Tornjevi ponoći

34 Presuda

„Hoću da izviđači sve vreme budu u izvidnici", odlučno je govorio Perin. „Čak i za vreme suđenja." „Perine Ajbara, to se neće dopasti Devicama", odgovori mu Sulin. „Ne ako zbog toga propuste priliku da plešu kopljima."

„Ali će one to svejedno učiniti", reče Perin, hodajući kroz logor, između Danila i Gaula. Za njim su išli Azi i Vil al’Sin - njegovi današnji stražari.

Sulin pogleda Perina, pa klimnu. „Biće učinjeno." Ode.

„Lorde Perine", upita Danil, dok mu se u mirisu osećala strepnja. „O čemu se ovde radi?"

„Još ne znam", odgovori mu Perin. „Vetar nosi nešto zlo."

Danil se zbunjeno namršti. Pa, i Perin je zbunjen. Zbunjen i sve sigurniji. To deluje kao protivrečnost, ali tako je.

Taborom je vladala vreva dok su se njegove vojske okupljale da bi dočekale Bele plaštove. Ne njegova vojska, već vojske. Tako mnogo podela vlada među njima. Arganda i Galen nadmeću se ko će biti u boljem položaju, Dvorečani mrze nove najamničke družine, dok se nekadašnje izbeglice guraju između svih njih. A naravno, tu su i Aijeli, nadmeni i svojeglavi.

Raspustiću ih, govorio je Perin samome sebi. Zastoje sve to bitno? Međutim, to ga je svejedno mučilo. Neuredno je voditi logor na takav način.

Bilo kako bilo, Perinovi ljudi mahom su se oporavili od poslednjeg mehura zla. Najverovatnije da niko od njih nikada više neće posmatrati oružje na isti način, ali ranjenici su Izlečeni, a usmerivači odmorni. Belim plaštovima nije bilo drago zbog odlaganja, koje je potrajalo duže nego što su verovatno očekivali. Ali Perinu je to vreme bilo potrebno - i to iz najrazličitijih razloga.

„Danile", zausti. „Pretpostavljam da te je moja žena uključila u svoju zaveru s ciljem da ja budem zaštićen."

Danil se lecnu. „Kako...“

„Njoj je potrebno da ima svoje tajne", odgovori mu Perin. „Pola njih mi promakne, ali ova je bila jasna kao dan. Ona nije ni najmanje srećna zbog ovog suđenja. Šta ti je naredila da radiš? Nekakav plan sa Aša’manima da me izvučete iz opasnosti?"

„Tako nešto, moj lorde", priznade Danil.

„Poći ću, ako stvari pođu po zlu", kaza mu Perin. „Ali nemojte da ste uskočili prerano. Neću da se sve ovo pretvori u krvoproliće zato što je neki Beli plašt opsovao u pogrešnom trenutku. Čekajte na moj znak. Jesi li me razumeo?"

„Da, milostivi", odgovori mu Danil, mirišući postiđeno.

Perinu je potrebno da završi sa svim tim. Da se svega toga ratosilja. Smesta. I to zato što mu je poslednjih nekoliko dana sve to počelo da deluje prirodno. Ja sam samo... Zaćuta. Samo šta? Kovač? Da li to uopšte više može da kaže? Šta je on zapravo? Ispred njih Niejld je sedeo na jednom panju pored tla za Putovanje. U poslednjih nekoliko dana, mladi Aša’man borac i Gaul su po Perinovom naređenju otišli u nekoliko različitih pravaca kako bi videli da li kapije rade ako se odmaknu dovoljno daleko od tabora. Ispostavilo se da zaista rade, mada čovek mora da putuje satima i satima da bi se mogle otvoriti.

Ni Niejld ni Gaul nisu primetili nikakvu promenu sem što tkanje za kapije opet radi. Nije bilo nikakve prepreke niti vidljivog pokazatelja sa ove strane, ali ako je Perin dobro pretpostavio - područje u kojem kapije ne rade tačno se podudara s područjem koje u vučjem snu pokriva kupola.

To je svrha kupole i zato je Koljač čuva. Nema to veze s lovom na vukove, mada on to svakako čini sa zadovoljstvom. Nešto izaziva i kupolu i muke koje Aša’mani imaju.

„Niejlde", kaza Perin, prilazeći Aša’manu. „Je li poslednje izviđanje prošlo kako treba?"

„Da, milostivi."

„Kada ste mi Grejdi i ti prvi put pomenuli da tkanja ne rade, kazali ste da vam se to već jednom desilo. Gde je to bilo?"

„Kada smo pokušali da otvorimo kapiju kako bismo pošli po izviđački odred koji je otišao u Karihijen", odgovori Niejld. „Tkanja su se raspala kada smo prvi put pokušali, ali malo smo sačekali i pokušali ponovo. Drugi put nam je pošlo za rukom."

To se desilo neposredno nakon prve noći kada sam video kupolu, pomislio je Perin. Pojavila se samo nakratko, pa je nestala. Mora da je Koljač isprobavao kako radi.

„Milostivi", obrati mu se Niejld i priđe mu. Taj čovek je bio pravi kicoš, ali se pokazao pouzdanim uvek kada je Perinu bio potreban. „Šta se dešava?"

„Mislim da nam neko postavlja zamku", tiho mu odgovori Perin. „Sabija nas. Poslao sam neke druge da potraže stvar koja je uzrok ovome; to je vrlo verovatno nekakav predmet Jedne moći." Brinuo se zbog mogućnosti da je to skriveno u vučjem snu. Može li nešto što je tamo da ostavlja posledice u stvarnom svetu? „Jesi li potpuno siguran da uopšte ne možeš da otvaraš kapije? Čak ni u obližnjim mestima, unutar zahvaćenog područja?"

Niejld odmahnu glavom.

Dakle, pravila su drugačija na ovoj strani, pomislio je Perin. Ili makar to čudo drugačije radi na Putovanje nego na premeštanje u vučjem snu. „Niejlde, kazao si da bi kroz veću kapiju - pomoću kruga - mogao za nekoliko sati premestiti čitavu vojsku?"

Niejld klimnu. „Vežbali smo."

„Moramo da budemo spremni na to", kaza mu Perin, zagledan u nebo. I dalje je osećao miris onog neobičnog u vazduhu. Nekakvu slabašnu ustajalost.

„Milostivi", odgovori Niejld, „bićemo spremni - ali to neće biti bitno ako ne možemo da otvorimo kapije. Doduše, vojska može da dođe do tačke izvan zahvaćenog područja, pa da pobegne odatle."

Nažalost, Perin je pretpostavljao da tako neće moći. Skakač je rekao da ta stvar potiče iz daleke prošlosti. To znači da su svi izgledi da Koljač radi sa Izgubljenima. Ili da je i on Izgubljeni. Perin nikada nije ni pomislio na to. Bilo kako bilo, oni koji su pripremili tu klopku posmatraće šta se dešava. Ako njegova vojska bude pokušala da pobegne, neprijatelj će ili napasti ih premestiti kupolu. Izgubljeni su obmanjivali Šaidoe onim kutijama i postavili ih ovde. A tu je i ona njegova slika, deljena na sve strane. Je li sve to deo ove zamke, kakva god da je? Opasnosti. Tako mnogo opasnosti oko njega.

Pa šta si očekivao, pomislio je. Ipak je ovo Tarmon Gai’don.

„Voleo bih da se Elijas vrati." Njega je poslao na poseban izviđački zadatak. „Samo ti budi spreman, Niejlde. Danile, najbolje bi bilo da preneseš moja upozorenja svojim ljudima. Ne želim nikakve nesrečne slučajeve."

Danil i Niejld odoše svako na svoju stranu, a Perin nastavi prema konjskim vezovima da bi našao Koraka. Gaul, tih kao vetar, hodao je pored njega.

Neko čvrsto zateže omču, pomislio je Perin. Lagano, mic po mic oko moje noge. Verovatno čekaju da on otpočne sukob s Belim plaštovima. Nakon toga, njegova vojska će biti oslabljena i puna ranjenika. Lak plen. Naježio se kada je shvatio da je mogao upasti u zamku da se ranije upustio u bitku s Damodredom. Suđenje je odjednom postalo izuzetno bitno.

Perin mora iznaći neki način da odloži tu bitku sve dok se još jednom ne vrati u vučji san. Možda će u njemu moći da nađe nekakav način da uništi kupolu i oslobodi svoj narod.

„Promenio si se, Perine Ajbara“, primeti Gaul.

„Molim?“, upita Perin, prihvatajući Koraka od jednog konjušara.

„To je dobro", odgovori Gaul. „Dobro je što vidim da si prestao da se buniš zbog toga što si poglavar. Bolje je videti te kako uživaš u zapovedništvu."

„Prestao sam da se bunim zato što imam pametnija posla", odgovori Perin. „Sem toga, ne uživam u zapovedništvu, to radim zato što moram."

Gaul klimnu, kao da se Perin saglasio s njim.

Aijeli. Perin se baci u sedlo. „Dobro, hajdemo. Povorka je već krenula."

„Odlazi", reče Faila Aravini. „Vojska već kreće."

Aravina pade u naklon, pa ode da prenese naređenje izbeglicama. Faila nije bila sigurna šta će ovaj dan doneti, ali je želela da oni koji ostanu u taboru budu spremni da dignu logor i da marširaju, za svaki slučaj.

Dok je Aravina odlazila, Faila je primetila Aldina knjigovođu kako joj se pridružuje. On u poslednje vreme baš često razgovara sa Aravinom. Možda je konačno digao ruke od Arele.

Požurila je prema šatoru. Usput je prošla pored Flana Bejrstira, Džona Gaelina i Mareka Kormera, koji su proveravali tetive svojih lukova i pera na strelama. Sva trojica je pogledaše i mahnuše. U očima kao da im se videlo olakšanje, što je dobar znak. Ranije su ti ljudi delovali posramljeno kad god bi je videli, kao da se osećaju loše zbog toga što je Perin navodno očijukao s Berelajn dok je ona bila u zatočeništvu.

To što Faila provodi vreme s njom, u sklopu sa zvaničnim poricanjem glasina, počelo je da ubeđuje tabor da se ništa neprilično nije dogodilo. Zanimljivo, ali izgleda da je to što je Faila pri dolasku onog mehura zla spasla Berelajni život najviše uticalo na to da ljudi promene mišljenje. Zbog tog događaja, pretpostavljali su da nema nikakve zavade između njih dve.

Naravno, Faila nije spasla život toj ženi, već joj je samo pomogla. Ali glasine ne govore tako. A Faili je bilo drago što vidi da glasine makar jednom idu u prilog njoj i Perinu.

Stiže do šatora i brzo se opra, služeći se vlažnom krpom i lavorom. Malo se namirisala, pa obukla svoju najlepšu haljinu - tamnu sivozelenu, s lozom izvezenom preko nedara i na skutima. Na kraju se pogleda u ogledalo. Dobro. Krije strepnju koju oseća. Perin će biti dobro. Biće.

Svejedno zadenu nekoliko noževa u pojas i u rukave. Napolju joj je jedan konjušar doveo Sunčanu. Popela se u sedlo - ali nedostajala joj je Lastavica, koju su ubili Šaidoi. Čak je i njena najlepša haljina imala podeljene suknje, kako bi u njoj moglo da se jaše; ona ništa drugo neće da nosi na putu. Majka ju je naučila da ništa brže ne uništava ženin ugled kod vojnika nego jahanje postrance. A u slučaju da se nezamislivo i dogodi, i da Perin padne, Faila će morati da preuzme zapovedništvo nad njihovim snagama.

Ona kasom potera konja do čela vojske koja se prikupljala. Perin je sedeo na svom konju. Kako se samo usuđuje da izgleda tako strpljivo!

Faila ničim nije pokazala svoju razdraženost. Postoji pravo vreme za buru, a postoji i trenutak za nežan lahor. Ona je već nedvosmisleno stavila Perinu do znanja šta misli o tom suđenju. Sada ljudi moraju da je vide kako mu pruža podršku.

Dojahala je do Perina i Aes Sedai koje su se okupile iza njega, hodajući kao Mudre. Nije bilo Devica. Gde su one? Mora da je reč o nečemu važnom kada neće biti na suđenju. Sulin i ostale smatraju da je čuvanje Perina dužnost koju im je poverio njihov Kar’a’karn i bilo bi veliko pitanje toha ako bi u tome pretrpele neuspeh.

Šestareći pogledom po taboru, primetila je dve gai'šainke u belim odorama s kapuljačama kako žurno prilaze čelu. Gaul se namršti dok je stajao pored Perinovog konja. Jedna od te dve prilike mu se pokloni, pružajući mu svežanj kopalja. „Tek naoštrena“, kaza Čijad.

„I nove strele", dodade Bain.

„Imam dovoljno i strela i kopalja", odgovori Gaul.

„Da“, rekoše žene, pa kleknuše pored njega i dalje držeći svoje ponude.

„Šta je?“, upita.

„Samo smo se brinule za tvoju bezbednost", odgovori mu Bain. „Napokon, ti si svojim rukama pripremio to oružje." Kazala je to iskreno i bez traga ruganja ili pritvornosti - ali te reči su bile na ivici toga da zvuče ponižavajuće.

Gaul se zasmeja. Prihvati ponuđeno oružje i dade ženama svoje. Uprkos svemu što se tog dana dešava, Faila nije mogla da se ne nasmeši. Aijelski odnosi su beskrajno zamršeni. Ono što bi trebalo da Gaula usreći kada je reč o njegovim gai'šainima kao da ga često dovodi do ludila, dok ga zabavlja ono što bi trebalo da ga vređa.

Dok su Bain i Čijad odlazile, Faila je preletela pogledom preko vojske koja se prikupljala. Svi dolaze, a ne samo kapetani ili predstavnici pojedinih snaga. Većina njih neće moći da posmatra suđenje, ali osećaju potrebu da budu prisutni. Za svaki slučaj.

Faila zauzda konja pored svog supruga. „Nešto te brine", reče mu.

„Čitav svet zadržava dah, Faila", odgovori joj on.

„Kako to misliš?"

On odmahnu glavom. „Poslednji lov je tu. Rand je u opasnosti. U opasnosti je više nego svi mi. A ja ne mogu da mu pomognem - ne još."

„Perine, pričaš besmislice. Otkud znaš da je Rand u opasnosti?"

„Vidim ga. Svaki put kada pomenem njegovo ime ili pomislim na njega, on mi se prikaže pred očima."

Faila trepnu. On se okrenu da je pogleda, a po žutim očima videlo mu se da je zamišljen. „Povezan sam s njim. On... vidiš, vuče me. U svakom slučaju, kazao sam sebi da ću s tobom biti otvoren kada je reč o ovakvim stvarima."

Oklevao je. „Faila, neko sateruje moje vojske, kao ovce na klanje."

Odjednom se seti onoga što mu se ukazalo u vučjem snu. Ovce koje beže ispred vukova. Mislio je da je on jedan od vukova. Ali - je li moguće da je pogrešio?

Svetlosti! Jeste pogrešio kada je o tome reč. Sada zna šta je to značilo. „Osećam to u vetru", reče joj. „Muka koju imamo s kapijama u vezi je s nečim što se dešava u vučjem snu. Neko želi da mi ne mognemo pobeći odavde."

Hladan lahor, što je na podnevnoj vrelini bilo baš neobično, prelete preko njih. „Jesi li siguran?" upita Faila.

„Da“, odgovori joj Perin. „Za divno čudo, jesam."

„Zato Device nisu ovde? U izvidnici su?"

„Neko želi da nas uhvati u klopku i napadne. Najrazumnije je da nas puste da se sukobimo s Belim plaštovima, pa da pobiju one koji prežive. Ali za tako nešto potrebna je vojska, od koje nema ni traga ni glasa. Poslao sam Elijasa da potraži postoji li u ovom kraju neka Putna kapija, ali on još ništa nije našao. Možda ničega i nema, a ja se plašim samo senki."

„Mužu, u poslednje vreme postalo je vrlo verovatno da te senke mogu da grizu. Verujem tvom osećaju."

On je pogleda, pa se široko nasmeši. „Hvala ti.“

„Dakle, šta ćemo?"

„Jašemo na ovo suđenje", odgovori Perin. „I učinićemo sve što možemo kako bismo sprečili da dođe do bitke protiv Belih plaštova. A onda ću noćas videti mogu li da stanem u kraj toj stvari koja sprečava kapije. Jednostavno ne možemo da jašemo dovoljno daleko da bismo pobegli od tog čuda, pošto može da se premesti. Video sam ga na dva mesta. Moraću nekako da ga uništim. Nakon toga ćemo pobeći."

Ona klimnu, a Perin dade naređenje za pokret. Mada je sila iza njega i dalje delovala kao da je u potpunom metežu - kao nekakav zamršeni konopac - vojska je krenula u pokret. Njeni različiti delovi su se razvrstali i konopac se razmrsio.

Prešli su kratak put niz Džehanski drum, približavajući se polju s paviljonom. Beli plaštovi su već stigli; bili su u bojnom poretku. Činilo se kao da su i oni poveli svu svoju vojsku.

Biće to napeto popodne.

Gaul je trčao pored Perinovog konja i nije se činilo da je zabrinut - niti je prebacio veo preko lica. Faila je znala kako on misli da je časno što Perin ide na suđenje. Perin mora ili da se odbrani ili da prizna toh i prihvati presudu. Aijeli znaju sami da odu na sopstveno pogubljenje kako bi ispunili toh.

Dojahaše do paviljona. Jedna stolica bila je postavljena na niskom postolju na severnom kraju, leđima okrenuta dalekoj šumi kožolista. Na toj uzdignutoj stolici sedela je Morgaza, delujući od glave do pete kao vladarka, u crveno-zlatnoj haljini koju mora da joj je Galad negde našao. Kako je Faila uopšte mogla da pomisli da je ta žena obična služavka?

Ispred Morgaze su bile postavljene stolice, a pola su zauzeli Beli plaštovi. Galad je stajao ispred Morgazinog priručnog sudijskog prestola. Svaka dlaka bila mu je na mestu, uniforma bez ijedne mrlje, a plašt je padao iza njega. Faila baci pogled u stranu i ugleda Berelajn kako crveneći zuri u Galada, delujući bezmalo gladno. Nije digla ruke od pokušavanja da ubedi Perina da joj dopusti da proba da sklopi mir s Belim plaštovima.

„Galade Damodrede“, pozva Perin i sjaha ispred paviljona. Faila sjaha i priđe do njega. „Pre nego što sve ovo počne, hoću da mi nešto obećaš.“

„A to je?“, doviknu mladi zapovednik iz otvorenog šatora.

„Zakuni se da nećeš dozvoliti da se ovo pretvori u bitku“, reče mu Perin.

„Mogao bih to da obećam", odgovori Galad. „Ali, naravno, ti bi morao da obećaš meni da nećeš pobeći ako presuda ne bude u tvoju korist.“

Perin zaćuta, pa spusti šake na čekić.

„Vidim da nisi voljan da to obećaš", primeti Galad. „Dajem ti ovu priliku zato što me je moja majka ubedila da bi trebalo da ti dozvolim da kažeš šta imaš u svoju odbranu. Ali radije bih umro nego što bih dozvolio da čovek koji je ubio Decu tek tako ode. Perine Ajbara, ako ne želiš da se ovo pretvori u bitku, onda iznesi dobru odbranu. Ili to, ili prihvati kaznu."

Faila krajičkom oka pogleda svog supruga; mrštio se. Delovao je kao da želi da obeća to što se od njega traži. Dodirnula ga je po ruci.

„Trebalo bi da to uradim", tiho joj kaza on. „Kako bilo ko može da bude iznad zakona, Faila? Ubio sam one ljude u Andoru, kada je Morgaza bila kraljica. Trebalo bi da poštujem njen sud."

„A šta je s tvojom dužnošću prema našoj vojsci?", upita ona. „Šta je s tvojom dužnošću prema Randu i Poslednjoj bici?" I prema meni?

Perin se pokoleba, pa klimnu. „U pravu si." A onda, glasnije, nastavi: „Hajde da završimo sa ovim."

Perin uđe u paviljon, a smesta mu se pridružiše Niejld, Danil i Grejdi. Perin se zbog njihovog prisustva osećao kao kukavica; po tome kako su njih četvorica stajali, jasno se videlo da nemaju nikakve namere da dopuste da Perin bude zarobljen.

Šta uopšte znači suđenje ako Perin neće poštovati odluku koja se donese? Obična lakrdija.

Beli plaštovi su napeto posmatrali šta se dešava; njihovi zapovednici stajali su u hladu paviljona, dok je vojska stajala voljno. Delovali su kao da nemaju nikakve namere da polože oružje za vreme postupka. Perinova vojska - veća, ali slabije uređena - odgovorila je tako što je zauzela položaj naspram Belih plaštova.

Perin klimnu i Rovan Hurn ode da se uveri da je Galad oslobodio svoje zarobljenike. Perin priđe prednjem delu paviljona i stade tačno ispred Morgazine uzdignute stolice. Faila stade pored njega. Tu ga je čekala stolica, pa je seo. Nekoliko koraka levo od njega bilo je Morgazino postolje. S njegove desne strane ljudi su seli da prate suđenje. Leđima je bio okrenut svojoj vojsci.

Faila - mirišući zabrinuto i oprezno - sede pored njega. I drugi dođoše. Berelajn i Alijandra sele su blizu njega, praćene svojim stražarima; Aes Sedai i Mudre stajale su u pozadini, odbijajući da sednu. Poslednjih nekoliko stolica zauzeli su Dvorečani i neki od uglednijih izbeglica.

Naspram njih su seli zapovednici Belih plaštova, tačno ispred Faile i Perina. Na čelu si bili Bornhald i Bajar. Stolica je bilo tridesetak, verovatno iz Perinovih zaliha koje su Beli plaštovi prisvojili.

„Perine", obrati mu se Morgaza sa svog postolja. „Jesi li siguran da želiš da nastaviš sa ovim?"

„Jesam", odgovori on.

„U redu", odgovori ona, lica bezizražajnog - mada je mirisala kolebljivo. „Zvanično počinjem sa ovim suđenjem. Optuženi je Perin Ajbara, poznat kao Perin Zlatooki." Oklevala je. „Lord Dve Reke", dodade. „Galade, iznesi optužbe."

„Ima ih tri“, ustade Galad i reče. „Prve dve su nezakonito ubistvo Deteta Latina i nezakonito ubistvo Deteta Jamvika. Ajbara je takođe optužen za to da je Prijatelj Mraka i da je doveo Troloke u Dve Reke.“

Na tu poslednju optužbu začu se besan žamor Dvorečana. Ti Troloci su Perinu pobili porodicu.

Galad nastavi. „Poslednja optužba još ne može da se potvrdi, pošto su moji ljudi isterani iz Dve Reke pre nego što su stigli da prikupe dokaze. Što se prve dve optužbe tiče, Ajbara je več priznao svoju krivicu."

„Je li tako, lorde Ajbara?", upita Morgaza.

„Jesam ubio te ljude", odgovori Perin. „Ali to nije bilo ubistvo."

„Onda če to sud odrediti", zvanično kaza Morgaza. „I ovo je spor."

Morgaza je delovala potpuno drugačije od Majgdin. Da li ljudi očekuju da se Perin tako ponaša kada izlaze pred njega da im sudi? Morao je da prizna kako ona čitavom postupku daje izvesnu meru potrebne dostojanstvenosti. Napokon, suđenje se odvija u šatoru podignutom na livadi, a sudijska stolica uzdignuta je na, izgleda, naslagane sanduke preko kojih je prebačen čilim.

„Galade", reče Morgaza, „tvoji ljudi mogu da ispričaju svoje viđenje događaja."

Galad klimnu Bajaru. Ovaj ustade, a jedan drugi Beli plašt - potpuno ćelav mladić - priđe i pridruži mu se. Bornhald ostade da sedi.

„Milostiva", poče Bajar, „to se odigralo pre otprilike dve godine. U proleće. Koliko se sećam, neprirodno hladno proleće. Vraćali smo se s jednog važnog posla na koji smo pošli po zapovesti gospodara kapetana zapovednika i prolazili smo kroz divljinu središnjeg Andora. Nameravali smo da prenoćimo u napuštenom ogijerskom stedingu, u podnožju nečega što je nekada bio ogroman kip. Čovek pretpostavlja da je takvo mesto bezbedno."

Perin je dobro pamtio tu noć. Hladan istočni vetar duvao je preko njega i zanosio mu plašt dok je stajao pored jednog kladenca. Sećao se kako sunce nemo zamire na zapadu. Sećao se kako zuri u kladenac na sve slabijoj svetlosti, gledajući kako se površina vode mreška od vetra. U rukama je držao sekiru.

Ta prokleta sekira. Trebalo je da je tada baci. Elijas ga je ubedio da je zadrži.

„Kada smo stigli", nastavi Bajar, „otkrili smo da je logorsko mesto bilo skoro korišćeno. To nas je zabrinulo; malo ljudi zna za taj steding. Na osnovu toga što je bila iskopana jedna rupa za vatru, zaključili smo da tih tajanstvenih putnika nije bilo mnogo." Glas mu je bio odmeren, a opis postepen i pun pojedinosti. Perin nije tako pamtio tu noć. Ne, pamtio je pucketanje vatre, žiške koje su se besno rasule po vazduhu kada je Elijas sasuo sadržaj čajnika u vatru. Pamtio je žurna vučja slanja kako mu preplavljuju mozak i zbunjuju ga.

Zbog vučjeg opreza bilo mu je teško da razdvoji sebe od njih. Dobro je pamtio miris straha koji se širio od Egvene, a pamtio je i kako je nespretno zatezao kolan Belinog sedla. Sećao se stotina ljudi koji su mirisali pogrešno. Baš kao Beli plaštovi u paviljonu. Mirisali su kao bolesni vukovi, koji škljocaju zubima na sve što im se previše približi.

„Lord kapetan je bio zabrinut", nastavi Bajar. Očigledno nije hteo da pominje kapetanovo ime, možda da bi poštedeo Bornhalda patnje. Mladi kapetan Belih plaštova sedeo je potpuno ukočeno, zureći u Bajara kao da nema poverenja u sebe da može mirno gledati Perina. „Mislio je da su logor možda koristili razbojnici. Ko bi inače ugasio vatru i nestao čim se neko približi? Onda smo ugledali prvog vuka."

Krijući se, sva zadihana, Egvena se zgrčila pored njega u mraku. Miris dima od logorske vatre dizao se i s njene i s njegove odeće. Bela je disala u tami. Sećao se kako ih je zaklanjala ogromna kamena šaka, šaka kipa Artura Hokvinga, koja je davno s njega otpala.

Bes i zabrinutost. Slike ljudi u belom sa zapaljenim lučama. Vetar koji zavija kroz drveće.

„Lord kapetan je mislio da su vukovi loše znamenje. Svi znaju da oni služe Mračnoga. Poslao nas je u izvidnicu. Moj odred se zaputio ka istoku, pretražujući stenje i krhotine ogromnog srušenog kipa."

Bol. Ljudi koji viču. Perine? Hoćeš li da plešeš sa mnom na Nedelju? Ako se dotad vratimo kući...

„Vukovi su počeli da nas napadaju", pričao je Bajar sve grubljim glasom. „Bilo je očigledno da to nisu obične životinje. Njihovi napadi bili su suviše usaglašeni. Bilo ih je na desetine u senkama. Među njima su bili i ljudi, koji su napadali i ubijali naše konje."

Perin je sve to gledao kroz dva para očiju. Svojima, iza šake, i očima vukova - koji su samo želeli da ih ostave na miru. Ranije ih je ranilo ogromno jato gavranova. Pokušavali su da oteraju ljude. Da ih uplaše.

Tako mnogo straha. I ljudskog i vučjeg. Strah je te noći vladao obema stranama. Sećao se kako se upirao da ne izgubi sebe, ophrvan slanjima.

„Ta noć je bila duga", govorio je Bajar sada tišim glasom, ali svejedno punim besa. Prošli smo ispod padine jednog brda, na čijem vrhu je počivala ogromna pljosnata stena, a Dete Latin je kazao kako mu se čini da je video nekoga u senkama. Zaustavili smo se, podigli baklje koje smo držali i videli konjske noge ispod jedne kamene strehe. Klimnuo sam Latinu, a on je pošao napred i naredio onima koji se tamo kriju da se predstave.

Pa, taj čovek - Ajbara - izašao je iz mraka s jednom mladom ženom. Nosio je opaku sekiru i smireno prišao Latinu, ne obraćajući pažnju na koplje uprto u njegova prsa. A onda..."

A onda su vukovi preuzeli. Perinu se to tada prvi put desilo. Njihova slanja bila su tako snažna da se Perin izgubio. Sećao se kako je zubima zaklao Latina i kako mu je topla krv pokuljala u usta kao da je zagrizao voćku. To sećanje bilo je Skakačevo, ali Perin nije mogao da razdvoji sebe od vuka za vreme te borbe.

„A onda?“, upita Morgaza.

„A onda je došlo do bitke", odgovori Bajar. „Vukovi su skočili iz senke i Ajbara nas je napao. Nije se kretao kao čovek, već kao zver i sve vreme je režao. Savladali smo ga i ubili jednog vuka, ali ne pre nego što je Ajbari pošlo za rukom da ubije dvojicu Dece."

Bajar sede. Morgaza nije postavljala nikakva pitanja. Okrenu se drugom Belom plaštu, koji je stajao s Bajarom.

„Nemam mnogo toga da dodam", kaza taj čovek. „Bio sam prisutan i istovetno se sećam tih događaja. Želeo bih da istaknem da je Ajbara već proglašen krivim kada smo ga uhvatili. Nameravali smo da..."

„Ta presuda nije ni od kakve važnosti za ovo suđenje", hladno ga prekide Morgaza. .

„Onda, molim da dopustiš da se moj glas pridoda svedočanstvu drugog svedoka. I ja sam sve to video." Ćelavi Beli plašt sede.

Morgaza se okrenu Perinu. „Možeš da kažeš svoje."

Perin polako ustade. „Ta dvojica su rekla istinu, Morgaza. Stvari su se otprilike tako odvijale."

„Otprilike?", upita Morgaza.

„Skoro je u pravu."

„Tvoja krivica ili nevinost zavisi od tog skoro, lorde Ajbara. To je mera na osnovu koje će ti biti presuđeno."

Perin klimnu. „Jeste tako. Reci mi nešto, milostiva. Kada ovako sudiš nekome čoveku, pokušavaš li da razumeš sve njegove delove?"

Ona se namršti. „Molim?"

„Moj majstor, čovek koji me je učio da postanem kovač, naučio me je jednoj važnoj stvari - da bi nešto napravio, moraš to da razumeš. A da bi nešto razumeo, moraš da znaš od čega se sastoji." Hladan lahor dunu kroz paviljon, tako da su se plaštovi zanjihali. To je bilo u potpunom saglasju s tihim zvucima koji su dopirali s livade oko šatora - zvucima ljudi kako se meškolje u oklopima, zvucima konja kako kopaju zemlju, s kašljanjem i povremenim šaputanjem kako su se njegove reči pronosile kroz redove vojnika.

„Pre izvesnog vremena, nešto sam shvatio", nastavi Perin. „Ljudi se sastoje od mnogo različitih delova. To ko su oni zavisi od okolnosti u kojima se nalaze. Učestvovao sam u ubistvu te dvojice. Ali da bi to razumela, moraš da vidiš sve moje delove."

On pogleda Galada pravo u oči. Mladi kapetan Belih plaštova stajao je potpuno pravo, sa šakama sklopljenim iza leđa. Perin je priželjkivao da može da uhvati njegov miris.

Perin se okrenu da opet pogleda Morgazu. „Mogu da pričam s vukovima. Čujem njihove glasove u svom umu. Znam da ovo zvuči kao priznanje ludila, ali pretpostavljam da mnogi u mom taboru koji ovo budu čuli neće biti iznenađeni. Da imam vremena, mogao bih to da ti dokažem - uz saradnju vukova koji žive u okolini.“

„To neće biti neophodno", odgovori Morgaza. Osećala se na strah. Šaputanje koje se pronosilo kroz vojske oko njih postade glasnije. On na tren oseti Failin miris. Zabrinutost.

„To što radim", nastavi Perin, „to je deo mene, baš kao što je kovanje gvožđa deo mene. Baš kao što je predvođenje ljudi. Ako ćeš mi zbog toga presuditi, trebalo bi da to razumeš."

„Sam si sebi iskopao grob, Ajbara", reče Bornhald, ustajući i upirući prst u njega. „Naš gospodar kapetan zapovednik kazao je da ne može dokazati da si ti Prijatelj Mraka, a evo tebe kako sam to činiš!"

„To ne znači da sam Prijatelj Mraka", odgovori Perin.

„Cilj ovog suda", odlučno reče Morgaza, „nije da se donese presuda o toj optužbi. Utvrdićemo Ajbarinu odgovornost za smrt ta dva čoveka - i nizašta drugo. Dete Bornhalde, možeš da sedneš."

Bornhald besno sede.

„Lorde Ajbara, još nisam čula tvoju odbranu", reče mu Morgaza.

„Razlog zašto sam ti rekao šta sam - šta mogu - jeste da bih ti pokazao da su vukovi moji prijatelji." Duboko uzdahnu. „Ta noć u Andoru... bila je strašna, baš kao što je Bajar rekao. Svi smo bili preplašeni. Beli plaštovi bili su uplašeni od vukova, vukovi se plašili vatre i ljudskih pretečih pokreta, a ja sam bio potpuno prestravljen od sveta oko sebe. Nikada ranije nisam bio van Dve Reke i nisam razumeo zašto čujem vukove u glavi.

Pa, ništa od svega toga nije izgovor i nisam ni nameravao da dajem izgovore. Ubio sam one ljude, ali oni su napali moje prijatelje. Kada ljudi krenu u lov na vučje krzno, vukovi uzvraćaju udarac." Zastade. Potrebno je da čuju celu istinu. „Iskren da budem, milostiva, nisam vladao sobom. Bio sam spreman da se predam. Ali s vukovima u glavi... osećao sam njihov bol. A onda su Beli plaštovi ubili mog dragog prijatelja, pa sam morao da se borim. Isto bih učinio da zaštitim nekog seljaka kojeg tuku vojnici."

„Ti si stvorenje Senke!“, viknu Bornhald, opet ustavši. „Tvoje laži su uvreda za mrtve!"

Perin se okrenu prema njemu i pogleda ga pravo u oči. Šatorom zavlada muk, a Perin oseti napetost u vazduhu. „Bornhalde, jesi li ikada pomislio da se neki ljudi razlikuju od tebe?", upita Perin. „Jesi li ikada pokušao da razmisliš kako li je to da budeš neko drugi? Kada bi mogao da vidiš kroz ove moje zlatne oči, otkrio bi da je svet jedno potpuno drugačije mesto."

Bornhald zinu kao da če mu uputiti još jednu uvredu, ali onda liznu usne kao da su se osušile. „Ubio si mi oca", naposletku mu reče.

„Rog Valera se oglasio", odgovori mu Perin, „a Ponovorođeni Zmaj se na nebu borio protiv Išamaela. Vojske Artura Hokvinga vratile su se na ove obale kako bi ovladale njima. Da, bio sam u Falmeu. Pojahao sam u bitku rame uz rame sa herojima Roga, uz Hokvinga lično, boreći se protiv Seanšana. Bornhalde, borio sam se na istoj strani kao tvoj otac. Kazao sam da je on bio dobar čovek - i jeste. Hrabro je pošao u juriš. Hrabro je poginuo."

Prisutni su bili tako nepomični da su izgledali kao kipovi. Niko ni prstom nije mrdao. Bornhald otvori usta da se opet pobuni, ali onda ih zatvori.

„Kunem ti se", reče mu Perin, „pod Svetlošću i u moju nadu za spasenje i ponovno rođenje da ti nisam ubio oca. Niti sam imao ikakve veze s njegovom smrću."

Bornhald pogleda Perina pravo u oči. Delovao je uznemireno.

„Daine, ne slušaj ga", javi se Bajar. Miris mu je bio tako snažan da je bio jači od svih ostalih u paviljonu. Mahnit i poput trulog mesa. „On jeste ubio tvog oca."

Galad je i dalje stajao i samo gledao tu razmenu izjava. „Dete Bajare, nikada mi nije bilo jasno otkud ti to znaš. Šta si zapravo video? Možda bi trebalo da održimo suđenje o tome."

„Nije reč o onome što sam video, lorde kapetane", odgovori Bajar, „već o onome što znam. Kako se drugačije može objasniti to da je on preživeo, a čitava legija nije! Bornhalde, tvoj otac je bio hrabar ratnik. On nikada ne bi pao pred Seanšanima!"

„To je glupost", reče Galad. „Seanšani su nas pobeđivali na svakom koraku. Čak i dobri ljudi mogu da poginu i bici."

„Video sam Zlatookog tamo", odvrati Bajar, pokazujući Perina. „Borio se rame uz rame sa avetima! Sa zlim stvorovima!"

„Heroji Roga, Bajare", reče mu Perin. „Zar nisi video da smo se borili rame uz rame s Belim plaštovima?"

„Tako je izgledalo", divlje odbrusi Bajar. „Baš kao što je izgledalo da braniš žitelje Dve Reke. Ali ja sam te prozreo, Nakotu Senke! Prozreo sam te čim sam te ugledao!"

„Da li si mi zato pomogao da pobegnem?", tiho upita Perin. „Kada sam bio zarobljen u šatoru starijeg lorda Bornhalda, dao si mi oštar kamen da presečem konopce kojima sam bio vezan i kazao mi da me niko neće juriti ako pobegnem."

Bajar se ukoči. Izgledalo je kao da je sve do tog trena na to bio zaboravio.

„Želeo si da pokušam da pobegnem", nastavi Perin, „da bi ti mogao da me ubiješ. Žarko si želeo da Egvena i ja budemo mrtvi."

„Je li to istina, Dete Bajare?" upita Galad.

Bajar se zatetura. „Naravno... da nije. Ja..." Odjednom se munjevito osvrnu i okrenu Morgazi, koja je sedela na svom jednostavnom sudijskom prestolu. „Ovo suđenje nije u vezi sa mnom, već s njim! Saslušala si obe strane. Šta je tvoj odgovor? Presudi, ženo!"

„Ne bi trebalo da se tako obraćaš mojoj majci", tiho mu kaza Galad. Lice mu je bilo potpuno bezizražajno, ali Perin je na njemu osetio miris opasnosti. Bornhald, delujući veoma uznemireno, samo je seo i uhvatio se za glavu.

„Ne, u redu je", reče Morgaza. „On je u pravu. Ovo suđenje jeste u vezi s Perinom Ajbarom." Ona skrenu pogled s Bajara na Perina. On joj ga spokojno uzvrati. Mirisala je... kao da je radoznala u vezi s nečim. „Lorde Ajbara, smatraš li da si dovoljno rekao u svoju odbranu?"

„Branio sam sebe i svoje prijatelje", odgovori Perin. „Beli plaštovi nisu imali nikakvo pravo da rade to što su radili - da nam naređuju i prete. Pretpostavljam da i sama dobro znaš kakav ih glas bije. Imali smo dobre razloge da ih se klonimo i da ne poslušamo njihove naredbe. To nije bilo ubistvo. Samo sam se branio."

Morgaza klimnu. „U tom slučaju, doneću svoju odluku."

„A šta je s tim da još neko govori u Perinovu odbranu?" zatraži da čuje Faila, dižući se na noge.

„Gospo Faila, to neće biti potrebno", odgovori Morgaza. „Koliko mogu da ocenim, jedina druga osoba s kojom bismo mogli da razgovaramo bila bi Egvena al’Ver, što se za vreme ovog suđenja ne čini izvodljivim."

„Ali...“

„Sada je dosta", prekide je Morgaza ledenim glasom. „Možemo da dovedemo tuce Dece, koji će ga proglasiti Prijateljem Mraka, i dva tuceta njegovih sledbenika da mu hvale vrline. Ni jedno ni drugo neće biti od koristi za ovo suđenje. Pričamo o određenim događajima koji su se odigrali tačno određenog dana."

Faila zaćuta. Mada je mirisala besno. Ona uhvati Perina za ruku, ali nije opet sela. Perin je osećao... žaljenje. Izneo je istinu - ali nije bio zadovoljan.

Nije želeo da ubije one Bele plaštove, ali ih je ubio. I to je učinio u pomami, bez vlasti nad sobom. Mogao bi za to kriviti vukove i mogao bi za to kriviti Bele plaštove, ali istina je da on jeste izgubio vlast nad sobom. Kada se probudio, jedva da se sećao onoga što je učinio.

„Perine, znaš moj odgovor", reče Morgaza. „Vidim ti to u očima."

„Učini ono što moraš", odgovori Perin.

„Perine Ajbara, proglašavam te krivim."

„Ne!“, vrisnu Faila. „Kako se usuđuješ? On te je prihvatio kada niko drugi nije hteo!"

Perin je uhvati za rame. Nagonski je pružala ruku u rukav, hvatajući se za tu skrivene noževe.

„Ovo nema nikakve veze sa onim što ja osećam prema Perinu", odgovori Morgaza. „Ovo je suđenje po andorskom zakonu. Pa, zakon je veoma jasan. Perin je možda smatrao da su vukovi njegovi prijatelji, ali zakon kaže da nečiji pas ili stoka vrede izvesnu sumu novca. Nezakonito je da ih neko ubije, ali još je više nezakonito ubiti čoveka u odmazdu za to. Ako želiš, mogu da ti navedem tačne odrednice."

Paviljonom je vladao muk. Niejld se upola digao iz svoje stolice, ali Perin ga je pogledao u oči i odmahnuo glavom. Aes Sedai i Mudre bile su potpuno bezizražajne. Berelajn je delovala kao da se nevoljno pomirila sa sudbinom, a zlatokosa Alijandra je od zabezeknutosti prinela jednu šaku ustima.

Danil i Azi al’Ton prišli su Perinu i Faili, a Perin ih nije naterao da odstupe.

„Zašto je to bitno?", zatraži da čuje Bajar. „On svejedno neće poštovati presudu!"

I ostali Beli plaštovi ustadoše, a Perin ovoga puta nije mogao pogledom suzbiti sve koji su u odgovor na to ustali na njegovoj strani.

„Još nisam donela presudu", britko reče Morgaza.

„Kakva pa druga presuda može da se donese?" upita Bajar. „Kazala si da je kriv."

„Da", potvrdi Morgaza. „Mada verujem da ima okolnosti koje su bitne za presudu." Lice joj je i dalje bilo kao okamenjeno, a mirisala je odlučno. Šta li ona to radi?

„Beli plaštovi su bili neovlašćeni vojni odred u granicama mog kraljevstva", kaza Morgaza. „Imavši to u vidu, premda presuđujem da je Perin kriv za ubistvo vaših ljudi, takođe presuđujem da je ovaj slučaj podložan Kainečkom protokolu."

„Je li to zakon koji se tiče najamnika?", upita Galad.

„Dakako."

„Šta je sad pa to?“, upita Perin.

Galad se okrenu da ga pogleda. „Presudila je da je naš sukob bila kavga između najamničkih družina bez poslodavca. U suštini, presuda kaže da u sukobu nije bilo nevinih - stoga, nisi optužen za ubistvo, već si nezakonito ubio.“

„Zar postoji razlika?" mršteći se upita Danil.

„Samo semantička", odgovori Galad, ruku i dalje sklopljenih iza leđa. Perin mu oseti miris; bio je radoznao. „Da, to je dobra presuda, majko. Ali verujem da je kazna svejedno smrt.“

„Može da bude", odgovori Morgaza. „Zakonik je daleko popustljiviji, u zavisnosti od okolnosti."

„Onda, šta si presudila?", upita Perin.

„Ništa", odgovori Morgaza. „Galade, ti si odgovoran za ubijene ljude - ili nešto najbliže što imamo čoveku koji je za njih odgovoran. Izricanje presude prepustiću tebi. Donela sam odluku o krivici i iznela pravne osnove. Ti odredi kaznu."

Galad i Perin se zgledaše preko paviljona. „Shvatam", kaza Galad. „Čudan izbor, milostiva. Ajbara, moram da te ponovo pitam - da li ćeš prihvatiti odluke donete na ovom suđenju, koje si sam predložio? Ili ovo mora da se reši sukobom?"

Faila se ukoči pored njega. Perin je čuo svoju vojsku kako počinje da se pokreće, a ljudi olabavljuju mačeve u kanijama i gunđaju. Glas se proneo kroz vojsku kao tiho brujanje. Lord Perin proglašen krivim. Pokušaće da ga zarobe. Nećemo to dopustiti, zar ne?

Gorki mirisi straha i besa izmešaše se u paviljonu, dok su se obe strane streljale pogledima. Iznad svega toga Perin je osećao u vazduhu miris koji je govorio da je sve to pogrešno.

Mogu li i dalje bežati?, pomislio je. Da me onaj dan stalno proganja? S ta’verenima nema slučajnosti. Zašto ga je Šara dovela tu, da se suoči s tim košmarima iz svoje prošlosti?

„Prihvatiću ih, Damodrede", reče mu Perin.

„Molim?", ote se Faili.

„Ali", dodade Perin, dižući jedan prst, „samo ako obećaš da ćeš izvršenje ove kazne odložiti nakon što ispunim svoju dužnost u Poslednjoj bici."

„Prihvatićeš presudu nakon Poslednje bitke?" upita Bornhald. Zvučao je zbunjeno. „Nakon onoga što će možda biti kraj sveta? Nakon što dobiješ vreme da pobegneš i da nas možda izdaš? Kakvo je to obećanje?"

„Jedino koje mogu da dam", odgovori Perin. „Ne znam šta budućnost nosi, niti da li ćemo doživeti Poslednju bitku. Ali borimo se za preživljavanje.

Možda i za sudbinu čitavog sveta. Naspram toga, sve ostale brige su na drugom mestu. To je jedini način na koji mogu da se potčinim ovom suđenju."

„A kako da znamo da ćeš održati reč?“, upita Galad. „Moji ljudi te smatraju Nakotom Senke."

„Došao sam ovamo, zar ne?“, upita Perin.

„Zato što smo zarobili tvoje ljude."

„A bi li neki Nakot Senke mario za njih?" upita Perin.

Galad se pokoleba.

„Zaklinjem se", nastavi Perin, „Svetlošću i nadom u spasenje i ponovno rođenje, ljubavlju prema Faili i imenom svog oca - pružiće ti se tvoja prilika, Galade Damodrede. Ako obojica dočekamo kraj svega ovoga, potčiniću se tvojoj vlasti."

Galad ga pogleda, pa klimnu. „U redu."

„Ne!“, viknu Bajar. „Ovo je ludost!"

„Polazimo, Dete Bajare", reče mu Galad, prilazeći izlazu iz paviljona. „Odlučio sam. Majko, hoćeš li poći sa mnom?"

„Žao mi je, Galade", odgovori mu Morgaza, „ali ne. Ajbara ide u Andor, a ja moram s njim."

„U redu." Galad produži.

„Čekaj", viknu mu Perin. „Nisi mi kazao kakva će mi biti kazna kada ti se potčinim."

„Ne“, odgovori Galad ne zastajući. „Nisam."