Tornjevi ponoći

15 Iskoristiti oblutak

Ninaeva je žurila kaldrmisanim tirskim ulicama sa Aša’manom Nefom pored sebe. I dalje je osećala onu oluju na severu, daleku ali svejedno strašnu. Neprirodnu. A još se i kreće ka jugu. Lan je tamo. „Svetlost ga saklonila“, prošapta.

„Šta si to rekla, Ninaeva Sedai?“, upita je Nef.

„Ništa." Ninaeva se već navikla na to da bude u društvu muškaraca u crnim kaputima. Ne oseća se nelagodno kada pogleda Nefa. To bi bilo smešno. Saidin je očišćen - i to uz njenu pomoć. Nema nikakve potrebe da se oseća nelagodno - bez obzira na to što Aša’mani ponekad zaista zure u daljinu i mrmljaju sebi u bradu. Baš kao Nef, koji držeći se za mač trenutno gleda u senke što ih baca jedna obližnja zgrada.

„Oprezno, Ninaeva Sedai", kaza joj on. „Prati nas još jedan Mirdraal."

„Jesi li... siguran, Nefe?"

Visoki čovek pravougaonog lica samo klimnu glavom. Nadaren je kada je reč o tkanju - naročito Vazduha, što je za muškarca neobično - i veoma je učtiv prema Aes Sedai, za razliku od nekih drugih Aša’mana. „Da, siguran sam", odgovori joj on. „Ne znam zašto ih ja vidim a drugi ne mogu. Mora da imam neki Talenat koji mi to omogućava. Kriju se u senkama. Mislim da su nekakvi izviđači. Još nisu napali, ali mislim da je to zbog toga što su na oprezu, jer znaju da ja mogu da ih vidim.“

Počeo je da noću obilazi Kamen Tira, motreči na Mirdraale koji su samo njemu vidljivi. Njegovo ludilo se ne pogoršava, ali stare ozlede neće nestati. Nosiće taj ožiljak do kraja života. Jadan čovek. Njegovo ludilo makar nije onako strašno kao kod nekih drugih.

Ninaeva pogleda ispred sebe, žustro hodajući niz široku kaldrmisanu ulicu. Zgrade su bile podignute sa obe strane, navrat-nanos po tirskom običaju. Jedno veliko plemićko zdanje, s dve manje kule i bronzanim vratima nalik na gradske dveri, nalazilo se pored skromne gostionice. Naspram njih je bio niz porodičnih domova s kovanim gvožđem u vratima i prozorima, ali posred tog reda stajala je kasapnica.

Ninaeva i Nef zaputili su se prema jednom kraju zvanom Sveletnje, odmah unutar zapadnog bedema. To nije bio najbogatiji deo Tira, ali svakako jeste imućan. Naravno, u Tiru postoji samo jedna podela: na velmože i na ljude niskog roda. Mnogi plemići obične ljude i dalje smatraju potpuno različitim - i potpuno nižim - stvorovima od sebe.

Upravo prođoše pored nekih od tih ljudi. Muškarci u širokim šalvarama, sa šarenim ešarpama privezanim oko pasa. Žene u haljinama visokih okovratnika, preko kojih behu prebačene kecelje bledih boja. Široki slamnati šeširi ravnih vrhova bili su uobičajena pojava, ili kape od tkanine koje su padale na jednu stranu. Mnogi su nosili nazuvke povezane uzicom i prebačene preko ramena kako bi ih obuli kada se vrate u Malj.

Ljudi koji su prolazili pored Ninaeve sada su bili zabrinutih lica, a neki su se čak osvrtali u strahu. Mehur zla pogodio je grad u tom smeru. Svetlost dala da nije previše ljudi povređeno, jer ona nema mnogo vremena koje bi mogla da odvoji. Mora da se vrati u Belu kulu. Mrsko joj je to što mora da posluša Egvenu, ali pokoriće joj se i otići čim se Rand bude vratio. Otišao je nekud tog jutra. Izluđujući čovek. Makar je poveo Device sa sobom. Navodno je kazao kako mora da ode po nešto.

Ninaeva ubrza korak, a Nef ju je pratio sve dok nisu skoro trčali. Brže bi stigli da su prošli kroz kapiju, ali to ne bi bilo bezbedno; nije mogla da bude sigurna da neće nekoga preseći. Postajemo previše zavisni od tih kapija, pomislila je. Kao da nam naše rođene noge više ne valjaju.

Zađoše za jedan ugao i na ulicu gde je u redu stajao odred usplahirenih Branitelja - u crnim kaputima i srebrnastim oklopnim prsnicima, sa širokim crno- zlatnim rukavima. Razmakoše se da propuste nju i Nefa i, mada su delovali kao da osećaju olakšanje što je ona stigla, svejedno su i dalje bojažljivo i uznemireno grabili kopljišta svojih halebardi.

Deo grada iza njih delovao je nekako... neuglednije nego što bi trebalo. Isprano. Kaldrma je bila svetlije siva, a zidovi nekako manje smeđi ili sivi nego što bi trebalo da jesu.

„Jeste li poslali ljude da traže povređene?", uputa Ninaeva.

Jedan od Branitelja odmahnu glavom. „Ne damo ljudima da ulaze, ovaj, gospo Aes Sedai. Nije bezbedno."

Većina Tairenaca još se nije navikla na to da ukazuje poštovanje Aes Sedai. Sve doskora, usmeravanje je u gradu bilo zabranjeno.

„Pošaljite ljude u potragu", odlučno naredi Ninaeva. „Gospodar Zmaj će biti ljut ako vaša kolebljivost dovede do gubitka života. Počnite sa oboda. Pozovite me ako nađete nekoga kome mogu da pomognem."

Stražari odoše, a Ninaeva se okrenu da pogleda Nefa, i on klimnu. Ona krenu i načini jedan korak u zahvaćeni deo grada. Kada joj noga dodirnu kaldrmu, kamen se pretvori u prah i stopalo joj potonu kroz razmrskanu kaldrmu i tresnu u nabijenu zemlju.

Ona spusti pogled, osećajući kako je hvata jeza. Ona produži, a kamen nastavi da se pretvara u prah kako ga je doticala. Ona i Nef dođoše do jedne obližnje zgrade, ostavljajući za sobom trag koji se sastojao od kamene prašine.

Ta zgrada je bila gostionica s lepim balkonima na spratu, tananim šarama od kovanog gvožđa u staklenim prozorima i tamno obojenim tremom. Vrata su bila otvorena, ali kada je digla nogu da kroči na niski trem, daske se takođe pretvoriše u prah. Ona se ukopa i spusti pogled. Nef priđe do nje, pa kleknu i protrlja prašinu među prstima.

„Meko je“, tiho kaza. „Nikada nisam dodirnuo finiji prah."

U vazduhu se osećala neprirodna svežina, što je bilo u čudnoj suprotnosti s nemom ulicom. Ninaeva duboko uzdahnu, pa uđe u gostionicu. Morala je da se probija kroz prah, jer joj je drveni pod bio u visini kolena, pošto su se daske raspadale kako ih je dodirivala.

Unutrašnjost gostionice bila je mračna. Podne svetiljke više nisu gorele. Ljudi su sedeli za stolovima, okamenjeni usred pokreta. Većina velmoža bila je lepo odevena - bili su to ljudi s nauljenim i zašiljenim bradama. Jedan je sedeo za obližnjim visokim stolom, oko kojeg su bile stolice visokih nogara. Vrč jutarnjeg piva napola je prineo usnama. Sedeo je nepomično, a usta su mu bila otvorena kako bi otpio gutljaj.

Nefovo lice bilo je sumorno, mada je tog Aša’mana malo šta iznenađivalo ili onespokojavalo. On načini još jedan korak napred, a Ninaeva se munjevito pruži i zgrabi ga za ruku. On se namršti na nju, ali ona mu samo pokaza naniže. Tačno ispred njega - jedva vidljiva ispod i dalje čitavih podnih dasaka neposredno ispred njih - bila je provalija. Samo što nije kročio u podrum te gostionice.

„Svetlosti", izusti Nef i ustuknu. Ona kleknu, pa kucnu po dasci ispred njega. Drvo se raspade i rasu u mračni podrum.

Ninaeva izatka Duh, Vazduh i Vodu kako bi Kopala po čoveku koji je sedeo na jednoj stolici do nje. Obično bi dodirnula nekoga kako bi Kopala, ali ovoga puta se kolebala da to uradi. Kopanje može da radi bez dodirivanja, ali neće biti jednako delotvorno za svrhu Lečenja.

Ništa nije pronašla Kopajući. Nikakav znak života, nikakav osećaj da je taj čovek ikada bio živ. Čak mu ni telo nije bilo sveže. Dok joj je srce silazilo u pete, počela je da Kopa po svim ostalima u mračnoj sobi. Po služavci koja je nosila doručak, trojici andorskih trgovaca. Gojaznom gostioničaru, kojem mora da je bilo teško da prolazi između preblizu postavljenih stolova. Po ženi u skupoj haljini koja je sedela na samom kraju trpezarije i uštogljeno čitala neku knjižicu.

Ni u kome od njih nije bilo života. To nisu bili leševi, već ljušture. Drhtavim prstima, Ninaeva posegnu i dodirnu po ramenu čoveka za visokim stolom. On se smesta rasprši u prah i uruši se, dižući prašinu. Stolica i daske ispod njega nisu se rasturili.

„Ovde nema nikoga koga bismo mogli da spasemo", reče Ninaeva.

„Jadni ljudi“, kaza Nef. „Svetlost im prihvatila duše.“

Ninaeva često nije mogla da oseti sažaljenje prema tairenskim velmožama - od svih ljudi koje je u životu upoznala, oni joj deluju najbahatije. Ali niko ne zaslužuje da ga pogodi to što se tu desilo. Sem toga, tim mehurom je zahvaćen i veliki broj običnih ljudi.

Ona i Nef izađoše iz zgrade. Ninaeva je osećala sve veći bes dok je cimala pletenicu. Mrzi kada se oseća bespomoćno. Baš kao onaj jadni stražar koji je otpočeo požar u vlastelinskoj kući u Arad Domanu, ili ljudi koji su oboleli od čudnih bolesti. Danas te prašnjave ljušture. Šta joj vredi to što je naučila da Leči ako ne može da pomaže ljudima?

A sada mora da ode. Da se vrati u Belu kulu. Oseća se kao da je to bežanje od nečega. Okrenu se i pogleda Nefa. „Vetar“, kaza.

„Ninaeva Sedai?"

„Zapahni ovu zgradu naletom vetra, Nefe", reče. „Hoću da vidim šta će se desiti."

Aša’man učini kako mu je rečeno, pa njegova prva nevidljiva tkanja poteraše talas vazduha ispred sebe. Čitava zgrada se rasturi i raspade u prah, koji vetar odnese kao maslačkovo seme. Nef se okrenu da je pogleda.

„Šta si ono rekao, koliko je ovaj mehur bio širok?" upita ga ona.

„Jedno dve ulice širok u svim smerovima."

„Potrebno nam je još vetra", reče ona i poče da tka. „Napravi što veći povetarac možeš. Ako ima nekoga ko je povređen, ovako ćemo ga naći."

Nef klimnu. Njih dvoje pođoše napred, stvarajući vetar. Rušili su zgrade, čineći da se raspadaju i da padaju. Nef je bio daleko umešniji u tome, ali Ninaeva je bila snažnija kada je o Jednoj moći reč. Njih dvoje zajedno sabraše trošne zgrade, kamenje i ljušture u oluju prašine ispred sebe.

Bilo je to iznurujuće, ali nisu odustajali. Nadala se - potpuno nerazumno - da će možda naći nekoga kome će moći da pomogne. Zgrade su padale pred njom i Nefom, a uskomešani vazduh je nosio prašinu, koju su njih dvoje ugurali u krug, krećući se ka unutrašnjosti. Kao kada žena čisti pod.

Prolazili su pored ljudi okamenjenih u raskoraku na ulici. Pored volova koji vuku kola. Srce ju je zabolelo kada je ugledala neku decu kako se igraju u jednoj uličici. Svi su se raspali u prah.

Nisu našli nikoga živog. Na kraju su ona i Nef rastočili čitav taj deo grada i sav prah sabili u središte. Ninaeva je pogledala kako ga nosi jedan mali kovitlac koji je Nef izatkao. Vođena radoznalošću, Ninaeva usmeri jezičak Vatre u vrtlog, a prah se zapali.

Ninaeva odsečno uzdahnu; prašina je buknula kao suva hartija bačena u vatru, stvarajući hučnu vatrenu oluju. Ona i Nef ustuknuše, ali sve se završi bleskom. Čak ni pepeo nije ostao.

Da nismo sakupili ovaj prah, pomislila je, gledajući vatru kako zamire, neko bi možda ispustio sveću u to. Takav požar...

Nef stiša svoje vetrove. Njih dvoje ostaše da stoje u središtu kruga od nabijene zemlje, gde su ostale samo mestimično iskopane rupe, nekada podrumi. Na ivicama tog kruga zgrade su bile presečene, tako da su čitave sobe bile otvorene prema vazduhu, dok su se neke građevine i srušile. To prazno područje bilo je jezivo, kao iskopano oko na inače zdravom licu.

Na rubu je stajalo nekoliko odreda Branitelja. Ona klimnu Nefu, pa priđoše najvećem odredu. „Nikoga niste pronašli", zatraži da čuje.

„Ne, gospo Aes Sedai", odgovori joj jedan čovek. „Ovaj... pa, jesmo našli nekoliko ljudi, ali svi su već bili mrtvi."

Potvrdi drugi čovek - trbuha tako velikog da mu je uniforma bila veoma tesna. „Izgleda da je svako ko je makar promolio nos u taj prsten na licu mesta pao mrtav. Našli smo nekoliko njih kojima je nedostajalo samo stopalo ili deo ruke. Ali svejedno su umrli." Čovek vidno zadrhta.

„Možda su to oni izazvali", tiho kaza Nef. Ninaeva otvori oči i vide ga kako gleda u senke koje je bacala obližnja zgrada. „Seni. Eno ih tri tamo, Ninaeva Sedai, kako nas gledaju."

„Nefe...“, poče ona, na ivici živaca. Neće pomoći da mu kaže kako Seni koje on vidi nisu stvarne. Moram da učinim nešto, pomislila je. Da bar nekome pomognem. „Nefe, ne mrdaj.“ Uze ga za ruku i stade da Kopa po njemu. On je iznenađeno pogleda, ali nije se bunio.

Videla je ludilo, nalik na mrežu mračnih vena koja mu se ukopava u um. Činilo se kao da dobuje poput bila nekog malog srca koje kuca. U skorije vreme je sličnu iskvarenost pronašla i u drugim Aša’manima. Njeno umeće Kopanja se poboljšava, a tkanja joj postaju tananija, tako da sada može da otkrije stvari koje su joj nekada bile skrivene. Međutim, nema predstave kako da popravi to što nije u redu.

Trebalo bi da sve može da se Izleči, pomislila je. Sve sem smrti. Usredsredila se, ispredajući svih pet Moći i pažljivo dodirujući ludilo, sećajući se šta se dogodilo kada je uklonila Prinudu s nesrećnog Grendalinog sluge. Nefu je bolje da pati od tog ludila nego da mu ona još više ošteti um. Za divno čudo, ta tama jeste ličila na Prinudu. Je li opačina tako delovala? Pritiskala muškarce koje koriste Jednu moć Prinudom lično Mračnoga?

Ona pažljivo izatka protivtkanje suprotno ludilu, pa ga položi preko Nefovog uma. Tkanje samo iščile, ne postižući ništa.

Ona stisnu zube. To je trebalo da urodi plodom. Ali, kao što je u poslednje vreme tako uobičajeno, ništa nije postigla.

Ne, pomislila je. Ne, ne mogu samo da sedim. Zakopa još dublje. Tama je imala sićušne isturene delove, nalik na trnje, koji su bili zariveni u Nefov um. Zanemarila je ljude koji su se okupljali oko nje i pobliže se zagledala u to trnje. Pažljivo je izvukla jedan trnčić služeći se tkanjem Duha.

Izašao je uz izvestan otpor, a ona je brzo Izlečila tu tačku u kojoj je probio Nefovo telo. Mozak kao da je počeo da deluje zdravije. Izvukla je i ostalo, trn po trn. Bila je primorana da održava tkanja da se trnje ne bi opet zarilo. Počela je da se preznojava. Već se umorila od čišćenja onog područja, pa više nije mogla da se usredsređuje na to da ne oseća vrelinu. U Tiru je tako sparno.

Nastavila je da radi, pripremajući drugo protivtkanje. Kada je izvadila sve i jedan trn, položila je svoje novo tkanje. Tamna mrlja je zadrhtala i zatresla se, kao da je živa.

A onda je nestala.

Ninaeva se zatetura, iznurena do krajnjih granica. Nef trepnu, pa se osvrnu oko sebe i uhvati se za glavu.

Svetlosti!, pomislila je. Jesam li ga povredila? Nije trebalo da onako upadnem u sve to. Trebalo je da...

„Nema ih više“, reče Nef. „Seni... više ih ne vidim." Trepnu. „Zašto bi se Seni uopšte krile u senkama? Da sam mogao da ih vidim, ubile bi me i...“ Pogleda je, usredsređujući se na nju. „Šta si uradila?"

„Ja... mislim da sam upravo Izlečila tvoje ludilo." Pa, nešto mu je učinila. Ono što je ona uradila nije bilo uobičajeno Lečenje, niti je uopšte koristila tkanja koja tome služe. Ali izgleda da je to što je uradila urodilo plodom.

Nef se široko nasmeši, delujući zbunjeno. Uze joj ruku svojim šakama, pa sa suzama u očima kleknu pred nju. „Mesecima sam se osećao kao da sam neprestano pod prismotrom. Kao da ću biti ubijen istog trena kada okrenem leđa senkama. Sada ja... Hvala ti. Moram da idem da nađem Nelavejru."

„Onda idi“, kaza mu Ninaeva. Nef potrča nazad ka Kamenu kako bi potražio svoju Aes Sedai.

Ne smem početi da mislim kako je sve što činim nebitno. To je upravo ono što Mračni želi. Dok je gledala Nefa kako odlazi, primetila je da se oblaci razilaze. Rand se vratio.

Radnici su počeli da raščišćavaju ostatke zgrada koje su se samo napola pretvorile u prah, pa je Ninaeva na kraju završila tako što je smirivala zabrinute Tairence koji su počeli da se okupljaju oko ruba čistine. Nije želela da se javi panika, pa je sve uverila kako je opasnost prošla i onda zamolila da se sastane sa svim porodicama koje su ostale bez nekog svog člana.

I dalje je to radila - tiho razgovarala s jednom mršavom i zabrinutom ženom - kada ju je Rand pronašao. Žena je bila niskog roda, u haljini visokog okovratnika preko koje je nosila tri kecelje, sa slamnatim šeširom na glavi. Njen muž je radio u gostionici u koju je Ninaeva ušla. Žena je stalno gledala ka rupi u zemlji gde je nekada bio podrum.

Trenutak kasnije, Ninaeva primeti Randa kako je posmatra stojeći s rukama iza leđa, držeći se za patrljak. Čuvale su ga dve Device, Soma i Kanara. Ninaeva završi razgovor s Tairenkom, ali ženine suzne oči kidale su joj srce. Kako bi se ona ponašala da ostane bez Lana?

Svetlosti, čuvaj mi ga. Molim te, čuvaj mi ga, molila se. Skinula je s pojasa kesu s novcem i dala je toj ženi pre nego što ju je poslala da ide svojim putem. Možda će to pomoći.

Rand priđe Ninaevi. „Brineš za moj narod. Hvala ti.“

„Brinem za sve kojima je to potrebno", odgovori mu Ninaeva.

„Kao što si oduvek činila", kaza joj Rand. „Uz brigu za neke kojima to nije bilo potrebno."

„Kao što si ti?“, upita ona, izvijajući obrvu.

„Ne, meni je to oduvek bilo potrebno. I više od toga."

Ninaeva se pokoleba. Nije očekivala da će on ikada priznati tako nešto. Zašto se nije otarasio tog starog plašta? Sav je izbledeo i neugledan.

„Ja sam kriv za ovo“, reče Rand i klimnu prema rupi usred grada.

„Rande, ne budi budala.“

„Ponekad ne znam mogu li izbeći da budem budala", reče joj on. „Krivim sebe zbog odlaganja. Predugo smo odlagali sukob s njim. Šta se ovde desilo? Zgrade su se pretvorile u prah?"

„Da“, odgovori Ninaeva. „Njihova suština je uklonjena. Sve se smrvilo istog časa kada je dodirnuto."

„On bi ovo učinio čitavom svetu", kaza joj Rand tišim glasom. „Pokreće se. Što duže čekamo - što se duže noktima držimo za postojeće stanje - to on više uništava ovo što je preostalo. Više ne možemo da odlažemo.

Ninaeva se namršti. „Ali, Rande, zar neće biti još gore ako ga oslobodiš?"

„Možda nakratko", odgovori Rand. „Otvaranje Rupe neće ga smesta osloboditi, mada će mu dati više snage. To svejedno mora da se učini. Razmišljaj o našem zadatku kao o veranju uz visoki kameni zid. Nažalost, mi odlažemo i istrčavamo krugove oko zida pre nego što pokušamo da se uzveremo uz njega. Svakim korakom se više zamaramo za predstojeću bitku. Moramo se suočiti s njim dok smo još snažni. Zato moram da polomim pečate."

„Ja...“, zausti Ninaeva. „Mislim da ti zapravo verujem." Iznenadila se kada je to shvatila.

„Zaista, Ninaeva?", upita je on, zvučeći kao da oseća olakšanje, za divno čudo. „Da li mi zaista veruješ?"

„Da."

„Onda pokušaj da ubediš Egvenu. Zaustaviće me ako bude mogla."

„Rande... pozvala me je da se vratim u Kulu. Moram da odem koliko danas."

Rand kao da se rastužio. „Pa, pretpostavljao sam da će to u nekom trenutku učiniti." On uhvati Ninaevu za ramena, što je delovalo pomalo čudno. „Ninaeva, ne dozvoli im da te upropaste. Pokušaće."

„Da me upropaste?“

„Tvoja strast je deo tebe", objasni Rand. „Pokušao sam da budem poput njih, mada to nisam želeo da priznam. Hladan. Uvek suzdržan. To me je skoro uništilo. To je za neke ljude snaga, ali to nije jedina vrsta snage. Možda bi ti mogla naučiti da se malo više obuzdavaš, ali dopadaš mi se takva kakva si. To si prava ti. Ne bih voleo da postaneš još jedna „savršena" Aes Sedai sa oslikanom maskom umesto lica, koja ne mari za tuđa osećanja."

„Biti Aes Sedai znači biti spokojna", odgovori Ninaeva.

„Biti Aes Sedai znači biti ono što ti odlučiš", odgovori Rand, i dalje držeći patrljak iza leđa. „Moiraini je bilo stalo. To se videlo u njoj, čak i kada je bila spokojna. Najbolje Aes Sedai koje sam ja upoznao upravo su one na koje se druge Aes Sedai žale da se ne ponašaju onako kako bi trebalo."

Ninaeva shvati da klima glavom, pa se naljuti na sebe. Zar ona to prihvata savet od Randa al’Tora?

Ima nečeg drugačijeg u vezi s Random. Neka tiha usredsređenost i pažljivo odabrane reči. Postao je čovek od koga možeš da prihvatiš savet, a da se pri tome ne osećaš kao da ti soli pamet. Zapravo, baš kao što je njegov otac. Mada ona to nikada ne bi priznala ni jednom ni drugom.

„Idi Egveni", kaza joj Rand i pusti joj rame. „Ali kada budeš mogla, veoma bih voleo da mi se vratiš. Opet će mi biti potreban tvoj savet. Ako ništa drugo, voleo bih da budeš uz mene kada odem u Šajol Gul. Ne mogu da ga porazim samo pomoću saidina, a ako ćemo da upotrebimo Kalandor, biće mi potrebne dve žene u koje imam poverenja da obrazuju krug sa mnom. Još nisam odlučio koja će biti druga. Možda Avijenda ili Elejna - ali ti sigurno."

„Biću tamo, Rande." Osećala se neobično ponosno. „Nemoj da se mrdaš na trenutak. Neću te povrediti. Obećavam."

On izvi obrvu, ali ostade nepomičan dok je ona Kopala po njemu. Tako je umorna, ali ako će već da ga ostavi, mora iskoristiti tu priliku da Izleći njegovo ludilo. Odjednom joj se to učini kao najvažnije što bi mogla da uradi za njega. I za čitav svet.

Kopala je, bežeći od rana u njegovom boku, jama mraka što kao da su pokušavale da posišu svu njenu snagu. Svu pažnju je posvetila njegovom umu. Gde je...

Ona se ukoči. Tama je bila neizmerna i prekrivala mu je čitav um. Na hiljade i hiljade crnih trnčića zarilo mu se u mozak, ali ispod njih je bila blistavobela čipka nečega. Beo sjaj, nalik na tečnu Moć. Svetlost kojoj je dat oblik i život. Ona oštro uzdahnu. To je prekrivalo sve mračne grančice i zarivalo mu se u um skupa s njima. Šta li to znači?

Nije imala predstave ni kako bi počela da radi na tome. Ima tako mnogo trnja. Kako on uopšte može i da razmišlja kada mu toliki mrak pritiska mozak? A šta je uopšte stvorilo to belilo? Lečila je Randa i ranije, pa to nije primetila. Naravno, sve doskora nije mogla da vidi ni tamu. Verovatno je razlog tome njeno često Kopanje.

Nevoljno se povuče. „Žao mi je", kaza mu. „Ne mogu da te Izlečim."

„Mnogi su pokušali da izleče te rane - uključujući i tebe. Njih jednostavno nije moguće isceliti. Sada više i ne razmišljam mnogo o njima."

„Ne rane na tvom boku", objasni mu Ninaeva. „Ludilo. Ja..."

„Možeš da lečiš ludilo?“

„Mislim da sam to učinila s Nefom."

Rand se široko isceri. „Ti nikada ne prestaješ da me iznena... Ninaeva, shvataš li ti da su i najnadareniji lekari u Doba legendi imali teške muke s duševnim bolestima? Mnogi su bili ubeđeni da nije moguće Izlečiti ludilo pomoću Jedne moći.“

„Izlečiću ostale", kaza mu ona. „Makar Narišmu i Flina pre nego što odem. Verovatno svi Aša’mani imaju u umovima makar tračak te opačine. Ne znam hoću li moći da odem do Crne kule." Niti želim li da idem tamo.

„Hvala ti", kaza joj Rand, gledajući ka severu. „Ali ne, ne bi trebalo da ideš u Crnu kulu. Moraću da pošaljem nekoga tamo, ali to će morati da se obavi istančano. Nešto se dešava s njima. Ali toliko toga moram da uradim..."

On odmahnu glavom, pa je pogleda. „To je jedna jama koju trenutno ne mogu da preskočim. Pomeni me po dobru Egveni. Potrebna mi je kao saveznica."

Ninaeva klimnu, a onda - osećajući se pomalo glupo - čvrsto ga zagrli pre nego što odjuri da potraži Narišmu i Flina. Zagrljaj. Za Ponovorođenog Zmaja. Postala je budalasta kao Elejna. Odmahnu glavom, razmišljajući kako će joj možda malo vremena provedenog u Beloj kuli pomoći da se pribere.

Oblaci su se vratili.

Egvena je stajala na samom vrhu Bele kule, na ravnom okruglom krovu, držeći se za do pojasa visok zid. Kao gmizave gljive - kao bube u roju - oblaci su se nadvili nad Tar Valon. Sunčeva poseta bila je dobrodošla, ali kratka.

Čaj opet ima ustajao ukus. Zalihe žita koje su otkrile skoro su istrošene, a vreće nakon toga pristigle bile su pune žižaka. Zemlja je jedno sa Zmajem.

Ona duboko udahnu, osećajući svežinu vazduha i gledajući Tar Valon. Njen Tar Valon.

Serin, Jukiri i Siejn - tri sestre koje su bile prvobitni lovci na Crni ađah u Kuli - strpljivo su čekale iza nje. One su sada među njenim najvatrenijim pobornicama, a takođe su joj najkorisnije. Sve očekuju da će Egvena pokazivati naklonost prema ženama koje su se otcepile od Elaide, pa joj je od pomoći to što je vide kako provodi vreme sa Aes Sedai koje su ostale u Beloj kuli.

„Šta ste otkrile?", upita Egvena.

Serin odmahnu glavom, pa se pridruži Egveni kod zida. Zbog ožiljka na obrazu i sede kose na slepoočnicama, Smeđa maslinaste puti i grubog lica izgledala je kao nekakav ostareli vojskovođa. „Nešto od onoga što si zatražila da saznaš bilo je nesigurno čak i pre tri hiljade godina, majko."

. „Šta god budeš mogla da mi saopštiš biće od pomoći, kćeri", odgovori Egvena. „Sve dok nismo u potpunosti zavisne od tih činjenica, i nepotpuno znanje je bolje od potpunog neznanja."

Serin tiho frknu, ali očigledno je prepoznala reči Jasike Keleh, drevne Smeđe učenjakinje.

„A vas dve?“, upita Egvena Jukiri i Siejn.

„Tražimo", odgovori Jukiri. „Siejn je sastavila spisak mogućnosti. Neke su čak i razumne."

Egvena izvi obrvu. Uvek je zanimljivo pitati Belu za teorije, ali nije uvek i korisno. One imaju običaj da zanemare ono što je verovatno, usredsređujući se na daleke mogućnosti.

„Onda ćemo početi odatle", kaza Egvena. „Siejn?"

„Pa", kaza Siejn, „Počeću time da jedna od Izgubljenih zna ono što mi ne možemo ni da nagađamo. Zato je lako moguće da neće biti nikakvog načina da utvrdimo kako je prevarila Štap zakletvi. Na primer, možda postoji način da se on na izvesno kratko vreme isključi, ili možda postoje posebne reči koje mogu da se izgovore kako bi se izbegao njegov učinak. Štap je stvar iz Doba legendi i mada ga mi koristimo hiljadama godina, zapravo ga nikada nismo razumele. Ništa više nego većinu ter’angreala."

„U redu", reče joj Egvena.

„Ali", nastavi Siejn, vadeći jedan list hartije, „kada se to uzme u obzir, imam tri teorije u vezi s time kako izbeći polaganje zaveta na Štapu. Najpre, moguće je da žena ima drugi Štap zakletvi. Priča se da su nekada i drugi postojali, tako da je moguće da jedan Štap može da te oslobodi zakletvi položenih na drugom. Mesana je mogla da sakrije jedan Štap. Mogla je da položi Tri zakletve držeći naš Štap, a onda da se nekako posluži tim drugim da ih poništi pre nego što se zakune da nije Prijateljica Mraka."

„Nategnuto", odgovori Egvena. „Kako bi ona mogla da se razreši zakletvi a da mi to ne saznamo? To traži usmeravanje Duha."

„Razmotrila sam i to", odgovori Siejn.

„Nimalo iznenađujuće", primeti Jukiri.

Siejn je pogleda, pa nastavi: „Ovo je razlog zašto bi Mesani bio potreban drugi Štap zakletvi. Mogla je da usmeri Duh u njega, pa da izvrne tkanje, tako ostajući povezana s njim."

„To deluje malo verovatno", reče joj Egvena.

„Malo verovatno?", ponovi Serin. „To zvuči besmisleno. Jukiri, zar nisi rekla da su neke od tih teorija moguće?"

„Ova jeste najmanje izgledna", odvrati Siejn. „Drugi način bio bi lakši. Mesana je mogla da pošalje dvojnicu koja nosi Ogledalo izmaglica. Neku nesrećnu sestru - ili polaznicu, pa čak i neku neuku ženu koja može da usmerava - pod teškom Prinudom. Ta žena bi bila primorana da umesto Mešane položi zakletve. A onda, pošto ta nije Prijateljica Mraka, mogla bi da iskreno i istinito to i kaže.“

Egvena zamišljeno klimnu. „To bi tražilo velike pripreme."

„Na osnovu onoga što sam o njoj mogla da saznam", kaza Serin, „Mešana je dobra kada je reč o pripremama. U tome je bila izvrsna."

Serinin zadatak bio je da otkrije sve što može o Mesaninoj pravoj prirodi. Sve su one čule priče - ko pa ne zna napamet imena Izgubljenih i njihova najstravičnija nedela? Ali Egvena nije previše verovala pričama; želela je nešto opipljivije, ako do toga može da dođe.

„Rekla si da postoji i treća mogućnost?" upita Egvena.

„Da“, odgovori Siejn. „Znamo da postoje tkanja koja se poigravaju sa zvukom. Različita glasovna tkanja koriste se da pojačaju glas kako bi se čuo u gomili i za zaštitu od prisluškivanja - štaviše, koriste se i u različitim načinima da se prisluškuje ono što se govori u blizini. Složena primena Ogledala izmaglica može i da promeni nečiji glas. Uz malo vežbe, Desina i ja smo uspele da iznađemo tkanje što menja reči koje izgovaramo. Posledica toga bila je da govorimo jedno, ali druga osoba čuje nešto sasvim drugo."

„To je opasna stvar za igranje, Siejn", grubo kaza Serin. „Takvo tkanje bi moglo da se iskoristi za nedela."

„Nisam mogla da ga iskoristim za laganje", odgovori Siejn. „Pokušala sam. Zakletve su držale - sve dok je tkanje bilo tu, nisam mogla da izgovorim reči za koje sam znala da će ih neko drugi čuti kao laži, bez obzira na to što su bile istina kada su mi sišle sa usana. No bilo je lako doći do tog tkanja. Privezano i izvrnuto, lebdelo je ispred mene i menjalo je moje reči kako sam ja htela.

U teoriji, da je Mesana primenila to tkanje, mogla je da uzme Štap zakletvi i da se zavetuje šta god hoće. Na primer Zavetujem se da ću lagati kad god hoću. Štap zakletvi bi je onda vezao za taj zavet, ali tkanje bi izmenilo reči u vazduhu čim joj slete sa usana. Mi bismo je čule da izgovara prave zavete."

Egvena stisnu zube. Pretpostavljala je da će biti teško izvrdati Štapu zakletvi - kad ono eto jednostavnog tkanja kojim to može da se izvede. Trebalo je da zna; kao što je njena majka uvek govorila, niko se ne koristi gromadom kada oblutak može da završi posao.

„Pomoću ovoga", kaza Egvena, „mogle su godinama uvoditi Prijateljice Mraka u redove Aes Sedai."

„Malo verovatno", odgovori Serin. „Nijedna od Crnih sestara koje smo zarobile nije znala za ovo tkanje. Da jesu, pokušale bi da ga iskoriste kada smo ih naterale da ponovo polože zavete. Pretpostavljam da je Mesana to zadržala za sebe, ako uopšte zna za ovu varku. Ona bi izgubila na korisnosti ako bi previše ljudi znalo za nju."

„Svejedno", kaza Egvena, „šta ćemo? Pošto znamo za ovo tkanje, verovatno bismo mogle naći neki način kako da ga tražimo - ali čisto sumnjam da bi sestre bile voljne da opet prolaze kroz zaklinjanje."

„A šta ako bi se tako ulovio jedan Izgubljeni?", upita Jukiri. „To je možda vredno kokodakanja nekih kokošaka, ako ćemo tako uloviti lisicu koja se krije u živinarniku."

„Ona neće biti ulovljena", odgovori Egvena. „Sem toga, ne znamo da li se ona služi nečim od ovoga. Siejnina logika nagoveštava da je moguće - i to bez prevelike muke - izvrdati Štap zakletvi. To kojim se načinom Mesana poslužila manje je bitno od toga da je taj čin uopšte moguć."

Siejn krajičkom oka pogleda Jukiri. Nijedna od njih tri nije dovela u pitanje Egvenino znanje da je jedna od Izgubljenih u Beloj kuli, ali znala je da su ipak sumnjičave. Pa, makar sada znaju da je ipak moguće izvrdati Štapu zakletvi.

„Hoću da nastavite s poslom", kaza im Egvena. „Vi i ostale uspele ste da zarobite nekoliko Crnih sestara i otkrijete uljeze. Ovo je veoma slično tome." Samo daleko, daleko opasnije.

„Pokušaćemo, majko", odgovori Jukiri. „Ali jedna sestra među stotinama? Jedno od najlukavijih i najgorih stvorenja koje se ikada rodilo? Čisto sumnjam da će ona ostaviti mnogo tragova iza sebe. Naša istraga ubistava za sada je postigla veoma malo."

„Svejedno nastavite s njom", kaza Egvena. „Serin, šta imaš da izvestiš?"

„Priče, glasine i šaputanja, majko", namršti se Serin i odgovori: „Verovatno znaš najčuvenije priče u vezi s Mesanom - kako je rukovodila školama u zemljama koje je u Ratu moći pokorila Senka. Koliko sam mogla da vidim, te legende su sasvim tačne. Marsin iz Maneterena o tome do tančina govori u svojim Analima poslednjih noći, a ona je često veoma pouzdan izvor. Alrom je sastavila potpun izveštaj o životu u jednoj od tih škola, a delovi tih izveštaja su preživeli.

Mesana je želela da bude istraživač, ali je bila odbijena. Pojedinosti nisu poznate. Takođe je rukovodila onim Aes Sedai koje su prešle na stranu Senke i povremeno ih je predvodila u boju, ako je verovati Alrominom izveštaju. Nisam ubeđena da je tako; mislim da je verovatnije da je Mesanino vodstvo bilo više u prenesenom smislu."

Egvena lagano klimnu. „Ali šta je s njenom ličnošću? Ko je ona?"

Serin odmahnu glavom. „Za većinu ljudi, majko, Izgubljeni su više čudovišta u mraku nego prave ličnosti, a mnogo toga je ili izgubljeno ili pogrešno upamćeno. Koliko ja mogu da vidim, ona bi mogla da se smatra Izgubljenom koja je sagledavala stvarno stanje stvari - nekim ko je bio spreman da uprlja ruke umesto što sedi na nekom prestolu. U Razmatranju Slamanja Elandrije Borndat tvrdi se da je Mesana, za razliku od Mogedijen i Grendal, bila spremna da uzme dizgine u svoje ruke.

Nikada nije bila najveštija ili najmoćnija među Izgubljenima, ali jeste bila izuzetno sposobna. Elandrija objašnjava da je ona činila ono što je bilo nužno. Dok su

ostali spletkarili, ona je pažljivo pripremala odbrane i obučavala nove pozivce.“ Serin se pokoleba. „Ona... Pa, ona mnogo podseća na Amirlin, majko. Senkinu Amirlin."

„Svetlosti", izusti Jukiri. „Nije ni čudo što je došla ovamo." To kao da je silno onespokojilo Sivu.

„Majko, jedina druga bitna stvar koju sam mogla da otkrijem", nastavi Serin, „bila je jedna čudna primedba.koju je iznela Plava učenjakinja po imenu Lanis, tvrdeći da je po čistom besu Mesana bila jedino iza Demandreda."

Egvena se namršti. „Pretpostavila bih da su svi Izgubljeni puni mržnje."

„Ne mržnje", pojasni Serin. „Besa. Lanis je mislila da je Mesana besna - na sebe, na svet, na druge Izgubljene - zato što ona nije jedna od onih u prvim bojnim redovima. Zbog toga je znala da bude veoma opasna."

Egvena lagano klimnu glavom. Ona je pripremač, pomislila je. Običan upravnik, koji mrzi to što je sveden na taj položaj.

Je li zato ostala u Kuli nakon što su Crne sestre otkrivene? Želi li da Mračnome predstavi nego veliko postignuće? Verin je kazala da svi Izgubljeni dele jednu crtu - sebičnost.

Pokušala je da mu uruči skršenu Belu kulu, pomislila je Egvena. Ali u tome nije uspela. Verovatno je učestvovala u pokušaju Randove otmice. Još jedan neuspeh. A žene poslate da unište Crnu kulu?

Mesani će biti potrebno nešto veličanstveno kako bi se opravdala za tolike neuspehe. Ako bi ubila Egvenu, to bi moglo da joj posluži. To bi možda opet dovelo do podele Bele kule.

Gavin se zgrozio kada mu je kazala da će možda iskoristiti sebe za mamac. Usuđuje li se da to učini? Čvrsto stisnu ogradu, stojeći iznad Kule, iznad grada koji zavisi od nje, gledajući svet kojem je potrebna.

Nešto mora da se učini; Mesana mora da se izvuče na čistac. Ako je tačno to što je Serin rekla, onda će ta žena biti voljna da se bori prsa u prsa - neće se kriti i napadati iz senki. Dakle, Egvenin zadatak jeste da je navede na iskušenje pružajući joj priliku koja ne deluje očigledno, ali kojoj neće moći da odoli.

„Hajde", kaza Egvena, hodajući prema ulazu u Kulu. „Moram nešto da pripremim."