Tornjevi ponoći

53 Kapija

Pevara je držala jezik za zubima dok je hodala kroz selo Crne kule sa Džavindrom i Mazrimom Taimom.

Na sve strane je vrvelo od posla. U Crnoj kuli uvek ima posla. Vojnici obaraju drveće; Predani skidaju s njega koru, pa balvane režu u građu usmerenim mlazevima Vazduha. Staza je bila zastrta piljevinom; Pevara se naježi kada shvati da su obližnju hrpu dasaka najverovatnije isekli Aša’mani.

Svetlosti! Znala je šta će tu zateći. Palo joj je daleko teže da se suoči s time nego što je pretpostavljala.

„I vidiš“, reče joj Taim, šetajući se s jednom rukom iza leđa, stisnutom u pesnicu. Drugom rukom je pokazivao daleki i tek delimično završeni zid od crnog kamena. „Stražarske postaje međusobno udaljene po pedeset stopa. Na svakoj će biti dva Aša’mana." Nasmeši se od zadovoljstva. „Ovo mesto će biti neprobojno."

„Da, zaista", odgovori mu Džavindra. „Zadivljujuće." Glas joj je bio ravan i u njemu se čulo da je ništa od svega toga ne zanima. „Ali s tobom sam želela da razgovaram o tome da, ako bismo mogle da odaberemo ljude sa značkom Zmaja za..."

„Opet to?“, upita Taim. Tom Mazrimu Taimu baš sevaju varnice iz očiju. Visok i crnokos čovek, s visokim saldejskim jagodicama. Nasmešio se. Ili je makar prišao najviše što je mogao takvom izrazu - bio je to polusmešak koji mu se nije odražavao u očima. Delovao je... krvoločno. „Stavio sam do znanja kakva je moja volja. A ti i dalje vršiš pritisak. Ne. Isključivo borci i Predani."

„Kako zahtevaš", odgovori Džavindra. „Mi ćemo nastaviti s našim razmatranjem."

„Nedelje prođoše", odvrati Taim, „a vi i dalje razmatrate? Pa, daleko bilo da ja dovodim u pitanje Aes Sedai. Nije me briga šta ćete raditi. Ali žene ispred mojih kapija takođe tvrde da su iz Bele kule. Zar ne želite da ih pozovem da se sastanu s vama?"

Pevara se naježi. Stalno se činilo da on zna previše i stalno je nagoveštavao da zaista previše zna o unutrašnjoj politici Bele kule.

„To neće biti potrebno", hladno odgovori Džavindra.

„Kako hoćeš", reče joj on. „Trebalo bi da se ubrzo odlučiš. One postaju nestrpljive, a Al’Tor im je dao dozvolu da vežu moje ljude. One neće doveka trpeti moje odugovlačenje."

„One su pobunjenice. Ne moraš da obraćaš pažnju na njih."

„Pobunjenice", odvrati joj Taim, „daleko brojnije nego što ste vi. Koliko vas ima? Šest žena? A pričate kao da nameravate da vežete čitavu Crnu kulu!"

„Možda i hoćemo." Pevara je govorila spokojnim glasom. „Nije nam postavljeno nikakvo ograničenje."

Taim je pogleda, a ona se oseti kao da je posmatra neki vuk koji razmišlja o tome hoće li od nje ispasti lep obrok. Ona potisnu to osećanje. Ona je Aes Sedai, a ne lak plen. Ipak, nije mogla a da se u mislima ne vrati na to da ih je ipak samo šest. I to unutar tabora sa stotinama muškaraca koji mogu da usmeravaju.

„Jednom sam video nebolovca kako umire na ilijanskom gradskom pristaništu", primeti Taim. „Ptica se davila, pošto je pokušala da proguta dve ribe odjednom."

„Jesi li pomogao jadnoj životinji?" upita ga Džavindra.

„Budale će se uvek zadaviti ako odgrizu preveliki zalogaj, Aes Sedai", odgovori joj Taim. „Zašto bi to meni bilo bitno? Te noći sam imao lepu večeru. Meso ptice i ribu. Moram da idem. Ali primite na znanje jedno upozorenje - sada kada imam zidine koje mogu da se brane, morate me obavestiti na vreme ako želite da izađete."

„Zar nameravaš da u tolikoj meri ograničiš dolaske i odlaske?" upita ga Pevara.

„Svet je postao opasno mesto", prevejano odgovori Taim. „Moram da mislim na potrebe svojih ljudi."

Pevara je primetila kako on to misli na „potrebe" svojih ljudi. Odred mladih boraca prođe pored njih, pozdravljajući Taima. Dvojica su imala modrice na licu, a jednom od njih oko je bilo toliko nateklo da se zatvorilo. Aša’mani trpe surove batine ako pogreše prilikom obuke, a onda im se uskraćuje Lečenje.

Aes Sedai nikada nisu ni pipnuli. Zapravo, poštovanje koje im se ukazuje graniči se s ruganjem.

Taim klimnu, pa odsečno ode, prilazeći dvojici svojih Aša’mana, koji su ga čekali pored obližnje kovačnice. Smesta počeše da razgovaraju prigušenim glasovima.

„Ovo mi se ne dopada", kaza Pevara čim ti ljudi odoše. Možda je to izgovorila prebrzo i tako otkrila da je zabrinuta, ali sva je napeta zbog toga mesta u kojem se nalaze. „Ovo bi vrlo lako moglo da se pretvori u nevolju. Počinjem da mislim da bi trebalo da učinimo kako sam prvobitno nameravala - da svaka od nas veže nekoliko Predanih i da se vratimo u Belu kulu. Naš zadatak nikada nije ni bio da zaustavimo čitavu Crnu kulu, već da dobijemo pristup Aša’manima i saznamo šta možemo o njima."

„To i radimo", odgovori joj Džavindra. „Ja sam mnogo toga saznala u poslednjih nekoliko nedelja. Šta si ti radila?"

Pevara nije dopustila da je ženine reči razljute. Zar baš mora da bude toliko tvrdoglava? Pevari je povereno vodstvo njihove družine i ostale će je slušati. Ali to ne znači da će se uvek ponašati prijatno kada to čine.

„Ovo je bila zanimljiva prilika", nastavi Džavindra, prelazeći pogledom preko dvorišta Kule. „I ja zaista mislim da će on s vremenom popustiti kada je reč o punim Aša’manima."

Pevara se namršti. Nije valjda da Džavindra to zaista misli, zar ne? Nakon toga što je Taim bio onoliko tvrdoglav? Da, Pevara je popustila i prihvatila predlog da još malo ostanu u Crnoj kuli, da otkriju kako ona radi i da zatraže od Taima da im dopusti pristup moćnijim Aša’manima. Ali sada je već postalo očigledno da on neće popustiti. Džavindra to zacelo uviđa.

Nažalost, Pevara u poslednje vreme ima velike poteškoće da pročita Džavindru. Ta žena je prvobitno bila protiv dolaska u Crnu kulu i na taj zadatak je pristala samo zato što je to Najviša naredila. Ali ona sada iznosi razloge da tu ostanu.

„Džavindra", reče joj Pevara, prilazeći joj. „Čula si šta je on kazao. Sada nam je potrebna dozvola da odemo. Ovo mesto se pretvara u kavez."

„Mislim da smo bezbedne", odvrati Džavindra nehajno odmahujući rukom. „On ne zna da mi umemo da otvaramo kapije."

„Bar mi mislimo da on to ne zna", primeti Pevara.

„Ako budeš naredila, sigurna sam da će druge otići“, reče joj Džavindra. „Ali ja nameravam da i dalje koristim ovu priliku kako bih nešto naučila."

Pevara duboko udahnu. Izluđujuća žena! Nije valjda da namerava da ode toliko daleko pa da zanemari Pevarino vodstvo njihove družine? I to nakon što je lično Najviša postavila Pevaru na njihovo čelo? Svetlosti, Džavindra postaje lakomislena.

Rastaše se bez reči - i to tako što se Pevara munjevito okrenu u mestu i vrati niz stazu kojom su došle. S mukom se suzdržala da ne plane. Ta poslednja izjava bila je veoma blizu otvorenom prkosu! Pa, ako ona želi da bude neposlušna i da ostane tu, neka joj bude. Vreme je za povratak u Belu kulu.

Ljudi u crnim kaputima hodali su svuda oko nje. Mnogi su joj klimali glavama, što je bilo praćeno onim preterano ulizičkim osmesima lažnog poštovanja. Nedelje koje je tu provela nisu učinile ništa da bi se osećala lagodnije kada je u blizini tih ljudi. Ali ipak će nekolicinu učiniti Zaštitnicima. Trojicu. Može da izađe na kraj s trojicom, zar ne?

Ti tmurni izrazi, poput očiju glavoseča koji čekaju da sledeči u redu kroči pred njih. To kako neki od njih mrmljaju sebi u bradu ili poskakuju ni zbog čega, a neki se hvataju za glave i deluju ošamućeno. Ona se nalazi u jami ludila i zbog toga se sva ježi, kao da joj je koža prekrivena gusenicama. Nije mogla a da ne ubrza korak. Ne, pomislila je. Ne mogu da ostavim Džavindru ovde, a da makar još jednom ne pokušam da je nagovorim da ode. Pevara će ostalima objasniti o čemu je reč i narediti im da odu. A onda će zatražiti da priđu Džavindri, počevši od Tame. Zacelo će je njihovi saglasni stavovi ubediti.

Pevara stiže do koliba koje su im bile date. Namerno nije skrenula pogled u stranu, prema nizu zgradica u kojima su živele vezane Aes Sedai. Čula je šta neke od njih rade, pokušavajući da obuzdavaju svoje Aša’mane služeći se... raznim sredstvima. I od toga se ježila. Mada ona smatra da većina Crvenih ima prestrogo mišljenje o muškarcima, ono što te žene čine prelazi svaku meru.

Uđe u svoju kolibu i tu zateče Tarnu kako za stolom piše neko pismo. Aes Sedai moraju da dele kolibe, pa je Pevara namerno odabrala Tarnu. Pevara je možda vođa ove družine, ali Tarna je Čuvarka hronika. Politika koja vlada tim njihovim pohodom veoma je osetljiva, pošto se družina sastoji od toliko uticajnih članica, koje imaju tako mnogo različitih stavova.

Tarna se sinoć saglasila da je vreme da odu. Sarađivaće s Pevarom kada je reč o ubeđivanju Džavindre.

„Taim je zaveo vanredno stanje u Crnoj kuli“, spokojno kaza Pevara, sedajući na svoj krevet u toj maloj, okrugloj odaji. „Sada nam je potrebna njegova dozvola da odemo. Kazao je to nehajno, kao da svrha toga zapravo nije da mi budemo sprečene da odemo, već samo neko pravilo od kojeg je zaboravio da nas izuzme.“

„Verovatno je upravo o tome i reč", odgovori Tarna. „Sigurna sam da to nije ništa."

Pevara se ukoči. Molim? Opet pokuša. „Džavindra i dalje nerazumno misli da će promeniti njegov stav i da će nam on dozvoliti da vežemo pune Aša’mane. Vreme je da vežemo Predane i da odemo odavde, ali ona mi je dala nagoveštaje da će ostati bez obzira na moje namere. Hoću da popričaš s njom."

„Zapravo", odgovori joj Tarna, nastavljajući da piše, „razmišljala sam o onome o čemu smo sinoć razgovarali. Možda sam bila previše ishitrena. Ovde ima mnogo toga što možemo naučiti, a tu je i pitanje pobunjenica napolju. Ako mi odemo, one će vezati Aša’mane, što nikako ne sme da se dozvoli."

Žena diže pogled, a Pevara se ukoči. Tarnine oči bile su nekako drugačije, nekako hladne. Ona se oduvek držala po strani, ali ovo je nešto gore.

Tarna se nasmeši, i to potpuno neprirodno, kao da je iskrivila lice. Kao da je to bio smešak na usnama leša. Vratila se pisanju.

Ovde nešto baš, baš nije kako treba, pomislila je Pevara. „Pa, možda si u pravu", ne razmišljajući reče. Usta su joj radila, mada joj je um bio zgrožen. „Napokon, ovaj pohod je bio tvoja zamisao. Razmisliću još malo o svemu. A sada se izvinjavam..."

Tarna joj samo odmahnu, kao da joj je svejedno. Pevara ustade. Godine koje je provela kao Aes Sedai pomogle su joj da se duboka zabrinutost koju oseća ne vidi u njenom držanju. Izađe napolje, pa pođe ka istoku, uz nezavršeni zid. Da, stražarske postaje jesu bile postavljene u pravilnim razmacima. Jutros nikoga nije bilo na njima. Sada su tu muškarci koji usmeravaju. Jedan od njih mogao bi da je ubije pre nego što ona odgovori. Ne može da vidi njihova tkanja, niti može da napadne prva, zbog svojih zaveta.

Okrenu se i pođe u mali šumarak, koji je bio predviđen da bude pretvoren u vrt. Kada je zašla među drveće, sela je na jedan panj i počela da diše duboko. Studen - bezmalo beživotnost - koju je videla u Tarninim očima sledila ju je do srži.

Najviša je Pevari naredila da ne otvara kapije sem ako okolnosti ne postanu kobne. Ovo joj deluje kao kobne okolnosti. Ona prigrli Izvor i izatka odgovarajuće tkanje.

Tkanje se raspade istoga trena kada ga završi. Kapija se nije obrazovala. Razrogačenih očiju, ona ponovo pokuša, ali sa istim učinkom. Pokuša da izatka druga tkanja, koja su radila - ali kapija nijednom nije htela da se otvori.

Sada joj se i krv u žilama zaledila. U klopci je.

Sve su u klopci.

Perin se rukovao s Metom. „Srečno, prijatelju moj.“

Met se isceri, pa povuče široki obod svog tamnog šešira. „Srečno? Nadam se da će se ovo svesti na sreću. Sreća mi ide od ruke.“

Met je preko jednog ramena nosio natrpanu torbu, a isto je važilo i za jednog koščatog i pogurenog čoveka kojeg je Met predstavio kao Noela. To su mu na leđima bile harfa i slična uprtnjača. Perinu još nije bilo potpuno jasno što oni to nose. Met je nameravao da u kuli bude svega nekoliko dana, tako da nema potrebe da se nosi mnogo stvari.

Stajali su na tlu za Putovanje ispred Perinovog tabora. Perinovi ljudi su se dovikivali iza njih, dok su dizali logor. Niko nije imao ni predstave koliko će se taj dan možda pokazati značajnim. Moiraina. Moiraina je živa. Svetlosti, daj da tako bude.

„Jesi li siguran da te ne mogu ubediti da povedeš još pomoći?“, upita ga Perin.

Met klimnu. „Izvini. Te stvari... pa, imaju običaj da budu jasno određene. Poruka je bila veoma jasna. Samo trojica nas mogu da uđu, inače ćemo pretrpeti neuspeh. Ako svejedno ne budemo uspeh... pa, onda će to valjda biti naša krvava krivica, zar ne?“

Perin se namršti. „Samo se pazi. Očekujem da se opet poslužim tvojim duvanom u gazda Denezelovoj gostionici kada se budeš vratio."

„Dobićeš ga", reče mu Tom, prihvatajući Perinovu pruženu ruku. Oklevao je smešeći se, a oči mu blago zaiskriše.

„Šta je bilo?“, upita ga Perin.

Tom bolje namesti uprtnjaču na ramenima. „Hoće li se sve i jedan seljačić kojeg poznajem preobraziti u plemića pre nego što se sve ovo završi?"

„Ja nisam plemić", pobuni se Met.

„O?", upita Tom. „Princ Gavranova?"

Met natuknu šešir. „Ljudi mogu da me zovu kako god hoće. To ne znači da sam jedan od njih.

„Zapravo", kaza mu Tom, „to...“

„Otvori kapiju da pođemo", reče Met. „Dosta je besmislica."

Perin klimnu Grejdiju. Vazduh se rascepi, a vijugav zrak svetlosti otvori prolaz koji je gledao na široku reku sporog toka. „Ovo je najbliže što može da otvori", objasni Perin. „Makar bez boljeg opisa tog mesta."

„Poslužiće", reče Met i proturi glavu kroz kapiju. „Otvorićeš nam i kapiju da se vratimo?"

„Svakog dana u podne“, odgovori Grejdi, ponavljajući naređenje koje mu je Perin izdao. „Na istom mestu." Nasmeši se. „Pazi se da ti ne odseče nožne prste kada se otvori, gazda Kautone."

„Potrudiću se", odgovori mu Met. „Privržen sam tim prstima." Duboko udahnu, pa zakorači kroz kapiju. Tihi Noel pođe za njim, odišući mirisom rešenosti. Taj je daleko opasniji nego što izgleda. Tom klimnu Perinu, tako da mu se brkovi zanjihaše, pa skoči kroz prolaz. Gibak je, iako mu je noga i dalje ukočena od one borbe sa Seni pre dve godine.

Svetlost vas vodila, molio se Perin dižući ruku da pozdravi njih trojicu dok su hodali niz rečnu obalu.

Moiraina. Perin bi trebalo da javi Randu. Boje se ukazaše, prikazujući mu Randa kako razgovara s nekim Krajišnicima. Ali... ne. Perin ne može da to kaže Randu sve dok ne bude sa sigurnošću znao da je ona živa. Bilo bi previše okrutno kada bi postupio drugačije, a to bi takođe bio poziv da se Rand umeša u Metov zadatak.

Perin se okrenu dok se prolaz zatvarao. Dok je hodao, osećao je kako mu bol blago tinja u nozi, tamo gde ga je Koljačeva strela pogodila. Ta rana mu je Izlečena, a koliko je mogao da vidi - Lečenje je bilo potpuno. Povrede nije bilo, ali njegova noga... kao da je svejedno pamtila tu ranu. Bila je kao senka, veoma slabašna i bezmalo neprimetna.

Faila mu priđe, radoznalog izraza lica. Gaul je bio s njom, a Perin se nasmeši kada vide kako se on stalno osvrće i gleda Bain i Čijad. Jedna mu je nosila luk, a druga koplja. Izgleda da to rade kako on ne bi morao da ih nosi.

„Propustila sam pozdravljanje pri odlasku?", upita Faila.

„Baš kao što si nameravala", odgovori Perin.

Ona frknu. „Metrim Kauton loše utiče na tebe. Iznenađena sam što te pre odlaska nije odvukao u još neku krčmu."

Boje se smesta pojaviše, prikazujući mu Meta - koji je upravo otišao - kako hoda uz reku, stoje Perinu bilo smešno. „Nije on baš toliko loš", odgovori Perin. „Jesmo li spremni?"

„Aravina je sve dovela u red i naterala da se pokrenu", odgovori mu Faila. „Trebalo bi da za sat vremena budemo spremni za polazak."

To se pokazalo kao dobra procena. Za otprilike pola sata Perin je stajao pored jedne ogromne kapije koja je cepala vazduh. Otvorili su je Grejdi i Niejld, povezani sa Aes Sedai i Edarom. Niko nije dovodio u pitanje Perinovu odluku da pođu. Ako Rand ide na to mesto znano kao Merilorsko polje, onda Perin hoće da bude tamo. Potrebno je da bude tamo.

Zemlja s druge strane kapije bila je razuđenija od južnog dela Andora. Bilo je manje drveća, a više stepske trave. U daljini su se videle neke ruševine.

Brisani prostor pred njima bio je ispunjen šatorima, barjacima i logorima. Izgleda da se Egvenin savez okupio.

Grejdi proviri kroz kapiju, pa tiho zazvižda. „Koliko je tamo ljudi?“

„Ono su polumeseci Tira“, primeti Perin, pokazujući jedan barjak. „A ono je Ilijan. Tabor im je na suprotnoj strani polja." Ta vojska je bila označena zelenim barjakom sa devet zlatnih pčela.

„Veliki broj kairhijenskih kuća", kaza Faila gledajući sa uzvisine. „Prilično Aijela... Nema krajiških zastava."

„Nikada nisam video toliko vojske na jednom mestu", kaza Grejdi.

Zaista se dešava, pomisli Perin, dok mu je srce divlje lupalo u grudima. Poslednja bitka.

„Misliš li da će oni biti dovoljni da zaustave Randa?", upita Faila. „Da nam pomognu da ga sprečimo da ne slomi pečate?"

„Da nam pomognu?", upita Perin.

„Kazao si Elejni da ćeš otići na Merilorsko polje", reče mu Faila. „Zato što je to Egvena tražila."

„O, kazao sam joj da moram da budem tamo", odgovori Perin. „Ali nikada nisam kazao da ću stati na Egveninu stranu. Ja verujem Randu, Faila - i to što on mora da polomi pečate zvuči mi ispravno. To ti je kao kada kuješ mač. Obično ne želiš da iskuješ mač od parčadi skršenog i upropaštenog oružja. Uzmeš nov i dobar čelik da bi ga iskovao. Umesto da zakrpi stare pečate, moraće da napravi nove."

„Možda", odgovori Faila. „Ali sve će to biti veoma osetljivo. Tako mnogo vojski na jednom mestu. Ako neke od njih stanu uz Randa, a druge uz Belu kulu..."

Niko neće pobediti ako se oni budu okrenuli jedni protiv drugih. Pa, Perin će morati da se postara da do toga ne dođe.

Vojnici su se već postrojili i bili su spremni za marš. Perin im se okrenu. „Rand nas je posalo u potragu za neprijateljem", zaurla. „Vraćamo mu se kad nađemo saveznike. Napred - u Poslednju bitku!"

Samo su oni ispred njega mogli da ga čuju, ali su zaklicali i preneli dalje njegove reči. Rand ili Elejna bi održali daleko bolji govor, ali Perin nije kao oni. Moraće da radi stvari na svoj način.

„Aravina", pozva Perin punačku Amadičanku. „Pođi prva i postaraj se da ne bude svađa ko će gde dizati logor."

„Da, lorde Zlatooki."

„Za sada nas drži podalje od ostalih vojski", kaza Perin i upre prstom. „Neka Sulin i Gaul odaberu dobro mesto. Pošalji glas svim našim vojskama , dok budemo dizali logor. Nećemo se mešati, pa ni popreko gledati bilo koju od drugih prisutnih oružanih snaga. I nemoj dopustiti ljudima da odlutaju prema jugu. Više nismo u divljini i ne želim da se seljaci koji tamo žive žale na drskost."

„Da, milostivi", odgovori mu ona.

Nikad nije pitao Aravinu zašto se nije pridružila nekoj od onih skupina koje je slao da se vrate u Amadiciju. Ali to je verovatno bilo zbog Seanšana. Ona je očigledno plemkinja, ali ne priča mnogo o svojoj prošlosti. Drago mu je što je ima. Kao domostrojiteljka njegovog tabora, služila je kao veza između raznih skupina od kojih se njegova vojska sastojala.

Vučja garda izvukla je prvu slamku, pa su oni poveli prolazak kroz kapiju. Velika povorka se pokrenu, a Perin se zaputi niz nju, izdajući naređenja - uglavnom opet ističući kako ne želi nikakve nevolje ni s meštanima ni s drugim vojskama. Zastao je kada je stigao do Belih plaštova, koji su čekali svoj red. Berelajn je opet jahala pored Galada; delovali su kao da su potpuno obuzeti veoma prijatnim razgovorom. Svetlosti, ali ta žena poslednjih nekoliko dana provodi sa Galadom svaki tren koji ima u budnom stanju.

Perin nije želeo da Beli plaštovi i Majenci budu zajedno, ali svejedno su nekako tako završili. Dok su polazili, Galadovi Beli plaštovi jahali su u savršenom poretku, po četvorica u redu, a razgranata sunca blistala su s njihovih belih dolama. Perin je i dalje imao nekakav osećaj nalik na bezuman strah kad god bi ih ugledao, ali oni su nakon suđenja pravih iznenađujuće malo nevolja.

Majenska Krilata garda jahala je s druge strane, tako da je Galen bio neposredno iza Berelajn, a koplja su digli visoko. Crvene zastavice vijorile su im se s kopljišta, a oklopni prsnici i kalpaci bili savršeno uglačani. Delovali su kao da su spremni za paradu. A možda i jesu. Ako ćeš već da jašeš u Poslednju bitku, makar to učini visoko uzdignutog koplja i sa uglačanim oklopom.

Perin produži. Sledeča je bila Alijandrina vojska, koja je jahala u zbijenom poretku teške konjice, sa po osam konjanika u redu. Arganda im je bio na čelu. Kada ugleda Perina, on izdade naređenje a vijugava povorka vojnika okrenu se i pozdravi ga.

Perin im otpozdravi. Pitao je Alijandru i ona mu je nagovestila da je to prikladan odgovor. Jahala je sa Argandom, postrance u sedlu, odevena u usku modru haljinu sa zlatnim porubom. To baš i nije bila najzgodnija odeća za jahanje, ali ona neće biti dugo u sedlu. Tri stotine koraka i isto toliko liga.

Uočio je koliko je zadovoljna što je pozdravio njene vojnike. Drago joj je što ga vidi kako u potpunosti preuzima ulogu vođe njihovog saveza. Zapravo, mnogi u logoru ponašaju se istovetno. Možda su ranije videli koliko on mrzi to što mora da bude vođa. Kako su ljudi to znali kada ne mogu da nanjuše osećanja?

„Lorde Perine", obrati mu se Alijandra jašući pored njega. Malčice se zanjihala u sedlu, što je bilo ravno naklonu izvedenom na konju. „Zar ne bi trebalo da jašeš?"

„Dopada mi se da budem na sopstvenim nogama", odgovori Perin.

„Deluje ubedljivije kada zapovednik jaše."

„Alijandra, rešio sam da predvodim ovu gomilu", grubo odgovori Perin, „ali to ću da činim na svoj način. To znači da ću hodati kada mi se hoda."

Proći će svega nekoliko koraka kroz kapiju. Može i da ih pređe sopstvenim nogama.

„Naravno, milostivi."

„Kada se smestimo, hoću da pošalješ neke ljude da se vrate u Džehanu. Vidi da li ćeš tamo moći da privučeš još nekoga u vojsku i pokupi svu gradsku stražu koju imaju. Dovedi ih ovamo. Biće nam potrebni svi ljudi kojih možemo da se dokopamo, a želim da ih obučim što je više moguće pre nego što ovaj rat otpočne."

„U redu, milostivi."

„Već sam poslao ljude u Majen", nastavi Perin. „A Tam je u Dvema Rekama prikupio koliko je mogao dodatnog ljudstva." Svetlosti, ali voleo bi da ih je mogao pustiti da ostanu tamo, na svojim imanjima, da žive u miru dok oluja divlja negde drugde. Ali ovo je zaista kraj. Oseća to. Ako izgube ovu bitku, izgubiće sve. Čitav svet. Čak i Šaru. Suočen s tim, poslaće na bojno polje dečake koji jedva mogu da zamahnu mačem i dede koji jedva hodaju. Utroba mu se prevrtala zbog toga, ali to je prava istina.

Nastavio je niz povorku i izdao naređenja nekim drugim skupinama. Kada je završio s poslednjom,primetio je šačicu Dvorečana u prolazu. Jedan od njih, Azi, nosio je barjak s vučjom glavom. Džori Kongar se zadržao. Zastao je, pa mahnuo ostaloj trojici pre nego što je pritrčao Perinu. Zar nešto nije u redu?

„Lorde Perine." Džori se ispravi, visok i vižljast, kao ptica koja stoji na jednoj nozi. „Ja..."

„Pa?“, upita ga Perin. „Gukni."

„Hteo sam da se izvinim", žurno mu reče Džori, kao da te reči izbacuje iz sebe.

„Zbog čega?"

„Zbog nekih stvari koje sam kazao", odgovori Džori i skrenu pogled. „Mislim, zbog nekih glupih reči. Vidiš, to je bilo nakon što ti je pozlilo i nakon što su te odneli u šator Prve i... pa, ja..."

„U redu je, Džori", kaza mu Perin. „Razumem."

Džori diže pogled i nasmeši se. „Lorde Perine, zadovoljstvo je biti ovde s tobom. Pravo zadovoljstvo. Ostali i ja sledićemo te svuda."

To rekavši, Džori ga pozdravi pa otrča. Perin se počeša po bradi, gledajući ga kako odlazi. Džori je bio samo jedan od desetak i više Dvorečana koji su u poslednjih nekoliko dana prišli Perinu da mu se izvine. Izgleda da su svi oni osećali grižu savesti zbog toga što su širili glasine o Perinu i Berelajn, mada nijedan od njih nije to otvoreno kazao.

Blagoslovena bila Faila zbog onoga što je uradila.

Nakon što se postarao za sve, Perin je duboko udahnuo, pa pošao uz povorku i prošao kroz kapiju.

Požuri, Rande, pomislio je, a boje mu se rascvetaše pred očima. Osećam da počinje.

Met je stajao s Tomom sa svoje leve a Noelom sa desne strane, gledajući kroz drveće toranj koji se dizao ispred njih. Iza njih je žuborio potočić, pritoka obližnje Arinele. Travnata ravnica prostirala se iza njih, a iza je tekla velika reka.

Je li ranije prošao tuda? Veliki deo njegovog sećanja na to vreme potpuno je rasparčan. Ali zadržalo mu se u mislima da je iz daljine video taj toranj. Čak ni tama Šadar Logota nije mogla da ga odagna iz njegovog uma.

Činilo se kao da je kula načinjena od čistog metala. Čelik se presijavao na sunčevoj svetlosti koja je prodirala kroz oblake. Met je osetio kao neki led između plećaka. Mnogi koji su putovali rekom mislili su da je ta kula nekakva zaostavština iz Doba legendi. Šta drugo da čovek misli o čeličnom stubu koji se diže iz šume i naizgled je nenastanjen? Neprirodan je i nije mu tu mesto, baš kao što je bio slučaj sa onim uvrnutim crvenim dovracima. Oni su i pogled krivih.

Šuma je tu bila previše tiha i nije su čulo ništa sem njihovih koraka. Noel je hodao s dugim štapom, višim od njega. Odakle mu? Drvo je delovalo glatko i masno, kao drvo koje provede više godina kao štap za šetnju nego što je prvobitno bilo drvo. Noel je takođe obukao tamnoplave - skoro crne - čakšire i košulju neobičnog i nepoznatog kroja. Njegov kaput je u ramenima bio krući nego krojevi koji su Metu poznati, a bio je i duži, tako da je padao Noelu skoro do kolena. Zakopčavao se u struku, a onda je bio podeljen kod nogu. Baš neobično. Starac nikada ne odgovara na pitanja o svojoj prošlosti.

Tom se odlučio za svoju zabavljačku odeću. Metu je prijalo što ga opet vidi u njoj, a ne u onoj kicoškoj odeždi dvorskog barda. Plašt sa zakrpama, jednostavna košulja koja se vezuje spreda, uzane čakšire uvučene u čizme. Kada ga je Met pitao zašto se tako obukao, Tom je samo slegnuo ramenima i odgovorio: „Imam neki osećaj da bi to trebalo da nosim ako ću se već videti s njom.“

„Ona“ bi bila Moiraina. Ali šta su joj zmije i lisice uradile? Prošlo je tako mnogo vremena, ali plamen ga spalio ako će dopustiti da prođe još jedan sat. On je bio u odeći šumski-zelene i zemlja-mrke boje, a nosio je i tamnosmeđi plašt. Preko jednog ramena bila mu je prebačena uprtnjača, a u drugoj ruci je držao ašandarei. Vežbao je s novim gvozdenim tegovima na zadnjem kraju kopljišta i baš je bio zadovoljan kako je to ispalo.

Elfini su mu dali oružje. Pa, ako se usude da stanu između njega i Moiraine, videće šta on sve može da izvede s njihovim darom. Plamen ga spalio - videće.

Trojica priđoše kuli. Činilo se kao da nema nijednog otvora nigde na tom dve stotine stopa visokom tornju. Nije bilo ni prozora, ni spoja, ni ogrebotine. Met diže pogled, osećajući vrtoglavicu dok je gledao uz blistavu kulu prema dalekom sivom nebu. Odražava li kula previše svetlosti?

Zadrhta i okrenu se prema Tomu, pa klimnu glavom.

Kolebajući se samo na trenutak, Tom izvadi bronzani nož iz kanija za pojasom, pa priđe i prisloni ga uz toranj. Smrtno ozbiljnog lica, povuče nož u obliku trougla, otprilike jedan dlan širokog, vrha okrenutog nadole. Metal je škripao o metal, ali nije ostavljao nikakav trag za sobom. Tom završi tako što iscrta vijugavu liniju kroz središte trougla, kao kada se počinje igra „zmija i lisica".

Sva trojica su nemo stajali. Met pogleda Toma. „Jesi li to uradio kako treba?"

„Mislim da jesam", odgovori mu Tom. „Ali otkud znamo šta je tačno kako treba? Ta igra se prenosila..."

Ućuta kada se na licu kule pojavi traka svetlosti. Met odskoči i spusti koplje. Blistave linije koje su obrazovale trougao poklapale su se sa onima koje je Tom povukao, a onda - brzo kao lepet moljčevih krila - čelik u središtu trougla samo nestade.

Noel odmeri tu rupu veličine dlana. „Ovo je malčice preusko da bismo se provukli." Priđe i pogleda kroz rupu. „S druge strane je samo mrak."

Tom pogleda nož. „Izgleda da su vrata zapravo onaj trougao. To crtaš kada počinješ igru. Da probam da povučem veći?"

„Valjda", odgovori mu Met. „Sem ako te golam nije naučio kako da se provučeš kroz rupe veličine pesnice."

„Nema potrebe da budeš neprijatan", reče mu Tom i nožem povuče novi trougao oko prvog, ali ovoga puta dovoljno veliki da kroz njega prođu. Završi vijugavom linijom.

Met poče da broji. Trebalo je sedam otkucaja srca da se pojave bele linije. Čelik između izblede, otvarajući trouglasti hodnik koji je vodio u kulu. Unutrašnjost kule kao da je bila od čistog čelika.

„Svetlost me spalila", prošapta Noel. Hodnik se gubio u mraku; sunčevi zraci kao da su se kolebali da uđu u taj otvor, mada je lako moguće da je to bila samo svetlosna varka.

„I tako počinjemo igru koja ne može da se dobije", primeti Tom, vraćajući nož u korice. „Hrabrost da osnaži", prošapta Noel, prilazeći i noseći svetiljku s treperavim plamenom. „Vatra da zaslepi. Muzika da omami. Gvožđe da veže."

„I Metrim Kauton", dodade Met, „da krvavo izjednači izglede." Prođe kroz prolaz.

Svetlost blesnu, jarkobela i zaslepljujuća. On opsova i stisnu oči, i spusti ašandarei, zauzimajući - nadao se - preteći stav. Trepnu i belilo iščile. Nalazio se u središtu široke prostorije s trouglastim otvorom koji je iza njega slobodno stajao vrhom okrenutim prema podu. Bio je potpuno crn, i načinjen od izuvijanih vrpci koje su negde delovale kao da su od metala, a drugde kao da su od drveta.

Prostorija je takođe bila crna i oblika iskrivljene kocke. Bela para nadirala je iz rupa smeštenih u sva četiri ugla; ta magla je blistala od bele svetlosti. Iz te prostorije četiri hodnika vodila su u četiri pravca.

Odaja nije bila potpuno četvrtasta. Svaka stranica bila je neznatno različite dužine od ostalih, tako da su se zidovi spajali pod čudnim uglovima. A ona para! Odavala je neki sumporasti smrad od kojeg mu je došlo da diše na usta. Zidovi boje oniksa nisu bili od kamena, već od nečeg svetlucavog, poput krljušti neke ogromne ribe. Para se skupljala ispod tavanice, malčice svetleči.

Plamen ga spalio! Ovo nije ni nalik prvom mestu koje je posetio, sa uvrnutim hodnicima i kružnim vratima, ali nije ni nalik onom drugom, sa zvezdastim odajama i linijama žute svetlosti! Gde je on to? U šta je to upao? Uznemireno se osvrnuo oko sebe.

Tom se zatetura kroz dovratak, ošamućeno trepćući. Met spusti svoju uprtnjaču i uhvati zabavljača za ruku. Potom kroz dovratak prođe Noel. Koščati čovek nije izgubio ravnotežu, ali je očigledno bio zaslepljen, pošto je svetiljku držao kao da je spreman da se njome brani od nečega.

Druga dvojica zatreptaše, a Noelu oči zasuziše, ali s vremenom su se povratili i osvrnuli oko sebe. Prostorija, baš kao hodnici koji su se pružali u sva četiri pravca - bila je potpuno prazna.

„Mete, ovo ne liči na ono što si opisao", kaza mu Tom. Glas mu je slabašno odjekivao, mada je zvučao jezivo izvitopereno. Skoro kao da im neko odgovara šapatom. Metu se od toga kosa digla na glavi.

„Znam", reče Met i izvadi baklju iz uprtnjače. „Ovo mesto nema nikakvog smisla. Priče su saglasne makar u vezi s tim. Evo, Noele, zapali ovo."

Tom takođe izvadi baklju i obojica je zapališe o Noelovu svetiljku. Aludra im je dala palidrvca, ali Met je hteo da ih sačuva. Pomalo se pribojavao da će se u toj kuli plamen ugasiti čim se upali. Ali plamen je ravnomerno goreo i davao jasnu svetlost. To ga je pomalo osokolilo.

„Dakle, gde su?“, upita Tom, obilazeći crnu prostoriju.

„Nikada nisu tu kada dođeš", odgovori Met, dižući svoju baklju da pregleda jedan zid. Da li su to neka pismena uklesana u ne-kamen? Nepoznato pismo tako je tanano da ga je jedva razabirao. „Ali pazi se. Znaju da se pojave iza tebe brže nego gostioničar kada začuje kako ti novčići zveckaju u kesi.“

Noel pogleda trouglasti otvor kroz koji su došli. „Misliš li da možemo ovuda da se vratimo?" Otvor je ličio na kamen i ter’angreal kroz koji je Met ranije prošao. Samo je bio drugačijeg oblika.

„Nadam se“, odgovori Met.

„Možda bi trebalo da pokušamo", predloži Noel.

Met mu klimnu. Ne dopada mu se zamisao da budu razdvojeni, ali ipak moraju da znaju mogu li tuda da se vrate ili ne. Noel je delovao veoma rešeno i onda je zakoračio kroz prolaz. Nestao je.

Met je jedan dugi trenutak zadržao dah, ali stariji čovek se nije vratio. Je li to bila varka? Da li je taj dovratak postavljen tu da bi...

Stariji čovek se zatetura kroz otvor u prostoriju. Tom spusti svoju baklju na pod i pritrča da pomogne. Noel se ovoga puta povratio brže, trepćući da odagna slepilo. „Prolaz se zatvorio", objasni. „Morao sam da iscrtam novi trougao da bih opet ušao.“

„Bar znamo da možemo da pobegnemo", reče Tom.

Pod pretpostavkom da ga krvavi Aelfini ili Elfini ne premeste, pomislio je Met, prisetivši se svoje prethodne posete, koja se završila njegovim vešanjem. Taj put, prostorije i hodnici tajanstveno su se ispremeštali, potpuno prkoseći ispravnom stanju stvari.

„Vidiš li ti ono?" upita Tom.

Met spusti koplje, a Noel za tren oka isuka svoj gvozdeni kratki mač. Tom pokaza svoju baklju, koja je treperavo plamtela tamo gde ju je spustio na pod, pored jednog ispusta blistave pare.

Bela para zanosila je plamen, kao da duva neki povetarac. Samo, nema tog povetarca koji može učiniti da se para kreće tako neprirodno. Povijala se oko plamena obrazujući petlju. Tom priđe i diže baklju s poda. Pođe prema stubu pare, koji mu se skloni s puta. Tom zari baklju pravo u mlaz pare, koji se razdeli obilazeći plamen i opet se stapajući u jedan mlaz iznad baklje.

Tom pogleda ostale.

„Ništa me ne pitaj", reče mu Met mršteći se. „Kazao sam ti da ovo mesto nema nikakvog smisla. Ako to bude najčudnija stvar koju ćemo videti, onda sam ja muranđanski brk. Hajdemo."

Met odabra jedan hodnik i pođe njime. Druga dvojica potrčaše da ga sustignu. Para je blistala na tavanici, zasipajući crni hodnik mlečnom svetlošću. Pod se sastojao od preklopljenih trouglastih pločica, koje su opet onespokojavajuće podsećale na krljušt. Hodnik je bio širok i dugačak, a njegov suprotni kraj gubio se u mraku.

„Kad samo pomislim", reče Noel dižući svetiljku, „da je sve ovo skriveno u jednoj kuli.“

„Sumnjam da smo više u kuli", odgovori Met. Primetio je izrez u zidu ispred, kao nekakav prozor. Bio je postavljen malo previsoko da bi delovao prirodno.

„Onda gde..." Noel zaćuta kada stigoše do prozora, koji je bio oblika iskrivljenog kvadrata. Kroz prozor se video neprirodni krajolik. Nalazili su se na visini od nekoliko spratova u nekakvom tornju, ali to napolju svakako nije Andor.

Prozor je gledao na gusto, previše žuto rastinje. Met je prepoznao vretenasto drveće s krošnjama nalik na oklembešene kišobrane, mada ga je ranije video odozdo. Drveće nalik na paprat raširenog lepezastog lišća takođe mu je bilo poznato, mada je sada s njega visilo tamno crno voće. Zbog krupnog voća, granje se povilo.

„Milost Probiračeva", prošapta Noel, što je bio izraz koji Met u životu nije čuo.

Noel je imao svaki razlog da bude zapanjen; Met se sećao kako mu je bilo kad je prvi put video tu šumu, shvatajući da ga je uvrnuti dovratak odveo ne samo na neko drugo mesto, već na potpuno drugi svet. Met pogleda u stranu. Može li da vidi ona tri tornja koja je uočio prilikom svoje prve posete? Izgleda da ih nema, mada na tom mestu lako može da se desi da se kroz sledeći prozor pored kojeg prođu vidi potpuno drugačiji prizor. Mogli bi...

Zastade, a onda oštro pogleda kroz prozor. Razaznao je jedan toranj s leve strane - i tada mu je sve postalo jasno. On je u jednom od tornjeva koje je prilikom svoje prve posete video u daljini.

Suzdrža se da ne zadrhti, pa se okrenu. Sada barem sa sigurnošću zna da se nalazi na istom mestu. Znači li to da su svetovi Aelfina i Elfina zapravo jedan te isti svet? Nadao se da je tako. Moiraina je propala kroz drugi od ona dva izuvijana crvena dovratka, što znači da su je najverovatnije ugrabili Elfini, lisice.

Oni su obesili Meta; zmije su ga makar samo izbacile iz svog kraljevstva a da mu nisu dale nikakve korisne odgovore. Njih je uzeo na zub, ali lisice... one su odbile da mu odgovore na pitanja, i usadile mu ta krvava sećanja!

Met i druga dvojica nastaviše niz hodnik, a bat njihovih koraka odjekivao je po podu. Met ubrzo poče da oseća da ga posmatraju. Tako se i ranije osećao, prilikom svojih pređašnjih poseta. Okrenu se u stranu i krajičkom oka primeti slab pokret daleko iza sebe.

Munjevito se okrenu, spremajući se da odbaci baklju i da se bori svojim ašandareijem, ali ništa ne vide. Druga dvojca se ukočiše, sa strepnjom se osvrćući. Met nastavi dalje, pomalo se osećajući kao budala, mada ga je to popustilo kad je Tom ubrzo potom uradio isto. Tom je čak bacio nož na jedan zatamnjeni deo zida.

Gvozdeno oružje zveknu o zid, a tup zvuk je predugo odjekivao hodnikom.

„Izvinite", reče im Tom.

„Sve je u redu“, odgovori mu Met.

„Gledaju nas, zar ne?“, upita Noel. Glas mu je bio tih i u njemu se čula blaga uznemirenost. Svetlosti! Met se osećao kao da će iskočiti iz sopstvene kože i pobeći ostavljajući je za sobom. U poređenju s tim, Noel je delovao nepokolebljivo kao kamen.

„Pretpostavljam da nas gledaju", odgovori mu Met.

Kroz nekoliko trenutaka stigoše na kraj predugog hodnika. Tu uđoše u odaju istovetnu onoj prvoj, sem što u njenom središtu nije bilo dovratka. Iz odaje su vodila četiri hodnika u četiri smera, nestajući u dalekom mraku.

Odabraše drugi smer, pamteći put kojim su došli, dok su im nevidljivi pogledi boli leđa. Koraci im postaše užurbaniji kada pređoše čitav hodnik i uđoše u još jednu odaju - istovetnu prethodnoj.

„Lako je izgubiti se u ovakvom mestu", primeti Noel. Otvori svoju uprtnjaču i izvadi list hartije i olovku od ugljena. Nacrta tri tačke na hartiji, pa ih poveza linijama, što je predstavljalo hodnik i sobe kroz koje su prošli. „Sve se svodi na crtanje dobre karte. Od dobre karte zavisi ti život - možeš da mi veruješ na reč."

Met se okrenu, gledajući u smeru odakle su došli. Delimično je želeo da samo nastavi i da se ne osvrće, ali morao je da zna. „Hajde", reče im, vraćajući se.

Tom i Noel se zgledaše, ali opet požuriše da ga sustignu. Bilo im je potrebno dobrih pola sata da se vrate do prve odaje, one u kojoj je trebalo da je dovratak. Kada su ušli u nju, bila je prazna. Samo se ona para dizala iz uglova. Isto je bilo u druge dve prostorije.

„Nemoguće!" izusti Noel. „Savršeno smo pratili put kojim smo došli! Izlaz bi trebalo da je ovde."

U daljini - slabašno i bezmalo nečujno - Met začu smeh. Siktav i opasan smeh. Zloban.

Met se naježi. „Tome", reče, „jesi li ikada čuo za priču o Birgiti Srebrolukoj i njenom boravku u kuli Gendžei?“

„Birgiti?“, upita Tom, prestavši da s Noelom istražuje pod. Izgleda da su njih dvojica ubeđeni kako je dovratak uvučen u pod pomoću nekog tajnog kapka. „Ne, nisam."

„A šta je s pričom o ženi koja je bila dva meseca zatočena u lavirintu hodnika unutar neke tvrđave?"

„Dva meseca?", upita Tom. „Pa - ne. Ali postoji priča o Elmijari i Senoočima. Provela je stotinu dana lutajući hodnikom i tražeći čuveni lekoviti izvor Sund, kako bi spasla život svom ljubavniku."

To je verovatno to. Priča je preživela, samo se promenila, kao što to često zna da se desi „Ona se nije izvukla, zar ne?"

„Ne. Umrla je na kraju, svega dva koraka od vodoskoka, ali ju je od njega delio zid. Cula ga je kako žubori; bio je to poslednji zvuk koji je čula pre nego što je umrla od žeđi." Nelagodno se osvrnu oko sebe, kao da nije siguran je li pametno da pripoveda tu priču na takvom mestu.

Met zabrinuto odmahnu glavom. Plamen ga spalio, što mrzi te lisice. Mora da postoji neki način da...

„Prekršili ste pogodbu", začu se tihi glas.

Met se okrenu a druga dvojica opsovaše i uspraviše se hvatajući se za oružje. Jedna prilika stajala je u hodniku iza njih. Bio je to jedan od onih stvorova koje je Met pamtio, možda upravo isti onaj koji ga je poslednji put dočekao. Kratka jarkoriđa kosa rasla je iz bledog vlasišta tog stvorenja. Uši su mu bile priljubljene uz glavu i blago zašiljenih vrhova. U telu je bio vretenast i visok, ramena preširokih u odnosu na pas, a preko grudi mu je bilo ukršteno remenje od blede kože - Met i dalje nije želeo da razmišlja od čije je kože to remenje - a ispod toga je nosio dugi crni kilt.

Lice mu je bilo najupadljivije. Krupne i neprirodne oči, blede i sa samo naznakom zenica u središtu. Uzana vilica i oštre uglaste crte. Baš kao lisica. Bio je to jedan od Elfina, gospodara tog predela.

Došao je da se poigra s miševima.

„Ovako nema pogodbe", reče mu Met, pokušavajući da mu se u glasu ne čuje uznemirenost. „Možemo da donesemo šta god krvavo hoćemo."

„Opasno je kad se nema pogodba", kaza mu Elfin baršunastim glasom. „Za vas. Srećom, mogu da vas odvedem kud god hoćete."

„Pa onda", reče mu Met, „odvedi nas."

„Ostavite železo", kaza mu Elfin. „Vaše muzičke instrumente. Vašu vatru."

„Nikada", odvrati Met.

Elfin trepnu krupnim očima. Lagano i namerno. Tiho zakorači napred. Met diže ašandarei, ali Elfin nije činio nikakve preteče pokrete. Koračao je oko njih trojice kao da lebdi, tiho pričajući.

„Hajde de“, govori je. „Zar ne možemo da razgovaramo uljudno? Došli ste u našu zemlju tražeći nešto. U našoj je moći da vam podarimo to što želite, to što vam j e potrebno. Zašto ne pokažete dobre namere? Ostavite samo svoje oruđe koje pravi vatru. Samo to i obećavam da ću vas neko vreme voditi."

Glas mu je bio opčinjavajući, smirujući. To što priča ima smisla. Šta će im vatra? Ona magla daje dovoljno svetlosti. To...

„Tome", izusti Met. „Muzika."

„Molim?" upita Tom, malo se prenuvši.

„Sviraj nešto. Nije bitno šta."

Tom izvadi flautu, a Elfin ga mrko pogleda. Tom zasvira. Bila je to poznata pesma, „Vetar što njiše vrbe". Met je nameravao da smiri Elfina, možda da ga izbaci iz ravnoteže. Ali ta dobro poznata pesma kao da je razvejala koprenu s Metovog uma.

„To nije potrebno", reče Elfin, streljajući Toma pogledom.

„Da, jeste", odgovori mu Met. „A mi krvavo nećemo da ostavljamo našu vatru. Ne ako nam ti ne obećaš da ćeš nas odvesti sve do središnje odaje i vratiti nam Moirainu."

„Ne mogu da sklopim takvu pogodbu", odgovori stvorenje, nastavljajući da hoda oko njih. Met se okrenu da ga sledi pogledom, ne dopuštajući da mu stvor zađe iza leđa. „Nemam tu vlast."

„Dovedi nekoga ko ima."

„Nemoguće", reče Elfin. „Slušaj me, vatra nije nužna. Odvešću vas na pola puta do središnje odaje, Odaje veza, samo ako ostavite tu strašnu vatru. Ona nas vređa. Mi samo želimo da vam ispunimo ono za čime žudite."

Stvor je očigledno pokušavao da ih opet omami, ali glas mu je bio u suprotnosti s Tomovim sviranjem. Met ga je pogledao, pa zapeva prateći Tomovo sviranje. Glas mu nije najlepši na svetu, ali nije ni grozan. Elfin zevnu, pa sede uza zid i sklopi oči. Zaspao je za nekoliko trenutaka.

Tom spusti flautu, delujući potpuno zadivljeno.

„Svaka čast", prošapta Noel. „Nisam znao da tako tečno govoriš Stari jezik."

Met se pokoleba. Nije ni shvatio da je pevao na njemu.

„Malo sam zarđao kada je reč o Starom jeziku", nastavi Noel, češkajući se po bradi, „ali razumeo sam dosta toga. Muka je u tome što mi još ne znamo kako se snalazimo u ovom mestu. Kako ćemo da izađemo a da nas jedan od njih ne vodi?"

U pravu je. Birgita je mesecima lutala, ne znajući da je njen cilj svega nekoliko koraka daleko. Odaja u kojoj se Met sastao s vođama Elfina... kazala je da oni moraju da se pogađaju ako dospeš u nju. To mora da je ta Odaja veza koju je Elfin pomenuo.

Jadna Moiraina. Ona je prošla kroz jedan od crvenih dovrataka; trebalo bi da je štiti sporazum koji su Elfini sklopili s drevnim Aes Sedai, kakav god on bio. Ali taj dovratak je uništen. Nema povratka.

Kada je Met prvi put došao, hvalili su ga zato što je bio dovoljno mudar da zatraži da može da ode. Mada on i dalje gunđa zbog toga što mu Elfini nisu odgovorili na pitanje, uviđa da oni ne služe za to. Aelfini su za pitanja; Elfini ispunjavaju želje. Ali oni iskrivljuju te želje i naplaćuju cenu koju oni žele. Met je ne razmišljajući zatražio da mu se popune rupe u pamćenju, da se oslobodi Aes Sedai i tražio je način da izađe iz Kule.

Ako Moiraina nije to znala i nije zatražila izlaz kao što je on to uradio... ili je zatražila povratak do dovratka, ne znajući da je uništen...

Met je zatražio izlaz. Dali su mu ga, ali on nije mogao da se seti šta je to bilo. Pao mu je mrak na oči i probudio se viseći sa ašandareia.

Met izvadi nešto iz džepa, čvrsto stežući pesnicu. „Aelfini i Elfini nekako se snalaze u ovim hodnicima", prošapta. „Mora da postoji pravi put."

„Jedan put", odgovori Noel. „Četiri izbora, nakon čega slede četiri izbora, pa opet četiri izbora... Protiv nas su neverovatni izgledi!"

„Izgledi", odvrati Met i ispruži ruku. Rastvori šaku i otkri dve kockice na dlanu. „Šta ja marim za izglede?"

Druga dvojica pogledaše kockice od belokosti, a onda njega u lice. Met oseti nalet svoje sreće. „Dvanaest kockica. Po tri za svaki dovratak. Ako bacim jedan, dva ili tri, idemo pravo. Četiri, pet ili šest, idemo desno. I tako dalje."

„Ali Mete", prošapta Noel, gledajući usnulog Elfina. „Bacanja neće biti jednaka. Na primer, ne možeš da dobiješ jedinicu, a sedmica je daleko verovatnija od..."

„Ne razumeš, Noele", prekide ga Met, bacajući kockice na pod. One se zakotrljaše po pločicama nalik na krljušti, zvekećući kao zubi. „Nije bitno šta je verovatno. Ne kada je reč o meni."

Kockice se zaustaviše. Jedna od njih zakači se za žleb između dve pločice i uklešti se jednim uglom, tako da su joj ostali visili u vazduhu. Druga kockica pade tako da se videla samo jedna tačkica.

„Vidi ti to, Noele", reče mu Tom. „Izgleda da ipak može da baci jedinicu."

„E to je već nešto“, odgovori Noel, češući se po bradi.

Met uze ašandarei, pa pokupi kockice i pođe pravo napred. Ostali pođoše za njim, ostavljajući usnulog Elfina.

Na sledečem raskršću, Met opet baci kockice i dobi devetku. „Vraćamo se putem kojim smo došli?“, mršteći se upita Tom. „To je...“

„Upravo ono što ćemo uraditi", prekide ga Met, pa se okrenu i pođe nazad. Kada stigoše do druge prostorije, videše da Elfin nije tamo.

„Mogli su da ga probude", primeti Noel.

„Ili je ovo možda druga soba", odgovori Met i opet baci kockice. Opet devetka. Bio je okrenut u smeru odakle je došao, tako da devetka znači da će se opet vratiti istim putem. „Aelfini i Elfini imaju pravila", kaza Met, okrećući se i trčeći niz hodnik, a druga dvojica pojuriše za njim. „I ovo mesto ima svoja pravila."

„Mete, pravila moraju da imaju smisla", reče mu Noel.

„Moraju da budu postojana", odvrati Met. „Ali ne moraju da slede naš razum i nazore. Zašto bi?"

To je njemu imalo smisla. Neko vreme su trčali - taj hodnik je delovao daleko duže od ostalih. Malo se zadihao dok je stigao do sledeče prostorije. Opet je bacio kockice, ali pretpostavljao je šta će videti. Devetka. Opet u prvu odaju.

„Vidi, ovo je glupo!", pobuni se Noel kada se okrenuše i potrčaše u suprotnom smeru. „Ovako nikuda nećemo stići!"

Met nije obraćao pažnju na njega, već je samo nastavio da trči. Ubrzo se opet približiše prvoj odaji.

„Mete", molećivo ga pozva Noel. „Možemo li makar da..."

Noel ućuta kada uleteše u prvu odaju. Samo što to nije bila prva odaja. U toj prostoriji pod je bio beo i bila je ogromna, s debelim crnim stubovima koji su se dizali prema tavanici toliko visokoj da se nije ni videla.

Blistava bela para koja se skupljala uz tavanicu hodnika kuljala je u tu prostoriju i dizala se pravo u ono crnilo, kao vodopad koji hrli u pogrešnom smeru. Premda su pod i stubovi delovali kao da su od stakla, Met je znao da su na dodir porozni, kao kamen. Odaja je bila obasjana nizom blistavih žutih pruga koje su vodile uz stubove, obeležavajući mesta gde je isklesani staklokamen bio donekle užlebljen.

Tom ga potapša po ramenu. „Mete, momče moj, to je bilo suludo. I delotvorno. Nekako."

„Otprilike ono što bi od mene i trebalo da očekuješ", reče mu Met i dodirnu obod svog šešira. „Već sam bio u ovoj odaji. Na pravom smo putu. Ako je Moiraina još u životu, biće negde ovde."