Tornjevi ponoći

49 Sunčev dvor

Ona je Ladalin, Mudra Taardad Aijela. Kako samo želi da je mogla naučiti da usmerava. To što priželjkuje dar koji nema sramotna je misao, ali ne može poreći da se tako oseća.

Sedela je u svom šatoru i osećala žaljenje. Da je u stanju da koristi Jednu moć, možda bi mogla više pomoći ranjenima. Mogla bi da ostane mlada i da vodi svoj klan, a možda je ni kosti ne bi toliko bolele. Starost smeta kada ima toliko toga da se uradi.

Šator zašušta kada se preostali poglavari klanova smestiše. U šatoru je bila samo još jedna Mudra, Mora iz Gošijen Aijela. Ni one ne može da usmerava. Seanšani su naročito rešeni da ubiju ili zarobe sve Aijele - bilo muškarce, bilo žene - iole nadarene za koriščenje Jedne moći.

Bedna se to skupina našla u tom šatoru. Jednoruki mladi vojnik uđe s toplim gorionikom i postavi ga posred njih, a onda ode. Ladalinina majka joj je pričala o danima kada su takve poslove radili gai'šaini. Da li je zaista bilo Aijela, muškaraca ili Devica, koji nisu bih potrebni za rat protiv Seanšana?

Ladalin pruži ruke da ih ogreje na gorioniku. Prsti su joj se iskrivili od starosti. Nosila je koplje kao mlada žena; većina žena to radi pre udaje. Kako da žena ne pođe u rat kada Seanšani ženske vojnike i one svoje damane koriste tako delotvorno?

Slušala je priče iz vremena svoje majke i pramajke, ali zvučale su joj neverovatno. Ladalin nije znala ni za šta u životu sem za rat. Njena prva sečanja, još dok je bila devojčica, bila su o almotskim napadima. Mladost je provela u obuci. Borila se u bitkama usredsređenim oko zemlje koja se nekada zvala Tir.

Ladalin se udala i izrodila decu, ali svaki njen dah bio je posvećen sukobu. Aijeli ili Seanšani. Obe strane znaju da će na kraju samo jedni ostati.

Sve se više čini da će Aijeli biti poraženi. To je još jedna razlika između njenog vremena i vremena njene majke. Njena majka nije pričala o neuspehu; Ladalinin život ispunjen je belezima povlačenja i poraza.

Ostali su, izgleda, bili obuzeti svojim mislima. Tri poglavara i dve Mudre. To je sve što je ostalo od Saveta dvadeset dvoje. Vetrovi s visoravni provlačili su se ispod šatorskih krila i hladili joj leđa. Tamav je poslednji stigao. Izgleda staro koliko se ona oseća. Lice mu je puno ožiljaka, a levo oko je izgubio u boju. Seo je na kamen. Aijeli više ne nose ćilime niti jastuke. Samo najosnovnije stvari mogu da se nose.

„Bela kula je pala“, kaza on. „Nema ni sat vremena kako su me izviđači obavestili o tome. Verujem njihovim saznanjima." Oduvek je bio neposredan, i dobar prijatelj njenog muža, koji je prošle godine poginuo.

„Onda je s njom nestala i naša poslednja nada“, kaza Takai, najmlađi poglavar. On je treći poglavar Mijagoma u tri godine.

„Nemoj tako da pričaš", kaza mu Ladalin. „Uvek ima nade."

„Potisnuli su nas sve do ovih prokletih planina", odgovori Takai. „Više nema Šijandi i Darina. Ostalo je samo pet klanova, a jedan od njih je skršen i raštrkan. Poraženi smo, Ladalin."

Tamav uzdahnu. Da im je manje godina i da su vremena drugačija, položila bi bračni venac pred njegove noge. Njenom klanu potreban je poglavar. Njen sin i dalje želi da postane poglavar, ali pošto su Seanšani skoro osvojili Ruidean, klanovi nisu sigurni kako da biraju nove vođe.

„Moramo da se povučemo u Trostruku zemlju", javi se Mora svojim tihim majčinskim glasom, „i da potražimo pokajanje za svoje grehe."

„Kakve grehe?", prasnu Takai.

„Zmaj je želeo mir", odgovori ona.

„Zmaj nas je ostavio!", odbrusi Takai. „Odbijam da poštujem uspomenu na čoveka kojeg su moji praoci jedva poznavali. Mi se nismo zavetovali da ćemo poštovati njegov glupi sporazum. Mi..."

„Mir, Takai", kaza Džoršem. Poslednji od tri poglavara klanova bio je oniži čovek orlujskog lica, u čijim je venama teklo nešto andorske krvi od njegovog praoca. „Sada je Trostruka zemlja naša jedina nada. Rat protiv Gavranova je izgubljen."

Šatorom je zavladao muk.

„Rekli su da će nas progoniti", odgovori mu Takai. „Kada su zahtevali da se predamo, upozorili su nas protiv povlačenja. To dobro znaš. Kazali su da će uništiti svako mesto gde se tri Aijela sakupe."

„Nećemo se predati", odlučno kaza Ladalin. Istini za volju, odlučnije nego što se osećala.

„Ako bismo se predali, postali bismo gai'šaini", primeti Tamav. Tu reč koriste da označe ljude bez časti, mada je Ladalinina majka nije tako upotrebljavala. „Ladalin, šta ti savetuješ?"

Ostalo četvoro je pogleda. Ona je od Zmajeve loze, jedna od poslednjih koji su još u životu. Ostale tri loze su zatrte.

„Ako postanemo seanšanski robovi, Aijeli će prestati da postoje kao narod", odgovori ona. „Ne možemo da pobedimo, te stoga moramo da se povučemo. Vratićemo se u Trostruku zemlju i povratiti snagu. Možda će naša deca voditi bitku koju mi ne možemo."

Opet muk. Svi oni znaju da su njene reči u najboljem slučaju blagonaklone. Nakon decenija ratovanja, jedva da je ostao delić Aijela naspram onoga koliko ih je nekada bilo.

Seanšanski usmerivači bili su surovo delotvorni. Premda Mudre i Zmajokrvni koriste Jednu moć u bici, to nije dovoljno. Oni prokleti a’dami! Svaki aijelski usmerivač kog zarobe s vremenom biva okrenut protiv njih.

Prava prekretnica u ratu bio je ulazak drugih naroda. Nakon toga, Seanšani su bili u prilici da pokore mokrozemske narode i proberu usmerivače iz njihovih redova. Gavranovi su postali nezaustavljivi; sada kada je Tar Valon pao, sve države u mokrozemlju postale su seanšanski podanici. Samo se Crna kula i dalje bori, premda Aša’mani to čine u tajnosti, budući da je njihova tvrđava pala pre više godina.

Aijeli ne mogu da se bore u tajnosti. Nema časti u tome. Naravno, šta čast sada vredi? Nakon što su stotine hiljada izginule. Posle spaljivanja Kairhijena i gaženja Ilijana? Prošlo je dvadeset godina otkad su Seanšani preoteli andorske ratne naprave. Aijeli već decenijama hrle prema porazu; njihova tvrdoglavost je jedini razlog što su toliko istrajali.

„Sve je ovo njegova krivica", javi se Takai, i dalje naduren. „Kar’a’karn je mogao da nas povede u slavu, ali nas je napustio."

„Njegova krivica?", upita Ladalin, hvatajući - možda prvi put - zašto je ta izjava pogrešna. „Ne. Aijeli prihvataju odgovornost za svoje postupke. Ovo je naša krivica, a ne mog davnog praoca. Zaboravili smo ko smo. Nismo bez časti."

„Čast nam je oduzeta", odgovori Takai i uzdahnu ustajući. „Zmajev narod, nije nego. Šta vredi biti njegov narod? Legende kažu da smo iskovani da budemo koplje, da nas je Trostruka zemlja prekovala. On nas je iskoristio, pa odbacio. Šta će odbačeno koplje da radi, nego da pođe u rat?“

Zaista, šta?, pomislila je Ladalin. Zmaj je zahtevao mir, misleći da će to doneti sreću Aijelima. Ali kako da oni budu srećni, kada su oni Seanšani - Svetlost ih proklela - u zemlji? Duboka je njena mržnja prema zavojevačima.

Možda je upravo ta mržnja uništila Aijele. Slušala je kako vetar zavija dok je Takai ljutito izlazio iz šatora. Aijeli će se ujutru vratiti u Trostruku zemlju. Izgleda da će mir morati da im bude nametnut, ako već nisu u stanju da ga sami prihvate.

Avijenda još jednom koraknu napred. Skoro da je stigla do samog središta stubova i iverje svetlosti svetlucalo je oko nje. Suze su joj sada tekle niz lice. Osećala se kao dete. Biti Ladalin palo joj je gore od ostalih, jer je Avijenda u njoj videla naznake pravih aijelskih običaja, ali iskvarenih toliko da je to delovalo kao izrugivanje. Ta žena je razmišljala o ratu i dovodila ga u vezu sa čašću, ali nije razumela šta je zapravo čast. Nema gai'šaina? Povlačenje? Toh se ni u jednom trenutku nije spomenuo. To je bila bitka u potpunosti lišena svrhe ili razuma.

Zašto se bore? Za Ladalin je to bilo zbog mržnje prema Seanšanima. Rat se vodi zato što se rat oduvek vodio.

Kako? Kako se to Aijelima dogodilo?

Avijenda zakorači napred.

Ona je Onkala, Devica koplja. S vremenom će se odreći koplja i udati, baš kao njena majka i majka njene majke pre nje. Ali sada je vreme za borbu.

Koračala je kaemlinskim ulicama, a njena skorosestra nosila je Zmajev barjak kako bi obznanila njenu lozu. Pored Onkale je bio čovek zbog kojeg će se verovatno odreći svojih kopalja. Hejal, Zorotrkač, ubio je više Seanšana od bilo koga iz svog društva i time stekao veliki đi. Prošle godine mu je dopušteno da putuje u Ruidean i postane poglavar klana.

Ruidean. Taj grad opsedaju Seanšani. Onkala se podrugljivo isceri. Seanšani ne znaju za čast. Rečeno im je da je Ruidean mesto kojim vlada mir. Aijeli ne napadaju palatu u Ebou Daru. Seanšani ne bi trebalo da napadaju Ruidean.

Oni su gušteri. Izluđujuće je to što se i nakon decenija ratovanja bojni redovi gotovo nisu ni pomerili u odnosu na vreme pošto je njen praotac pošao u Šajol Gul.

Nju i Hejala pratilo je dve hiljade kopalja, koji su služili kao počasna straža. Kraljica Talana ih je očekivala, tako da su bele dveri andorskog dvora bile otvorene. Hejal mahnu da pedeset unapred odabranih kopalja pođe s njima kroz lepe hodnike. Dvor je odisao bogatstvom. Onkali su svaka tapiserija, svaka vaza i svaki zlatni ram bih kao uvreda. Četrdeset godina ratovanja, a Andor nije ni taknut. Bezbedan je i uživa u zaštiti koju mu pruža aijelska odbrana.

Pa, Andor će videti. Aijeli su od borbe postali još snažniji. Nekada je njihova snaga bila legendarna. Sada je veća! Kada Aijeli budu uništili Seanšane, čitav svet će videti šta su Aijeli naučili. Mokrozemski vladari će priželjkivati da su bili velikodušniji.

Vrata prestone dvorane bila su otvorena; Onkala i Hejal uđoše, ostavljajući pratnju za sobom. I tu se vijorio Zmajev barjak, kao podsetnik da andorska kraljevska loza takođe potiče od Kar’a’karna. Bio je to još jedan razlog da ih Onkala mrzi. Andorsko plemstvo smatra sebe ravnim njoj.

Kraljica Talana bila je sredovečna žena tamnoriđe guste kose. Nije bila preterano lepa, ali beše veoma dostojanstvena i kraljevskog držanja. Tiho je razgovarala s nekim svojim savetnikom, pa je mahnula Aijelima da sačekaju. Bila je to namerna uvreda. Onkala je ključala u sebi.

Naposletku, pozvaše ih da stupe pred Lavlji presto. Talanin brat, njen branilac, stajao je iza nje u svojoj dvorskoj odeći - u prsluku i kaputu - i sa šakom na balčaku. Onkala bi mogla da ga ubije bez po muke.

„Ah“, kaza kraljica Talana. „Opet Taardad Aijeli. Onkala, još nosiš koplje?"

Onkala prekrsti ruke, ali ništa ne reče. Ona dobro zna da ne ume s ljudima. Kada otvori usta, prečesto uvredi. Bolje je da pusti poglavara njenog klana da prvi govori.

„Pretpostavljam da ste opet došh da molite za pomoć“, reče Talana.

Hejal pocrvene, a Onkala požele - samo na trenutak - da nije ostavila svoje koplje napolju.

„Imamo nešto za tebe“, reče joj Hejal, pa izvadi kožnu torbicu i pruži je jednom od kraljičinih gardista. Čovek je otvori i pregleda papire u njoj. Još jedna uvreda. Zar baš moraju da se prema njima ponašaju kao da su ubice? Onkala ne voli kraljicu, to je istina, ali njena i Talanina porodica zakleti su saveznici zbog njihovih pramajki, koje su bile prvosestre.

Vojnik pruži hartije kraljici. Talana ih pregleda, a na licu joj se vide kako postaje zabrinuta i zamišljena.

Talana se brinula zbog Seanšana, baš kao većina vladara koji žive u Zmajevom miru. Umeće i veštine Gavranskog carstva u koriščenju Jedne moći sve više raste. Aijeli ih za sada zauzdavaju, ali šta će se desiti ako Seanšani pobede? Hoće li poštovati svoje zavete?

Koliko se Seanšanima može verovati? Tokom poslednje decenije Hejalovi zastupnici mnogo su vremena proveli podmećući upravo to pitanje u velike svetske dvorove. On je mudar čovek. Čak i pre nego što je postao poglavar, shvatio je da Aijeli ne mogu sami da pobede u ovom ratu. Potrebni su im ti meki mokrozemci.

I to je poslednji i glavni razlog što ih Onkala mrzi.

„Odakle vam ovo?“, upita Talana.

„Sa seanšanskog dvora“, odgovori Hejal. „Nije trebalo da napadnu Ruidean. Čast nam sada dozvoljava da uzvratimo istom merom - mada je naš napad bio izvršen u potaji, kako bismo im uzeli te hartije. Odavno sam sumnjao gde se nalaze, ali me je samo moja čast zauzdavala od toga da ne upadnem u seanšanski sveti dvor.“

Talanino lice se okameni. „Siguran si da su ove hartije verodostojne?"

„Zar dovodiš u pitanje moju reč?“, upita Hejal.

Kraljica Talana odmahnu glavom, delujući uznemireno. Ona zna da Aijeli ne lažu.

„Bili smo strpljivi s tobom", kaza joj Hejal. „Došli smo da ti objasnimo šta će se dogoditi ako nam ne pođe za rukom da suzbijemo Seanšane."

„Zmajev mir...“

„Šta je njih briga za Zmaja?“, prekide je Hejal. „Oni su zavojevači koji su njega prisilili da se pokloni njihovoj carici. Smatra se da je ona iznad njega. Oni neće održati reč datu nižem od sebe.“

Kraljica Talana opet spusti pogled. Ti spisi su seanšanski planovi za napad na Andor, sve sa do pojedinosti razrađenim pripremama za ubistvo kraljice. Ispod toga su slični planovi za vladare Tira, Dve Reke i Ilijana.

„Potrebno mi je vreme da bih ovo razmotrila sa svojim savetnicima“, reče Talana.

Naša je, pomislila je Onkala i nasmešila se. Onkala je već znala šta će kraljica odgovoriti. Muka je bila naterati je da razmotri taj postupak.

Hejal klimnu i njih dvoje odoše. Onkala je morala da se suzdržava da ne ispusti pobednički poklič. Ako Andor stupi u rat, stupiće i druge države, naročito one u Paktu grifona i Sunčevom dvoru. One se ugledaju na andorsku kraljicu koliko se drugi aijelski klanovi ugledaju na Onkalu. Krv Randa al’Tora nosi veliku težinu.

„Je li ovo u redu?“, upita Hejal dok su hodali, a njihova koplja išla oko njih da bi sprečavala prisluškivanje.

Onkala se lecnu. „Ti si to pripremio."

On klimnu, mršteći se.

Ništa što su kazali kraljici nije bila neistina. Njihova čast nije ukaljana. Međutim, Hejal jeste izostavio jedan list hartije, koji su otkrili među ostalima. Na tom listu je bilo objašnjeno da su oni drugi listovi zapravo rezervni planovi.

Opisi andorskih vojnih snaga, predloži kako da se kapije i zmajevi koriste u napadu na Kaemlin, pa čak i priprema za ubistvo kraljice Talane - sve je to predviđeno samo za slučaj da Andor uđe u rat. To je bilo proučavanje mogućeg neprijatelja, a ne pravi plan za napad.

To je doslovce isto. Seanšani su zmije. S vremenom će osvojiti Andor, a Aijeli tada možda neće moći da pomognu. Ako ovaj rat pođe po zlu, njen narod će otići u Trostruku zemlju i ostaviti glupe mokrozemce da budu osvojeni. Seanšanima će biti nemoguće da se bore protiv Aijela u njihovoj domovini.

Daleko je bolje da kraljica Talama sada uđe u rat. Za njeno dobro najbolje je da nikada ne vidi taj preostali list hartije.

„Gotovo je“, kaza Hejal. „Više nema prostora za preispitivanje."

Onkala klimnu. Seanšani će pasti, a Aijeli će zauzeti mesto koje im pripada. U njenim venama teče krv Ponovorođenog Zmaja. Ona zaslužuje da vlada.

Na kraju svega ovoga neće se uzdići Gavransko carstvo - već Zmajevo carstvo.

„Ne želim da nastavim", reče Avijenda praznoj staklenoj šumi.

Lahor je zamro. Njenu primedbu je dočekao muk. Suzama je raskvasila prašinu pokraj svojih nogu kao kapima kiše.

„To... stvorenje nije znalo za čast", reče ona. „Upropastila nas je."

Najgori deo svega toga bilo je to što je ta žena - Onkala - razmišljala o majci svoje majke. Svojoj pramajci. U Onkalinoj glavi jedno lice beše povezano s tom rečju. Avijenda ga je prepoznala.

Prepoznala je sebe.

Stiskajući zube i zatvarajući oči, ona kroči u samo središte blistavih stubova.

Ona je Padra, kći Ponovorođenog Zmaja, ponosna Devica koplja. Posmatrajući ostale kako beže kroz kapiju, istrgnu svoje oružje iz vrata umirućeg Seanšana.

Svetlost proklela onu koja je Seanšane naučila Putovanju, pomislila je Padra. Bez obzira na to što im tkanja baš i nisu skladna.

Ubeđena je da niko živi ne razume Jednu moć kao ona i njena braća i sestra. Još od malih nogu mogla je da vidi tkanja, a isto je važilo i za njenu braću i sestru. Njima je to bilo prirodno, dok svi ostali koji usmeravaju u poređenju s time deluju nezgrapno.

Ona dobro pazi da ne priča o tome. Aes Sedai i Mudre ne vole da ih niko podseća na njihove nedostatke. Ali to je svejedno istina.

Padra se pridruži svojim kopljosestrama. Jedna od njih ležala je mrtva na travi. Padra je žalila za njom. Tara, od Taardad Aijela. Biće upamćena. Ali čast je njihova, jer su ubili osam seanšanskih vojnika.

Izatkala je kapiju - njoj je to brzo kao misao. Ona sve vreme drži Jednu moć, čak i dok spava. Nikada nije znala kako je to nemati taj utešni talas Moći u mislima. Drugi pričaju kako se boje da ih moć ne proždere, ali kako je to moguće? Saidar je deo nje, kao ruka ili noga. Kako čoveka da proždere sopstveno meso, kost i krv?

Kapija je vodila do aijelskog tabora u zemlji zvanoj Arad Doman. Tabor nije grad; Aijeli nemaju gradove. Ali to jeste veoma veliki tabor, koji se nije pomerio s mesta skoro čitavu deceniju. Padra je koračala, a Aijeli odeveni u kadin’sor ukazivali su joj poštovanje. Padra i njena braća i sestra, kao Zmajeva deca, postali su za Aijele... nešto.

Ne velmože - od tog pojma joj je muka. Ali ona je ipak nešto više od običnog algai’d’sisvaija. Poglavari klanova od nje i njene braće i sestre traže savete, a Mudre se posebno zanimanju za njih. Dopustili su joj da usmerava, iako nije jedna od njih. Ona ne može da prestane da usmerava isto kao što ne može prestati da diše.

Pustila je kopljosestre da idu svojim putem, a onda pošla pravo u Ronamov šator. Poglavar klana - Ruarkov sin - moraće da sasluša njen izveštaj. Ušla je i iznenadila se kada je videla da Ronam nije sam. Na ćilimu je sedela skupina ljudi - svi poglavari klanova. Njena braća i sestra takođe su bili prisutni.

„A, Padra", reče joj Ronam. „Vratila si se."

„Mogu da dođem neki drugi put, Roname", odgovori mu ona.

„Ne, potrebno je da budeš na ovom sastanku. Sedi i podeli sa mnom moj hlad."

Padra se nakloni zbog časti koju joj je ukazao, pa sede između Alarha i Džanduina, svoje braće. Premda su oni četvorke, uopšte ne liče jedno na drugo. Alarh je više povukao na njihovu mokrozemsku stranu, pa je imao tamnu kosu. Džanduin je bio plav i visok. Pored njega je sedela Marina, njihova sestra, sitne građe i okruglastog lica.

„Trebalo bi da izvestim", reče Padra Ronamu, „da je seanšanska izvidnica bila tamo gde smo i mislili da će biti. Napali smo ih."

Na to se začu nelagodan žamor.

„Nije protivno Zmajevom miru da oni uđu u Arad Doman“, kaza Tavalad, poglavar Gošijen Aijela.

„Niti je pogrešno da ih mi ubijemo zbog toga što su se previše približili, poglavaru", odgovori Padra. „Aijeli nisu vezani Zmajevim mirom. Ako Seanšani žele da stave glavu u torbu da bi osmotrili naš logor, onda im mora biti jasno da to jeste stavljanje glave u torbu."

Nekoliko ostalih - više nego što je ona očekivala - klimnu na tu njenu primedbu. Ona krajičkom oka pogleda Džanduina, a on izvi obrvu. Ona krišom diže dva prsta. Dva Seanšana izgubila su život od njenog koplja. Više bi volela da ih je zarobila, ali Seanšani ne zaslužuju da postanu gai'šaini. Takođe su očajni zarobljenici. Bolje je poštedeti ih sramote i pustiti ih da umru.

„Trebalo bi da razgovaramo o onome zbog čega smo došli", kaza Alalved, poglavar Tomanela Aijela. Padra ih brzo prebroja. Prisutno je svih jedanaest poglavara, uključujući i one koji su u krvnoj zavadi. Takav sastanak nije se održao godinama - još otkad ih je njen otac pripremao za Poslednju bitku.

„A zbog čega smo to došli?", upita jedan od ostalih.

Alalved odmahnu. „Koplja postaju nemirna. Aijeli nisu za to da se tove u plodnim zemljama i da seju useve. Mi smo ratnici."

„Zmaj je tražio mir", odgovori Talavad.

„Zmaj je od drugih tražio mir", reče Alalved. „Isključio je Aijele iz toga."

„To je istina", primeti Darvin, poglavar Rejna.

„Zar ćemo opet početi da napadamo jedni druge nakon svih ovih godina mirovanja krvnih zavada?" tiho upita Ronam. On je izvrstan poglavar klana, baš kao što je Ruark bio. Mudar je, ali ne boji se bitke.

„Čemu bi to služilo?", upita Šedren, poglavar Darina Aijela.

Ostali klimnuše. Ali to je ukazivalo na veću muku, o kojoj je njena majka često pričala. Šta znači biti Aijel sada kada je njihova dužnost prema prošlosti ispunjena i njihov toh kao naroda iskupljen?

„Koliko dugo možemo da čekamo", kaza Alalved, „znajući da oni svojim narukvicama drže Aijelke u zatočeništvu? Prošle su godine, a oni i dalje odbijaju sve ponude da ih otkupimo ili da im damo nešto u zamenu! Na našu uljudnost odgovaraju drskošću i uvredama."

„Mi nismo rođeni za moljakanje", reče ostareli Bruan. „Aijeli će ubrzo postati mokrozemci odgojeni na mleku."

Svi klimnuše na njegove reči. Mudri Bruan je preživeo Poslednju bitku.

„Kad bi samo seanšanska carica..." Ronam odmahnu glavom, a ona je znala šta je hteo da kaže. Ronamov otac je staru caricu, koja je vladala u vreme Poslednje bitke, smatrao časnom ženom. Priča se da je s njom skoro postignut dogovor. Ali mnogo je godina prošlo od njene vladavine.

„Bez obzira na sve to“, nastavi Ronam, „koplja se sukobljavaju; naši ljudi se bore kada se sastanu. To nam je u prirodi. Ako Seanšani neće da poslušaju razum, kakvog razloga mi imamo da ih ostavimo na miru?“

„Ovaj Zmajev mir svejedno neće potrajati", reče Alalved. „Čarke između država su uobičajene, mada niko ne priča o njima. Kar’a’karn je tražio da mu vladari daju reč, ali nema nikoga da ih natera da to poštuju. Mnogim mokrozemcima ne može se verovati da će održati reč, pa se bojim da će ih Seanšani progutati dok se oni glože.“

Mnogi na to zaklimaše. Samo Darvin i Talavad nisu delovali ubeđeno u to.

Padri zastade dah. Znali su da se ovo bliži. Čarke sa Seanšanima, nemir u klanovima. Sanjala je o tom danu, ali ga se i pribojavala. Njena majka je zadobila veliki đi u bici. Padra je imala veoma malo prilika da se pokaže.

Rat sa Seanšanima... pomisao na to ju je sokolila. Ali to će takođe značiti mnogo mrtvih.

„Šta kažu Zmajeva deca?“, upita Ronam gledajući njih četvoro.

Još joj deluje čudno što se te starešine ugledaju na nju. Dodirnu saidar, udobno smešten u pozadinu njenog uma, pa povuče snagu iz njega. Šta bi radila da njega nema?

„Ja kažem da moramo osloboditi naše koji su u seanšanskom zatočeništvu", reče Marina. Ona se obučava da postane Mudra.

Alarh je delovao kolebljivo, pa je na tren pogledao Džanduina. Alarh često postupa u skladu s bratovljevim mišljenjem.

„Aijeli moraju da imaju svrhu", reče Džanduin klimajući glavom. „Ovako smo beskorisni, a nismo obećali da nećemo napadati. To što smo ovoliko čekali dokaz je našeg strpljenja i poštovanja prema mom ocu."

Svi poglede upreše u Padru. „Oni su naši neprijatelji", kaza ona.

Jedan po jedan, ljudi u šatoru klimnuše. Činilo se da je to prejednostavan događaj da okonča godine čekanja.

„Idite svojim klanovima." Ronam ustade. „Pripremite ih.“

Padra ostade da sedi dok su se drugi pozdravljali, neki krajnje ozbiljno, a drugi uzbuđeno. Sedamnaest godina je predugo da Aijeli budu bez bitke.

Ubrzo je u šatoru ostala samo Padra. Čekala je, zureći u čilim pred sobom. Rat. Uzbuđena je, ali jednim delom i ozbiljna. Osećala se kao da je uputila klanove stazom koja će ih zanavek promeniti.

„Padra?" začu se glas.

Ona se okrenu i vide Ronama kako stoji na ulazu u šator. Ona pocrvene i ustade. Mada je deset godina stariji od nje, veoma je zgodan. Naravno, ona se nikada neće odreći koplja, ali kada bi se odrekla...

„Deluješ zabrinuto", reče joj on.

„Samo sam razmišljala."

„O Seanšanima?"

„O svom ocu", odgovori ona.

„Ah." Ronam klimnu. „Sećam se kada je prvi put došao u uporište. Bio sam veoma mlad."

„Kakav si utisak stekao o njemu?"

„Bio je veoma zadivljujući čovek", odgovori Ronam.

„Ništa drugo?"

On odmahnu glavom. „Žao mi je, Padra, ali nisam proveo mnogo vremena u njegovom društvu. Moj put me je odveo drugde. Ja... doduše, čuo sam neke stvari od svog oca."

Ona naheri glavu.

Ronam se okrenu i pogleda kroz raskrivljeni ulaz u šator, prema zelenoj travi koja se prostirala ispred njega. „Moj otac je Randa al’Tora smatrao pametnim čovekom i velikim vođom, ali nekim ko zapravo nije znao šta da radi sa Aijelima. Sećam se kako je govorio da Kar’a’karn nije delovao kao jedan od nas kada je bio s nama. Kao da se zbog nas osećao nelagodno." Ronam odmahnu glavom. „Svi ostali su podnamireni, ali Aijeli su prepušteni samima sebi."

„Neki kažu da je trebalo da se vratimo u Trostruku zemlju", primeti ona.

„Ne“, reče joj Ronam. „Ne, to bi nas uništilo. Naši očevi nisu znali ništa o parnim konjima ili zmajskim cevima. Kad bi se Aijeli vratili u Pustaru, postali bismo nebitni. Svet bi nas mimoišao, a mi bismo nestali kao narod."

„Ali rat?", upita Padra. „Je li to ispravno?"

„Ne znam", tiho odgovori Ronam. „Mi smo Aijeli. To je ono što znamo."

Padra klimnu, osećajući se samouverenije.

Aijeli opet kreću u rat. I biće mnogo časti.

Avijenda trepnu. Nebo je bilo mračno.

Iznurena je. Um joj je iscrpljen, a srce otvoreno - i kao da sa svakim otkucajem snaga lipti iz njega. Sela je posred stubova, u kojima je sjaj zamirao. Njena... deca. Pamtila je njihova lica iz svoje prve posete Ruideanu. Ovo nije videla. Ili se makar toga ne seća.

„Je li to suđeno?", upita ona. „Možemo li to da promenimo?"

Naravno, nije bilo odgovora.

Suze su joj presahle. Kako čovek da se ponaša kada vidi potpuno uništenje - ne, potpunu propast - svog naroda? Svaki korak je delovao razumno ljudima koji su ga činih. Ali svaki je Aijele vodio sve bliže njihovom kraju.

Da li bi iko trebalo da ima tako strašne vizije? Volela bi da se nije vratila u šumu stubova. Je li ona kriva za to što će se dogoditi? Upravo će njena loza osuditi njen narod na propadanje.

Ovo nije nalik događajima koje je videla dok je prolazila kroz prstenove prilikom svoje prve posete Ruideanu. Ono su bile mogućnosti. Vizije koje su joj se danas ukazale delovale su stvarnije. Bila je skoro sigurna da to što je iskusila nije bila samo jedna od mnogih mogućnosti. To što je videla, dogodiće se. Korak po korak, čast će iščiliti iz njenog naroda. Korak po korak, Aijeli će od gordih postati bedni.

Mora da ima još nešto. Besno ustade i zakorači. Ništa se nije dogodilo. Otišla je sve do ruba stubova, pa se ljutito okrenula.

„Pokažite mi još“, zatraži. „Pokažite mi šta sam to učinila da ovo izazovem! Moja loza će nam doneti propast! Šta je moja uloga u tome?“

Opet zađe među stubove.

Ništa. Delovali su mrtvo. Pruži ruku i dodirnu jedan, ali nije bilo života. Nije bilo brujanja ni osećaja Moći. Sklopi oči, tako da istisnu još po jednu suzu iz njihovih krajičaka. Suze joj skliznuše niz lice, ostavljajući joj hladne i vlažne crte na obrazima.

„Mogu li to da promenim?“, upita.

Sve i da ne mogu, pomislila je, da li će me to sprečiti da pokušavam?

Odgovor na to je jednostavan. Ne. Ona ne može da živi a da ne preduzme nešto kako bi izmenila tu sudbinu. Došla je u Ruidean tražeći znanje. Pa, dobila ga je. Više nego što je želela.

Ona otvori oči i stisnu zube. Aijeli preuzimaju odgovornost. Aijeli se bore. Aijeli se zalažu za čast. Ako je ona jedina koja zna kakvi ih užasi čekaju u budućnosti, onda je njena dužnost - kao Mudre - da dela. Ona će spasti svoj narod.

Izašla je iz šume stubova, pa potrčala. Mora da se vrati i da razgovara sa ostalim Mudrima. Ali najpre joj je potrebna tišina Trostruke zemlje. Vreme da razmisli.