Tornjevi ponoći

52 Čizme

Elejna je sedela u Sjajninom sedlu. Kobila je bila jedna od najboljih u kraljevskoj konjušnici; bila je od lepog saldejskog soja, jarkobele grive i dlake. I sedlo je bilo skupoceno, od kože ukrašene vezom crvenim kao vino i zlatom. Bilo je to paradno sedlo.

Birgita je jahala Visokog, jednog krupnog smeđeg škopca, koji je takođe bio jedan od najbržih konja u kraljevskim konjušnicama. Oba konja je odabrala Zaštitnica. Očekivala je da će morati da beže.

Birgita je nosila jedan od Elejninih odlivaka lisičje glave, mada je bio drugačijeg oblika - tanani srebrni disk s ružom na licu. Elejna je nosila drugi, umotan u parče tkanine koju je držala u džepu. Tog jutra je pokušala da napravi još jedan, ali se taj istopio i umalo da joj nije zapalio komodu. Veoma joj je teško bez izvornog medaljona koji može da proučava. Njen san o tome da sve svoje lične gardiste opremi medaljonima, deluje sve manje izvodljivo, sem ako ne ubedi Meta da joj opet da izvornik.

Njena počasna straža obrazova redove konjanika oko nje i Birgite na Kraljičinom trgu. Sa sobom vodi svega stotinu vojnika - sedamdeset pet gardista i unutrašnji prsten od dvadeset pet gardistkinja. To je veoma mali odred, ali otišla bi i bez tih stotinu samo da je mogla to da izvede. Ne sme da priušti sebi da je vide kao zavojevača.

„Ovo mi se ne dopada", kaza joj Birgita.

„Tebi se u poslednje vreme ništa ne dopada", odgovori joj Elejna. „Kunem se da si svakim danom sve razdražljivija."

„To je zbog toga što si ti svakim danom sve lakomislenija."

„Ma daj - ovo teško da je najlakomislenije što sam učinila."

„Elejna, to je samo zbog toga što si sebi postavila veoma visoko cilj."

„Sve če biti u redu", reče joj Elejna, gledajući ka jugu.

„Zašto stalno gledaš u tom pravcu?"

„Rand", odgovori joj Elejna, opet osećajući onu toplinu kako dobuje oko čvora osećanja u njenom umu. „Sprema se za nešto. Osećam da je uznemiren, ali istovremeno i spokojan." Svetlosti, što taj čovek ume da zbunjuje.

Sastanak će se održati za jedan dan, ako još važi ono što je prvobitno odredio. Egvena jeste u pravu - slamanje pečata bilo bi ludost. Ali Rand će se prizvati pameti.

Alisa dojaha do nje, u društvu tri Srodnice. Sarasija je bila dežmekasta, i podsećala je na pravu baku; tamnoputa Kema uplela je crnu kosu u tri duge pletenice, a uštogljena Našija mladolikog lica bila je u vrećastoj haljini.

Njih četiri se razmestiše pored Elejne. Samo su dve bile dovoljno snažne da otvore kapiju. Mnoge Srodnice slabije su od većine Aes Sedai. Ali i to će biti dovoljno ako Elejna ne može da prigrli Izvor.

„Možete li da izvedete nešto kako biste sprečile strelce da je pogode?", upita Birgita Alisu. „Neko tkanje?"

Alisa zamišljeno naheri glavu. „Znam za jedno koje bi moglo biti od pomoći", odgovori, „ali nikada nisam pokušala da ga izvedem."

Druga Srodnica izatka kapiju ispred njih. Kapija se otvorila na polje obraslo uvelom travom ispred Kairhijena. Tu ih je čekala daleko veća vojska, koja se sastojala od kairhijenskih vojnika u oklopima i sa zvonastim kalpacima. Zapovednici su bili lako uočljivi, zbog svoje tamne odeće u bojama kuća kojima služe. Konovi su im se dizali iza leđa.

Visoki Lorstrum, ispijenog lica, sedeo je na atu ispred svoje vojske, koja je bila u tamnozelenoj odeći sa grimiznim prugama; Bertam je bio na suprotnoj strani. Činilo se da su im vojske otprilike jednake veličine. Po pet hiljada vojnika. Ostale četiri kuće imale su daleko manje vojske.

„Ako hoće da te zarobe", sumorno kaza Birgita, „upravo si im pružila priliku."

„Nema načina da se ovo bezbedno izvede, sem ako neću da se sakrijem u dvoru i pošaljem vojsku - a to bi samo dovelo do pobune u Kairhijenu i mogućeg kraha u Andoru." Pogleda Zaštitnicu. „Birgita, sada sam kraljica.

Nećeš moći da me čuvaš od opasnosti, ništa više nego što bi mogla da sačuvaš jednog jedinog vojnika na bojnom polju.

Birgita klimnu. „Drži se blizu mene i Gajbona.“

Gajbon priđe, jašući krupnog pegavog škopca. Dok je ona između Birgite i Gajbona - čiji su konji bili viši od Elejninog - nekom ubici bi bilo veoma teško da je pogodi a da prethodno ne zakači njene prijatelje.

Tako će biti do kraja njenog života. Mamuznu Sjajnu, a njen odred prođe kroz kapiju i kroči na kairhijensko tle. Plemiči i plemkinje ispred nje pokloniše se u sedlima, ovoga puta dublje nego kada su se sastali sa Elejnom u njenoj prestonoj dvorani. Predstava je počela.

Grad se prostirao ispred nje, zidina i dalje čađavih od požara koji je izbio za vreme bitke sa Šaidoima. Elejna je osetila Birgitinu napetost kada je kapija nestala iza njih. Srodnice oko Elejne prigrliše Izvor, a Alisa izatka nepoznato i kanje i postavi ga u vazduh oko unutrašnjeg prstena vojnika. Tkanje je učinilo da mali - ali brz - vetar kruži vazduhom.

Birgitina strepnja bila je zarazna, tako da je Elejna zatekla sebe kako čvrsto drži uzde dok je Sjajna korakom išla napred. Vazduh je suvlji u Kairhijenu i pomalo se osećao na prašinu. Nebo je bilo tmurno.

Kairhijenska vojska postroji se oko malog odreda Andoraca u belom i crvenom. Većina Kairhijenjana bili su pešadija, mada je bilo i nešto teške konjice, s konjima pokrivenim blistavim azdijama i konjanicima koji su koplja digli visoko u vazduh. Svi su savršeno držali svoje redove, štiteći Elejnu. Ili držeći je u zatočeništvu.

Lorstrum potera svog smeđeg pastuva bliže Elejninom spoljnom redu vojnika. Gajbon je pogleda, a ona klimnu, pa mu kapetan dopusti da joj priđe.

„Veličanstvo, gradom vlada uznemirenost", saopšti joj Lorstrum. Birgita je i dalje držala svog ata između njegovog i Elejninog. „Kruže... nesrečne glasine u vezi s tvojim stupanjem na presto.“

Glasine koje si verovatno ti pokrenuo, pomislila je Elejna, pre nego što si rešio da meni pružiš podršku. „Valjda neće doći do pobune protiv tvojih vojnika?"

„Nadam se da neće.“ On je odmeri ispod ravne šumski-zelene kape. Bio je u crnom kaputu do kolena, s prugama u bojama njegove kuće koje su išle sve do skuta. Takvu odeću bi nosio na bal. To je zračilo samopouzdanjem. Njegova vojska ne osvaja grad, već prati novu kraljicu u počasnoj povorci. „Malo je verovatno da će biti oružanog otpora, ali želeo sam da te upozorim."

Lorstrum joj klimnu glavom u znak poštovanja. On zna da ga ona obmanjuje, ali takođe prihvata njenu obmanu. Ona će u predstojećim godinama morati pomno da ga drži na oku.

Kairhijen je bio sav četvrtast kao grad, sav u pravim linijama i utvrđenim kulama. Mada je nešto građevina u njemu bilo prelepo, nije mogao ni da se uporedi s Kaemlinom ili Tar Valonom. Ujahali su kroz severne kapije grada, tako da im je reka Alguenija ostala sa desne strane. Unutar gradskih zidina čekala je gomila sveta. Lorstrum i ostali uradili su svoj posao kako treba. Začulo se klicanje, koje su verovatno započeli pažljivo razmešteni dvorjani. Kada Elejna uđe u grad, klicanje postade glasnije. To ju je iznenadilo. Očekivala je neprijateljstvo. I da, bilo je i toga - povremeno bi neko iz zadnjih redova bacio nekakav otpad. Tu i tamo je čula podrugljivo urlanje - ali delovalo je kao da je večini okupljenih drago što je vide.

Dok je jahala niz tu široku ulicu, oivičenu pravougaonim zgradama kakve Kairhijenjani vole, shvatila je da su ti ljudi možda iščekivali takav događaj. Razgovarali o njemu, ispredali priče. Neke od tih priča bile su neprijateljske, a to su samo one o kojima ju je Nori izvestio. Ali sada joj te priče deluju pre kao znak zabrinutosti nego neprijateljstva. Kairhijen je predugo bez vladara, ne zna se ko im je ubio kralja, a gospodar Zmaj ih je naizgled prepustio sudbini.

Samouverenost joj je porasla. Kairhijen je ranjeni grad. Ispred njega su spaljene ruševine. Kaldrma je razvaljena da bi se bacala sa zidova. Grad se nikada nije u potpunosti oporavio od Aijelskog rata, a nedovršene Zarubljene kule - istovetne, ali jadnog izgleda - bile su nadmena obznana te činjenice.

Ta krvava Igra kuća skoro je jednako zlo kao kuga. Može li ona to da promeni? Ljudi oko nje zvučali su kao da su puni nade, kao da dobro znaju u kakvo se klupko pometnje njihova zemlja pretvorila. Čovek će pre Aijelima uzeti koplja nego iščupati lukavost iz Kairhijenjana, ali možda bi mogla da ih poduči većoj odanosti prema zemlji i prestolu. Sve dok imaju presto vredan te odanosti.

Sunčeva palata bila je podignuta tačno u središtu grada. Kao i ostatak Kairhijena bila je četvrtasta i oštrih uglova, ali ta građevina je odavala utisak neverovatne snage. Bila je to veličanstvena zgrada, uprkos razrušenom krilu u kojem se odigrao pokušaj da se ubije Rand.

Većina plemića čekala ju je tu, stojeći na natkrivenom stepeništu ili ispred kitnjastih kočija. Žene behu u svečanim haljinama sa širokim obručima ispod sukanja, a muškarci u urednim kaputima tamnih boja, s kapama na glavama. Mnogi su delovali sumnjičavo, a neki čak iznenađeno.

Elejna uputi Birgiti zadovoljan osmeh. „Uspelo nam je. Niko nije očekivao da ću dojahati do dvora u pratnji kairhijenske vojske."

Birgita ništa ne reče. I dalje je bila napeta - i verovatno će biti sve dok se Elejna ne vrati u Kaemlin.

Dve žene stajale su u podnožju stepeništa - jedna je bila lepa žena sa zvončićima u kosi, a druga kovrdžava i lica koje nije podsećalo na lice jedne Aes Sedai, iako je ona to već godinama. To je bila Sašala Anderli, dok je druga žena - koja jeste imala bezvremeno lice - bila Samicu Tamagova. Koliko su Elejnini izvori mogli da utvrde, te dve su bile nešto najbliže „vladarima" grada u Randovom odsustvu. Razmenjivala je pisma i s jednom i s drugom i otkrila da Sašala izvanredno razume kairhijenski način razmišljanja. Ponudila je Elejni grad, ali je nagovestila kako dobro razume da su nuđenje grada i preuzimanje grada dve sasvim različite stvari.

Sašala kroči napred. „Veličanstvo", zvanično kaza, „neka se čuje i neka se zna da ti gospodar Zmaj daje sva prava i posed nad ovom zemljom. Sva zvanična vlast nad ovom zemljom predaje se tebi i položaj domostrojitelja ove države se ukida. Neka bi vladala mudro i u miru."

Elejna joj kraljevski klimnu iz sedla, ali je zato u sebi ključala. Kazala je da joj ne smeta da joj Rand pomogne da preuzme taj presto, ali nije baš da je želela da joj on to natrlja na nos. Ipak, izgleda da je Sašala veoma ozbiljno shvatala svoj položaj, mada je na osnovu onoga što je Elejna otkrila, taj položaj u velikoj meri ona sama stvorila.

Elejna i njena povorka sjahaše. Zar je Rand mislio da će biti tako lako da joj da taj presto? Boravio je u Kairhijenu dovoljno dugo da zna kako oni spletkare. Neće biti dovoljno da jedna Aes Sedai iznese proglas. Ali to što je moćne velmože neposredno podržavaju trebalo bi da bude dovoljno.

Njena povorka pođe uza stepenište. Uđoše, a oni koju su je podržavali povedoše manje počasne straže od po pedeset vojnika. Elejna uvede čitav svoj odred; tako im je bilo skučeno, ali nije imala namere da ikoga ostavi za sobom.

Unutrašnji hodnici bili su potpuno pravi, sa zasvođenim tavanicama i pozlatom po ivicama. Sva vrata bila su ukrašena znamenjem Izlazećeg sunca. Bilo je niša za prikazivanje bogatstava, ali mnoge su bile prazne. Aijeli su iz te palate uzeli svoju petinu.

Stigavši do ulaza u Veliku dvoranu sunca, Elejnini andorski gardisti i gardistkinje razmestiše se duž spoljnog hodnika. Elejna duboko udahnu, pa kroči u prestonu dvoranu praćena s njih desetoro. Stubovi od mermera prožetog zlatnim žilama dizali su se uza zidove te odaje prema tavanici, a Sunčev presto bio je na postolju od plavog mermera podignutom u zadnjem delu prostrane dvorane.

Presto je bio od pozlaćenog drveta, ali iznenađujuće nenametljiv. Možda je zato Laman rešio da sebi sazda novi presto, koristeći za njega ni manje ni više nego Avendoralderu. Elejna priđe postolju, a onda se okrenu kada kairhijensko plemstvo uđe u dvoranu - najpre oni koji je podržavaju, a onda ostali, raspoređeni u skladu sa zamršenim pravilima Daes Dae’mara. Ti položaju znaju da se menjaju sa svakim danom, ako ne i sa svakim satom.

Birgita je odmeravala sve koji su ulazili, ali Kairhijenjani su se ponašali uzorno. Niko od njih neće pokazati ništa ni nalik Elorijeninoj drskosti u Andoru. Ona je rodoljub, bez obzira na to što se neprestano protivi Elejni, a nju to dovodi do ludila. U Kairhijenu se takve stvari ne rade.

Kada se gomila primirila, Elejna duboko udahnu. Razmatrala je da održi govor, ali majka ju je naučila da su ponekad najbolji govori zapravo odlučna dela. Elejna krenu da sedne na presto.

Birgita je uhvati za ruku.

Elejna je upitno pogleda, ali Zaštitnica je odmeravala presto. „Sačekaj malo“, reče i sagnu se.

Plemići počeše da žamore, a Lorstrum priđe Elejni. „Veličanstvo?"

„Birgita", upita Elejna crveneći, „je li ovo baš neophodno?"

Birgita nije obraćala pažnju na nju, već je nastavila da ispituje jastuk na prestolu. Svetlosti! Zar je Zaštitnica rešena da je posrami u baš svakoj mogućoj prilici? Zacelo...

„Aha!“, uzviknu Birgita i istrgnu nešto iz mekanog jastuka.

Elejna se lecnu pa priđe bliže, a Lorstrum i Bertam stadoše pored nje. Birgita je držala jednu iglici čiji se vrh crneo. „Bila je sakrivena u jastuku."

Elejna preblede.

„Elejna, ovo je jedino mesto za koje su znali da ćeš biti na njemu", tiho joj kaza Birgita, pa kleknu i stade da traži druge zamke.

Lorstrum se zajapurio. „Veličanstvo, otkriću ko je odgovoran za ovo", tiho kaza. I opasnim glasom. „Spoznaće moj bes."

„Ne ako se pre toga suoče s mojim", reče zdepasti Bertam, gledajući iglu.

„Veličanstvo, ovo je očigledno bio pokušaj ubistva uperen protiv gospodara Zmaja", glasnije kaza Lorstrum, da bi ga čuli okupljeni u dvorani. „Niko se ne bi usudio da pokuša da ubije tebe, našu voljenu sestru iz Andora."

„Dobro je što to čujem", reče mu Elejna odmeravajući ga. Taj njen izraz svima u prostoriji jasno je govorio da će ona ispratiti tu njegovu obmanu, kojoj je cilj da mu sačuva obraz. Pošto je on njen najsnažniji pristalica, sramota zbog pokušaja da joj se oduzme život pašče na njega.

Pristanak da mu dopusti da sačuva obraz njega će koštati. On na tren spusti pogled u znak da razume. Svetlosti, što ona mrzi tu igru. Ali igraće je - i igraće je dobro.

„Je li bezbedno?", upita Birgitu.

Zaštitnica se počeša po bradi. „Postoji samo jedan način da se to sazna", odgovori i samo sede na presto, neuobičajenom i nepriličnom silinom.

Priličnom broju velmoža u dvorani ote se zgranuti uzdah, a Lorstrum preblede još više.

„Baš i nije udoban", primeti Birgita, naslanjajući se u stranu, a onda pribijajući leđa uz drveni naslon. „Očekivala bih da vladarski presto bude mekši, zbog tih vaših nežnih i osetljivih pozadina."

„Birgita!", siknu Elejna, osećajući kako opet crveni. „Ne možeš da sediš na Sunčevom prestolu!“

„Ja sam tvoj telohranitelj", reče joj Birgita. „Ako hoću, mogu da isprobavam tvoju hranu, mogu da prolazim ispred tebe kroz vrata i mogu da krvavo sedim u tvojoj stolici, samo ako mislim da će te to sačuvati." Isceri se. „Sem toga", dodade tiše, „oduvek sam se pitala kako je sedeti na nekom prestolu." Zaštitnica ustade, i dalje oprezna - ali i zadovoljna.

Elejna se okrenu prema okupljenom kairhijenskom plemstvu. „Dugo ste čekali na ovo", reče im. „Neki od vas su nezadovoljni, ali setite se da je pola moje krvi kairhijensko. Zahvaljujući ovom savezništvu, obe zemlje će postati velike. Ne tražim od vas poverenje, ali zahtevam pokornost." Oklevala je, ali ipak dodade: „Setite se i da ovo Ponovorođeni Zmaj želi."

Videla je da je oni razumeju. Rand je već jednom pokorio taj grad, premda da bi ga oslobodio od Šaidoa. Bilo bi pametno da ga ne iskušavaju da se vrati i da ga opet pokori. Kraljica se služi alatkama koje su joj pri ruci. Sama je zadobila Andor; pustiće Randa da joj pomogne sa Kairhijenom.

A onda sede. Tako jednostavna stvar, čije će posledice zaista biti dalekosežne. „Okupite svoje snage i gardiste svojih kuća", zapovedi plemićima. „Poći ćete sa andorskim snagama kroz kapije na mesto poznato kao Merilorsko polje. Sastaćemo se s Ponovorođenim Zmajem."

Velmože su delovale iznenađeno. Zar će ona istog dana da dođe, preuzme presto, pa da naredi njihovim vojskama da napuste grad. Nasmešila se. Najbolje je da dela brzo i odlučno; to će ih navići da joj se pokoravaju. I pripremiće ih za Poslednju bitku.

„Takođe", obznani ona dok su oni počeli da se došaptavaju, „hoću da prikupite sve do jednog čoveka u ovom kraljevstvu koji može da drži mač u rukama i da ga upišete u Kraljičinu vojsku. Neće biti mnogo vremena za obučavanje, ali svi će muškarci biti potrebni u Poslednjoj bici - a i žene koje žele da se bore mogu da se jave na dužnost. Takođe, obavestite sve zvonolivce u svom gradu da za sat vremena želim da se sastanem s njima."

„Ali", zausti Bertam, „proslava krunisanja, veličanstvo..."

„Slavićemo kada Poslednja bitka bude dobijena, a kairhijenska deca bezbedna", odgovori Elejna. Mora im skrenuti misli s njihovih spletki i dati im posla kojim će se zanimati, ako je to ikako moguće. „Mrdajte! Zamislite da vam je Poslednja bitka pred vratima i da će sutra otpočeti!"

Jer, to bi zaista i moglo da se desi.

Met se naslanjao na osušeno drvo i šestario pogledom po svom taboru. Udahnuo je i izdahnuo, sve vreme se smešeći, osećajući prelepu utehu koju mu je darivalo saznanje da ga više ne progone. Zaboravio je koliko je to dobar osećaj. Taj je osećaj lepši nego kada ti na oba kolena sedi po jedna lepa služavka. Pa, makar bolji nego da je jedna služavka.

Vojni tabor uveče jedno je od najlagodnijih mesta na celome svetu, čak i kada je pola tabora prazno, jer je ljudstvo otišlo za Kairhijen. Sunce je zašlo, a neki od onih koji su ostali u taboru otišli su na spavanje. Ali što se tiče onih koji sutradan imaju popodnevnu smenu, još nema razloga da odu na počinak.

Desetak logorskih vatri tinjalo je po taboru, a ljudi su sedeli za njima i naizmenično pričali o poduhvatima, ženama koje su negde ostavili ili o glasinama izdaleka. Plamen je palacao dok su se ljudi smejali, sedeči na balvanima ili kamenju; neko od njih bi povremeno krivom granom džarao žeravicu ili bacao sićušne žiške u vazduh dok su njegovi prijatelji pevali „Dođite, deve" ili „Vrbe pale u podne".

Ljudi su u Družinu došli iz desetak različitih zemalja, ali taj logor je njihov pravi dom. Met se šetao među njima, sa šeširom na glavi i ašandareijem preko ramena. Nabavio je novi šal za vrat. Ljudi znaju za njegov ožiljak, ali nema razloga da se on njime hvališe kao Luka nekim od onih njegovih krvavih kola.

Šal koji je ovoga puta odabrao bio je crven. U znak sećanja na Tajlin i na ostale koji su pali od golamove ruke. Na tren je bio u iskušenju da odabere ružičasti šal. Veoma kratak tren.

Met se nasmeši. Mada su pesme odzvanjale iz pravca nekoliko logorskih vatri, nijedna od njih nije bila preglasna, a taborom je vladao zdrav spokoj. Ne tišina. Tišina nikada nije dobra. Tišinu mrzi. Od tišine se uvek zapita ko se to baš toliko upinje da mu se prikrade. Ne, ovo je spokoj. Ljudi tiho hrču, vatra pucketa, drugi ljudi pevaju, korov šušti dok stražari prolaze. Spokojni zvuci ljudi koji uživaju u svojim životima.

Met se vratio stolu ispred svog zamračenog šatora. Sede, pa poče da prelistava hartije koje su mu tu bile složene. U šatoru je previše zagušljivo. Sem toga, ne želi da probudi Olvera.

Metov šator se mreškao na vetru. Mesto na kojem je bio delovalo je čudno - lep hrastov sto postavljen posred busena bilja, Metova stolica pored njega, a na zemlji pored stolice ibrik kuvanog jabukovog vina. Po hartijama na stolu bilo je razmešteno razno kamenje koje je negde pokupio, da ih ne bi oduvao vetar, a bile su osvetljene jednom jedinom treperavom svetiljkom.

Ne bi trebalo da uopšte ima te naslage hartije. Trebalo bi da sedi za nekom od onih vatri i da peva „Ples sa Džekom iz Senki“. Razabirao je reči te pesme, koja se slabašno čula iz pravca obližnje logorske vatre.

Hartije. Pa, pristao je da ih Elejna unajmi, a takve stvari prate hartije. A tu su i hartije o uspostavljanju zmajskih posada. Hartije o potrepštinama, izveštaji o ponašanju i svakakve druge gluposti. A bilo je tu i nekoliko hartija koje je uspeo da izvuče od njenog kraljevskog veličanstva, izveštaj uhoda koji je hteo da pregleda, izveštaj o Seanšanima.

Većina tih vesti za njega nisu bile novosti; zahvaljujući Verininoj kapiji, Met je do Kaemlina doputovao brže od većine glasina. Ali Elejna ima svoje kapije, pa su neke vesti iz Tira i Ilijana zapravo sveže. Priča se o novoj seanšanskoj carici. Dakle, Tuon se zaista krunisala - ih šta već Seanšani rade da bi nekoga proglasili svojim vođom.

Nasmešio se na to. Svetlosti, ne znaju oni šta ih je snašlo. Verovatno misle da znaju. Ali to da će ih ona iznenaditi sigurno je koliko je nebo plavo. O, pa, u poslednje vreme jeste sivkasto.

Takođe se priča da je Morski narod u savezništvu sa Seanšanima. Met je te glasine odbacio. Seanšani su zarobili dovoljno plovila Morskog naroda da bi ostavili takav utisak, ali to nije istina. Našao je i nekoliko stranica s vestima o Randu - ali uglavnom su bile neodređene ili nisu bile verodostojne.

Spaljene boje. Rand sedi i priča s nekim ljudima u šatoru. Možda jeste u Arad Domanu, ali ne može da bude i tamo i da ratuje u Krajinama, zar ne? Jedna glasina čak tvrdi da je Rand ubio kraljicu Tajlin. Koje krvave budale to misle?

On brzo završi sa izveštajima o Randu. Mrzi to što mora da iznova i iznova rasteruje one plamene boje. Ako ništa drugo, Rand je ovoga puta obučen.

Poslednja stranica bila mu je zanimljiva. Vukovi jure u ogromnim čoporima, skupljaju se na čistinama i zavijaju? Nebo noću blista crvenom svetlošću? Stoka se skuplja na poljima, sva okrenuta ka severu, i mirno gleda? Otisci vojski Nakota Senke nasred livada? Sve to zvuči mu kao obično naklapanje, koje se prenosi od seljanke do seljanke sve dok ne dopre do ušiju Elejninih uhoda.

Met prelete pogledom preko lista, a onda - čak i ne razmišljajući o tome - shvati da je izvadio Verininu kovertu iz džepa. I dalje zapečaćeno pismo delovalo je pohabano i prljavo, ali nije ga otvorio. Činilo mu se da je opiranje tom porivu nešto najteže što je u životu uradio.

„Ovo se zove neverovatan prizor", začu se ženski glas. Met diže pogled i vide Sitejl kako hoda prema njemu. Smeđa haljina bila joj je vrpcama vezana preko bujnih nedara. Ne da ih je Met zagledao.

„Dopada ti se moja radna soba?“, upita Met. On spusti kovertu u stranu, a onda prenese poslednje izveštaje uhoda na jednu hrpu, odmah pored niza njegovih crteža nekih novih samostrela, zasnovanih na onima koje je Talmanes kupio. Pretilo je da će vetar oduvati hartije. Pošto nije imao kamen za tu hrpu, skinuo je jednu čizmu i stavio je preko nje.

„Tvoja radna soba?“, upita Sitejl, zvučeći kao da joj je to smešno.

„Naravno", odgovori Met češući se po tabanu preko čarape. „Ako hoćeš da uđeš, moraćeš da zakažeš sastanak kod mog domostrojitelja."

„Tvog domostrojitelja?"

„To je onaj panj tamo", klimnu Met. „Ne onaj mali, već veliki - što je na vrhu obrastao mahovinom."

Ona izvi obrvu.

„Prilično je dobar", nastavi Met. „Ne propušta skoro nikoga od onih koje ne želim da vidim."

„Metrime Kautone, ti si zanimljiv stvor", reče mu Sitejl i sede na veći panj. Haljina joj je bila eboudarskog kroja, s jednim rubom zadignutim i prikopčanim kako bi se videle podsuknje, dovoljno šarene da uplaše Krpara.

„Jesi li htela nešto određeno?", upita Met. „Ili si navratila samo da bi mogla da sedneš na glavu mom domostrojitelju?"

„Čula sam da si danas opet bio na dvoru. Je li istina da poznaješ kraljicu?"

Met slegnu ramenima. „Elejna je dobra devojka. Lepuškasta - to se mora priznati."

„Više me ne zaprepašćuješ, Metrime Kautone", odgovori mu Sitejl. „Shvatila sam da ono što pričaš počesto za cilj ima upravo to."

Zaista? „Ja govorim ono što mi je na pameti, gazdarice Anan. Zašto je tebi bitno da li poznajem kraljicu?"

„To je samo još jedan deo zagonetke koju ti predstavljaš", odgovori mu Sitejl. „Danas sam dobila pismo od Džoline."

„Šta ona hoće od tebe?"

„Neće ništa. Samo je htela da javi da su bezbedno stigle u Tar Valon."

„Mora da si loše pročitala njenu poruku."

Sitejl ga prekorno pogleda. „Džolina Sedai te poštuje, gazda Kautone. Često je o tebi govorila veoma pohvalno, kao i o tome kako si spasao ne samo nju, već i druge dve. Pitala je za tebe u pismu."

Met trepnu. „Zaista? Kazala je takve stvari?"

Sitejl klimnu.

„Plamen me spalio", reče on. „Sada skoro da mi je žao što sam joj obojio usta u plavo. Ali ni na kraj pameti mi nije bilo da ona tako misli, uzevši u obzir kako se ponašala prema meni."

„Priča o takvim stvarima ume da postigne da muškarac stekne preterano dobro mišljenje o samom sebi. Čovek bi pomislio da je njeno ophođenje prema tebi bilo dovoljno da ti te stvari stavi do znanja."

„Ona je Aes Sedai“, promrmlja Met. „Ona se prema svima ponaša kao da su blato koje treba sastrugati sa čizama."

Sitejl ga osinu pogledom. Ona se nosi dostojanstveno - delimično kao nečija baka, delimično kao dvorjanka, a delimično kao gostioničarka koja ne trpi budalaštine.

„Izvini", reče joj on. „Neke Aes Sedai nisu loše kao neke druge. Nisam hteo da te uvredim."

„To ću prihvatiti kao pohvalu", odgovori mu Sitejl, „mada ja nisam Aes Sedai."

Met slegnu ramenima i nađe jedan lep kamičak pored nogu. Posluži se njime da ga stavi na naslagu hartije umesto čizme. Kiše koje su proteklih nekoliko dana padale prošle su, ostavljajući za sobom svežinu u vazduhu. „Znam da si kazala da te nije bolelo", reče joj Met. „Ali... kakav je to osećaj? Ta stvar bez koje si ostala?"

Ona napući usne. „U kojoj hrani najviše uživaš, gazda Kautone? Šta bi jeo radije nego bilo šta drugo?"

„Mamine pite", smesta odgovori Met.

„Pa, tako je", reče mu Sitejl. „To je kao da znaš da si nekada mogao da jedeš te pite svakoga dana, ali sada su ti uskraćene. Tvoji prijatelji - oni mogu da jedu pite koliko god hoće. Ti im zavidiš, i patiš zbog toga, ali to te istovremeno usrećuje. Barem neko može da uživa u onom u čemu ti ne možeš."

Met lagano klimnu.

„Gazda Kautone, zašto toliko mrziš Aes Sedai?", upita ga Sitejl.

„Ne mrzim ih", odgovori Met. „Plamen me spalio, ne mrzim ih. Ali ponekad se čini kao da čovek ne može ni dve stvari da uradi a da neka žena ne zatraži da jednu od tih stvari uradi potpuno drugačije, a da onu drugu u potpunosti zanemari."

„Nisi primoran da prihvatiš njihov savet, a spremna sam da se opkladim da si uglavnom, nakon izvesnog vremena, voljan i da priznaš kako je taj savet bio dobar."

Met slegnu ramenima. „Ponekad čovek jednostavno želi da radi ono što hoće, a da mu niko ne govori šta ne valja u vezi s tim i u vezi s njim. To je sve."

„A to nikakve veze nema s tvojim... čudnim viđenjem plemića? Napokon, većina Aes Sedai se ponaša kao da su plemkinje."

„Nemam ja ništa protiv plemića", odgovori joj Met i ispravi kaput. „Samo ja ne bih da budem jedan od njih."

„A zašto je tako?“

Met je na trenutak samo sedeo. Zašto je tako? Naposletku, spusti pogled na svoje stopalo i opet obu čizmu. „Zbog čizama."

„Čizama?" Sitejl je delovala zbunjeno.

„Čizama", reče Met i klimnu, vezujući ih. „Sve je u vezi sa čizmama."

„Ali..."

„Vidiš", reče Met zatežući vrpce, „mnogo ljudi ne mora preterano da se brine koje će čizme da nosi. To su najsiromašniji. Ako bi nekoga od njih pitala: Mope, koje ćeš čizme danas nositi?, odgovor bi bio jednostavan. Pa, Mete, imam samo jedan par čizama, pa ću valjda nositi njih.“

Met se pokoleba. „To jest, valjda to ne bi rekli tebi, Sitejl, pošto ti nisi ja i tako to. Ne bi te zvali ’Met’, razumeš?"

„Razumem", odgovori ona sa osmehom u glasu.

„Bilo kako bilo, ljudima koji imaju nešto malo novca teže je da odgovore koje će čizme da nose. Vidiš, prosečan čovek poput mene..." Pogleda je. „Pazi, ja jesam prosečan čovek."

„Naravno da jesi."

„Krvavo naravno da jesam", reče joj Met, pa završi s vezivanjem vrpci na čizmi i pridiže se. „Prosečan čovek može da ima i tri para čizama. Treći par po kakvoći - to su čizme koje ćeš nositi kada ideš da radiš nešto neprijatno. Možda će te nažuljati nakon nekoliko koraka i možda imaju nekoliko rupa na sebi, ali dovoljno su dobre da se ne oklizneš. Ne smeta ti ako ih uprljaš u poljima ili staji."

„U redu", reče mu Sitejl.

„A onda je tu tvoj drugi par po kakvoći", nastavi Met. „To su čizme koje nosiš svakoga dana. Njih obuvaš ako ideš kod suseda na večeru. Ili, u mom slučaju, nosiš ih kada ideš u bitku. To su lepe čizme, daju ti dobar oslonac i ne smeta ti da te vide u njima, ili tako nešto."

„A tvoj najbolji par čizama?" upita Sitejl. „Njih nosiš na važne društvene događaje, kao što su balovi ili obedovanje s mesnim zvaničnicima?"

„Balovi? Zvaničnici? Krvavi pepeo, ženo. Mislio sam da si ti gostioničarka."

Sitejl blago pocrvene.

„Mi nećemo ni na kakve balove", reče joj Met. „Ali kada bismo morali, pretpostavljam da bismo obuli naš drugi par čizama. Ako su dovoljno dobre za obilazak stare gospođe Hembru preko puta, onda su krvavo dovoljno dobre za gaženje prstiju one koja je toliko glupa da pleše s nama."

„Čemu onda služe najbolje čizme?"

„Za hodanje", odgovori Met. „Svaki seljak ume da prepozna koliko vrede dobre čizme kada prepešači određeni put."

Stiejl je delovala zamišljeno. „Dobro, ali kakve to veze ima s plemićima?“

„Svakakve", odgovori Met. „Zar ne shvataš? Ako si prosečan čovek, tačno znaš kada da obuješ koje čizme. Čovek može da isprati tri para čizama. Život je jednostavan kada imaš tri para čizama. Ali plemiči: Talmanes tvrdi da kod kuće ima četrdeset pari čizama. Četrdeset pari, možeš li ti to da zamisliš?"

Ona se nasmeši.

„Četrdeset pari“, ponovi Met i odmahnu glavom. „Četrdeset krvavih pari. I to nisu sve iste čizme. Tu ti je par za svako odelo, pa deset pari u različitim stilovima, koji se slažu s makar polovinom tvojih odela. Imaš čizme za kraljeve, čizme za velmože i čizme za običan svet. Imaš čizme za zimu i čizme za leto, čizme za kišne dane i čizme za sušne dane. Imaš čak i krvave cipele koje nosiš samo kada ideš u odaju za kupanje. Lopin je imao običaj da se žali zbog toga što nema obuću koju ću da nosim kada noću idem u nužnik!"

„Shvatam... Dakle, koristiš čizme kao metaforu za breme odgovornosti i odlučivanja koje pada na aristokratiju dok oni na sebe preuzimaju vodstvo u zamršenim političkim i društvenim okolnostima i položajima."

„Metaforu za..." Met se namršti. „Krvavi pepeo, ženo. Ovo nije metafora ni za šta! To su samo čizme."

Sitejl odmahnu glavom. „Ti si mudar čovek na veoma neobičan način, Metrime Kautone."

„Dajem sve od sebe", primeti on, pa se lati ibrika s kuvanim vinom. „Mislim, da budem neobičan." Nasu pehar i pruži joj ga. Ona ga sa zahvalnošću prihvati i otpi, pa ustade. „U tom slučaju, gazda Kautone, prepustiću te da se zabavljaš najbolje što umeš. Ali ako si ostvario nekakav napredak kada je reč o kapiji za mene..."

„Elejna je kazala da će ubrzo moći da ti otvori kapiju. Za dan ili dva. Čim se ja vratim s jednog posla koji moram da obavim s Tomom i Noelom, postaraću se da se to završi."

Ona klimnu glavom u znak razumevanja. Ako se on ne vrati s tog „posla", ona će se pobrinuti za Olvera. Ona se okrenu da ode. Met je sačekao sve dok nije otišla, pa je tek onda otpio pozamašan gutljaj jabukovog vina pravo iz ibrika. To radi cele večeri, ali mislio je da ona najverovatnije ne bi volela da zna za to. To je jedna od onih stvari za koje je bolje da žene o njima ne razmišljaju.

Vratio se svojim izveštajima, ali misli su mu ubrzo odlutale na kulu Gendžei i na one krvave zmije i lisice. Ono što mu je Birgita rekla bilo je veoma prosvećujuće, ali ne naročito ohrabrujuće. Dva meseca? Dva krvava meseca provedena u lutanju tim hodnicima? To je silna i pozamašna zdela smrdljive brige, poslužene kao da je popodnevna splačina. Pored toga, ponela je vatru, muziku i gvožđe. Kršenje pravila baš i nije zamisao koje se niko drugi nije setio.

Nije se iznenadio. Kada je Svetlost načinila prvog čoveka, i taj čovek doneo prvo pravilo, verovatno se neko setio kako da ga prekrši. Ljudi kao što je Elejna prave pravila kakva njima odgovaraju. Ljudi poput Meta iznalaze načine da zaobiđu glupa pravila.

Nažalost, Birgita - jedna od legendarnih heroja Roga - nije uspela da porazi Aelfine i Elfine. To je onespokojavajuće.

Pa, Met ima nešto što ona nije imala. Sreću. Zamišljeno je sedeo, zavaljen u stolicu. Jedan od njegovih vojnika prođe pored njega. Klintok ga pozdravi; Crvenruke obilaze Meta na svakih pola sata. Još nisu prevazišh sramotu koju osećaju zbog toga što su dopustili da se golam ušunja u logor.

Opet uze Verinino pismo, prevrćući ga u ruci. Uglovi su bili iskrzani, a nekada bela hartija bila je prljava. Lupnu njime o drvo.

Onda ga baci na sto. Ne. Ne, neće ga otvoriti - čak ni kada se vrati. To je to. Nikada neće saznati šta je u njemu, i krvavo ga nije briga za to.

On ustade i ode da potraži Toma i Noela. Sutra će poći za kulu Gendžei.