Tornjevi ponoći

26 Pregovori

Perin je na Koraku izjahao iz logora, na čelu velike vojske. Nisu razvili barjak s vučjom glavom. Koliko on zna, njegovo naređenje da se te stvari spale izvršeno je u potpunosti. Sada nije toliko siguran da je doneo pravu odluku.

U vazduhu se osećao nekakav čudan miris. Ustajalost. Kao soba koja je godinama bila zatvorena. Korak je kaskao Džehanskim putem. Grejdi i Niejld jahali su Perinu s leve i s desne strane, a u mirisu im se osećao polet.

„Niejlde, jesi li siguran da si spreman?", upita ga Perin vodeći vojsku ka jugoistoku.

„Snaga mi se u potpunosti vratila, milostivi", odgovori Niejld. „U svakom slučaju, dovoljno sam zdrav i prav da ubijem neke Bele plaštove. Oduvek sam želeo da mi se ukaže ta prilika."

„Samo budala traži priliku da ubija", odvrati Perin.

„Ovaj, da, milostivi", kaza Niejld. „Mada, možda bi trebalo da pomenem..."

„Nema potrebe da se priča o tome", prekinu ga Grejdi.

„O čemu?", upita Perin.

Stariji čovek duboko udahnu. „Jutros smo pokušali da otvorimo kapiju kako bismo kroz nju poslali neke izbeglice, ali nije mi uspelo. To se desilo još jednom pre toga. Tkanja su se raspala i rastočila."

Perin se namršti. „Ostala tkanja rade kako treba?"

„Rade", smesta odgovori Niejld.

„Kao što rekoh, milostivi", kaza Grejdi, „siguran sam da će proraditi kada sledeći put budemo pokušali. Samo nemamo dovoljno vežbe."

Nije verovatno da će im biti potrebno Putovanje kako bi se povukli iz te bitke - ne kada imaju na raspolaganju dva Aša'mana i tako veliku vojsku. Ali i dalje onespokojava to što su ostali bez te mogućnosti. Bolje da se to ne dogodi i sa ostalim tkanjima. On se oslanja na Grejdija i Niejlda da ometu i poremete prvi juriš Belih plaštova.

Možda bi trebalo da se povučemo, pomislio je Perin, ali smesta je potisnuo tu misao. Nije mu se dopalo to što je morao tako da odluči. Smuči mu se čim pomisli na to da će ljudi ratovati protiv ljudi, kada je Mračni njihov pravi neprijatelj. Ali primoran je na to.

Nastavili su, a čekić mu je visio provučen kroz petlju za pojasom. Skakač je nagovestio da se čekić ne razlikuje od sekire. Za jednog vuka, sva oružja su ista.

Majenska Krilata straža jahala je pored njega, a njihovi u crveno obojeni oklopni prsnici blistali su tako da su svi oni delovali skladno kao jastrebovi spremni da se okome na plen. Alijandrini vojnici, odlučni i rešeni, jahali su iza njih, kao lavina koja će se svakog trenutka obrušiti na nekoga. Dvorečanske lukonoše, kao hrastove mladice, bili su gipki ali stameni. Aijeli, kao guje sa čeličnim zubima. Mudre su ih nevoljno pratile, poput kolebljivih i nepredvidljivih gromonosnih oblaka. Nije znao hoće li se one boriti u njegovo ime.

Ostatak njegove vojske bio je daleko manje zadivljujući. Na hiljade ljudi raznolikog iskustva i godina - neki su bili najamnici, neki izbeglice iz Maldena, a bilo je i žena koje su videle Device i Ča Faile, pa uporno zahtevale da se obučavaju rame uz rame s muškarcima. Perin ih nije sprečio u tome. Poslednja bitka se bliži. Ko je on da zabranjuje da se obučavaju oni koji žele da se bore?

Jeste razmišljao da zabrani Faili da danas pođe s njim, ali dobro je znao kako bi to ispalo. Umesto toga ju je postavio u pozadinu, tako da je okružuju Mudre i Ča Faile, u društvu Aes Sedai.

Perin čvršće stisnu uzde, slušajući bat stopala. Vrlo mali broj izbeglica ima oklope. Arganda ih je nazvao lakom pešadijom. Perin je za njih imao drugi naziv: nevini sa sečivima. Zašto ga oni slede? Zar ne vide da će prvi izginuti?

Oni mu veruju. Svetlost ih spalila sve do jednog, svi mu veruju! On spusti šaku na čekić, osećajući vlagu u vazduhu, izmešanu s mirisima straha i uzbuđenja. Grmljavina kopita i koraka podsetila ga je na tmurno nebo. Grmljavina bez munja. Munje bez gromova.

Bojno polje prostiralo se ispred njega - široka zelena poljana na čijem su suprotnom kraju bili raspoređeni vojnici u belom. Ta vojska Belih plaštova nosila je srebrne oklopne prsnike uglačane do savršenstva, a njihove dolame i plaštovi bili su čisti i beli. Ta travnata ravnica je dobro mesto za bitku - ali bi takođe bila dobro mesto da se poseju usevi.

Da bi razumeo neku stvar, moraš da razumeš njene delove i njenu svrhu.

Šta je bila svrha njegove ratne sekire? Da ubija. Zato je i napravljena. Jedino tome je i mogla da služi.

Ali čekić je nešto drugo.

Perin oštro zauzda Koraka. Zaustaviše se i Aša'mani pored njega, pa čitava vojna povorka poče da usporava i da se zaustavlja. Odredi su se pribijali kako su usporavali, a vika i naredbe dođoše umesto bata koraka.

Nije bilo ni daška vetra, a nebo je bilo tmurno i sumorno. Od prašine u vazduhu i smrada ljudi koji su se znojili u svojim oklopima nije osećao miris trave, niti miris drveća u daljini. Konji su rzali, a neki i pasli. Drugi su poigravali, osećajući napetost svojih jahača.

„Milostivi?", upita Grejdi. „Šta je bilo?"

Vojska Belih plaštova već je bila na položaju, predvođena konjanicima koji su se rasporedili u oštar klin. Čekali su, uzdignutih kopalja, spremni da ih spuste i proliju krv.

„Sekira samo ubija", reče Perin. „Ali čekić može i da stvara i da ubija. U tome je razlika."

To mu je odjednom imalo smisla. Zato je morao da odbaci sekiru. Može odabrati da ne ubija. Neće dozvoliti da ga nateraju u to.

Okrenu se Gaulu, koji je s nekoliko Devica stajao nedaleko odatle. „Hoću da se Aes Sedai i Mudre smesta stvore ovde." Perin se pokoleba. „Naredi Aes Sedai, ali zamoli Mudre. Naredi i Dvorečanima da dođu."

Gaul klimnu i otrča da učini kako mu je rečeno. Perin se okrenu Belim plaštovima. Upkos svim svojim manama, Beli plaštovi sebe smatraju časnim ljudima. Neće napasti sve dok Perin ne bude na položaju.

Skupina Mudrih i Aes Sedai pridruži mu se na čelu vojske. Primetio je da je i Faila dojahala s njima. Pa, jeste joj rekao da se ne odvaja od njih. Pruži joj ruku, pozivajući je da mu priđe. Dvorečani mu priđoše s boka.

„Gaul je kazao da si bio veoma učtiv", obrati se Edara Perinu. „To znači da od nas želiš nešto što mi nećemo želeti da učinimo."

Perin se nasmeši. „Želim da mi pomognete da sprečim ovu bitku."

„Ne želiš da plešeš kopljima?", upita Edara. „Čula sam za neke stvari koje su ti ljudi u belom učinili u mokrozemlju. Mislim da oni nose belo da bi sakrili mrak u sebi."

„Zbunjeni su", odgovori Perin. „Pa, i više od toga. Svetlosti mi, dovode me do spaljenog ludila. Ali ne bi trebalo da se borimo protiv njih - zato što se Poslednja bitka sve više bliži. Ako se budemo svađali između sebe, Mračni će nas poraziti."

Edara se nasmeja. „Volela bih da vidim nekoga da to kaže Šaidoima, Perine Ajbara. Ili, bolje reći, volela bih da vidim da je to neko tebi predložio dok je tvoja žena još bila u njihovim rukama!"

„Pa, Šaidoi su tražili da ih neko pobije", odgovori. „Ali ne znam baš da li isto to važi i za ove Bele plaštove. Možda im je samo potrebna dobra bitka. Hoću da ti i Aes Sedai raspalite po tlu ispred njihove vojske."

„Tražiš nešto što ne bi trebalo da tražiš, Ajbara", prekori ga Seonid. „Mi nećemo uzeti učešća u tvojoj bici." Sićušna Zelena pogleda ga pravo u oči, glasa britkog a reči šturih.

„Nećete uzeti učešća u bici", primeti Perin, „jer ćete sprečavati da do nje i dođe."

Seonid se namršti. „Bojim se da bi to u ovom slučaju bilo jedno te isto. Ako napadnemo zemlju, znači da Jednu moć koristimo kao oružje. Mogli bismo da povredimo one ljude. Žao mi je."

Perin stisnu zube, ali nije ih primoravao. Mudre i Aša'mani verovatno će biti sasvim dovoljni. Okrenu se da pogleda Dvorečane. „Tame, reci ljudima da nategnu tetive i budu spremni da streljaju."

Tam klimnu, pa posla jednog glasnika s tom naredbom. Dvorečani se razvrstaše. To je van dometa većine lukova, ali ako se dvorečanski dugi luk dobro nategne, može da dobaci toliko.

Perin klimnu Mudrima, a onda pokaza Aša'mane. Pre nego što bilo šta drugo stiže da se kaže, tle ispred Belih plaštova diže se u vazduh. Livada se zatrese, a zemlja rasprsnu na sve strane. Grejdi i Niejld poteraše konje napred.

Konji Belih plaštova propeše se, a ljudi zavikaše od straha. Jedan mali odred na samom čelu njihove vojske sve to kao da nimalo nije uznemirilo i ljudi u njemu su obuzdavali svoje konje. To su sigurno vođe. I zaista, Perinove oči razaznaše gospodara kapetana zapovednika među njima.

Zemlja opet polete u vazduh, pa se rasprsnu i pade u novonastali rov. Mudre su na licima nosile usredsređenost koja prati usmeravanje.

„Može li jedan od vas dvojice da mi osnaži glas?", upita Perin.

„Mogu ja", javi se Grejdi. „Jednom sam video M'hejla kako to radi."

„Dobro", kaza Perin, okrećući se da pogleda Tama. „Kada prestanu sa usmeravanjem, reci ljudima da jedno dva puta odapnu strele. Neka pokušaju da pogode onaj rov."

Nekoliko trenutaka kasnije, praskanje i grmljavina se završiše. Dvorečani nategnuše lukove i pustiše ih. Debele strele poleteše u vazduh u luku, ubrzo se zarivajući u rov, načičkane jedna uz drugu. Perin je gledao vojsku Belih plaštova. Bojni red im se poremetio i stajali su u potpunoj pometnji.

Zveket oklopa praćen topotom kopita obznanio je Argandin dolazak. Prvi kapetan Geldana nosio je kalpak sa čelenkom, streljajući pogledom ispod njega. „Lorde Ajbara, šta je bila svrha svega ovoga, ako mogu da pitam?" U mirisu mu se osećalo neprijateljstvo. „Upravo si odao našu prednost! Zaseda je mogla da pobije na hiljade njih i da rasprši njihov početni juriš."

„Da", odgovori Perin. Faila je i dalje jahala pored njega. „To i oni znaju. Pogledaj njihov bojni red, Arganda. Zabrinuti su. Beli plaštovi shvataju kroz šta moraju da prođu jurišajući na nas. Ako sam voljan da im uručim ovakvo upozorenje, šta li sve držim u rukavu?"

„Ali to su krajnje razmere onoga što mi možemo da izvedemo", kaza Faila.

„Oni to ne znaju." Perin se isceri. „Bilo bi glupo od nas da damo sve od sebe na jedno obično upozorenje."

Arganda zadrža jezik za zubima, mada je očigledno upravo to mislio. On je vojnik do srži. Sekira. Nema ništa loše u vezi s tim, ali Perin mora da bude čekić. Kada on upre prst, ljudi kakav je Arganda ubijaju.

„Grejdi", reče Perin. „Moj glas, molim te. Ne bi mi smetalo i da naša vojska može da čuje šta pričam."

„Mogu to da izvedem", kaza Grejdi.

Perin duboko udahnu, pa progovori. „Ja sam Perin Ajbara!", zatutnja njegov glas preko ravnice. „Prijatelj sam Ponovorođenog Zmaja i ovde sam na njegovu zapovest. Krenuo sam u Poslednju bitku. Gospodaru kapetane zapovedniče, ranije si tražio da se susretnem sa tobom pod tvojim uslovima - i ja sam došao. Tražim od tebe da časno odgovoriš na to i da se susretneš sa mnom, kako ja tražim. Ako si već rešen da me ubiješ pre nego što pođem protiv Senke, bar mi učini i daj mi još jednu priliku da sprečim da se danas prolije krv!"

Klimnu Grejdiju, a ovaj pusti tkanje. „Imamo li nekakav paviljon koji možemo da podignemo da bi se pod njim pregovaralo?"

„U logoru", odgovori Faila.

„Mogu da probam s kapijom", kaza Niejld, gladeći brkove, ili makar tanku dlaku na njegovom licu koju naziva brkovima, usukanu tako da bude šiljata na krajevima.

„Pokušaj."

On se usredsredi. Ništa se nije dogodilo. Mladić pocrvene kao bulka. „Ne radi. Ni Putovanje ni Lelujanje."

„Shvatam", kaza Perin. „Pa, hajde da pošaljemo nekog konjanika u logor. Trebalo bi da možemo da brzo dopremimo šator. Ne znam hoće li pristati da se sastanu s nama, ali hoću da budem spreman u slučaju da ipak pristanu. Dovedite i Berelajn i Alijandru, a možda i nekoga s pićem, stolicama i stolom iz mog šatora."

Odgovarajuća naređenja behu izdata i jedan Dvorečanin - Rob Solter - odjaha, a za njim potrčaše Device. Učinilo se da Beli plaštovi razmatraju njegov predlog. Dobro.

Arganda i većina ostalih raziđoše se da pronesu glas o onome šta se dešava, mada svakako nije bilo moguće da neko nije čuo Perinov proglas. Izgledalo je da svi rade upravo ono što bi i trebalo, pa je Perin mirno seo i čekao. Faila pritera konja do njegovog. U mirisu joj se osećala radoznalost. „Šta je bilo?", upita je Perin.

„Nešto se promenilo u vezi s tobom. Pokušavam da shvatim šta." „Odugovlačim", odgovori Perin. „Još nisam odlučio šta ću. Ali ne želim da pobijem one ljude. Ne još. Ne ako to ne budem baš morao."

„Mužu, oni neće ustuknuti", kaza mu Faila. „Već su doneli sud o tebi." „Videćemo", odgovori on, pa se zagleda u nebo, razmišljajući o neobičnom mirisu i činjenici da aša'manske kapije ne rade. Koljač vreba tim područjem u vučjem snu, a tu je i onaj stakleni zid. U vetru se oseća nešto veoma rđavo, a sva čula ga svrbe. Budi na oprezu. Budi spreman.

Čekić može i da ubija i da stvara. On još nije siguran u kakvim se okolnostima sada nalazi - i zato nema namere da udari dok mu to ne bude jasno.

Galad se nalazio na travnatoj ravnici koja je trebalo da bude bojno polje, sve vreme gledajući rov iskopan u zemlji i načičkan stotinama strela.

Bio je spreman za Aes Sedai. Jedna Aes Sedai ne može da povredi nikoga ako ona ili njen Zaštitnik nisu u opasnosti, pa je Galad izdao veoma određena uputstva svojim ljudima da ne napadaju - pa čak ni da se ne približavaju - Aes Sedai. Ako Deca ugledaju neku Aes Sedai, ima da zastanu i da im se blago naklone, okrećući svoje oružje dalje od njih. Ako njegovi ljudi jasno pokažu kako neće naškoditi Aes Sedai, onda će sestre biti beskorisne u bici.

Mnogi među Decom ne veruju u to. Priče o Trima zavetima nazivaju izmišljotinama. Ali nisu živeli u Beloj kuli. Galad ne voli većinu Aes Sedai i svakako im ne veruje, ali zna da njihovi zaveti imaju snagu.

Galadovi ljudi se gunđajući vratiše u bojni red. On diže durbin, prelazeći pogledom duž Ajbarinog prvog borbenog reda. Ljudi u crnim kaputima. Nekoliko Aijelki, uključujući jednu od onih koja je došla sa Ajbarom na njihov prvi sastanak. Nema sumnje da može da usmerava. On zamisli kako tle puca pod jurišom njegove vojske, bacajući konjicu u vazduh, dok drugi upadaju u rov a zadnji redovi zbunjeno staju i postaju lak plen za one duge lukove.

Bornhald dojaha do Galada. Po izrazu njegovog lica videlo se da je besan. „Nećemo valjda zaista na pregovore, zar ne?"

Galad spusti durbin. „Da. Mislim da hoćemo."

„Ali već smo se sastali s njim!", pobuni se Borhnald. „Kazao si da hoćeš da vidiš one njegove oči, kao dokaz da je on Nakot Senke, i video si ih. Šta ti je još potrebno?"

Bajar potera svog konja bliže njemu. U poslednje vreme često se ponaša kao Galadov telohranitelj, pa reče: „Moj gospodaru kapetane zapovedniče, njemu se ne može verovati."

Galad klimnu glavom, pokazujući rov ispred sebe. „Mogao je da nas uništi ovim napadom."

„Saglasan sam s Bajarom", reče Borhnald. „Hoće da te izvuče na čistinu, a onda da te ubije kako bi nam skršio duh."

Galad lagano klimnu glavom. „To je moguće." Okrenu se da pogleda lorda kapetana Harneša, koji je projahao blizu njega. „Ako poginem, hoću da preuzmeš zapovedništvo i narediš juriš. Napadni bez milosti; u tom slučaju, povlačim naređenje da se izbegavaju Aes Sedai. Ubijte svakoga ko izgleda kao da usmerava. Neka to bude na prvom mestu. Lako je moguće da zapravo ne razumemo šta se ovde događa."

„Ali ti svejedno ideš?", upita Bornhald.

„Da", odgovori Galad. Pustio je Bornhalda i Bajara da ga navedu na bitku, ali sada se pitao da nije možda bio ishitren. Jeste video one oči i saslušao svedočanstva svoje Dece, a i onih koji su jahali sa Ajbarom. Delovalo mu je očigledno da treba napasti.

Ali Ajbara jeste u pravu. On je došao da se susretne s Galadom kada se to tražilo od njega. Možda postoji način da se spreči krvoproliće. Galad ne veruje u to, ali ako postoji makar nekakva prilika za to, onda je odlaganje sukoba ispravno. Jednostavna stvar.

Borhnald nije delovao kao da mu je drago zbog toga. Njegov bes na čoveka koji mu je ubio oca razumljiv je, ali ne može se dopustiti da to vodi Decu. „Ti možeš da pođeš sa mnom", kaza Galad, pa mamuznu konja. „To važi i za tebe, Dete Bajare. Lordovi kapetani bi trebalo da ostanu, raštrkani među ljudstvom, kako bi se izbeglo da nas Ajbara ostavi bez ikakvog vođstva."

Harneš pozdravi. Bornhald nevoljno pođe pored Galada, kao i Bajar, čije su oči buktale od divljeg žara ravnog Bornhaldovom besu. I jedan i drugi pretrpeli su poraz i taj Perin Ajbara im je povredio dostojanstvo. Galad je sa sobom poveo i pedesetoro Dece da mu služe kao straža. Jahali su u stroju iza njega.

Dok su oni stigli, paviljon je već podignut. Ravan i jednostavan, sastojao se od četiri stuba između kojih beše rasprostrto smeđe-sivo platno. Pod njim su bili mali četvrtasti sto i dve stolice.

Kada se Galad približio, Ajbara je ustao od stola; taj krupni čovek danas je bio u zelenom kaputu i smeđim pantalonama - dobrog kroja i od valjane tkanine, ali ipak je i jedno i drugo bilo veoma jednostavno - a za pojasom mu je bio onaj čekić. Odeća je delovala nekako prizemno. Ne, to nije čovek s dvora, već čovek kom je mesto na poljima i u šumama. Šumar koji je postao velmoža.

Dvojica Dvorečana stajala su u zadnjem delu paviljona, s moćnim dvorečanskim dugim lukovima u rukama. Za njih se priča da su od starine slobodni i nezavisni seljaci i stočari; stamen soj. A odabrali su tog Perina Ajbaru da ih predvodi.

Galad je hodao prema paviljonu, a Bajar i Borhnald su mu se pridružili, mada je ostalih pedeset vojnika i dalje bilo u sedlima.

Za razliku od prethodnog sastanka, sada su bile prisutne Aes Sedai - i to tri, koliko je on mogao da vidi. Jedna niska Kairhijenjanka; vitka žena prijatnog izgleda u jednostavnoj haljini; zdepasta žena čije brojne sitne pletenice govore da je verovatno iz Tarabona. Stajale su u društvu nekih Aijelki sa šalovima, koje je čuvala šačica Devica koplja. Pa, ti Aijeli su donekle potvrda Ajbarine tvrdnje da ga je poslao Ponovorođeni Zmaj.

Galad nehajno spusti šaku na jabuku mača, gledajući ostale u paviljonu.

A onda se zaledi. Zapanjujuće prelepa žena stajala je iza Ajbarine stolice. Ne, ne prelepa već - zadivljujuća. Bujna crna kosa padala joj je niz vrat; činilo se kao da blista. Bila je u crvenoj haljini, dovoljno tankoj da naglasi njene obline i dovoljno dubokog izreza da istakne bujna nedra.

I te oči. Tako tamne, s dugim i prelepim trepavicama. Kao da ga nešto... privlači prema njima. Zašto ta žena nije došla prošli put?

„Deluješ iznenađeno", kaza Ajbara sedajući. Glas mu je bio grub. „Gospa Prva je ovde prisutna na zapovest gospodara Zmaja, baš kao ja. Zar nisi primetio zastavu Majena kako se vijori nad mojom vojskom?"

„Ja..." Galad odsečno zatvori usta, pa se pokloni toj ženi. Berelajn Sur Pendrag Peron? Za nju se pričalo da je neverovatna lepotica, ali priče joj nisu bile ravne. Galad otrgnu pogled od nje i natera sebe da sedne naspram Ajbare. Mora da se usredsredi na svog neprijatelja.

Te zlatne oči onespokojavajuće su baš kao što se sećao. Tako je čudno gledati u njih. Da, taj čovek ne može da bude ništa drugo nego Nakot Senke. Zašto tako mnogo ljudi sledi jedno takvo stvorenje? Zašto ona sledi to stvorenje?

„Hvala ti što si došao", reče Ajbara. „Naš poslednji sastanak bio je ishitren. Ovoga puta ćemo to uraditi kako treba. Trebalo bi da znaš da je ova žena pored mene Alijandra Marita Kigarin." Dakle, ta dostojanstvena žena tamne kose je kraljica Geldana. Naravno, sa svim nemirima koji se u poslednje vreme tamo odvijaju, verovatno ima desetak ljudi koji pokušavaju da prigrabe presto. Lepa je, ali u potpunosti u Berelajninoj senci.

Perin klimnu pokazujući treću ženu. „Ovo je Faila ni Bašer t'Ajbara, moja supruga i rođaka kraljice Saldeje." Ajbarina žena sumnjičavo je gledala Galada. Da, zahvaljujući tom njenom nosu, očigledno je da je Saldejka. Bornhald i Bajar nisu znali za njene kraljevske veze.

Dve vladarke u šatoru i obe iza Ajbare. Galad ustade sa stolice i pokloni se Alijandri jednako kao što se pokloni Berelajn. „Veličanstvo."

„Veoma si učtiv, lorde kapetane zapovedniče", reče Berelajn. „I veoma se skladno klanjaš. Reci mi, gde si naučen tome?"

Glas joj beše kao muzika. „Na andorskom dvoru, moja gospo. Ja sam Galad Damodred, posinak počivše kraljice Morgaze i polubrat Elejne Trakand, jedine prave kraljice."

„Ah", kaza Perin. „Krajnje je vreme da saznam kako se zoveš. Voleo bih da si to prošli put kazao."

Berelajn ga pogleda pravo u oči, pa se nasmeši delujući kao da želi da zakorači ka njemu. Međutim, suzdrža se na vreme. „Galad Damodred. Da, učinilo mi se da mi je nešto u tvom licu poznato. Kako ti je sestra?"

„Nadam se da je dobro", odgovori Galad. „Nisam je video već neko vreme."

„Elejna je dobro", grubo kaza Perin. „Po poslednjem što sam čuo - što je staro svega nekoliko dana - obezbedila je presto. Ne bi me iznenadilo da sada gleda kako da se venča s Random. Ako joj uspe da ga odvuče od zemlje koju trenutno osvaja, koja god to bila."

Bajar tiho zasikta iza Galada. Je li ga Ajbara to namerno uvredio nagoveštavajući da postoji nekakav odnos između Elejne i Ponovorođenog Zmaja. Nažalost, Galad predobro poznaje svoju sestru. Ona je plahovita i jeste pokazala nepriličnu opčinjenost mladim Al'Torom.

„Moja sestra može da radi šta god hoće", reče Galad, iznenađujući samog sebe time što mu je tako lako pošlo za rukom da sakrije koliko ga i ona i Ponovorođeni Zmaj razdražuju. „Ovde smo kako bismo pričali o tebi, Perine Ajbara, i o tvojoj vojsci."

Ajbara se nagnu prema njemu, spuštajući obe šake na sto. „Obojica znamo da ovde nije reč o mojoj vojsci."

„O čemu je, onda, reč?", upita Galad.

Ajbara ga pogleda onim svojim neprirodnim očima. „Reč je o dvojici od Dece Svetla koje sam ubio pre dve godine. Sada kao da mi vi na svakom koraku kevćete za petama."

Ne dešava se često da je ubica tako otvoren u vezi sa onim što je učinio. Galad iza sebe začu siktaj mača kako izleće iz kanija, pa diže ruku. „Dete Bornhalde! Obuzdaj se!“

„Dvojica od Dece Svetla, ti Nakotu Senke?“, procedi Bornhald. „A šta je s mojim ocem?“

„Nikakve veze nisam imao s njegovom smrću, Bornhalde", odgovori Ajbara. „Nažalost, Geoframa su ubili Seanšani. Delovao je kao razuman čovek za jednog Belog plašta, premda je nameravao da me obesi."

„Nameravao je da te obesi zbog ubistava koja si upravo priznao", mirno odvrati Galad, streljajuči Borhalda pogledom. Ovaj odsečno vrati mač u kanije, lica i dalje zajapurenog.

„To nisu bila ubistva", primeti Ajbara. „Oni su me napali. Ja sam se branio."

„Nisam tako čuo“, kaza Galad. Kakvu to igru taj čovek igra? „Imam svedočanstva data pod zakletvom da si se krio ispod jedne stene. Kada su zatražili da izađeš, iskočio si odatle urlajući i napao ih bez ikakvog razloga."

„O, bilo je razloga", reče mu Ajbara. „Tvoji Beli plaštovi su ubili mog prijatelja."

„Ženu koja je bila s tobom?“, upita Galad. „Na osnovu onoga što sam čuo, ona je utekla odatle i nije bila povređena." Bio je zgranut kada je Bornhald pomenuo to ime. Egvena al’Ver. Još jedna žena koja, izgleda, voli opasno društvo.

„Ne nju", reče Perin, „već prijatelja po imenu Skakač. A nakon njega i jednog njegovog saputnika. Bili su vukovi."

Taj čovek se sve više ukopava! „Sprijateljio si se s vukovima, za koje se zna da su stvorenja Senke?"

„Vukovi nisu Senkini", odbrusi Ajbara. „Mrze Nakot Senke možda i više od ljudi."

„A otkud ti to znaš?"

Ajbara ništa više nije rekao. Tu se krije još nešto. Bajar mu je kazao da taj čovek kao da je u stanju da zapoveda vukovima i da je trčao s njima, kao da je i sam vuk. To svedočanstvo bilo je deo razloga koji su ubedili Galada da je bitka jedino rešenje. Izgleda da Bajarove reči nisu bile preterivanje.

Ali još nema potrebe razmišljati o tome. Ajbara je priznao ubistvo. „Ne prihvatam da ubijanje vukova može da te oslobodi optužbe", reče mu Galad. „Mnogi lovci ubijaju vukove koji napadaju njihova stada ili im ugrožavaju živote. Deca nisu učinila ništa loše. Stoga je tvoj napad na njih mučko ubistvo."

„Tu se odigralo daleko više“, kaza Ajbara. „Ali čisto sumnjam da ću moći da te ubedim u to.“

„Ne mogu da budem ubeđen u nešto neistinito“, odgovori Galad.

„A nećeš ni da me ostaviš na miru“, primeti Ajbara.

„Dakle, nalazimo se u bezizlaznim okolnostima" zaključi Galad. „Priznao si zločine koje ja, kao sluga pravde, moram da ispravim. Ne mogu da pređem preko toga. Uviđaš li zašto sam smatrao da su dalji pregovori beskorisni?"

„A šta ako budem voljan da mi se sudi?", upita Perin.

Ajbarina žena istaknutog nosa spusti mu ruku na rame. On diže svoju i položi je preko njene, nikako ne skidajući pogled s Galada.

„Ako hoćeš da dođeš i prihvatiš našu kaznu za ono što si učinio...", poče Galad. To bi značilo pogubljenje. To stvorenje se jamačno neće tek tako predati.

U zadnjem delu paviljona nekoliko slugu stiže i poče da priprema čaj. Čaj. Za vreme ratnih pregovora. Ajbara očigledno nema mnogo iskustva kada je o takvim stvarima reč.

„Ne kaznu", odbrusi Ajbara. „Suđenje. Ako se dokaže da sam nevin, onda ću biti slobodan a ti ćeš - gospodaru kapetane zapovedniče - naložiti svojim ljudima da prestanu da me proganjaju. Naročito Bornhaldu i onom iza tebe, koji reži kao štene kada prvi put vidi leoparda."

„A ako se dokaže da si kriv?"

„To zavisi."

„Ne slušaj ga, moj gospodaru kapetane zapovedniče!" viknu Bajar. „Jednom je obećao da će nam se predati, a onda je prekršio reč!"

„Nisam!", odvrati Ajbara. „Ti nisi ispunio svoj deo pogodbe!"

»Ja...“

Galad tresnu rukom o sto. „Ovo je beskorisno. Neće biti suđenja."

„Zašto da ne?“, zatraži da čuje Ajbara. „Pričaš o pravdi, a nećeš da mi omogućiš suđenje?"

„A ko bi sudio?" upita Galad. „Bi li ti verovao meni da sudim?"

„Naravno da ne", odgovori Perin. „Ali može Alijandra. Ona je kraljica."

„I tvoja saputnica", uzvrati Galad. „Nije mi namera da je vređam, ali bojim se da bi te ona oslobodila a da i ne sasluša dokaze. Čak ni gospa Prva ne bi bila prikladna - iako bih ja, naravno, verovao njenoj reči, bojim se da moji ljudi ne bi.“

Svetlosti, ta žena je prelepa! Pogleda je na tren, pa vide kako ona crveni gledajući ga. To bese tek slabašno, ali bio je siguran da je to primetio. Onda i on pocrvene.

„U tom slučaju, Aes Sedai", predloži Ajbara.

Galad otrgnu pogled od Berelajn i bezizražajno pogleda Ajbaru. „Perine Ajbara, ako misliš da će se moji ljudi zadovoljiti presudom žene iz Bele kule, onda slabo poznaješ Decu Svetla."

Ajbarin pogled postade prek. Da, znao je to. Šteta. Suđenje bi bilo zgodan način da se cela ta stvar okonča. Jedna služavka priđe stolu noseći dve šoljice čaja - ali nije bilo potrebe za tim. Ti drugi pregovori sada su okončani.

„Onda si u pravu", reče mu Ajbara, delujući kao da se bori sa osujećenošću. „Ovaj sastanak je bio besmislen."

„Ne", odgovori mu Galad, krišom opet gledajući Berelajn. „Za mene nije bio besmislen." Sad bolje poznaje Ajbarinu snagu; to će mu biti od pomoći u bici. Sem toga, bilo je ispravno odložiti bitku za izvesno kratko vreme, kako bi se uverio da je bitka nužna. I dalje ima dovoljno dnevne svetlosti da se vodi boj.

Ali... šta je s tom ženom... gospom Prvom? On prisili sebe da skrene pogled. Bilo mu je teško.

Galad ustade, pa se najpre pokloni Alijandri, a onda i Berelajn, pa krenu da ode.

U tom trenu začu oštar uzdah. Za divno čudo, čuo se od služavke koja je donela čaj. Galad je pogleda krajičkom oka.

Bila je to Morgaza.

Galad se zaledi - potpuno se ukoči. Majstori mačevanja obučavali su ga da nikada ne dopusti da ga iznenađenje savlada, ali u tom trenutku sva ta obuka kao da je bila uzaludna. To jeste njegova maćeha. Ta riđe-zlatna kosa, kojom se igrao kao dete. To lice, tako prelepo i snažno. Te oči. To su njene oči.

Avet? Čuo je priče kako zlo Mračnoga vraća mrtve u život. Ali niko drugi u paviljonu ne deluje kao da mu je nelagodno, a ta žena je jednostavno suviše stvarna. Kolebljivo, Galad pruži ruku i dodirnu prikazu po obrazu. Koža joj je bila topla.

„Galade?" upita ona. „Šta tražiš ovde? Kako..."

Ona ućuta kada je on čvrsto zagrli, tako da ljudi oko njega - sa obe strane - skočiše od iznenađenja. I ona poskoči. Živa je! Kako?

Ubio sam Valdu, smesta je pomislio Galad. Ubio sam ga zbog smrti svoje majke. Koja nije mrtva. Počinio sam zlodelo.

Ne. Valda je zaslužio da umre zbog napada na Morgazu. Ako i to nije bilo neistinito? Razgovarao je s Decom kako bi se uverio da je do toga došlo, ali oni su takođe bili sigurni da je ona mrtva.

Kasnije će razlučiti šta se sve dogodilo. Sada mora prestati da se sramoti pred svojim ljudima. Pusti maćehu, ali ona nastavi da ga drži za ruku. Delovala je ošamućeno. Retko se dešavalo da je on vidi da se tako ponaša.

Perin Ajbara je stajao i namršteno ih gledao. „Poznaješ Majgdin?“

„Majgdin?“, upita Galad. Bila je u jednostavnoj haljini, bez nakita. Da li je to pokušavala da se sakrije u ulozi sluškinje? „Ajbara, ovo je Morgaza Trakand, branitelj kraljevstva i zaštitnik naroda, Visoko sedište kuće Trakand. Ona je tvoja kraljica!“

Na to svi u paviljonu zanemeše. Ajbara se zamišljeno počeša po bradi. Njegova žena je razrogačeno gledala Morgazu - ili je bila zgranuta ili besna.

„Majgdin“, upita Ajbara, „je li to tačno?"

Ona diže glavu i pogleda Ajbaru pravo u oči. Kako oni ne vide kraljicu u njoj?

„Ja jesam Morgaza Trakand", reče ona. „Ali odrekla sam se prestola u Elejninu korist. Pred Svetlošću. Nikada više neću polagati pravo na krunu.“

Galad klimnu. Da. Mora da se pribojavala da će je Ajbara iskoristiti protiv Andora. „Majko, vraćam te u svoj logor“, kaza joj Galad, i dalje gledajući Ajbaru. „Onda ćemo moći da popričamo o tome kako se ovaj čovek ponašao prema tebi.“

Ona staloženo pogleda Galada. „Naređenje, Galade? Zar se ja ništa ne pitam?“

On se namršti, pa se nagnu ka njoj i prošapta: „Ima li on još koga u zatočeništvu? Čime te drži u šaci?“

Ona odmahnu glavom i tiho odgovori: „Galade, ovaj čovek nije ono što misliš. Jeste neotesan i svakako mi se ne dopada to što radi Andoru, ali nije prijatelj Senke. Imam više razloga da se bojim tvojih... saradnika, nego Perina Ajbare.“

Da, ona zaista ima razloga da ne veruje Deci. Dobrih razloga. „Moja gospo, hoćeš li da pođeš sa mnom? Dajem ti reč da ćeš u svakom trenutku moći da odeš i da se vratiš u Ajbarin logor. Šta god da si u prošlosti propatila od Dece, sada ćeš zaista biti bezbedna. To ti se kunem."

Morgaza klimnu.

„Damodrede", kaza Ajbara, „sačekaj malo."

Galad se okrenu, pa opet spusti ruku na balčak. Ne kao pretnju, već kao podsetnik. Mnogi u paviljonu počeše da šapuću. „Da?“, upita Galad.

„Hteo si sudiju“,poče Ajbara. „Bi li prihvatio da tvoja majka bude u toj ulozi?"

Galad se ni trenutka nije kolebao. Naravno; ona je kraljica od svog osamnaestog imendana i gledao ju je kako sudi. Ona je poštena. Stroga, ali poštena. No da li će je ostala Deca prihvatiti? Podučavale su je Aes Sedai. Na nju će gledati kao na jednu od njih. U tome je muka. Ali ako će to pružiti izlaz iz tih okolnosti u kojima se svi oni nalaze, možda će moći da ih natera da uvide istinu.

„Prihvatio bih“, odgovori Galad. „A ako bih ja jamčio za nju, prihvatili bi je i moji ljudi."

„Pa", reče Ajbara, „prihvatam je i ja.“

Obojica se okrenuše da pogledaju Morgazu. Ona je stajala u svojoj jednostavnoj žutoj haljini, svakog trena delujući sve više kao kraljica. „Perine“, obrati mu se ona, „ako budem sudila u sporu, neću ublaživati svoje odluke. Prihvatio si me kada mi je bilo potrebno utočište - i na tome sam zahvalna. Ali ako zaključim da si počinio ubistvo, ipak ću obznaniti svoju odluku."

„To je u redu", odgovori Ajbara. Delovao je iskreno.

„Moj gospodaru kapetane zapovedniče" prošapta mu Bajar na uvo, zvučeći kao da izgara u groznici. „Bojim se da će ovo biti lakrdija! Nije rekao da će se podvrći kazni."

„Ne, nisam", reče Ajbara. Kako li mu uspeva da čuje to šaputanje? „To bi bilo besmisleno. Vi mislite da sam Prijatelj Mraka i ubica. Ne bi prihvatili moju reč da ću se podvrći kazni sem ako nisam u vašem zatočeništvu - što neću dopustiti."

„Vidiš?", sada glasnije upita Bajar. „Čemu to?"

Galad opet pogleda Ajbaru pravo u te njegove zlatne oči. „To će nam omogućiti da se održi suđenje", odgovori, osećajući se sve sigurnije. „I pravnu osnovu. Počinjem to da uviđam, Dete Bajare. Moramo da dokažemo naše tvrdnje, inače nismo ništa bolji od Asunave."

„Ali suđenje neće biti pošteno!"

Galad se okrenu da pogleda visokog vojnika. „Da li ti to sumnjaš u nepristrasnost moje majke?"

Ispijeni čovek se ukoči, pa odmahnu glavom. „Ne, moj lorde kapetane zapovedniče."

Galad se opet okrenu da pogleda Ajbaru. „Zamoliću kraljicu Alijandru da dopusti da ovo suđenje bude pravno obavezujuće u njenom kraljevstvu."

„Dopustiću to, ako lord Ajbara zatraži." Zvučala je kao da joj je nelagodno.

„Tražim, Alijandra", reče Perin. „Ali samo ako Damodred pristane da pusti na slobodu sve moje ljude koje je zarobio. Zadrži potrepštine, ali pusti moje ljude - kao što si mi obećao da ćeš mi učiniti."

„U redu", odgovori mu Galad. „To će se dogoditi kada suđenje počne. Dajem reč. Kada ćemo se sastati?"

„Daj mi nekoliko dana da se pripremim."

„Onda, za tri dana", kaza mu Galad. „Održaćemo suđenje ovde, u ovom paviljonu i na ovom mestu."

„Dovedi svoje svedoke", kaza mu Ajbara. „Biću ovde."