Tornjevi ponoći

39 U Trostrukoj zemlji

Avijenda se napokon opet osećala dobro. Trostruka zemlja zrači nekim spokojnim savršenstvom. Mokrozemci misle da je krajolik jednoličan, a boje neugledne - ali Avijendi su bile prelepe. Jednostavni prelivi smeđe boje. Bili su joj dobro poznati i na njih je mogla da se osloni, za razliku od mokrozemlja, gde se i krajolik i vreme menjaju čim se čovek okrene.

Avijenda je trčala kroz mrak, a svaki korak padao joj je na prašnjavo telo. Prvi put za mnogo meseci osećala se kao da je potpuno sama. U mokrozemlju se uvek osećala kao da je posmatra neki neprijatelj kojeg ne može ni da vidi ni da napadne.

U Trostrukoj zemlji nije ništa bezbednija. Daleko od toga. Onaj senoviti žbun nadre zapravo je jazbina smrtonosne zmije. Ako bi se neko očešao o to bodljikavo granje, zmija bi napala; znala je čak pet ljudi koji su umrli od tih ugriza. Ta jazbina bila je samo jedna od mnogih opasnosti kraj kojih je prošla trčeći ka Ruideanu. Međutim, sve te opasnosti bile su razumljive. Mogla je da ih uoči, da ih odmeri i izbegne. Ako umre od zmijskog ugriza ili se onesvesti od vreline - sama će biti kriva.

Uvek je bolje suočiti se s neprijateljem ili opasnošću koje možeš da vidiš, nego se pribojavati šta se krije iza lica lažljivih mokrozemaca.

Nastavila je da trči, iako je bilo sve mračnije. Dobro se oseća zbog toga što se ponovo preznojava. U mokrozemlju, ljudi se ne znoje dovoljno; možda su zbog toga onako neobični. Umesto da puste da ih sunce ugreje, traže osveženje. Umesto da odu u šator za znojenje kako bi se očistili, potapaju se u vodu. To sigurno nije zdravo.

Ali ona neće lagati sebe. I Avijenda je uživala u tim udobnostima i naučila je da uživa u kupanju i lepim haljinama koje joj je Elejna nametnula. Čovek mora da prizna svoje slabosti da bi ih mogao pobediti. Sada, dok trči preko nežno zatalasanog tla Trostruke zemlje, Avijenda je povratila ispravno gledište na svet.

Naposletku je usporila. Ma koliko primamljivo bilo putovati noću a prespavati vrelinu koja vlada danju, to nije pametno. Pogrešan korak u mraku može da košta života. Brzo je prikupila uvelo žbunje taka i nešto kore sa ina’ta, a onda napravila bivak pored jednog ogromnog kamena.

Ubrzo je zapalila vatru, a narandžasta svetlost odražavala se spram stene koja se nadnosila nad njom. Ranije je ulovila malog oklopnika, pa ga je sad izvadila iz zavežljaja, odrala i natakla na ražanj. Nije to baš najukusniji mogući obrok, ali jeste zadovoljavajući.

Avijenda sede, gledajući kako vatra pucketa i osećajući kako se širi miris pečenog mesa.

Da, drago joj je što nije Putovala pravo u Ruidean, već je odvojila vreme - bez obzira na to što ga ima tako malo i što je toliko dragoceno - da trči kroz Trostruku zemlju. To joj je pomoglo da uvidi ono što je bila i šta je postala. Device Avijende više nema. Prigrlila je put Mudrih i to joj je povratilo čast. Opet ima svrhu u životu. Kao Mudra, moći će da pomogne svom narodu da prebrodi najteže vreme.

Kada se to završi, njen narod će morati da se vrati u Trostruku zemlju. Svakim danom provedenim u mokrozemlju - sve su slabiji. Ona je izvrstan primer toga. Tamo je smekšala. Kako da čovek ne smekša na takvom mestu? Moraće da ga napuste. I to ubrzo.

Nasmešila se, pa se zavalila uz stenu i na trenutak sklopila oči, puštajući da iznurenost iščili iz nje. Budućnost joj sada deluje daleko jasnije. Na njoj je da ode u Ruidean, prođe kroz kristalne stubove, pa da se vrati i uzme svoj deo Randovog srca. Boriće se u Poslednjoj bici. Pomoći će da Aijeli koji prežive opstanu, a onda će ih vratiti u njihovu domovinu, gde im je i mesto.

Ispred bivaka se začu neki zvuk. Avijenda otvori oči i skoči, prihvatajući Izvor. Jednim delom joj je bilo drago zbog toga što se nagonski okrenula Jednoj moći, a ne kopljima kojih nema. Izatka svetlosnu kuglu.

U obližnjem mraku stajala je žena, u aijelskoj odeći. Nije na sebi imala ni kadin’sor, niti odeždu Mudrih, već običnu odeću: tamnu suknju, smeđu bluzu i šal, i maramu na prosedoj kosi. Bila je sredovečna i nije nosila nikakvo oružje. Bila je nepomična.

Avijenda pogleda najpre levo, pa desno. Je li to zaseda? Ili je ta žena neka avet? Neupokojeni mrtvak? Zašto je nije čula dok je prilazila?

„Pozdravljam te, Mudra“, obrati joj se žena i nakloni glavu. „Mogu li da podelim vodu s tobom? Putujem daleko, a videla sam tvoju vatru." Žena naborane kože nije mogla da usmerava - Avijenda je to s lakoćom osetila.

„Još nisam Mudra", oprezno joj odgovori Avijenda. „Trenutno sam na svom drugom putu u Ruidean."

„Onda ćeš ubrzo steći veliku čast", kaza joj ta žena. „Ja sam Nakomi. Dete, dajem ti reč da ti ne mislim nikakvo zlo."

Avijenda se odjednom oseti budalasto. Ta žena joj je prišla bez oružja u rukama. Avijenda je bila rasejana, pa zato nije čula kako se Nakomi približava. „Naravno, molim te sedi.“

„Hvala ti“, odgovori Nakomi, pa zakorači na svetlo i spusti uprtnjaču pored vatrice. Coknu jezikom, pa izvadi nešto grančica iz uprtnjače da potpali vatru, a onda izvadi i čajnik. „Mogu li da dobijem malo vode?"

Avijenda uze mešinu. Zapravo, ne može da se odrekne ni kapi vode - do Ruideana je deli još nekoliko dana puta - ali bilo bi uvredljivo da ne odgovori na taj zahtev, nakon što je ponudila da podeli hlad.

Nakomi prihvati mešinu i napuni čajnik, pa ga stavi iznad vatre da se greje. „Nenadano zadovoljstvo je", reče Nakomi, preturajući po uprtnjači, „to što mi se put ukrstio sa ženom koja je na putu za Ruidean. Reci mi, jesi li dugo bila učenica?"

„Predugo", odgovori Avijenda, „najviše zbog moje tvrdoglavosti."

„Ah“, odvrati Nakomi. „Dete, držiš se kao ratnica. Reci mi, jesi li ti jedna od onih koji su otišli na zapad? Onih koji su se pridružili onome što se proglasio Kar’a’karnom?"

„On jeste Kar’a’karn", odvrati joj Avijenda.

„Nisam ni rekla da nije", reče joj Nakomi, kao da joj je to smešno, pa izvadi nešto listića čaja i bilja.

Ne. Nije to rekla. Avijenda okrenu svog oklopnika, a stomak joj zakrča. Moraće s Nakomi da podeli i obrok.

„Mogu li da pitam", reče Nakomi, „šta ti misliš o Kar’a’karnu?"

Volim ga, smesta je pomislila Avijenda. Ali to nije mogla da kaže. „Mislim da je on stekao veoma mnogo časti. Mada ne zna kako se stvari pravilno rade - uči."

„Dakle, provela si neko vreme s njim?“

„Malo“, odgovori Avijenda - a onda, da bi bila iskrenija, dodade: „Više nego većina drugih ljudi."

„On je mokrozemac", zamišljeno primeti Nakomi. „I Kar’a’karn. Reci mi, je li mokrozemlje onako veličanstveno kao što se priča? Reke tako široke da se ne vidi druga obala, biljke toliko pune vode da prsnu kada ih stisneš?"

„Mokrozemlje nije veličanstveno", odgovori Avijenda. „Opasno je. Slabi nas."

Nakomi se namršti.

Ko je ova žena? Nije neobično zateći Aijele kako putuju Pustarom; čak i deca nauče da se staraju o sebi. Ali zar ne bi trebalo da putuje s prijateljima ili porodicom? Ne nosi odeću Mudre, ali ima nečega u vezi s njom...

Nakomi promeša čaj, pa pomeri Avijendinog oklopnika i stavi ga iznad žara, da bi se ravnomernije pekao. Iz uprtnjače izvadi nekoliko korenova dubočnika. Avijendina majka ga je uvek pekla. Nakomi ih stavi u mali zemljani sač, pa ga gurnu u žar. Avijenda nije ni shvatila da je vatra postala tako topla. Odakle toliko žeravice?

„Deluješ uznemireno", primeti Nakomi. „Daleko bilo da ja preispitujem učenicu Mudrih, ali vidim ti zabrinutost u očima."

Avijenda se jedva suzdrža da se ne namršti. Više bi volela da bude sama, ali ipak jeste pozvala tu ženu da s njom podeli vodu i hlad. „Zabrinuta sam zbog našeg naroda. Dolaze opasna vremena."

„Poslednja bitka", tiho kaza Nakomi. „Stvar o kojoj mokrozemci pričaju."

„Da. Brinem o nečemu pored toga. Brinem da će mokrozemlje iskvariti naš narod. Da će ga učiniti nejakim."

„Ali mokrozemlje je deo naše sudbine, zar ne? Stvari za koje se priča da ih je Kar’a’karn obznanio... povezuju nas s mokrozemljem na razne zanimljive načine. Pod pretpostavkom da je ono što je rekao istina."

„On ne bi lagao kada je o tome reč", odgovori Avijenda.

Malo jato lešinara kreštalo je prelećući ih u mraku. Istorija Avijendinog naroda - stvari koje je Rand al’Tor obznanio - i dalje nanosi bol mnogim Aijelima. Avijenda će u Ruideanu ubrzo sopstvenim očima videti tu istoriju: da su Aijeli prekršili svoje zavete. Avijendin narod je nekada sledio, pa odbacio Put lista.

„Iznela si zanimljiva zapažanja, učenice", reče Nakomi sipajući čaj. „Naša zemlja se zove Trostuka zemlja. Tostruka zbog toga što nam radi tri stvari. Kažnjava nas zbog greha koji smo počinili. Iskušava našu hrabrost. Predstavlja nakovanj koji nas oblikuje."

„Trostruka zemlja nas snaži. Stoga, napuštajući nju, postajemo slabi."

„Ali ako smo došli ovamo kako bismo bili prekovani u nešto snažno", primeti Nakomi, „zar to ne nagoveštava da su iskušenja s kojima ćemo se suočiti - u mokrozemlju - jednako opasna kao Trostruka zemlja? Toliko opasna i teška da smo morali da dođemo ovamo kako bismo se pripremili za njih?" Ona odmahnu glavom. „Ah, ali ne bi trebalo da se raspravljam s jednom Mudrom, čak ni sa učenicom. Imam toh."

„Nikada nema toha zbog mudrih reči", odvrati Avijenda. „Reci mi, Nakomi, kuda to putuješ? Iz koje si septe?"

„Daleko sam od svog krova", setno odgovori žena, „ali opet ne tako daleko. Možda je on daleko od mene. Ne mogu da odgovorim na tvoje pitanje, učenice, jer nije na meni da otkrijem tu istinu."

Avijenda se namršti. Kakav je sad pa to odgovor?

„Čini mi se“, kaza Nakomi, „da je naš narod zaslužio veliki toh time što je prekršio naše drevne zavete da ne činimo nasilje."

„Da", odgovori Avijenda. Šta čovek da radi kada čitav njegov narod učini nešto tako strašno? Upravo je zbog toga tako mnogo Aijela postalo obeshrabreno. Odbacili su svoja koplja, ili odbili da skinu gai'šainsku belinu, stavljajući time do znanja da njihov narod ima takav toh da se nikada ne može iskupiti.

Ali greše. Aijelski toh može da se iskupi - mora da se iskupi. To je svrha služenja Kar’a’karnu, predstavniku onih kojima su se Aijeli prvobitno zavetovali.

„Ispunićemo svoj toh", reče Avijenda, „boreći se u Poslednjoj bici."

Aijeli će tako povratiti svoju čast. Kada iskupiš svoj toh, zaboraviš ga. Bahato je prisećati se krivice za koju si se iskupio. Onda će završiti. Moći će da se vrate i da se više ne stide onoga što se odigralo u prošlosti. Avijenda klimnu samoj sebi.

„I tako je", kaza Nakomi, pružajući joj šoljicu čaja, „Trostruka zemlja bila naša kazna. Došli smo ovamo kako bismo izrash u ljude koji će moći da ispune svoj toh."

„Da“, odgovori Avijenda. To joj je bilo jasno.

„Dakle, kada se budemo borili za Kar’a’karna, ispunićemo taj toh, pa stoga više neće biti nikakvog razloga da budemo kažnjavani. Ako je tako, zašto da se vraćamo ovamo? Zar to ne bi bilo isto što i traženje dalje kazne nakon što je toh ispunjen?"

Avijenda se ukoči. Ali ne - to je besmisleno. Ne želi da se raspravlja s Nakomi o tome, ali Aijelima je mesto u Trostrukoj zemlji.

„Zmajev narod", kaza Nakomi, otpijajući čaj. „Eto šta smo. Služenje Zmaju jeste svrha svega što smo činili. Naših običaja, naših međusobnih napada, naše stroge i teške obuke... našeg načina života.“

„Da", odgovori Avijenda.

„Dakle“, tiho nastavi Nakomi, „kada Slepnik bude poražen - šta nama preostaje? Možda su baš zbog toga mnogi odbili da slede Kar’a’karna. Zato što su zabrinuti zbog toga šta to znači? Zašto nastaviti sa starim običajima? Kako da nađemo čast u pljačkanju i međusobnom ubijanju, ako se više ne pripremamo za tako važan zadatak? Zašto da postajemo snažniji? Zarad snage same po sebi?“

„Žao mi je“, prekide je Nakomi. „Opet sam trtljala ne razmišljajući. Bojim se da sam sklona tome. Evo, hajde da jedemo."

Avijenda se prenu. Zacelo krtole još nisu pečene. Međutim, Nakomi ih izvadi i one predivno zamirisaše. Ona raseče oklopnika, pa iz uprtnjače izvadi dva limena tanjira. Začini meso i krtole, pa pruži tanjir Avijendi.

Ona kolebljivo okusi jelo. Hrana je bila veoma ukusna. Čak predivna. Daleko bolja od mnogih gozbi u lepim palatama, kojima je u mokrozemlju prisustvovala. Zapanjeno se zagledala u tanjir.

„Izvinjavam se“, reče joj Nakomi. „Moram da odgovorim prirodi." Nasmeši se ustajući, pa ode u mrak.

Avijenda je ćutke jela, uznemirena svime što je izrečeno. Zar tako predivan obrok, spremljen nad vatrom od skromnih sastojaka, nije dokaz da mokrozemski lagodan život nije neophodan?

Ali šta je sada aijelska svrha? Šta će raditi ako ne čekati Kar’a’karna? Da se bore, da. A onda? Da nastave da ubijaju jedni druge u pljačkaškim napadima? S kakvim ciljem?

Završi sa jelom, nakon toga dugo razmišljajući. Predugo. Nakomi se u međuvremenu nije vratila. Zabrinuta, Avijenda ode da je potraži, ali od nje ne nađe ni traga ni glasa.

Vrativši se svojoj vatri, Avijenda vide da su Nakomina uprtnjača i tanjiri nestali. Neko vreme je čekala, ali žena se nije vratila.

Avijenda je na kraju otišla na spavanje, veoma uznemirena.