Tornjevi ponoći

31 U prazninu

Met iskapi ostatak vina, uživajući u slatkom, hladnom ukusu. Spusti pehar i baci pet kockica iz šake. One se zakotrljaše po drvenom podu krčme, zvekećući jedna o drugu.

Vazduh je bio zagušljiv. Krcat zvucima, psovkama, mirisima. Dim, žestoka pića jetke arome, odrezak zabiberen toliko da se ukus mesa jedva osećao. To je verovatno još i najbolje. Čak i u Kaemlinu, meso se kvari iznenada i nepredvidivo.

Smrdljivi ljudi oko Meta gledali su njegove kockice kako se kotrljaju: jedan je smrdeo na beli luk, drugi na znoj a treći na štavljenje kože. Kosa im je bila krta i prljava, nokti blatnjavi - ali novac im je valjao. Igra se zvala Koronkovo pljuvanje i poticala je iz Šijenara.

Met nije znao pravila.

„Pet kečeva“, reče čovek koji je smrdeo na beli luk. Zvao se Riti. Delovao je kao da mu nešto baš i nije po volji. „To je gubitak."

„Ne, nije“, tiho reče Met. Nema veze to što on ne zna pravila. Zna da je pobedio; oseća to. Sreća ga prati.

I dobro što je tako. Noćas će mu biti potrebna.

Čovek koji je smrdeo na štavljenje kože lati se za pojas, gde je držao opak nož. Zvao se Sedler i brada mu je bila takva da su mačevi mogli da se oštre na njoj. „Prijatelju, mislio sam da ne znaš ovu igru.“

„Ne znam", odgovori Met. „Prijatelju. Ali to je dobitak. Moramo li da se raspitamo po krčmi da bismo videli hoće li neko to potvrditi?"

Trojica se smrknuto zgledaše. Met ustade. Zidovi gostionice bili su tamni od godina koliko su ljudi pušili lule unutra, a prozori - premda od lepog stakla - postali su neprozirni od prašine i dima. Običaj je nalagao da se nikada ne čiste. Na izbledelom natpisu ispred vrata bio je oslikan kolski točak, a zvanično ime krčme bilo je Prašnjavi točak, međutim - svi su je zvali Glasine kruže. To je najbolje mesto u Kaemlinu za slušanje ogovaranja i glasina. Većina njih nije tačna, ali pola zabave je u tome.

Većina ljudi u tom mestu pila je pivo, ali Met je u poslednje vreme počeo da pije dobro crveno vino. „Hoćeš li još, gazda Grimizni?" upita služavka Kati. Bila je to lepotica vrane kose i osmeha tako širokog da je pokrivao pola puta do Kairhijena. Cele noći ona očijuka s njim. Nema veze to što joj je kazao da je u braku. Nije joj se ni nasmešio. Pa, ne mnogo. A i to teško da je bio njegov najbolji osmeh. Neke žene ne mogu da vide kako stvari zaista stoje, čak ni da im je to ispisano na čelima - i to je nepobitna činjenica.

Mahnuo joj je da ode. Noćas samo jedan pehar, za hrabrost. Plamen ga spalio, ali to mu je potrebno. Mireći se sa sudbinom, skide šal s vrata i spusti ga sa strane. Izvuče medaljon s lisičjom glavom - svetlosti, kako se samo dobro oseća što ga opet nosi - i pusti ga da mu visi preko odeće. Nosio je onaj novi crveno-srebrni kaput koji mu je Tom kupio.

Met uze ašandarei s mesta gde ga je naslonio uza zid i skide platnenu navlaku, otkrivajući sečivo, pa ga prebaci preko ramena. „Hej", viknu. „Da li neko u ovom krvavom mestu zna pravila za Koronkovo pljuvanje?"

Trojica s kojima se kockao pogledaše oružje; treći od njih, Snel, ustade pa zadenu palčeve za pojas čakšira, razgrnuvši kaput kako bi pokazao da mu je pripasan kratki mač.

Većina gostiju isprva nije obraćala pažnju na Meta. Krčmom su odzvanjali razgovori, priče o krajiškoj vojsci koja je tuda prošla, o kraljičinoj trudnoći, Ponovorođenom Zmaju, tajanstvenim smrtima ili o ne tako tajanstvenim. Svaki gost je imao svoju glasinu. Neki od gostiju nosili su prnje, a drugi najlepšu moguću odeću. Plemići, ljudi prostog roda - i svi između te dve krajnosti - dolaze u Glasine kruže.

Nekoliko ljudi za šankom pogleda Meta zbog njegovog povika. Jedan se pokoleba, pa trepnu. Met pruži ruku i uze svoj crni šešir širokog oboda sa stola pored sebe, držeći ga za gornji deo, pa ga stavi na glavu. Onaj čovek munu laktom svoje sadrugove. Znojavi i proćelavi čovek s kojim se Met kockao prinese prste bradi, pa je zamišljeno protrlja kao da pokušava da se nečega seti.

Snel se nasmeši Metu. „Izgleda da ti niko nije odgovorio,prijatelju. Valjda ćeš morati da nam veruješ. Nije trebalo da baciš kocke ako nisi znao pravila. A sada, hoćeš li da platiš ili...“

Riti razrogači oči i žurno ustade, pa uhvati svog prijatelja za ruku. Prisloni glavu uz njegovu i prošaputa mu nešto. Snel pogleda Metov medaljon, a onda diže glavu i pogleda Meta pravo u oči.

Met klimnu.

„Izvinjavamo se“, reče Riti i otetura se. Druga dvojica mu se pridružiše ostavljajući svoje kocke i novac na podu.

Met nehajno kleknu, pa pokupi novac i sasu ga sebi u kesu. Kocke je ostavio. Nalivene su tako da stalno padaju trojke. To je ocenio na osnovu nekoliko brzih bacanja pre nego što je novac položen u opkladu.

Krčma je bila prepuna šaputanja, kao što se mravi roje preko leša. Stolice su se odgurivale od stolova. Razgovori su menjali ritam - neki se stišavali, a drugi ubrzavali. Met ustade da krene. Ljudi su mu se žurno sklanjali s puta.

Met ostavi zlatnu krunu na rubu šanka, pa nakrivi šešir da pozdravi Heča, gostioničara. Čovek je stajao iza šanka i brisao čašu, a njegova žena je bila pored njega. Žena mu je lepa, ali Heč ima batinu samo za ljude koji je predugo gledaju. Zato ju je Met pogledao samo na tren.

Met skide svoj crni šal i baci ga na pod. Svejedno je sada rupa u njemu. Izađe u mrak, a kocke prestaše da grme u njegovoj glavi istog tog trena.

Vreme je da se baci na posao.

Izađe na ulicu, čelo veče je proveo ne krijući lice. Bio je siguran da su ga nekoliko puta prepoznali, i to uglavnom ljudi koji su se nakon toga bez reči iskrali u mrak. Dok je hodao niz trem gostionice, primetio je kako se ljudi sakupljaju iza prozora i u dovratku.

Met pokuša da se ne oseća kao da su svi ti pogledi zapravo noževi koji ga bodu u leđa. Svetlosti, osećao se kao da opet visi s vešala. Diže ruku i opipa ožiljak na obrazu. Dugo je prošlo otkad je poslednji put nekuda išao otkrivenog vrata. Čak je i s Tajlin obično nosio šal.

Ali noćas će plesati sa Džekom iz Senke. Priveza svoj medaljon za ašandarei, tako da je medaljon bio priljubljen uz pljosnati deo sečiva, a jedna njegova ivica visila preko vrha oružja. Biće teško koristiti oružje - da bi medaljon dodirnuo telo, moraće u većini slučajeva udarati pljoštimice - ali tako će imati daleko veći dohvat nego da zamahuje rukom.

Kada priveza medaljon za sečivo, odabra pravac i zaputi se njime. Nalazio se u Novom gradu, koji je bio prepun zgrada podignutih ljudskim rukama i predstavljao je suprotnost lepim ogijerskim građevinama u ostatku Kaemlina. Tu su zgrade lepo sazdane, ali su uzane i zbijene.

Prva skupina pokuša da ga ubije pre nego što je prešao jednu ulicu od Glasine kruže. Bilo ih je četiri. Dok su jurišali na njega, nekoliko senki je skočilo iz obližnje uličice, na čelu s Talmanesom. Met se okrenu prema ubicama, koji se ukopaše kada mu se pridružiše njegovi vojnici. Ulične protuve se dadoše u beg, a Met klimnu Talmanesu.

Pripadnici Družine opet se stopiše s mrakom, a Met nastavi svojim putem. Hodao je lagano, noseći ašandarei na ramenu. Njegovim ljudima je bilo rečeno da se drže dalje od njega, sem ako ga neko napadne.

U narednih sat vremena bili su mu potrebni još tri puta, a svaki put zbog sve više siledžija. Poslednjeg puta, Družina i on zaista su se sukobili s plaćenim ubicama. Siledžije nisu bile ravne uvežbanim vojnicima, čak ni na mračnim ulicama koje su im dom. Nakon tog sukoba, petorica siledžija ostalo je mrtvo, a samo jedan od njegovih ljudi ranjen. Met je poslao Harvela da se vrati u logor, i dvojicu s njim da ga paze.

Noč je sve više odmicala. Met je počeo da se brine da će to morati da ponavlja svake noći, ali onda je primetio nekoga na ulici ispred sebe. Kaldrma je bila klizava od sumaglice koja je nešto ranije pala pa se raspršila, tako da se polumesec odražavao na njoj.

Met stade i spusti oružje s ramena.. Nije mogao da razazna pojedinosti u vezi s tom prilikom, ali po stavu...

„Misliš da mene uhvatiš u zasedu?“, upita ga golam kao da mu je to smešno. „S tvojim ljudima koji su gnjecavi i prezreli i koji tako lako ginu, skoro na običan dodir?“

„Više mi je muka od toga da me neko proganja", glasno kaza Met.

„Pa mi se zato predaješ u ruke? Baš ljubazno od tebe."

„Što da ne“, odvrati Met, spuštajući ašandarei tako da se mesečina presijavala po lisičjoj glavi. „Samo pazi na oštricu."

Stvor kliznu ka njemu, a Metovi ljudi zapališe svetiljke. Pripadnici Družine spustiše ih na tle, pa se izmaknuše, a nekoliko njih odjuri da prenese poruke. Dobili su stroga naređenja da se ne mešaju. Noćašnji dogovori verovatno će do krajnjih granica nategnuti zavete koje su mu u vezi s tim dali.

Met se ukopa i sačeka golama. Samo bi neki heroj jurišao na takvu zver, a on nije krvavi heroj. Mada će njegovi ljudi pokušati da sve prolaznike sklone sa ulica, pokušavajući da u okolini ne bude nikoga, kako se golam ne bi uplašio i pobegao. To nije herojstvo. Ali možda jeste glupost.

Golamovi skladni pokreti bacali su senke po ulici. Met ga je sačekao zamahom ašandareija, ali zver je skliznula u stranu i izbegla ga s lakoćom. Krvavi pepeo, ala je to čudo brzo! Pruži ruku i zamahnu nožem ka vrhu ašandareija.

Met povuče koplje kako čudovište ne bi preseklo vrpcu kojom je medaljon privezan. Stvor obiđe Meta, a on se okrenu kako bi ostao u prstenu svetiljaka. Odabrao je manje-više široku ulicu, naježio se pošto se setio one uličice u Ebou Daru, gde je bilo toliko skučeno da ga je golam skoro ubio.

Zver opet skliznu napred, a Met zadade lažan udarac, mameči ga da mu što više priđe. Skoro da je pogrešno procenio, ali obrnuo je ašandarei taman na vreme da udari golama pljoštimice. Medaljon zašišta kada dodirnu golamovu ruku.

Čudovište opsova i ustuknu. Treperava svetlost obasjavala mu je crte, ostavljajući niše tame i niše svetlosti. Stvor se opet smešio, iako mu se pramen dima dizao s ruke. Met je ranije mislio da je lice tog stvora neugledno, ali na toj neravnomernoj svetlosti - i s tim osmehom - postalo je grozno. Više u pravim uglovima, sa očima koje su od svetlosti fenjera sijale kao sićušni žuti plamenovi koje proždire tama u njegovim očnim dupljama.

Danju neugledan, a noću užasan. Taj stvor je zaklao Tajlin dok je bespomoćno ležala. Met stisnu zube - pa napade.

Bila je to krvava glupost. Golam je bio brži od njega, a Met nije imao predstave da li lisičja glava može da ga ubije ili ne. Svejedno je napao. Napao je zbog Tajlin, zbog njegovih ljudi koje je ta grozota ubila. Napao je jer nije imao drugog izbora. Kada želiš da vidiš da li neki čovek zaista nešto vredi, sateraš ga uza zid i nateraš da se bori za goli život.

Met sada stoji uza zid. Okrvavljen je i izmučen. Znao je da će ga ta stvar s vremenom naći - ih, još gore, da će naći Tuon ili Olvera. To su okolnosti u kojima bi se razuman čovek dao u beg. Ali on je krvava budala. Ostao je u gradu zbog zaveta koji je dao jednoj Aes Sedai? Pa, ako pogine, poginuće sa oružjem u ruci.

Met se pretvori u kovitlac čelika i drveta, urlajući dok je napadao. Golam je delovao zatečeno i čak je ustuknuo. Met ga tresnu ašandareijem po šaci, paleći mu meso, a onda se munjevito okrenu i izbi mu bodež iz prstiju. Stvorenje odskoči, ali Met se pruži i zabi mu držalje koplja između nogu.

Stvor pade. Pokreti mu behu skladni i izbeže da se prostre po zemlji, ali jeste palo. Dok je skakalo na noge, Met mu je sečivom ašandareija zadao udarac iznad pete. Glatko je golamu prerezao tetivu i taj bi se stvor samo skljokao da je ljudsko biće. Umesto toga, doskočio je a da se nije ni lecnuo od bola, a iz rane nije procurila ni kap krvi.

Golam napade Meta prstima zgrčenim kao kandže. Met je bio primoran da uzmakne, zamahujući ašandareijem da bi ga oterao od sebe. Stvorenje mu se iscerilo.

A onda, za divno čudo, okrenulo se i dalo u beg.

Met opsova. Je li ga nešto uplašilo? Ali ne, ono ne beži - već napada njegove ljude!

„Povlačenje!" viknu im Met. „Povlačenje! Plamen te spalio, čudovište jedno krvavo. Ovde sam! Bori se protiv mene!"

Pripadnici Družine raštrkaše se na njegovu naredbu, mada se Talmanes zadržao, sa smrtno ozbiljnim izrazom lica. Golam se zasmeja, ali nije pojurio za vojnicima. Umesto toga, stvorenje je udarcem noge prevrnulo prvu svetiljku, tako da se ugasila. Trčalo je ukrug i obaralo ih jednu po jednu, a ulicom je zavladao mrak.

Krvavi pepeo! Met pojuri za stvorom. Ako mu pođe za rukom da pogasi sve svetiljke, Met ništa neće videti!

Talmanes - nimalo ne vodeći računa o svojoj bezbednosti - skoči i zgrabi svoju svetiljku da bi je zaštitio. On pobeže niz ulicu, a Met opsova kada golam pojuri za njim.

Met potrča za golamom. Talmanes je bio u dobranoj prednosti, ali golam je veoma brz. Skoro da ga je sustigao, ali Talmanes se bacio u stranu i ustuknuo uz stepenište jedne obližnje zgrade. Čudovište se bacilo na njega, a Talmanes se zateturao unazad dok je Met iz sve snage trčao prema njima.

Svetiljka ispade Talmanesu iz ruke, tako da se ulje proli po prednjem delu zgrade. Suvo drvo se zapali, a plamen zapalaca preko ulja i obasja golama, koji skoči na Talmanesa.

Met baci svoj ašandarei.

Koplje širokoga sečiva nije bilo predviđeno za bacanje, ali on nije imao nož pri ruci. Gađao je golama u glavu, što niko ne bi ni pretpostavio, pošto je bedno promašio. Srećom, oružje je palo i prošlo između golamovih nogu.

Čudovište se saplete i uz tresak pade na kaldrmu. Talmanes se žurno povuče uz stepenište sada zapaljene zgrade.

Blagoslovena bila ova moja sreća, pomislio je Met.

Golam ustade i krenu za Talmanesom, ali onda pogleda šta ga je saplelo. Stvorenje se zlobno isceri, tako da mu je pola lica bilo obasjano požarom, pa pogleda Meta i zgrabi ašandarei - s lisičjim medaljonom i dalje privezanim za vrh sečiva - i mahnu rukom, bacajući oružje. Ašandarei prolete kroz prozor u zgradu u plamenu.

Svetiljke zatreperiše unutra, kao da su ljudi koji žive u kući tek tada primetili bitku koja se odvija u njihovoj blizini. Talmanes i Met se zgledaše. Kairhijenjanin se baci u vrata goruće zgrade i provali unutra. Golam se okrenu ka Metu, obasjan sve većim plamenom. Vatra se brzo razgorela, a Metu je srce još brže zakucalo kada ga je to stvorenje napalo neprirodnom brzinom.

Met gurnu znojave šake u džepove kaputa. Baš pre nego što će golam stići do njega - ruku pruženih kako bi ga zgrabio za vrat - Met izvadi nešto u obema rukama i tresnu to o golamove dlanove. Vazduhom se prolomi šištanje, kao kada se prži meso, a golam zavrišta od bola. Razrogačeno se zatetura, gledajući Meta - koji je u obema rukama držao po jedan medaljon s lisičjom glavom.

Zamahnu njima i stade da ih vrti na dugim i debelim lancima. Na svetlosti vatre medaljoni kao da su blistali dok je Met njima šibao golama po ruci.

Stvorenje opet zaurla i ustuknu još jedan korak. „Kako?“, zatraži da čuje. „Kako?“

„Ni sam baš ne znam.“ Elejna mu je kazala da ti odlivci nisu savršeni, ali izgleda da dovoljno dobro rade svoj posao. Sve dok su u stanju da povrede golama, on ne mari za njihove ostale sposobnosti. Met se isceri, vitlajući drugim medaljonom. „Valjda mi se posrećilo."

Golam ga ošinu pogledom, a onda se zatetura uza stepenište prema zgradi u plamenu. Pohrli unutra, možda želeći da pobegne - ali Met nije imao namere da mu to dopusti, ne ovoga puta. Pojuri uz stepenište i pogureno prolete kroz zapaljeni dovratak, pružajući ruku u trenu kada mu je Talmanes iz jednog bočnog hodnika dobacio njegov ašandarei.

Met uhvati oružje, ostavljajući medaljone obmotane oko podlaktica. Golam se okrenu prema njemu; hodnik je već bio u plamenu, a vrelina koja je dopirala sa strana i odozgo bila je skoro neizdrživa. Dim je kuljao ispod tavanice. Talmanes je kašljao, s maramicom preko lica.

Golam se okrenu ka Metu, pa zareža i napade ga. Met sačeka zver na sredini širokog hodnika, dižući ašandarei da zaustavi golamove šake zgrčene kao kandže. Kraj kopljišta Metovog ašandareija bio je oprljen od vatre, tako da se drvo pušilo i ostavljalo za sobom trag dima.

Met je napadao iz sve snage, vrteći ašandarei tako da je zadnji kraj oružja ostavljao kovitlac dima oko njega. Golam pokuša da ga napadne, ali Met jednom rukom spusti ašandarei i baci jedan medaljon kao nož, stvorenju pravo u lice. Ono zaurla i teturajući se ustuknu, dok mu se spaljeno lice pušilo. Met zakorači napred, pa krajem ašandareija zahvati medaljon pre nego što je pao na pod i opet ga baci na stvora.

Nastavio je da napada, sekući ašandareijem, pa je nekoliko prstiju tog stvorenja odletelo sa šaka. Istina, stvor ne krvari i kao da ne oseća bol od običnih rana, ali to će ga malo usporiti.

Golam se sikćući povrati, razrogačivši oči od besa. Više se nije smejao. Munjevito skoči napred, ali Met se okrenu i raseče stvoru smeđu košulju, otkrivajući mu grudi. Onda zamahnu drugim medaljonom, udarajući golama dok ga je ovaj grebao po ruci, cepajući mu kožu i prolivajući mu krv po zidu.

Met zastenja. Golam zaurla i zatetura se još dalje niz zapaljeni hodnik. Met se znojio od vreline i od napora. Ne može da se bori protiv tog stvora. Ne dugo. Ali to nije bitno. Nastavio je da napada takvom brzinom da je izgledalo kao da mu ašandarei seva. Udarao je golama pljoštimice - onom stranom za koju je privezan medaljon. Čim se zver oporavila, bacio mu je drugi medaljon u lice, terajući je da čučne kako bi ga izbegla. Ali on onda udarcem noge baci treći medaljon čudovištu u vrat.

Dok je vitlao ašandareijem, opet ga držeći obema rukama, ostavljao je tragove dima u vazduhu. Kraj njegovog oružja žario se i pušio. Met je vikao na Starom jeziku.

„Al dival, al kiseraji, al maši!“ Za svetlost, slavu i ljubav!

Golam režeći ustuknu. Osvrnu se, kao da primeti nešto iza sebe, ali Metov napad mu opet privuče pažnju.

„Tai’daišar!" Istinska krv bitke!

Met potera stvora prema otvorenom dovratku u zadnjem delu hodnika. Prostorija iza dovratka bila je potpuno mračna. Svetlost požara nije prodirala s njenih zidova.

„Karai manšimaja Tajlin. Karai an manšimaja Nalesin. Karai an manšimaja ajend’an!" Čast mog sečiva za Tajlin. Čast mog sečiva na Nalesina. Čast mog sečiva za pale.

Poziv na osvetu.

Golam ustuknu u mračnu sobu, pa kroči na pod beo kao kost i pogled mu polete naniže.

Duboko udahnuvši, Met skoči kroz dovratak i poslednjom snagom tresnu zažarenim kopljištem svog ašandareija stvora pred sobom u glavu. Žiške i pepeo buknuše mu oko lica. Stvor opsova i zatetura se udesno.

A tu skoro pade sa ivice platforme koja je lebdela nad neizmernom prazninom. Golam zasikta od besa, jednom nogom nad bezdanom, mlatarajući rukama kako bi održao ravnotežu.

S te strane, dovratak koji je vodio u tu prostoriju bio je opervažen blistavom belom svetlošću - bile su to ivice kapije za Lelujanje. „Ne znam možeš li da umreš“, tiho kaza Met. „Nadam se da ne možeš.“ Diže nogu i udari stvora u leđa, bacajući ga u tamu. Stvorenje se koprcalo i prevrtalo dok je padalo, užasnuto ga gledajući.

„Nadam se da ne možeš da umreš“, reče Met, „jer ću uživati u pomisli da ćeš doveka padati kroz to crnilo, kopile jedno balegarsko.“ Met pljunu preko ivice, tako da je krvava pljuvačka hrlila za golamom. Ubrzo i jedno i drugo nestade u crnilu bezdana.

Sumeko mu priđe. Zdepasta Srodnica duge tamne kose držala se kao žena koja ne voli da joj niko naređuje. Stajala je odmah sa unutrašnje strane kapije, tako da ne može da se vidi iz hodnika. Morala je da bude tu kako bi održavala belu platformu, koja je bila u obliku velike knjige. Pogledala ga je i podigla obrvu.

„Hvala za kapiju", reče joj Met i stavi ašandarei preko ramena. Pramičak dima još se dizao s kopljišta. Otvorila je kapiju iz palate, pa došla do te tačke i otvorila kapiju u hodniku. Nadali su se da golam tako neće osetiti njeno usmeravanje, pošto je tkanja načinila u dvoru.

Sumeko frknu. Njih dvoje zajedno prođoše kroz kapiju i uđoše u zgradu. Nekoliko pripadnika Družine žurno je gasilo požar. Čim kapija nestade, Talmanes pritrča Metu, u pratnji jedne druge Srodnice, Džulanije.

„Jeste li sigurne da ona tama nema kraja?“, upita Met. Džulanija je bila punačka i lepuškasta žena, koja bi mu baš lepo stajala na krilu. Sede u njenoj kosi nimalo nisu umanjivale njenu lepotu.

„Koliko možemo da ocenimo, tako je“, odgovori Sumeko. „Metrime Kautone, ovo skoro da je uprskano. Onaj stvor izgleda nije bio iznenađen zbog kapije. Mislim da ju je svejedno osetio.“

„Ipak mi je pošlo za rukom da ga zbacim s platforme", primeti Met.

„Jedva. Trebalo je da pustiš nas da se pobrinemo za zver.“

„Ne bi uspelo", odgovori Met i prihvati od Talmanesa nakvašenu maramicu. Sumeko mu pogleda ruku, ali Met nije zatražio Lečenje. Ta rana će se sasvim lepo sama zalečiti. Možda ostane i dobar ožiljak. Većina žena se divi ožiljcima, sve dok nisu na licu. Šta li Tuon misli o njima?

Sumeko frknu. „Muška gordost. Ne zaboravi da smo i mi izgubile neke među nama zbog tog stvorenja."

„I drago mi je što sam mogao da vam pomognem da se osvetite", odvrati Met. Nasmeši joj se, mada jeste bila u pravu kada je kazala da je taj poduhvat umalo uprskan. Bio je siguran da je golam osetio Srodnice iza onog dovratka dok su mu se približavali. Srećom, izgleda da stvor žene koje mogu da usmeravaju nije smatrao pretnjom.

Talmanes pruži Metu dva medaljona koja je prethodno bacio. On ih stavi u džep, pa odveza svoj stari medaljon sa ašandareija i stavi ga oko vrata. Srodnice su te medaljone gledale sa grabljivom glađu u očima. Pa, mogu da gledaju koliko god hoće. Nameravao je da jedan da Olveru a drugi Tuon, kada je bude našao.

Kapetan Gajbon, Birgitin zamenik, ušao je u zgradu. „Zver je mrtva?"

„Ne“, odgovori Met, „ali dovoljno približno za krunski ugovor.” „Krunski ugovor?“, upita Gajbon i namršti se. „Ti si zamolio kraljicu za pomoć u ovom poduhvatu. Ovo nije urađeno na osnovu ugovora s njom.“

„Zapravo", javi se Talmanes, nakašljavši se, „upravo smo oslobodili ovaj grad ubice koji je, po poslednjoj računici, ubio desetak njenih građana. Moja je pretpostavka da zaslužujemo nadoknadu za borbene delatnosti.“ To je izjavio potpuno bezizražajnog lica. Blagosloven bio taj čovek.

„Krvavo tačno“, saglasi se Met. Zaustavio je golama i biće plaćen za to. To mu zvuči kao vedar dan, za promenu. On baci maramicu Gajbonu i ode, ostavljajući za sobom Srodnice - koje su prekrstile ruke i prekorno ga gledale. Kako to da žena može da besni na čoveka čak i kada on uradi tačno ono što je rekao, pri tome još stavljajući sopstvenu glavu u torbu?

„Mete, izvini zbog vatre", reče mu Talmanes. „Nisam hteo da onako ispustim svetiljku. Znam da je trebalo da ga samo namamim u zgradu."

„I tako je ispalo sasvim dobro", reče mu Met, gledajući kraj kopljišta ašandareija. Oštećenje je neznatno.

Nisu znali gde će ga golam napasti - niti da li će ga napasti - ali Gajbon je uradio svoj posao kako treba i sve iselio iz obližnjih zgrada, a onda odabrao hodnik u kom Srodnica može da otvori kapiju. Poslao je jednog člana Družine da kaže Talmanesu kuda da ide.

Pa, Elejnina i Birgitina zamisao s kapijom urodila je plodom, makar ne onako kako su nameravale. To je svejedno bolje od onoga što je Met smislio; nije mogao da se seti ničega drugog nego da pokuša da jedan od onih medaljona nabije golamu niz grlo.

„Hajde da pokupimo Sitejl i Olvera iz njihove gostionice", reče Met, „pa da se vratimo u logor. Sa uzbuđenjima je za sada završeno. I bilo je krvavo vreme."