Tornjevi ponoći

45 Ponovni sastanak

Elejna se probudila u svom krevetu, krmeljivih očiju. „Egvena?", rasejano izusti. „Šta?“

Poslednja sećanja na san rastakala su se kao med u toplom čaju, ali Egvenine reči ostale su urezane u Elejninom umu. Guja je pala, poslala joj je Egvena. Tvoj brat se vratio na vreme.

Elejna se pridiže, osećajući kako je preplavljuje olakšanje. Čitavu noć provela je pokušavajući da usmerava dovoljno da bi svoj ter’angreal za snevanje naterala da radi, ali sve se pokazalo uzaludnim. Kada je otkrila da je Birgita oterala Gavina - dok je Elejna sedela u svojoj sobi, besna zbog toga što ne može da prisustvuje sastanku sa Egvenom - poludela je koliko se naljutila.

Pa, izgleda da je Mesana poražena. A šta li je bilo ono u vezi s njenim bratom? Nasmešila se. Možda su on i Egvena razrešili svoje razmirice.

Jutarnja svetlost provlačila se kroz draperije. Elejna se zavalila u krevet, osećajući snažnu toplinu kroz vezu s Random. Svetlosti, kakav predivan osećaj. Čim ju je to obuzelo, tmurni oblaci nad Andorom samo su se raspršili.

Prošlo je otprilike nedelju dana od isprobavanja zmajeva, a ona je sve zvonolivce u zemlji preusmerila na njihovo pravljenje. U poslednje vreme, u Kaemlinu se neprestano čuje jedan zvuk - stalna grmljavina dok se na brdima izvan grada Družina obučava u koriščenju novog oružja. Za sada je dozvolila da se samo nekoliko komada tog novog oružja koristi za obuku; različiti vojni odredi smenjivali su se vežbajući se na njima. Više tog oružja sakupila je u jednom tajnom skladištu u Kaemlinu, kako bi ga tu čuvala.

Opet se setila onog slanja u snu. Žudela je za pojedinostima. Pa, Egvena će verovatno u nekom trenutku poslati glasnika kroz kapiju.

Vrata se odškrinuše i Melfana proviri. „Veličanstvo?", upita niska žena okruglastog lica. „Je li sve u redu? Učinilo mi se da sam čula bolni krik.“ Otkako je povukla zabranu da Elejna napušta krevet, odlučila je da spava u predvorju ispred Elejnine spavaće sobe kako bi je pomno držala na oku.

„To je bio usklik radosti, Melfana", odgovori Elejna. „Pozdrav upućen ovom predivnom jutru koje nam je osvanulo."

Melfana se namršti. Elejna je pokušavala da se ponaša veselo kada je ta žena u blizini kako bi je ubedila da joj nije potrebno da još miruje u krevetu, ali možda je ta poslednja rečenica ipak bila preterana. Elejna ne sme da izgleda kao da sili sebe da deluje srećno. Čak i ako to zapravo čini. Ta nemoguća žena.

Melfana uđe i raskrili draperije - jednom je objasnila da je sunčeva svetlost zdrava za bremenite žene. U poslednje vreme, Elejna je morala da sedi u krevetu razgrnutih prekrivača i da pusti da joj prolećno sunce greje kožu. Kad se Melfana pomerila, Elejna je osetila mali drhtaj u sebi. „O! Evo još jednog. Udaraju nogama, Melfana! Dođi da osetiš!"

„Veličanstvo, još neću moći to da osetim. Ne dok ne ojačaju." Počela je sa uobičajenim stvarima. Najpre je poslušala Elejnino srce, a onda slušala dečje otkucaje. Melfana i dalje nije htela da poveruje da će Elejna roditi blizance. Sad je počela da ispituje i čačka Elejnu, prateći svoj tajnoviti spisak neprijatnih i posramljujućih stvari koje radi ženama.

Naposletku, Melfana se podboči i pogleda Elejnu, koja je nameštala spavaćicu. „Mislim da se u poslednje vreme previše naprežeš. Želim da se uverim da ćeš se odmarati koliko treba. Nema ni dve godine kako je kći moje rođake Tese rodila dete, koje je jedva disalo po porođaju. Hvala Svetlosti, dete je preživelo - ali ona je prethodnog dana dokasno radila u poljima i nije se lepo hranila. Zamisli samo to! Pazi na sebe, kraljice moja. Tvoja deca će ti biti zahvalna na tome."

Elejna klimnu, opuštajući se. „Čekaj!", izusti i pridiže se. „Deca?"

„Da", reče Melfana prilazeći vratima. „U tvojoj materici čuju se dva otkucaja srca, jednako sigurno kao što ja imam dve ruke. Nije mi jasno kako si to znala."

„Čula si otkucaje!" ushićeno uzviknu Elejna.

„Da, jesam, sigurno kao što sunce sija." Melfana odmahnu glavom i ode, pa posla unutra Naris i Sefani da Elejnu obuku i očešljaju.

Elejna je sve to trpela potpuno zapanjeno. Melfana joj je poverovala! Nije mogla a da se ne smeši.

Nakon sat vremena, sela je u svoju malu primaću sobu, u kojoj su svi prozori širom bili otvoreni kako bi ulazila sunčeva svetlost, pijuckajući toplo kozje mleko. Gazda Nori je ušao, nošen svojim dugim vretenastim nogama, a čuperci kose štrčali su mu iza ušiju dok je pod pazuhom nosio kožne korice za spise. Lice mu je bilo izduženo i nekako kljunasto. S njim je došla i Dijelin, koja obično nije prisustvovala jutarnjim sastancima. Elejna izvi obrvu kada je ugleda.

„Elejna, saznala sam ono što si tražila", reče joj Dijelin, sipajući sebi jutarnji čaj. Danas je to bio čaj od crvene kupine. „Čujem da je Melfana čula otkucaje dva srca?"

„Jeste."

„Čestitam, veličanstvo", kaza gazda Nori. On otvori svoje korice i poče da razmešta hartije po visokom i uzanom stolu pored njene naslonjače. Retko kad se dešavalo da sedne u Elejninom prisustvu. Dijelin sede u jednu od udobnih naslonjača pored kamina.

Šta li je Elejna tražila da ta žena sazna? Ne seća se da ju je pitala išta određeno. To joj je držalo pažnju dok je Nori prolazio kroz dnevne izveštaje o raznim vojskama u tom području. Postojao je čitav spisak čarki između najamničkih družina.

Takođe je govorio o nevoljama s hranom. Iako Srodnice otvaraju kapije ka Randovim zemljama na jugu radi snabdevanja - i uprkos neočekivanim zalihama koje su otkrivene u gradu - Kaemlinu ponestaje hrane.

„Na koncu, što se naših, ovaj, gostiju tiče", rekao je Nori, „glasnici su stigli donoseći očekivane odgovore."

Nijedna od tri kuće čije je plemstvo zarobljeno nije mogla da plati otkupninu. Nekada su imanja Arauna, Saranda i Marna bila među najplodonosnijim i najvećim u Andoru - a sada su opustošena, siromašna, a njihova polja jalova. Pored toga, Elejna je dve od te tri kuće ostavila bez vodstva. Svetlosti, kakva zbrka!

Nori je nastavio. Stiglo joj je pismo od Talmanesa, u kojem on pristaje da nekoliko odreda vojnika iz Družine Crvene ruke premesti u Kairhijen. Naredila je Noriju da mu pošalje spis s njenim pečatom kojim se vojnici ovlašćuju da „pomognu u ponovnom uspostavljanju reda". Naravno, to je besmislica. Nikakav red ne mora da se uspostavlja. Ali ako će Elejna pokušati da stupi na Sunčev presto, moraće da učini neke početne korake u tom smeru.

„Elejna, želela sam da razgovaram upravo o ovome", obrati joj se Dijelin kada Nori poče da skuplja svoje hartije, pažljivo ih slažući. Svetlost im pomogla ako se neka od tih stranica iscepa ili umrlja.

„Stanje stvari u Kairhijenu je... zamršeno", rekla joj je Dijelin.

„A kada nije tako?“, upita Elejna i uzdahnu. „Jesi li saznala nešto o tamošnjim političkim okolnostima?"

„Sve je u pometnji", jednostavno odgovori Dijelin. „Moramo da popričamo o tome kako ćeš uspeti da vladaš dvema državama, pri čemu jednom u odsustvu."

„Imamo kapije", odgovori Elejna.

„Istina. Ali moraš naći neki način da stupiš na Sunčev presto a da to ne izgleda kao da Andor guta Kairhijen. Tamošnje plemstvo možda te i prihvati za svoju kraljicu, ali samo ako sebe budu videli kao ravnopravne u odnosu na Andorce. U suprotnom, čim im se skloniš iz vidnog polja, spletke će nići kao pečurke posle kiše."

„Oni će zaista biti ravnopravni sa Andorcima", odvrati Elejna.

„Ali neće to tako videti ako im sa svojom vojskom upadneš u zemlju", reče joj Dijelin. „Kairhijenjani su ponosan narod. Ako pomisle da žive pokoreni, pod vlašću andorske krune..."

„Živeli su pod Randovom vlašću."

„Elejna, uza sve dužno poštovanje", odvrati joj Dijelin. „On je Ponovorođeni Zmaj. Ti nisi."

Elejna se namršti, ali kako da se čovek pobuni pored takve izjave?

Gazda Nori pročisti grlo. „Veličanstvo, savet koji je gospa Dijelin dala nije plod pukog nagađanja. Ja sam, ovaj, čuo neke stvari. Znajući za tvoje zanimanje za Kairhijen..."

U poslednje vreme on postaje sve bolji u prikupljanju obaveštenja. Još će ga pretvoriti u pravog majstora uhođenja!

„Veličanstvo", nastavio je Nori, ali tišim glasom. „Glasine tvrde da ćeš uskoro doći da stupiš na Sunčev presto. Već se priča o pobuni protiv tebe. Siguran sam da je reč o običnom nagađanju, ali..."

„Kairhijenjani Randa al’Tora verovatno vide kao cara", kaza Dijelin, „a ne stranog kralja. To su različite stvari."

„Pa, ne moramo da pokrenemo vojsku da bih stupila na Sunčev presto", zamišljeno reče Elejna.

„Veličanstvo, ja... nisam baš siguran u to", odgovori Nori. „Glasine su prilično raširene. Izgleda da su neki činioci u toj zemlji počeli da delaju - veoma prikriveno - s ciljem da spreče da se to desi, čim je gospodar Zmaj obznanio da je presto tvoj. Zbog tih glasina, mnogi se brinu da ćeš oduzeti titule kairhijenskom plemstvu i dati ih Andorcima. Drugi tvrde da ćeš sve Kairhijenjane proglasiti građanima drugog reda."

„Gluposti", odvrati Elejna. „To je potpuno besmisleno!"

„Očigledno", odgovori Nori. „Ali glasina je mnogo. Zaista, ovaj, rastu kao korov. Taj stav je snažno izražen."

Elejna stisnu zube. Svet se sve brže pretvara u mesto samo za one s jakim saveznicima, koji su jedan s drugim spojeni vezama što se sastoje i od krvi i od hartije. Ona ima bolje izglede da ujedini Kairhijen i Andor od svake druge kraljice koja je vladala u poslednjim pokolenjima. „Znamo li ko je započeo te glasine?"

„Milostiva, to je bilo veoma teško utvrditi", odgovori Nori.

„Ko će biti na najvećem dobitku?", upita Elejna. „Tražeći izvor glasina, trebalo bi da najpre razmislimo o tome."

Nori krajičkom oka pogleda Dijelin.

„Čitav niz ljudi bi mogao da se okoristi", odgovori Dijelin mešajući čaj. „Pretpostavila bih da najveću korist mogu da izvuku oni s najboljim izgledima da preotmu presto za sebe."

„Oni koji su pružali otpor Randu", pretpostavi Elejna.

„Možda", odgovori Dijelin. „A možda i ne. Zmaj je posvetio najveću pažnju najsnažnijim pobunjenicima, tako da su mnogi među njima ili prešli na njegovu stranu, ili su skršeni. Stoga su njegovi saveznici - oni kojima on najviše veruje, ili koji tvrde kako su mu najodaniji - upravo ti na koje bi verovatno trebalo da najviše sumnjamo. Na kraju krajeva, to ipak jeste Kairhijen."

Daes Dae’mar. Da, imalo bi smisla da se Randovi saveznici opiru njenom stupanju na presto. Oni koji su imali Randovu naklonost imali bi i dobre izglede da se dokopaju prestola, ako se pokaže da Elejna nije sposobna za to. Međutim, ti ljudi bi takođe potkopali sami sebe ako bi iskazali vernost stranom vladaru.

„Rekla bih", zamišljeno kaza Elejna, „da su u najboljem položaju da se domognu prestola oni koji se nalaze negde na sredini. Reč je o onima koji se nisu suprotstavili Randu, pa tako nisu navukli njegov gnev na sebe, ali to su takođe oni koji ga nisu preterano podržavali - neko ko se može smatrati rodoljubom i koji bi mogao da nevoljno prihvati vlast kada ja pokažem neuspeh." Ona pogleda drugo dvoje prisutnih. „Dostavite mi imena svih koji su u poslednje vreme naglo stekli veliki uticaj - velmoža ili plemkinja koji se uklapaju u ta merila."

Dijelin i gazda Nori klimnuše. S vremenom će verovatno morati da izgradi bolju mrežu očiju i ušiju, pošto ni jedno ni drugo nije baš savršeno da ih vodi. Nori je previše očigledan izbor, a svejedno ima dovoljno posla na drugim dužnostima. Dijelin je... pa, Elejna nije baš sigurna šta je Dijelin.

Mnogo joj duguje, a ona je izgleda i uzela na sebe da dela kao zamena za Elejninu majku. Glas iskustva i mudrosti. Međutim, s vremenom će Dijelin morati da se spusti za nekoliko stepenica. Ni jednoj ni drugoj ne bi išlo u prilog ohrabrivanje mišljenja da je Dijelin prava moć iza prestola.

Ali Svetlosti! Šta bi ona bez te žene? Elejna se pribra, opirući se iznenadnom talasu osećanja. Krv i krvavi pepeo, kada će je proći te promene raspoloženja? Jedna kraljica ne sme dozvoliti da svaki čas plače!

Elejna obrisa suze iz uglova očiju. Dijelin mudro ništa ne reče.

„Ovako će biti najbolje", odlučno reče Elejna kako bi skrenula pažnju sa svojih nevernih očiju. „I dalje se brinem zbog pokušaja osvajanja."

Dijelin na to ništa ne odgovori. Nije verovala da je Česmal mislila na pokušaj osvajanja Andora; smatrala je da je ta Crna sestra pričala o troločkom napadu na Krajine. Birgita je to shvatila ozbiljnije, pa je povećala broj vojnika na andorskim granicama. Ipak, Egvena bi veoma volela da ovlada Kairhijenom; ako Troloci podu na Andor, jedan od puteva koji bi možda mogli da iskoriste jeste i njegovo bratsko kraljevstvo.

Pre nego što je razgovor mogao da odmakne, vrata koja su vodila u hodnik otvoriše se i Elejna bi se uplašeno lecnula da nije osetila kako je zapravo reč o Birgiti. Zaštitnica nikada nije kucala. Samo je ušla, s mačem za pojasom - nevoljno - i u do kolena visokim crnim čizmama, u koje je uvukla čakšire. Za divno čudo, sledile su je dve prilike pod plaštovima, lica sakrivenih kapuljačama. Nori ustuknu i uhvati se za nedra zbog toga koliko je sve to neprilično. Svi znaju da Elejna ne voli da prima posetioce u maloj primaćoj sobi. Ako je Birgita tu dovela nekoga...

„Mete?", pretpostavi Elejna.

„Teško", odgovori joj dobro poznat odlučan i jasan glas. Krupnija prilika skide kapuljaču i otkri savršeno prelepo muževno lice. Brada mu je bila četvrtasta a pogled usredsređen, baš kao što je Elejna pamtila iz detinjstva - uglavnom kada bi on primetio nešto što je ona zgrešila.

„Galade", kaza Elejna, iznenađena toplinom koju je osetila prema svom polubratu. Ona ustade i pruži mu ruke. Veći deo detinjstva provela je ljuteći se na njega iz ovog ili onog razloga, ali jeste lepo to što vidi da je živ i zdrav. „Gde si bio?"

„Tražio sam istinu", odgovori Galad i pokloni joj se savršeno, ali ne prilazeći da joj prihvati ruke. Uspravi se i baci pogled u stranu. „Našao sam ono što nisam očekivao. Pripremi se, sestro."

Elejna se namršti kada druga, niža prilika, krenu da skine kapuljaču. Elejnina majka.

Elejni se ote uzdah. To jeste ona! To lice, ta zlatna kosa. Te oči koje su tako često gledale Elejnu dok je bila dete, sudeći o njoj, odmeravajući je - ali ne samo kao što roditelj odmerava kćer, već i kao što kraljica odmerava svoju naslednicu. Elejni srce ubrzano zakuca. Njena majka. Majka joj je živa.

Morgaza je živa. Kraljica je još živa.

Morgaza pogleda Elejnu pravo u oči, a onda - neverovatno - spusti pogled. „Veličanstvo", kaza i pade u naklon, i dalje stojeći pored vrata.

Elejna povrati vlast nad mislima i suzbi svoj strah. Ona je kraljica, ili će biti kraljica, ili... Svetlosti! Stupila je na presto i u najmanju ruku je kći naslednica. Ali sada se njena rođena majka vratila iz krvave smrti?

„Molim te, sedi“, obrati joj se Elejna, jedva shvatajući šta čini, i pokazujući Morgazi naslonjaču pored Dijelin. Elejni je prijalo što vidi da se ni Dijelin ne nosi ništa bolje od nje sa zatečenošću. Sedela je stiskajući šoljicu sa čajem tako čvrsto da su joj prsti pobeleli, a oči je iskolačila.

„Hvala ti, veličanstvo", odgovori Morgaza i pođe napred, a Galad joj se pridruži i spusti ruku Elejni na rame, kao da hoće da je uteši, a onda donese stolicu za sebe s drugog kraja prostorije.

Morgaza je bila uzdržanija nego što je Elejna pamtila. I zašto je i dalje oslovljava tom titulom? Kraljica je došla u tajnosti, pod kapuljačom. Elejna pogleda svoju majku i kockice u glavi joj se sklopiše dok je sedala. „Odrekla si se prestola, zar ne?“

Morgaza dostojanstveno klimnu.

„O, hvala Svetlosti" izusti Dijelin i glasno uzdahnu, hvatajući se za nedra. „Bez uvrede, Morgaza, ali na tren sam zamislila rat između Trakanda i Trakanda!"

„Ne bi došlo do toga", kaza Elejna, doslovce istovremeno kada njena majka reče nešto slično. Njih dve se zgledaše i Elejna dopusti sebi da se nasmeši. „Našle bismo... razumno rešenje. Ovo će poslužiti, mada sam svakako radoznala kakve su okolnosti pod kojima se to dogodilo."

„Elejna, bila sam u zarobljeništvu Dece Svetla", odgovori Morgaza. „Stari Pedron Nijal uglavnom je bio gospodin, ali njegov naslednik nije. Nisam imala namere da dopustim da me iskoriste protiv Andora."

„Krvavi Beli plaštovi", progunđa Elejna sebi u bradu. Svetlosti, zaista su govorili istinu kada su poslali pismo u kojem su tvrdih da je Morgaza u njihovim rukama?

Galad je pogleda, pa izvi obrvu. Spusti stolicu koju je doneo, pa razveza plašt i otkri blistavobelu uniformu, s razgranatim suncem na nedrima.

„O,jeste', razdraženo reče Elejna. „Skoro da sam zaboravila. Namerno."

„Deca su imala odgovore, Elejna", odgovori on sedajući. Svetlosti, ali dovodi je do ludila. Drago joj je što ga vidi, ali dovodi je do ludila!

„Ne želim da pričam o tome", odgovori mu Elejna. „Koliko je Belih plaštova došlo s tobom?"

„Sva Deca sledila su me u Andor“, odgovori joj Galad. „Ja sam njihov gospodar kapetan zapovednik."

Elejna trepnu, pa pogleda Morgazu. Starija Trakandova klimnu joj glavom. „Pa“, kaza Elejna, „vidim da moramo da se ispričamo."

Galad je to prihvatio kao zahtev - on ume da bude veoma doslovan - i poče da objašnjava kako je došao do svog položaja. Bavio se i najsitnijim pojedinostima, a Elejna je povremeno gledala majku. Morgazino lice bilo je bezizražajno.

Kada je Galad završio, postavio je pitanje u vezi s Ratom za nasleđe. Razgovor s Galadom često ume da bude takav: razmena, više zvanična nego prisna. Nekada joj je to smetalo, ali sada je shvatila da joj je on zapravo nedostajao - iako nije želela da tako bude. I zato ga je s naklonošću slušala.

S vremenom je razgovor zamro. Ostalo je još mnogo toga o čemu bi s njime mogla da razgovara, ali Elejna je umirala od želje da razgovara nasamo sa svojom majkom. „Galade", reče mu Elejna, „volela bih da još razgovaramo. Bi li hteo da mi se večeras pridružiš na ranoj večeri? Do tada možeš da se osvežiš u svojim starim odajama."

On klimnu i ustade. „To će biti dobro."

„Dijelin, gazda Nori", obrati im se Elejna. „To što je moja majka preživela dovešće do izvesnih... osetljivih državnih pitanja. Moraćemo zvanično obznaniti njeno odricanje od prestola - i to brzo. Gazda Nori, prepuštam tebi da sastaviš zvanični proglas. Dijelin, molim te da o ovome obavestiš moje najbliže saveznike kako ne bi bili iznenađeni."

Dijelin klimnu. Ona pogleda Morgazu - Dijelin je bila među onima koje je nekadašnja kraljica u vreme Rahvinovog uticaja posramila, ali nesumnjivo je čula priče o tome. Onda se Dijelin povukla s Galadom i gazda Norijem. Morgaza baci pogled na Birgitu čim se vrata zatvoriše; Zaštitnica je bila jedina druga osoba koja je ostala u prostoriji.

„Verujem joj kao sestri, majko", reče Elejna. „Ponekad nepodnošljivoj starijoj sestri - ali svejedno sestri."

Morgaza se nasmeši, pa ustade i uhvati Elejnu za ruke, a onda je zagrli. „Ah, kćeri moja", reče joj sa suzama u očima. „Pogledaj samo šta si postigla! Sama si postala kraljica!"

„Dobro si me naučila, majko", odgovori Elejna i izmaknu se za korak. „A ti si i baka! Ili ćeš to ubrzo biti!"

Morgaza se namršti i pogleda je. „Da, to sam i pomislila gledajući te. Ko..."

„Rand", odgovori Elejna crveneći, „mada to nije opšte poznato - i volela bih da tako i ostane."

„Rand al’Tor..." izusti Morgaza, smrknutog pogleda. „Taj..."

„Majko“, kaza Elejna i uhvati je za ruke. „On je dobar čovek i volim ga. Ono što si čula jeste preterivanje ili su sve to samo ogorčene glasine."

„Ali on je... Elejna, on je čovek koji može da usmerava, Ponovorođeni Zmaj!“

„Ali je i dalje čovek", odgovori Elejna, s njegovim klupkom osećanja koje ju je grejalo u pozadini njenog uma. „Samo čovek, uprkos svemu što se traži od njega."

Morgaza stisnu usne u tanku crtu. „Suzdržaću se od toga da dam sud. Mada se nekako i dalje osećam da je trebalo da bacim tog mladića u dvorsku tamnicu istog trena kada smo ga otkrili kako se šunja vrtovima. Samo da ti kažem, ni tada mi se nije dopalo kako te gleda."

Elejna se nasmeši, pa mahnu ka naslonjačama. Morgaza sede, a Elejna ovoga puta sede tačno naspram nje, i dalje držeći majku za ruke. Osećala je da je Birgiti nešto smešno. Ona je stajala leđima naslonjena o suprotni zid, jedne noge povijene u kolenu i đonom čizme priljubljenim uz drvene ploče.

„Šta je?“, upita Elejna.

„Ništa", odgovori Birgita. „Lepo je videti vas da se ponašate kao majka i kćerka, ili makar kao dve žene, umesto što zurite jedna u drugu kao drveni stubovi."

„Elejna je kraljica", ukočeno reče Morgaza. „Njen život pripada njenom narodu, a moj dolazak pretio je da poremeti njeno nasleđivanje prestola."

„I dalje bi mogao da zamagli stvari, majko", kaza Elejna. „Tvoj dolazak bi mogao da otvori neke stare rane."

„Moraću da se izvinim", odgovori Morgaza. „Možda i da ponudim obeštećenja." Oklevala je. „Kćeri, nameravala sam da se držim dalje odavde. Najbolje bi bilo da oni koji su me zamrzeli i dalje misle da sam mrtva. Ali..."

„Ne“, smesta je prekide Elejna i čvrsto stisnu za ruke. „Ovako jeste najbolje. Samo ćemo morati da svemu tome pristupimo vešto i pažljivo."

Morgaza se nasmeši. „Ponosna sam na tebe. Bićeš predivna kraljica."

Elejna se jedva natera da prestane da blista od ponosa. Njena majka nikada nije olako davala pohvale.

„Ali pre nego što nastavimo, reci mi...“, zausti Morgaza sve kolebljivijim glasom. „Čula sam izveštaje da je Gebril bio..."

„Rahvin", odgovori Elejna klimajući glavom. „Istina je, majko."

„Mrzim ga zbog onoga što je učinio. Vidim ga i sada kako me zloupotrebljava i zariva klinove kroz srca i odanost mojih najdražih prijatelja. Ali opet, deo mene nerazumno žudi za njim."

„Primenio je Prinudu na tebi", tiho joj kaza Elejna. „Nema drugog objašnjenja. Moraćemo da vidimo ima li u Beloj kuli neke žene koja može da je Izleči."

Morgaza odmahnu glavom. „Šta god to bilo, sada je slabašno i mogu s time izaći na kraj. Našla sam drugoga kome ću podariti svoju naklonost."

Elejna se namršti.

„Objasniću ti to u nekom drugom trenutku", reče joj Morgaza. „Nisam sigurna ni da ja to razumem. Najpre moramo da rešimo šta ćemo u vezi s mojim povratkom."

„To je lako", odgovori Elejna. „Slavićemo!"

„Da, ali..."

„Ali ništa, majko", prekide je Elejna. „Vratila si nam se! Grad i čitava zemlja će slaviti." Oklevala je. „A nakon toga, naći ćemo ti neki važan položaj."

„Nešto što će me odvesti dalje od prestonice, kako ne bih bacala nezgodne senke."

„Ali to mora biti dužnost koja jeste od velike važnosti, da ljudi ne bi mislili da si samo sklonjena u stranu." Elejna se namršti. „Možda možemo da te zadužimo za zapadnu četvrtinu kraljevstva. Mrski su mi izveštaji o onome što se tamo dešava."

„Dve Reke?" upita Morgaza, „i lord Perin Ajbara?"

Elejna klimnu.

„Perin je zanimljiv čovek", zamišljeno reče Morgaza. „Da, možda bih tamo mogla biti od neke koristi. U neku ruku, nas dvoje se već razumemo."

Elejna izvi obrvu.

„On je iza toga što sam ti se bezbedno vratila", objasni Morgaza. „On je častan i pošten čovek. Ali uprkos svojim dobrim namerama, takođe je pobunjenik. Neće ti biti lako ako zaratiš s njim."

„Najradije bih to izbegla." Ona se namršti. Najlakše bi bilo kada bi mogla da ga nađe i pogubi, ali naravno da to neće učiniti. Bez obzira na to što je od izveštaja o njemu toliko proključala da je skoro priželjkivala da to može.

„Pa, počećemo da radimo na nekakvom izlazu." Morgaza se nasmeši. „Pomoči će ti da čuješ šta mi se sve dogodilo. O, i Lini dobro. Ne znam jesi Ii se brinula za nju ili ne.“

„Ruku na srce, nisam", odgovori Elejna i namršti se, osećajući kako je grize stid. „Čini mi se da Lini ne bi bilo ništa sve i da se Zmajeva planina sruši na nju."

Morgaza se nasmeši, pa poče da pripoveda svoju priču. Elejna ju je slušala sa strahopoštovanjem i nemalo uzbuđenja. Majka joj je živa. Svetlost bila blagoslovena, u poslednje vreme po zlu je pošlo tako mnogo toga, ali makar je nešto ispalo dobro.

Trostruka zemlja noću je spokojna i mirna. Većina životinja kreće se u sumrak i praskozorje, kada nije ni vrelo ni studeno.

Avijenda je sedela na maloj steni, nogu prekrštenih pod sobom, gledajući s visine Ruidean, u zemljama Džen Aijela, klana koji to nije. Ruidean je nekada bio zaklonjen maglom koja ga je štitila. To je bilo pre nego što je Rand došao. Srušio je taj grad na tri veoma važna i veoma onespokojavajuća načina.

Prvi je bio i najjednostavniji. Rand je razvejao maglu. Grad je skinuo svoju koprenu kao kada algai’d’sisvai skida veo sa lica. Ne zna kako je Rand izazvao taj preobražaj; čisto sumnja da i on to zna. Ali time što je razotkrio grad, zanavek ga je promenio.

Drugi način na koji je Rand srušio Ruidean bio je taj što mu je doveo vodu. Ogromno jezero prostiralo se pored grada, a voda se belasala od avetinjske mesečine koja se probijala kroz oblake. Ljudi su to jezero nazvali Codrel’Aman. Zmajeve suze - mada bi jezero trebalo da se zove Aijelske suze. Rand al’Tor nije znao koliko će bola izazvati onim što je otkrio. Takav je on. Njegovi postupci su često naivni.

Treći način na koji je Rand srušio grad u neku ruku je i najznačajniji. Avijenda lagano počinje da ga spoznaje. Nakomine reči su je zabrinule i uznemirile. U njoj su probudile senku uspomena, stvari iz mogućih budućnosti koje je Avijenda videla u prstenovima za vreme svoje prve posete Ruideanu, ali kojih njen um nije mogao lepo da se seti, bar ne neposredno.

Brinula se da će Ruidean uskoro prestati da bude bitan. Nekada je svrha tog grada bila da Mudrima i poglavarima klanova pokaže tajnu prošlost njihovog naroda. Da ih pripremi za dan kada će služiti Zmaju. Taj dan je došao. Stoga, ko bi sada trebalo da dolazi u Ruidean? Slanje aijelskih vođa kroz staklene stubove samo bi ih podsećalo na toh koji su već počeli da ispunjavaju.

To je Avijendu mučilo toliko da je osećala svrabež ispod kože. Nije želela da se nosi s tim pitanjima. Želela je da nastavi da poštuje običaje. Ali nikako nije mogla da istera te misli iz glave.

Rand je izazvao tako mnogo nevolja. Ipak, volela ga je. Voli ga upravo zbog njegovog neznanja, makar na neki način. To mu omogućava da uči. A voli ga i zbog budalastih pokušaja da zaštiti one koji ne žele da budu zaštićeni.

Najviše ga voli zbog njegove želje da bude snažan. Avijenda je oduvek želela da bude snažna. Želela je da nauči da vlada kopljem. Da se bori i zasluži đi. Da bude najbolja. Osećala ga je čak i sada, daleko od nje. Po tome su njih dvoje veoma slični.

Stopala su je bolela od trčanja. Istrljala ih je sokom isceđenim iz biljke segade, ali i dalje su je bolela. Čizme su joj bile na kamenu pored nje, skupa s tananim vunenim čarapama koje joj je Elejna dala.

Bila je umorna i žedna - te noći će postiti i razmišljati, pa će onda napuniti mešinu na jezeru pre nego što sutra uđe u Ruidean. Noćas će sedeti i razmišljati, pripremajući se za to.

Aijelski život se menja. Snaga je prihvatiti promenu kada se ta promena ne može izbeći. Ako uporište bude oštećeno prilikom napada, pa ga obnavljaš - nećeš napraviti da bude kakvo je bilo. Iskoristićeš priliku da popraviš ono što nije valjalo - vrata koja su škripala na vetru, neravan deo poda. Bilo bi glupo da bude isto.

Možda će običaji - poput dolaska u Ruidean, pa čak i života u Trostrukoj zemlji - s vremenom morati da se preispitaju. Ali Aijeli za sada ne mogu da odu iz mokrozemlja. Čeka ih Poslednja bitka. A Seanšani su zarobili mnoge Aijele i Mudre pretvorili u damane, što se ne može dopustiti. Pored toga, Bela kula i dalje smatra da su sve aijelske Mudre koje mogu da usmeravaju zapravo divljakuše. Mora se uraditi nešto i u vezi s tim.

A ona? Što više razmišlja o tome, to više shvata kako ne može da se vrati svom starom životu. Mora da bude s Random. Ako on preživi Poslednju bitku - a ona namerava da se iz sve snage bori kako bi se postarala da tako bude - on će i dalje biti mokrozemski kralj. A tu je i Elejna. Avijenda i ona će biti sestrožene, ali Elejna nikada neće otići iz Andora. Hoće li očekivati da Rand ostane s njom? Znači li to da će i Avijenda morati?

Sve to duboko onespokojava, kako kada je reč o njoj tako i kada je reč o njenom narodu. Običaji ne bi trebalo da se poštuju samo zbog toga što su običaji. Snaga nije snaga ako nema ni svrhu ni cilj.

Posmatrala je Ruidean - tako veličanstveno mesto sazdano od kamena. Većina gradova zgadila joj se svojom pogani i prljavštinom, ali Ruidean je drugačiji. Kupole, napola završeni monoliti i tornjevi, pažljivo podignuti delovi grada predviđeni za stanovanje. Iz fontana se sada sliva voda, i premda veliki delovi grada i dalje nose ožiljke od bitke koju je Rand tu vodio, tamošnje porodice - Aijeli koji nisu otišli u rat - očistile su najveći deo.

Tu neće biti radnji. Neće biti rasprava na ulicama, niti ubistava u uličicama. Ruidean možda više ništa ne znači, ali ostaće mesto mira i spokoja.

Nastaviću, odlučila je. Proći ću između staklenih stubova. Možda su njene brige opravdane i možda je taj prolazak sada daleko manje značajan - ali iskreno je radoznala da vidi ono što su drugi videli. Sem toga, poznavanje svoje prošlosti jeste bitno da bi se razumela budućnost.

Mudre i poglavari klanova stolećima dolaze u to mesto. Iz njega se vraćaju obdareni znanjem. Možda će joj grad pokazati šta da radi sa svojim narodom - i sa svojim srcem.