Tornjevi ponoći

9 Krv u vazduhu

Met smesta čučnu. Taj nagon mu je spasao život, jer mu je nešto istog trena proletelo preko glave.

Met se zakotrlja u stranu, a ruka mu dodirnu nešto vlažno na podu. „Ubistvo!“, zaurla. „Ubistvo u logoru! Krvavo ubistvo!"

Nešto krenu prema njemu. Šator je bio potpuno mračan, ali on je čuo. Met se zatetura, ali sreća je bila na njegovoj strani kada nešto ponovo zviznu pored njega.

Met pade na zemlju i zakotrlja se, pružajući ruku u stranu. Ostavio je...

Tu! Zustavi se pored svog ležaja, a ruka mu zgrabi dugo drveno kopljište. Skoči na noge dižući ašandarei, pa se okrenu i zaseče - ali ne priliku koja je kroz šator jurila na njega, već šatorski zid.

Tkanina se s lakoćom raseče i Met iskoči napolje, jednom rukom čvrsto držeći svoje koplje s dugim sečivom. Drugom dohvati kožnu vrpcu oko vrata, u žurbi noktima grebući kožu. Skide sa sebe amajliju u obliku lisičje glave i okrenu se u žbunju ispred šatora.

Slabašna svetlost dopirala je s jedne obližnje svetiljke na stubu zabijenom usred raskršća logorskih staza. Na toj svetlosti, Met je video kako jedna prilika klizi kroz procep u šatoru. Tu priliku se bojao da će videti. Golam je ličio na čoveka - vitkog, kose boje peska i neuglednih crta lica. Jedino upadljivo na njemu bio je ožiljak na obrazu.

Taj stvor bi trebalo da deluje bezopasno; trebalo bi da ga je lako zaboraviti. Većina ljudi ne bi obratila pažnju na njega kada bi ga videli u gomili. Sve do trenutka kada im iščupa grkljan.

Met ustuknu. Njegov šator je bio podignut blizu padine, pa je on stao da uzmiče uz nju, privlačeći amajliju i njenom kožnom vrpcom je vezujući postrance za sečivo svog ašandareija. Nije baš da je to savršeno rešenje, ali vežbao je. Ta amajlija je jedino što zna da može povrediti golama. Delao je brzo, i dalje na sav glas urlajući upomoć. Vojnici neće biti ni od kakve pomoći s tim stvorom, ali golam je ranije pomenuo kako mu je naređeno da izbegava da na sebe privlači previše pažnje. Možda ga mnogo ljudi uplaši i natera da pobegne.

Stvor se i jeste pokolebao, osvrćući se prema logoru, ali onda se opet okrenu prema Metu i pođe napred. Pokreti mu behu skladni i glatki poput svile koja se vijori na vetru. „Trebalo bi da se ponosiš", prošapta. „Onaj što sada vlada mnome tebe želi više od ičega. Naređeno mi je da zanemarim sve ostale dok ne okusim tvoju krv."

Stvorenje je u levoj ruci nosilo dug bodež. S desne šake kapala mu je krv. Met se zaledi. Koga je ubilo? Ko je još mučki ubijen umesto Metrima Kautona? U mislima mu se opet ukaza Tajlin. Nije video njen leš; taj prizor je prepušten njegovoj mašti. Nažalost, Met ima bujnu maštu.

Zbog te sile u glavi, zbog mirisa krvi u vazduhu, učinio je najgluplje što je mogao. Napao je.

Urlajući u mraku, Met se munjevito okrenu napred i zamahnu ašandareijem. Stvorenje je bilo prebrzo. Izmaklo mu se ispred oružja kao da je voda.

Obiđe oko Meta kao vuk oko plena, a njegovi koraci jedva da su proizvodili ikakav zvuk po suvom korovu. Napade munjevito kao blesak i Meta spase samo nagonski skok unazad. Zatetura se, zamahujući ašandareijem. Čini se da se čuva amajlije. Svetlosti, da nije toga, Met bi već bio mrtav i krvario na tlu!

Stvor opet napade, kao tečna tama. Met divlje zamahnu i zakači golama više zahvaljujući sreći nego bilo čemu drugom. Medaljon zašišta kada dodirnu šaku tog čudovišta. Vazduh se ispuni smradom spaljenog mesa, a golam se zatetura i uzmače.

„Nisi morao da je ubiješ, plamen te spalio!", zaurla Met na njega. „Mogao si da je ostaviš na miru! Nisi tražio nju, već mene!"

Stvor se samo isceri i otkri grozna crna usta i izobličene zube. „Ptica mora da leti. Čovek mora da diše. Ja moram da ubijam." Tiho pođe napred i Met shvati da je u nevolji. Povici na uzbunu sada su već bili glasni. Prošlo je svega nekoliko trenutaka i pomoć će stići za još nekoliko. Samo još nekoliko trenutaka...

„Rečeno mi je da ih sve pobijem", tiho kaza golam. „Da bih te isterao na čistac. Čoveka s brkovima. Starog koji se prošli put umešao. Malu tamnoputu ženu koja ti je draga. Sve njih, ako te sada ne ubijem."

Plamen spalio tog golama. Otkud taj stvor zna za Tuon? Kako? To je nemoguće!

Iznenadio se toliko da je jedva stigao da digne ašandarei pre nego što je golam skočio na njega. Met opsova bacajući se u stranu, ali prekasno. Nož onog stvorenja sevnu kroz vazduh, a onda mu se oružje istrgnu iz prstiju. Met se zatečeno zablenu, a onda oseti kako se nešto obmotava oko njega, pa ga trza unazad, van golamovog dohvata.

Talasi Vazduha. Teslina! Stajala je ispred šatora, usredsređenog izraza lica.

„Nećeš moći da ga neposredno dodirneš tkanjima!" viknu Met kada ga njen Vazduh spusti nedaleko od golama. Bio bi srećan da je mogla da ga krvavo digne dovoljno visoko! Ali nikada nije video Aes Sedai kako nekoga podiže više od koraka, ili tako nešto, u vazduh.

On potrča u stranu, a golam pojuri za njim, a onda nešto veliko prolete između njih, primoravajući golama da glatko izbegava. Taj predmet - stolica - tresnu u padinu iza njih, a onda se golam okrenu kada se jedna velika klupa zari u njega i odbaci ga unazad.

Met se pribra, gledajući Teslinu, koja je nevidljivim tkanjima Vazduha posezala u njegov šator. Pametna žena, pomislio je. Tkanja ne mogu da dodirnu golama, ali mogu nešto što bi njima bacila.

To ga neće zaustaviti. Met je video to stvorenje kako vadi nož zariven sebi u nedra i pri tome ne pokazuje ništa veće uzbuđenje nego kada čovek skida čičak sa odeće. Ali sada već vojnici jure niz staze, noseći koplja ih mačeve i štitove. Čitav logor se digao na noge.

Golam ošinu Meta pogledom, pa odjuri ka mraku van logora. Met se hitro okrenu, pa se ukoči kada ugleda dvojicu Crvenruku kako ukopavaju koplja da dočekaju golamov juriš. Gorderan i Fergin. Obojica koji su preživeli ono što se desilo u Ebou Daru.

„Ne!“, zaurla Met. „Pustite ga..."

Prekasno. Golam nehajno skliznu između njihovih kopalja, pa ih zgrabi za grla i smrska ih. Okrenuvši se, iščupa im grkljane, tako da obojica padoše, pa onda odjuri u mrak.

Plamen te spalio!, pomislio je Met, spremajući se da jurne za njim. Rasporiću te i...

Ukoči se. Krv u vazduhu. Iz njegovog šatora. Skoro da je zaboravio na to.

Olver! Met pojuri nazad. U šatoru je bilo mračno, mada ga je opet zapahnuo smrad prosute krvi. „Svetlosti! Teslina, možeš li...“

Svetlosna kugla pojavi se pored njega.

Svetlost njene kugle bila je dovoljna da obasja stravičan prizor u šatoru. Lopin, Metov sluga, ležao je mrtav, a njegova krv se slila u veliku crnu lokvu i prekrila šatorski pod. Dva druga čoveka - Ridem i Vil Riv, Crvenruke koje su čuvale ulaz u njegov šator - bili su bačeni na njegov ležaj. Trebalo je da primeti kako nisu na svom položaju. Budala!

Meta preplavi tuga zbog poginulih. Lopin, koji se tek skoro oporavio od Nalesinove smrti. Svetlost ga spalila, bio je dobar čovek! Čak ni vojnik, već samo sluga, zadovoljan time što ima nekoga za koga će se starati. Met se sada osećao strašno zbog toga što se žalio na njega. Da nije bio Lopinove pomoći, Met nikada ne bi uspeo da pobegne iz Ebou Dara.

I četiri Crvenruke, od kojih su dvojica preživela Ebou Dar i golamov prethodni napad.

Trebalo je da javim, pomislio je Met. Trebalo je da uzbunim čitav logor. Da li bi to išta vredelo? Golam se pokazao gotovo nezaustavljivim. Met je ozbiljno sumnjao da bi mogao saseći čitavu Družinu da bi došao do njega, samo kada bi to morao. U tome ga sprečava jedino zapovest njegovog gospodara da izbegava da upada u oči.

Nije video ni traga od Olvera, mada je dečak trebalo da spava na svom ležaju u uglu šatora. Lopinova krv slila se u lokvu blizu njega, tako da je Olverovo ćebe počelo da je upija odozdo. Met duboko udahnu, pa poče da pretura po stvarima, sklanjajući ćebad i gledajući iza putnog nameštaja, zabrinut zbog onoga što će možda naći.

Sve je više vojnika psujući dolazilo. Tabor se dizao na uzbunu: rogovi su upozoravali, svetiljke su se palile, oklopi zvečali.

„Olver“, kaza Met vojnicima koji su se skupljali na ulazu. Pretražio je čitav krvavi šator! „Je li ga neko video?“

„Mislim da je bio s Noelom“, odgovori Sloun Medou, jedan klempavi Crvenruka. „Oni...“

Met se progura kroz okupljene vojnike kako bi izašao iz šatora, pa potrča kroz logor prema Noelovom šatoru. Stiže taman da vidi sedokosog čoveka kako izlazi napolje i uzbunjeno se osvrće oko sebe. „Olver?“, upita Met, stigavši do starca.

„Dobro je, Mete", odgovori mu Noel i namršti se. „Žao mi je - nisam hteo da te uplašim. Igrali smo zmije i lisice pa je dečak zaspao kod mene na podu. Samo sam ga pokrio ćebetom; u poslednje vreme budan je dokasno kako bi te sačekao, pa sam mislio da je najbolje da ga ne budim. Trebalo je da ti javim."

„Žao ti je?“, upita Met, grleći Noela. „Ti krvavi, predivni čoveče. Spasao si mu život!"

Sat vremena kasnije, Met je s Tomom i Noelom sedeo u Tomovom malom šatoru. Čuvalo ga je tuce Crvenruku, a Olvera su poslali da spava u Teslininom šatoru. Dečak nije ni znao koliko je bio blizu toga da bude ubijen. Uz malo sreće, neće ni saznati.

Met je opet stavio svoj medaljon, mada će morati da nađe novu kožnu vrpcu. Ašandarei je onu staru prilično zasekao. Moraće da smisli neki bolji način da ga tu vezuje.

„Tome", tiho kaza, „stvorenje ti je pretilo, a i tebi Noele. Olvera nije pomenulo, ali jeste pomenulo Tuon."

„Otkud to čudo zna za nju?“, upita Tom češući se po glavi.

„Stražari su izvan logora pronašli još jedan leš. Derijev." Deri je vojnik koji je pre nekoliko dana nestao, a Met je mislio da je napustio položaj. To se dešava ponekad, mada je retkost u Družini. „Mrtav je nekoliko dana."

„Otelo ga je tako davno?", mršteći se upita Noel. Noelu su ramena bila pogurena, a nos kao nekakva krupna i izvitoperena paprika, koja mu raste posred lica. On Metu uvek deluje... istrošeno. Ruke su mu toliko koščate da izgleda kao da su u potpunosti u kvrgama.

„Mora da ga je ispitivalo", kaza Met. „Da bi saznalo s kime provodim vreme i gde mi je šator."

„Je li taj stvor sposoban za to?“, upita Tom. „Meni je više ličio na neko pseto koje te lovi."

„Znalo je kako da me nađe u Tajlininoj palati", odgovori Met. „Otišao je u njene odaje čak i nakon što sam pobegao. Dakle, ili je nekoga pitalo - ili je osmatralo. Nikada nećemo saznati je li Deri bio mučen, ili je samo naleteo na golama dok se ovaj šunjao oko logora i uhodio. Ali taj stvor je pametan."

Neće zaista napasti Tuon, zar ne? Pretnja njegovim prijateljima verovatno služi samo da onespokoji Meta. Napokon, taj stvor je noćas pokazao da i dalje ima naređenja da izbegava da na sebe privlači mnogo pažnje. To Meta i ne teši previše. Ako to čudovište povredi Tuon...

Postoji samo jedan način da se on osigura da se to neće desiti.

„Pa šta ćemo?", upita Noel.

„Poći ćemo u lov na njega", tiho kaza Met, „i onda ćemo ubiti krvavog stvora."

Noel i Tom zaćutaše.

„Neću da nas to čudo juri sve do kule Gendžei", objasni Met.

„Ali, Mete, može li to biti ubijeno?", upita Tom.

„Sve može biti ubijeno", odgovori Met. „Teslina je pokazala da i dalje može da ga povredi pomoću Jedne moći, samo ako je pametna. Mi ćemo morati da učinimo nešto slično."

„Šta?“, upita Noel.

„Još ne znam", odgovori Met. „Hoću da nastavite s pripremama; budite spremni da pođemo ka kuli Gendžei čim nam to dopusti zavet koji sam dao Verin. Plamen me spalio, i dalje moram da razgovaram sa Elejnom. Hoću da počne proizvodnja Aludrinih zmajeva. Moraću da joj napišem još jedno pismo. Ovoga puta, s još jačim rečima.

Za sada ćemo promeniti neke stvari. Počeću da spavam u gradu - svake noći u drugoj gostionici. Obavestićemo celu Družinu o tome, tako da će golam saznati za to ako sluša šta se priča. Onda više neće biti potrebe da napada ljude.

I vas dvojica ćete morati da se preselite u grad - dok se ovo ne završi, ili dok ne bude mrtvo ono ili dok ne umrem ja. Pitanje je šta da radimo sa Olverom. Stvor ga nije pomenuo, ali..."

U Tomovom i Noelovom pogledu video je da ga razumeju. Met je ostavio Tajlin za sobom i ona je sada mrtva. Neće učiniti isto to kada je reč o Olveru.

„Moraćemo da povedemo dečaka sa sobom", reče Tom. „Ili to ili da ga pošaljemo nekud."

„Čuo sam Aes Sedai kako pričaju", kaza Noel, češući se po licu jednim koščatim prstom. „Nameravaju da odu. Možda da ga pošaljemo s njima?"

Met se namršti. Kako Olver gleda žene, ne bi ni dan prošao pre nego što bi ga Aes Sedai obesile za noge. Met je iznenađen što se to već nije desilo. Ako ikada otkrije koji Crvenruka uči tog dečaka kako da se ponaša prema ženama...

„Čisto sumnjam da ćemo moći da ga nateramo da ode", reče Met. „Pobegao bi im i vratio se ovamo pre prvog mraka."

Tom klimnu glavom u znak saglasnosti.

„Moraćemo ga povesti sa sobom", kaza Met. „Neka boravi u gostionicama u gradu. Možda će to..."

„Metrime Kautone!" Oštar povik začuo se ispred Tomovog šatora.

Met uzdahnu, pa klimnu drugoj dvojici i ustade. Izađe iz šatora i zateče Džolinu i njene Zaštitnike kako su se progurali između Crvenruku i skoro na silu otvorili ulaz u šator da bi upali unutra. Zastala je kada je on izašao.

Nekoliko Crvenruku delovalo je posramljeno zbog toga što su je propustili, ali on ne može da krivi te ljude zbog toga. Krvave Aes Sedai će krvavo raditi ono što im je po krvavoj volji.

Ta žena je sve što Teslina nije. Vitka i lepa, bila je u beloj haljini dubokog izreza. Često se smešila, mada je to uvek kiselo kada je upućeno Metu, a ima i krupne smeđe oči. Oči koje mogu da namame da se u njima utopi.

Ma koliko ona bila lepa, Met o njoj nije razmišljao kao o ženi za svoje prijatelje. Džolinu nikada ne bi poželeo nekome koga voli. Zapravo, ne bi je poželeo ni većini svojih neprijatelja. Najbolje je da ona ostane s Fenom i Blerikom, svojim Zaštitnicima, koji su po Metovom mišljenju - luđaci.

Obojica su Krajišnici - jedan Šijenarac, a drugi Saldejac. Fenove kose oči gledale su ga preko. On je uvek izgledao kao da će svakog časa ubiti nekoga, a svaki razgovor s njime je kao propitivanje kad on pokušava da sazna ispunjavaš li njegova merila. Bleriku perčin raste i sve je duži, ali i dalje je prekratak. Met bi spomenuo da neverovatno liči na jazavičji rep zalepljen za glavu, samo što mu nije do toga da danas bude ubijen. Krvavo veče je već dovoljno grozno.

Džolina prekrsti ruke pod nedrima. „Izgleda da su tvoji izveštaji o tom... stvorenju koje te juri zapravo tačni.“ Zvučala je sumnjičavo. On je ostao bez pet valjanih ljudi, a ona zvuči sumnjičavo. Krvave Aes Sedai.

„I?“, upita je on. „Znaš nešto o golamu?"

„Ama baš ništa“, odgovori mu ona. „Sem toga moram da se vratim u Belu kulu. Polazimo sutra.“ Delovala je kolebljivo. „Volela bih da te zamolim da mi pozajmiš neke konje za taj put. Šta god možeš da odvojiš. Neću biti probirljiva."

„Niko u gradu nije hteo da ti proda, je li?“, progunđa Met.

Lice joj postade još spokojnije.

„Pa, u redu“, reče Met. „Bar si ovoga puta lepo pitala, mada vidim koliko ti je to teško palo. Već sam obećao neke konje Teslini. I ti možeš da ih dobiješ. Vredeće, samo da više ne gledam vas krvave žene.“

„Hvala ti“, odgovori mu ona glasom u kojem se čulo kako se obuzdava. „Međutim, daću ti jedan savet: uzevši u obzir društvo u kojem se često nalaziš, možda bi ti bilo pametno da naučiš kako da paziš šta pričaš.“

„Uzevši u obzir društvo u kakvom se prečesto nalazim", odvrati Met, „krvavo je neverovatno što ne psujem još više. Odlazi, Džolina. Moram da napišem pismo njenom kraljevskom krvavom veličanstvu, kraljici Elejni Uštogljenoj."

Džolina frknu. „Hoćeš li i njoj da psuješ?"

„Naravno da hoću", promrlja Met, vraćajući se u Tomov šator. „Kako će inače znati da je pismo zaista od mene?"