina Krajišnika odgovoriće na snagu kada je vide."

Tako dakle. Kecuejn je Randa oslovila po imenu, umesto da ga zove „momče". To se činilo kao pobeda, tako da se Min nasmešila.

„Spremiću tu kapiju", tišim glasom nastavi Kecuejn. „Ali biće veoma mala. Zdenac će mi dati dovoljno Moći da otvorim kapiju kroz koju ćemo morati da puzimo. Ne bi trebalo da nam uopšte zatreba. Ovi ljudi će se boriti za tebe. Oni će želeti da se bore za tebe. Samo trapava glupost može da ih spreči u tome."

„Nije samo o tome reč, Kecuejn Sedai", odgovori joj Rand prigušenim glasom. „Nešto ih je nateralo da pođu na jug. Ovo je izazov - a ja nisam siguran kako da odgovorim na njega. Ali cenim tvoj savet."

Kecuejn klimnu glavom. Min s vremenom razabra red ljudi koji su čekali ispred vojske. Iza njih je bilo na hiljade vojnika, raspoređenih u redove. Krivonogi Saldejci. Šijenarci s perčinima. Arafeljani, s po dva mača na leđima. Kandorci s račvastim bradama.

Skupina na njihovom čelu stajala je na zemlji, bez atova. Bili su lepo odeveni. Dve žene i dva muškarca, a pored svakoga od njih bila je po jedna žena, očigledno Aes Sedai. Iza nekih je bilo i poslušnika.

„Ova na čelu je kraljica Etenajil", prošapta Kecuejn. „Ona je stroga žena, ali poštena. Poznata je po uplitanju u posla južnih država, pa pretpostavljam da će je ostali pustiti da danas vodi priču. Zgodni čovek pored nje je Paitar Načiman, kralj Arafela."

„Zgodan?", upita Min, odmeravajući proćelavog starijeg Arafelca. „On?“

„To zavisi od gledišta, dete", odgovori Kecuejn ne trepnuvši. „Nekada je bio nadaleko poznat po svom licu, ali je i dalje poznat po svom maču. Pored njega je kralj Easar Togita Šijenarski."

„Tako je tužan", tiho kaza Rand. „Koga je izgubio?"

Min se namršti. Easar joj nije delovao naročito tužno. Možda samo ozbiljno.

„On je Krajišnik", odgovori Kecuejn. „Celog života se bori protiv Troloka; pretpostavljam da je ostao bez mnogih koji su mu dragi. Žena mu je umrla pre nekoliko godina. Za njega se priča da ima pesničku dušu, ali je strog čovek. Mnogo će značiti ako ti pođe za rukom da stekneš njegovo poštovanje."

„Onda je Tenobija preostala", reče Rand, češkajući se po bradi. „I dalje bih voleo da je Bašer s nama.“ Bašer je kazao da bi Tenobija mogla da se razbesni ako bi ga videla, a Rand je poslušao razum što se toga tiče.

„Tenobija je“, reče mu Kecuejn, „živa vatra. Mlada, drska i nehajna. Nemoj dozvoliti da te uvuče u raspravu."

Rand klimnu. „Min?“

„Iznad Tenobijine glave lebdi koplje", kaza Min. „Krvavo, ali blista na svetlosti. Etenajil će se ubrzo venčati - to vidim po belim golubicama. Namerava da danas uradi nešto opasno, pa se zato pazi. Oko one dvojice lebde razni mačevi, štitovi i strele. I jedan i drugi će se ubrzo boriti."

„U Poslednjoj bici?", upita Rand.

„Ne znam", priznade ona. „To bi moglo da bude i ovde, danas."

Njihovi pratioci dovedoše ih do četvoro vladara. Rand skliznu iz sedla, tapšući Tai’daišara po vratu kada konj zarza. Min krenu da sjaše, kao i Narišma, ali Rand diže ruku da ih zaustavi.

„Plamena budala", promrmlja Kecuejn pored Min, dovoljno tiho da je niko drugi ne čuje. „Traži da budem spremna da ga izvučem, a onda nas ostavlja?"

„Verovatno je mislio da izvučeš mene", tiho odgovori Min. „Znajući njega, više je zabrinut za mene nego za sebe." Zastade. „Plamena budala." Kecuejn je ošinu pogledom, a onda se neznatno nasmeši pre nego što se okrenu da opet pogleda Randa.

On priđe vladarima i stade, pa diže ruke kao da hoće da pita: Šta hoćete od mene?

Kao što je Kecuejn pretpostavila, Etenajil je preuzela vodstvo. Bila je to dežmekasta žena, tamne kose vezane tako da joj ne pada na lice. Prišla je Randu, a jedan čovek je hodao pored nje i u ruci nosio mač u kanijama, s balčakom okrenutim prema njoj.

Device koje su stajale u blizini priđoše tihim koracima i stadoše pored Randa. Kao i obično, pretpostavljale su da se zapovest da se ostane u pozadini ne odnosi na njih.

Etenajil diže ruku i ošamari Randa.

Narišma opsova. Device digoše velove i povadiše koplja. Min potera konja i probi se kroz red stražara.

„Stanite!", viknu Rand i diže ruku. Okrenu se, gledajući Device.

Min zauzda kobilu tapšući je po vratu. Bila je uznemirena, što se i moglo očekivati. Device nevoljno odstupiše, mada Kecuejn iskoristi priliku da potera konja pored Mininog.

Rand se opet okrenu prema Etenajil i protrlja obraz. „Veličanstvo, nadam se da je ovo neki drevni kandorski pozdrav."

Ona izvi obrvu, pa mahnu u stranu i kralj Easar Šijenarski priđe Randu. Čovek nadlanicom udari Randa preko usta, tako snažno da se Rand zatetura.

Rand se uspravi, opet mašući Devicama da ne napadaju. Pogleda Easara pravo u oči. Tračak krvi tekao mu je niz bradu. Šijenarac ga na trenutak odmeri pogledom, pa klimnu i odstupi.

Sledeća je prišla Tenobija. Ošamarila je Randa levom rukom, tako snažno da se prasak prolomio vazduhom. Min od Randa oseti blesak bola. Tenobija nakon šamara otrese ruku.

Kralj Paitar je prišao poslednji. Ostareli Arafeljanin, sa samo rubom kose na glavi, prilazio je držeći ruke iza leđa, nekako zamišljeno. Prišao je Randu i pružio ruku da dodirne krv na Randovom obrazu. A onda je udario Randa tako da je ovaj pao na kolena, a krv mu se rasprštala iz ustiju.

Min više nije mogla mirno da sedi. „Rande!“, uzviknu i skoči iz sedla, pa mu pritrča. Stiže do njega, držeći ga da ne padne, dok je vladare streljala pogledima. „Kako se usuđujete! Mirno vam je došao."

„Mirno?“, upita Paitar. „Ne, devojko, on na ovaj svet nije došao u miru. Zbog njega je zemlja prožeta užasom, haosom i uništavanjem."

„Kao što su proročanstva i najavila da će se dogoditi", kaza Kecuejn, prilazeći dok je Min pomagala Randu da ustane. „Bacili ste mu pred noge breme čitavog jednog Doba. Ne možete da unajmite čoveka da vam popravi kuću, a onda da ga grdite jer mora da sruši neki zid kako bi završio posao."

„To pod pretpostavkom da on jeste Ponovorođeni Zmaj", kaza Tenobija, prekrštajući ruke. „Mi..."

Ona ućuta kada Rand ustade i onda pažljivo izvadi Kalandor iz kanija, tako da blistavo sečivo zasikta. Podiže ga. „Poričeš li ovo, kraljice Tenobija, štitu severa i maču Granice s Pustoši, Visoko sedište kuće Kazadi? Zar ćeš gledati ovo oružje i zvati me lažnim Zmajem?"

To je ućutka. Easar, stojeći po strani, klimnu. Iza njih su redovi nemih vojnika stajali i gledali, visoko držeći koplja i štitove. Kao da pozdravljaju. Ili kao da se pripremaju za napad. Min diže pogled, slabašno razabirajući ljude koji su se načičkali na zidinama Far Madinga kako bi gledali šta se dešava.

„Nastavimo", reče Easar. „Etenajil?"

„U redu", reče ta žena. „Da ti kažem nešto, Rande al’Tore. Sve i da dokažeš da si Ponovorođeni Zmaj, ima mnogo toga zbog čega ćeš morati da odgovaraš.”

„Etenajil, slobodno se naplati iz moje kože", tiho joj odgovori Rand, vraćajući Kalandor u kanije. „Ali tek kada Mračni završi sa mnom.

„Rande al’Tore", obrati mu se Paitar. „Imam jedno pitanje za tebe. Tvoj odgovor odrediće kakav će biti ishod današnjeg dana."

„Kakvo pitanje?" zatraži da čuje Kecuejn.

„Kecuejn, molim te", reče joj Rand i diže ruku. „Lorde Paitare, vidim ti u očima da znaš da sam ja Ponovorođeni Zmaj. Je li ovo pitanje neophodno?"

„Presudno je, lorde Al’Tore", odgovori Paitar. „To nas je pitanje dovelo ovamo, premda moji saveznici to nisu u početku znali. Oduvek sam bio ubeđen da ti jesi Ponovorođeni Zmaj. Zato je moja potraga, koja me je dovela ovamo, bila od još veće važnosti."

Min se namršti. Ostareli vojnik lati se balčaka, kao da će isukati mač. Device postadoše opreznije. Min se lecnu kada shvati da Paitar i dalje stoji blizu Randa. Preblizu.

Mogao bi za tren oka isukati taj mač i zamahnuti ka Randovom vratu, shvati ona. Paitar je namerno stao tu, spreman da napadne.

Rand je netremice gledao vladara pravo u oči. „Postavi svoje pitanje."

„Kako je umrla Telindal Tiraso?"

„Ko?“, upita Min, gledajući Kecuejn. Aes Sedai zbunjeno odmahnu glavom.

„Otkud znaš to ime?", zatraži da čuje Rand.

„Odgovori na pitanje", odvrati Easar, sav napet i sa šakom na balčaku. Oko njih se redovi vojnika pripremiše da se bace u boj.

„Bila je pisar", kaza Rand. „U Dobu legendi. Demandred, kada je došao po mene nakon osnivanja Osamdeset i Jednog... Pala je u borbama, munje s neba... Njena krv na mojim šakama... Otkud znaš to ime!“

Etenajil pogleda Easara, pa Tenobiju i naposletku Paitara. On klimnu, pa sklopi oči i ispusti uzdah, koji je zvučao kao uzdah olakšanja, i skloni ruku s mača.

„Rande al’Tore", obrati mu se Etenajil. „Ponovorođeni Zmaju, da li bi seo da razgovaraš s nama? Odgovorićemo na tvoja pitanja."

„Zašto nikada nisam čula za to takozvano proročanstvo?", upita Kecuejn.

„Njegova priroda zahtevala je da bude tajno", odgovori kralj Paitar. Sedeli su na jastucima u jednom velikom šatoru podignutom usred krajiške vojske. Kecuejn se sva nakostrešila zbog toga što je tako opkoljena, ali glupi momak - zauvek će biti glupi momak, ma koliko star bio - delovao je savršeno spokojno.

Trinaest Aes Sedai čekalo je ispred šatora, koji nije bio dovoljno velik za sve njih. Trinaest. Al’Tor na to nije ni trepnuo. Kakav to muškarac koji može da usmerava sme da sedi opkoljen s trinaest Aes Sedai a da se ne preznojava?

Promenio se, pomislila je Kecuejn. To ćeš morati da prihvatiš. To ne znači da mu ona više nije potrebna. Ljudi poput njega umeju da postanu previše samouvereni. Nekoliko sitnih uspeha i spotaći će se o sopstvene noge, pa upasti u neku nevolju.

Ali... pa, ponosi se njime. Nevoljno se ponosi. Malčice.

„Izrekla ga je jedna Aes Sedai koja je pripadala mojoj porodičnoj lozi“, nastavi Paitar. Taj čovek četvrtastog lica ispijao je sitne gutljaje čaja iz jedne šoljice. „Čuo ga je moj predak Reo Mijerši. Naredio je da se te reči zabeleže i prenosile su se s jednog vladara na drugog, sve do današnjih dana."

„Reci mi ih", kaza mu Rand. „Molim te."

„Vidim ga pred vama!" navede Paitar. „Njega - onog koji živi mnoge živote, onog koji nam daruje smrt, onog koji diže planine. On će slomiti ono što se slomiti mora, ali najpre će stati ovde, pred našeg kralja. Okrvarićete ga! Odmerite mu suzdržanost. On govori! Kako je ubijena ona što je pala? Telindal Tiraso, umorena njegovom rukom, tama koja je nastupila dan nakon svetlosti. Morate da pitate i morate da saznate kakva vam je sudbina. Ako on ne može da odgovori..."

Utihnu i zaćuta.

„Šta?“, upita Min.

„Ako on ne može da odgovori", produži Paitar, „onda ćete biti izgubljeni. Brzo ćete ga okončati, da bi poslednji dani prošli kao oluja. Da Svetlost ne bi progutao onaj koji bi trebalo da je sačuva. Vidim ga. I jecam."

„Dakle, došli ste da ga ubijete", zaključi Kecuejn.

„Da ga iskušamo", odvrati Tenobija. „Ili smo makar tako odlučili kada nam je Paitar ispričao za ovo proročanstvo."

„I ne znate koliko ste bih blizu usuda", tiho im reče Rand. „Da sam ovamo došao samo malo ranije - na te šamare bih odgovorio kobnom vatrom."

„Unutar Čuvara?" Tenobija prezrivo frknu.

„Čuvar zaustavlja Jednu moć", prošapta Rand. „Samo Jednu moć."

Šta je time hteo da kaže?, pomisli Kecuejn mršteći se.

„Dobro smo znali kakvoj se opasnosti izlažemo", gordo odvrati Etenajil. „Zahtevala sam za sebe pravo da te prva ošamarim. Naše vojske su dobile naređenje da napadnu ako mi padnemo."

„Moja porodica je stotinu puta tumačila reči proročanstva", kaza Paitar. „Čini se da je značenje jasno. Naš zadatak je bio da iskušamo Ponovorođenog Zmaja. Da vidimo da li mu se može verovati da pođe u Poslednju bitku."

„Pre svega mesec dana", reče mu Rand, „nisam imao sećanja na osnovu kojih sam ti odgovorio. Ovo je bio glup potez. Da me jeste ubili, sve bi bilo izgubljeno."

„Bila je to kocka", ravnim glasom odgovori Paitar. „Možda bi neko drugi stupio na tvoje mesto."

„Ne", reče mu Rand. „Ovo proročanstvo je isto kao sva ostala. Obznana onoga što bi moglo da se dogodi, a ne savet.“

„Ja drugačije gledam na to, Rande al’Tore“, reče mu Paitar. „A ostali su se saglasili sa mnom.“

„Trebalo bi da se napomene", dodade Etenajil, „da ja nisam pošla na jug zbog ovog proročanstva. Cilj mi je bio da vidim mogu li da unesem nekakav smisao u ovo što se dešava sa svetom. A onda..." Namršti se.

„Šta?“, upita Kecuejn, naposletku otpivši čaj. Bio je lepog ukusa, kao što je u poslednje vreme obično slučaj u Al’Torovoj blizini.

„Oluje", odgovori Tenobija. „Sneg nas je zaustavio. A onda, pronašli smo te teže nego što smo pretpostavljali da će biti. One kapije - možeš li da naučiš naše Aes Sedai kako se otvaraju?"

„Naučiću tome vaše Aes Sedai u zamenu za obećanje", odgovori joj Rand. „Zaklećete mi se. Potrebni ste mi."

„Mi smo nezavisni vladari", prasnu Tenobija. „Nemam namere da ti se poklonim onom brzinom kako ti se moj stric poklonio. Kad smo već kod toga, moraćemo i o tome da popričamo."

„Mi smo se zakleli zemljama koje štitimo", reče Easar.

„Kako god hoćete", odgovori Rand ustajući. „Jednom sam vam uručio zahtev. Loše sam ga sročio i žalim zbog toga, ali ja sam i dalje vaš jedini put do Poslednje bitke. Bez mene ćete ostati ovde, stotinama liga daleko od tih zemalja koje ste se zakleli da ćete štiti." Klimnu svakom od njih ponaosob, pa pomože Min da ustane. „Sutra ću se sastati sa svetskim vladarima. Nakon toga ću poći u Šajol Gul i polomiti preostale pečate na zatvoru Mračnoga. Želim vam prijatan dan."

Kecuejn nije ustala. Sedela je i pila čaj. Četvoro vladara delovalo je potpuno zgranuto. Pa, momak je svakako naučio kako da deluje dramatično.

„Čekaj!", naposletku izusti Paitar, ustajući. „Šta ćeš da uradiš?“

Rand se okrenu. „Smrskaću pečate, lorde Paitare. Polomim ono što se polomiti mora, baš kao što tvoje proročanstvo kaže da moram da uradim. Ne možeš da me sprečiš u tome, a naročito ne kada su te reči dokaz da ću to učiniti. Ranije sam se umešao u bitku kako bih sprečio da Maradon padne. Tenobija, veoma malo ga je delilo od toga. Zidovi su razoreni, a tvoja vojska desetkovana. Uz malo pomoći, pošlo mi je za rukom da ga spasem. Jedva. Potrebni ste svojim zemljama. I zato imate izbor. Ili mi se zakunite na vernost, ili ostanite da sedite ovde i pustite sve ostale da se bore umesto vas."

Kecuejn je srkutala čaj. To je već bilo malo previše.

„Ostaviću vas da nasamo razmislite o mojoj ponudi", nastavi Rand. „Mogu da izdvojim sat vremena - ali pre nego što počnete da razmatrate šta ćete mi odgovoriti, da li možete da u moje ime pozovete jednog čoveka? U vašoj vojsci je čovek po imenu Hurin. Voleo bih da mu se izvinim.“

I dalje su delovali zgranuto. Kecuejn ustade da razgovara sa sestrama koje čekaju napolju; poznaje neke od njih, a ostale mora da ispipa. Nimalo se ne brine šta će Krajišnici odlučiti. Al’Tor ih je ščepao. Još jedna vojska pod njegovim barjakom. Nisam mislila da će mu poći za rukom da se dokopa i ove. Još jedan dan - i sve će početi. Svetlosti, nada se da su spremni.