Tornjevi ponoći

20 Izbor

„Ne smeš da pričaš", govorila je Rosil Ninaevi. Vitka žena dugog vrata bila je u narandžastoj haljini sa žutim prugama. „Ako ništa drugo, govori samo kada ti se neko obrati. Jesi li upoznata sa obredom?"

Ninaeva klimnu. Srce joj je izdajnički divlje kucalo dok su njih dve ulazile u lagume Bele kule. Rosil je nova nadzornica polaznica, a slučajno i pripadnica Žutog ađaha.

„Izvrsno, izvrsno", reče Rosil. „Mogu li ti predložiti da premestiš prsten na pretposlednji prst leve šake?"

„Možeš da predložiš", odgovori Ninaeva, ali prsten nije premestila. Ona jeste proglašena za Aes Sedai. Toga se neće odreći.

Rosil napući usne, ali ništa više ne reče. Za vreme Ninaevinog kratkog boravka u Beloj kuli, ta žena je bila neverovatno ljubazna prema njoj - što je zaista bilo pravo olakšanje. Ninaeva se navikla na to da sve Žute sestre na nju gledaju s prezirom ili u najmanju ruku nehajem. O, mislile su kako je ona veoma nadarena, a mnoge su uporno zahtevale i da ih ona podučava - ali na nju nisu gledale kao na jednu od svojih. Ne još.

Ta žena se ponašala drugačije, a nije lepo da joj zahvali na tome tako što će joj biti trn u oku. „Rosil, meni je veoma važno", objasni Ninaeva, „da ni na koji način ne pokažem nepoštovanje prema Amirlin. Ona me je proglasila za Aes Sedai. Kada bih se ponašala kao da sam samo Prihvaćena, zapravo bih podrila njene reći. Ovo iskušenje je važno - kada me je Amirlin uzdigla, ni u jednom trenutku nije kazala da ne moram da prođem kroz iskušenje. Ali ja jesam Aes Sedai.“

Rosil naheri glavu, pa klimnu. „Da, shvatam. U pravu si.“

Ninaeva zastade u tom polumračnom hodniku. „Želim da ti zahvalim, kao i drugima koje su me ovih nekoliko proteklih dana dočekale s dobrodošlicom - Nijeri i Meramor. Nisam mogla ni da pretpostavim da ćete me prihvatiti."

„Draga moja, ima nekih koje se odupiru promenama", odgovori Rosil. „Uvek će biti tako. Ali tvoja nova tkanja su zadivljujuća, a još je važnije to što su delotvorna. Što se mene tiče, to zaslužuje srdačnu dobrodošlicu."

Ninaeva se nasmeši. „A sad", nastavi Rosil dižući jedan prst. „Ti možda jesi Aes Sedai u očima Amirlin i Kule, ali običaj je i dalje na snazi. Molim te, više nema pričanja dok se ne završi obred."

Vižljasta žena opet povede, a Ninaeva pođe za njom, ugrizavši se za jezik da joj ne bi odgovorila. Neće dozvoliti da je savlada usplahirenost.

Silazile su sve dublje u Kulu, pa je ona osećala sve veću bojazan iako je čvrsto rešila da bude spokojna. Ona jeste Aes Sedai i savladaće to iskušenje. Ovladala je sa svih stotinu tkanja. Nema nikakve potrebe da se brine.

Samo što se neke žene nikada ne vrate sa svog iskušenja.

Ti podrumi su odisali veličanstvenom lepotom. Glatki kameni pod bio je pažljivo poravnan. Visoko na zidovima gorele su svetiljke, koje je verovatno neka sestra ili Prihvaćena zapalila pomoću Jedne moći. Tu dolazi malo ljudi i većina prostorija koristi se za skladištenje. Činilo joj se traćenjem da se neko toliko stara za mesto u koje se retko zalazi.

Nakon izvesnog vremena, stigoše do dvokrilnih vrata tako velikih da je Rosil morala da upotrebi Jednu moć kako bi ih otvorila. Ovo je nagoveštaj, pomislila je Ninaeva prekrštajući ruke. Zasvođeni hodnici, ogromne dveri. Sve to služi da bi se Prihvaćenima pokazala sva važnost onoga što će upravo učiniti.

Ogromne dveri lagano se otvoriše i Ninaeva natera samu sebe da savlada drhtavicu koja ju je obuzela. Poslednja bitka samo što nije otpočela. Ona će proći kroz to iskušenje. Ima važna posla.

Visoko uzdignute glave, uđe u odaju, koja je bila zasvođena i po čijem su obodu bile postavljene podne svetiljke. U središtu prostorije isticao se jedan veliki ter’angreal. Reč je bila o eliptičnom obličju, koje je bez ikakve potpore stajalo oslonjeno jednim krajem.

Mnogi ter’angreali deluju potpuno obično. U ovom slučaju nije bilo tako: taj elipsoid je očigledno načinjen pomoću Jedne moći. Bio je od metala, ali svetlost je menjala boju kako se odbijala o njegove srebrnaste strane, zbog čega se činilo da se ta stvar presijava i meškolji.

„Poslušaj", svečano se oglasi Rosil.

U prostoriji su bile i druge Aes Sedai. Po jedna iz svakog ađaha, uključujući - nažalost - i Crveni. Sve su bile Predstavnice, što je bilo neobično, možda zbog Ninaevine zloglasnosti u Kuli. Serin iz Smeđeg, Jukiri iz Sivog, Barasina iz Crvenog. U oči joj je upalo to što je iz Žutog prisutna bila Romanda; ona je uporno zahtevala da uzme učešća u svemu tome. Za sada se prema Ninaevi ponašala veoma strogo.

Došla je i sama Egvena. To je jedna više nego što je to uobičajeno, pa još i Amirlin pored svega toga. Ninaeva pogleda Amirlin pravo u oči, a Egvena klimnu. Za razliku od iskušenja prilikom obreda kojim se polaznica uzdiže do Prihvaćene - koje se u potpunosti vrši ter’angrealom - za vreme ovog iskušenja sestre će se truditi da nateraju Ninaevu da im se dokaže. A Egvena će biti među najstrožima - kako bi pokazala da je bila u pravu kada je uzdigla Ninaevu.

„Dolaziš sa neznanjem, Ninaeva al’Mera", obrati joj se Rosil. „Kako ćeš otići?"

„Poznajući sebe", odgovori Ninaeva.

„Iz kog razloga si pozvana ovamo?"

„Da bih bila iskušana."

„Iz kog razloga bi trebalo da budeš iskušana?"

„Da bih dokazala da sam dostojna", odgovori Ninaeva.

Nekoliko žena se namršti, uključujući i Egvenu. To nisu bile prave reći. Ninaeva je trebalo da kaže kako želi da sazna je li dostojna ili nije. Ali ona je već Aes Sedai, pa je samim tim i dostojna. Samo to mora da dokaže ostalima.

Rosil se zagrcnu, ali nastavi: „A... čega bi trebalo da se pokažeš dostojnom?"

„Da nosim šal koji mi je dat", odgovori Ninaeva. Nije to rekla da bi bila bahata. Opet je iznela istinu, po njenom viđenju. Egvena ju je uzdigla. Ona već nosi taj šal. Zašto bi se pretvarala da nije tako?

To iskušenje se sprovodi u odeždi Svetlosti, pa je počela da skida haljinu.

„Uputiću te“, kaza joj Rosil. „Videčeš ovaj znak na tlu." Diže prste, obrazujući tkanja koja načiniše blistavo znamenje na vazduhu. Šestokraku zvezdu, koju su tvorila dva preklopljena trougla.

Serin prigrli Izvor i izradi tkanje Duha. Ninaeva potisnu poriv da i sama prigrli Izvor.

Samo još malo, pomislila je. A onda niko više neće moći da sumnja u mene.

Serin je dotaknu tkanjem Duha. „Seti se onoga čega se moraš setiti", promrmlja.

To tkanje ima nekakve veze s pamćenjem. Čemu li služi? Šestokraka zvezda lebdela je pred Ninaevinim očima.

„Kada vidiš taj znak, smesta ćeš poći prema njemu", reče joj Rosil. „Idi ravnomernim korakom, ne žureči niti zastajkujući. Izvor smeš da prigrliš tek kada stigneš do njega. Potrebno tkanje mora smesta da otpočne i ne smeš da odeš od tog znaka sve dok se ne završi."

„Seti se onoga čega se moraš setiti", ponovo kaza Serin.

„Kada tkanje bude završeno", nastavi Rosil, „opet ćeš videti onaj znak, koji će obeležavati put kojim moraš otići - opet ravnomernim korakom i bez kolebanja."

„Seti se onoga čega se moraš setiti."

„Stotinu puta ćeš tkati, po redu koji ti je pokazan i sa savršenom staloženošću."

„Seti se onoga čega se moraš setiti", poslednji put reče Serin.

Ninaeva oseti kako tkanje Duha pada preko nje. Prilično liči na Lečenje. Skide haljinu i dugu košulju ispod nje dok druge sestre kleknuše pored ter’angreala, izvodeći zamršena tkanja koja su koristila svih Pet moći. Zbog tih tkanja ter’angreal jarko zasija, a boje na njegovoj površini stadoše da se menjaju i mreškaju. Rosil se nakašlja, a Ninaeva pocrvene i pruži joj svoju odeću, a onda skide svoj prsten Velike zmije i stavi ga preko nje, a za njim i Lanov prsten, koji obično nosi oko vrata.

Rosil prihvati njenu odeću. Ostale sestre bile su potpuno obuzete svojim poslom. U središtu ter’angreala zablešta jarka bela svetlost, a onda on stade lagano da se okreće, tarući se o kamen.

Ninaeva duboko udahnu, pa pođe napred. Zastade pred ter’angrealom, prođe kroz njega i...

... i gde je ona to? Ninaeva se namršti. To joj ne liči na Dve Reke. Nalazila se u selu koje se sastojalo od koliba. Talasi su laptali peščanu plažu s njene leve strane, a selo se dizalo prema stenovitoj litici s njene desne. U daljini se uzdizala neka planina.

Mora da je reč o nekakvom ostrvu. Vazduh je bio vlažan, a lahor tih. Ljudi su se šetali između koliba i prijateljski dovikivali. Nekoliko njih zastade da je pogleda. Ona spusti pogled i tek tada shvati da je naga. Pocrvene kao bulka. Ko joj je to uzeo odeću? Kada nađe onog ko je odgovoran za to, ima da ga išiba tako snažno da nedeljama neće moći da sedi!

Sa obližnjeg konopca visila je jedna odora. Ona natera sebe da ostane mirna dok je prilazila konopcu i skidala je s njega. Naći će njenog vlasnika i platiti mu. Ne može se šetati naga kao od majke rođena. Prebaci odoru preko glave.

Tle se iznenada zatrese. Talasići postadoše glasniji, kršeći se o plažu. Ninaeva oštro uzdahnu, pa se uhvati za jedan od stubova između kojih je konopac bio raširen. S vrha planine poče da se diže dim i pepeo.

Ninaeva zgrabi stub u trenutku kada obližnja stenovita litica poče da se raspada, a stenje da se odranja niz padinu. Ljudi zavrištaše. Mora nešto da uradi! Osvrćući se oko sebe, ugledala je šestokraku zvezdu urezanu u tle. Želela je da potrči prema njoj, ali znala je da mora da hoda pažljivo.

Teško joj je da održava spokoj. Dok je hodala, srce joj je preskakalo od straha. Biće smrvljena. Stigla je do zvezde taman kada je lavina kamenja zatutnjala prema njoj, rušeći kolibe pred sobom. Iako prestravljena, Ninaeva brzo obrazova odgovarajuće tkanje - tkanje Vazduha - koje je tvorilo zid. Postavi ga ispred sebe, a kamenje tresnu o vazduh i odbi se.

U selu je bilo povređenih ljudi. Okrenula se od znaka zvezde kako bi im pomogla, ali usput je uočila istu tu šestokraku zvezdu ispletenu od trske kako visi na vratima obližnje kolibe. Oklevala je.

Ne sme da ne uspe. Prišla je kolibi, pa je prošla kroz dovratak.

Onda se ukočila. Šta ona to radi u mračnoj hladnoj pećini? I zašto nosi tu odoru od debelog i grubog tkanja?

Završila je prvo od stotinu tkanja. Znala je to, ali ništa drugo. Mršteći se, pošla je kroz pećinu. Svetlost je prosijavala kroz procepe u tavanici, a ispred sebe je ugledala još više svetlosti kako dopire kroz veliki otvor. Izlaz.

Izašla je iz pećine i otkrila kako se nalazi u Pustari. Digla je ruku da zakloni oči od jarkog sunca. Nigde ni žive duše. Pođe napred, gazeći korov i prijeći stopala po vrelom kamenju.

Vrelina je bila neizdrživa. Ubrzo joj je svaki korak postao iznurujući. Srećom, ispred nje su se našle neke ruševine. Hlad! Želela je da potrči ka njima, ali morala je da ostane spokojna. Na kraju je prišla tom kamenju a stopala joj padoše na stenu u hladu srušenog zida. Bila je toliko hladna da je Ninaeva uzdahnula od olakšanja.

Na tlu su bile poredane cigle u obliku šestokrake zvezde. Nažalost, ta zvezda je bila okupana sunčevom svetlošću. Ona nevoljno izađe iz hlada i pođe prema njoj.

U daljini se začu dobovanje. Ninaeva se munjevito okrenu. Ogavna stvorenja prekrivena smeđim krznom pojaviše se preko obližnjeg brda, noseći sekire s kojih je kapala crvena krv. Ti Troloci joj deluju nekako pogrešno. Videla je negde ranije Troloke, mada se ne seća baš gde. Ovi su drugačiji. Možda je reč o nekom novom soju? Krzno im je gušće, a oči su im duboko utonule.

Ninaeva pođe bržim korakom, ali nije potrčala. Veoma je bitno da ostane spokojna. To je potpuno glupo. Zašto bi morala - ili želela - da ne beži kada ugleda Troloke u blizini? Sama će biti kriva ako pogine samo zato što nije bila spremna da ubrza korak.

Budi staložena. Ne kreči se prebrzo.

Nastavila je da ravnomerno korača, tako da je stigla do šestokrake zvezde u trenutku kada su joj se Troloci približili. Počela je tkanje koje je morala da načini i od njega odvojila jednu nit Vatre. Poslala je što dalje od sebe ogroman mlaz vreline, tako spaljujući najbližu od tih zveri.

Zuba stisnutih od straha, izatkala je ostatak neophodnog tkanja. Razdelila je svoja tkanja najmanje šest puta i za svega nekoliko trenutaka završila tu zamršenu stvar.

Postavila ju je na mesto, pa klimnula. Tako. Drugi Troloci su navirali, a ona ih je sve spalila mahnuvši rukom.

Šestokraka zvezda bila je uklesana u zid jednog kamenog luka. Pošla je prema njemu, pokušavajući da se suzdrži da se bojažljivo ne osvrne. Još Troloka nadire. Više nego što bi ona ikako mogla da pobije.

Dosegla je dovratak i zakoračila kroz njega.

Ninaeva je završila četrdeset sedmo tkanje koje je stvaralo zvuk praporaca u vazduhu. Bila je iznurena. To tkanje je morala da izatka na vrhu nemoguće uzanog tornja, stotinama stopa visokog. Vetar ju je tukao, preteći da je oduva odatle.

Prolaz se pojavio ispod nje, u noćnom vazduhu. Činilo se kao da je izrastao iz stranice kule, jedno desetak stopa ispod nje, vodoravno s tlom i okrenut prema nebu. Na njemu je bila šestokraka zvezda.

Stisnuvši zube, ona skoči s tornja i propade kroz prolaz..

Dočeka se u nekoj bari. Odeće više nije imala. Šta li joj se desilo? Ustade, režeći sebi u bradu. Besna je. Ne zna zašto, ali neko joj je uradio... nešto.

Tako je umorna. Za sve su oni krivi, ko god da su. Usredsredivši se na tu misao, neke stvari joj postadoše jasnije. Nije mogla da se seti šta su joj to uradili, ali pouzdano su oni krivi. Imala je posekotine na obe ruke. Je li išibana? Te posekotine je gadno bole.

Potpuno mokra, osvrnula se oko sebe. Završila je četrdeset sedam od stotinu tkanja. To zna, ali ne zna ništa drugo. Ništa sem činjenice da neko silno želi da ona pretrpi neuspeh.

Neće im dozvoliti da pobede. Ustala je iz bare, rešena da bude spokojna, pa je u blizini našla neku odeću. Bila je drečava, jarkoružičasta i žuta, s pozamašnom merom crvene. To joj se činilo kao uvreda. Svejedno se obukla.

Pošla je niz jednu močvarnu stazu, obilazeći živi pesak i bare sa ustajalom vodom, sve dok nije našla šestokraku zvezdu iscrtanu u blatu. Počela je sledeće tkanje, koje će učiniti da plamteča plava zvezda poleti u vazduh.

Nešto je ugrize za vrat. Ona pljesnu rukom i ubi crnomuvu. Pa, nije nikakvo iznenađenje što je njih našla u toj memljivoj baruštini. Biće joj drago kada...

Još jedna je ugrize za ruku. Ona je ubi. A onda kao da i vazduh zazuja kada se muve razleteše oko nje. Ninaeva stisnu zube, nastavljajući s tkanjem. Sve više i više ujeda gomilalo joj se po rukama. Nije mogla sve da ih pobije. Može li ih se nekako otarasiti pomoću tkanja? Poče da tka Vazduh kako bi stvorila lahor oko sebe, ali prestade kada začu vrištanje.

Čulo se tek slabašno zbog zujanja muva, ali zvučalo je kao dete koje je upalo u živo blato! Ninaeva zakorači u smeru odakle je dopirao taj zvuk, pa otvori usta da vikne, ali crnomuve joj se zarojiše pravo između usana, gušeći je. Upale su joj u oči, pa je morala da ih čvrsto zatvori.

To zujanje. To vrištanje. Ugrizi. Svetlosti, u grlu su joj! U plućima!

Završi tkanje. Moraš da završiš tkanje.

Nekako je nastavila, uprkos bolu. Zvuci buba bili su tako glasni da je jedva čula šištanje ognjene zvezde kada je poletela u vazduh. Brzo je izatkala tkanje da oduva muve, pa se osvrnula oko sebe kada je to učinila. Zakašljala se, sva drhteći. I dalje je osećala muve zalepljene za ždrelo. Nije videla nikakvo dete u opasnosti. Jesu li je to uši prevarile?

Ali jeste videla još jednu šestokraku zvezdu, iznad vrata urezanih u neko drvo. Pošla je prema njima dok su muve opet zujale oko nje. Spokoj. Mora da bude spokojna! Zašto? To nema nikakvog smisla! Ali svejedno je to radila, hodajući sklopljenih očiju dok su se muve rojile oko nje. Pružila je ruku, napipala vrata, pa ih otvorila i prošla kroz njih.

Zaustavila se u nekoj zgradi, pitajući se zašto toliko kašlje. Da nije bolesna? Naslonila se na zid, potpuno iscrpljena i savladana besom. Noge su joj sve u posekotinama, a ruke je svrbe od ujeda nekakvih buba. Zastenja kada ugleda svoju odeću drečavih boja. Šta H joj je bilo pa je uparila crvenu, žutu i ružičastu?

Uspravi se i izdahnu, pa nastavi niz oronuli hodnik. Daske po podu klepetale su dok je hodala po njima, a malter se ljuštio i mrvio sa zidova.

Stigla je do jednog dovratka i provirila kroz njega. U maloj odaji bila su četiri kreveca mesinganih okvira; na njima su bile slamarice iz kojih su štrčale slamke. U svakom krevecu bilo je po jedno dete, pokriveno ćebetom koje su izgrizli pacovi. Dva deteta su kašljala, a sva četiri delovala bledo i bolesno.

Ninaeva oštro uzdahnu, pa žurno uđe u tu prostoriju. Kleknu pored prvog deteta, dečaka od možda četiri godine. Pogleda ga u oči, pa mu reče da se nakašlje dok mu je osluškivala grudi. Ima puzeću bolest.

„Ko se stara za vas?“, zatraži da čuje Ninaeva.

„Gazdarica Mala vodi sirotište“, slabašnim glasom odgovori dete. „Nismo je videli već neko vreme.“

„Molim te“, pozva je jedna devojčica iz susednog kreveta. Oči su joj bile krvave, a koža tako bleda da je bila bezmalo bela. „Malo vode? Mogu li da dobijem malo vode?“ Drhtala je.

Druga dva deteta su plakala. Bih su to jadni i slabašni zvuci. Svetlosti! U toj prostoriji nije bilo nijednog prozora, a Ninaeva je videla bube kako beže pod krevet. Ko je to bio u stanju da ostavi decu u takvim uslovima?

„Tiho", reče im ona. „Ja sam stigla. Staraću se o vama.“

Mora da ih Izleči. A onda...

Ne, pomislila je. To ne mogu da uradim. Ne smem da usmeravam sve dok ne stignem do zvezde.

Onda će im skuvati napitke. Gde li joj je vrećica s biljem? Osvrnula se oko sebe i prešla pogledom po sobi, tražeći vodu.

Ukoči se; s druge strane hodnika bila je još jedna prostorija. Je li to ranije bilo tu? Na ćilimu u njoj bila je šara u obliku šestokrake zvezde. Ona ustade. Deca zaplakaše.

„Vratiču se“, reče im Ninaeva i ode u tu sobu. Svaki korak cepao joj je srce. Napušta ih. Ali ne, samo ulazi u sledeću prostoriju. Zar ne?

Stiže do čilima i poče da tka. Samo to jedno brzo tkanje, pa će moći da im pomogne. Dok je radila, shvatila je da plače.

Ve ć sam bila ovde, pomislila je. Ili na sličnom mestu. U ovakvim okolnostima.

Shvatila je da sve više besni. Kako da usmerava kada je ta deca dozivaju? Umiru.

Završila je tkanje, pa ga gledala kako izduvava mlazeve vazduha, od kojih joj se haljina zavijorila. Zgrabila je svoju pletenicu i čvrsto je držala dok su se na suprotnom zidu pojavljivala vrata. Pri vrhu vrata nalazio se stakleni prozorčić, a u njemu šestokraka zvezda.

Mora da nastavi. Čula je dečje jecaje. Sa suzama u očima, dok joj se srce slamalo, prošla je kroz vrata.

Bivalo je sve gore i gore. Ostavljala je ljude da se dave, gube glave i bivaju živi zakopani. Jedan od najgorih trenutaka bio je kada je morala da obrazuje tkanje kada su seljane oko nje proždirali ogromni pauci jarkocrvenih krzna i kristalnih očiju. Ona mrzi pauke.

Ponekad bi se pojavila potpuno naga. To je prestalo da joj smeta. Mada nije mogla da se seti ničega određenog sem broja tkanja koje trenutno izvodi, dobro je razumela - nekako - da nagost nije ništa u poređenju sa užasima koje je videla.

Zateturala se kroz jedan kameni dovratak, a sećanja na zapaljenu kuću iščilela su joj iz uma. Bila je to osamdeset prvo tkanje. To pamti. To i svoju srdžbu.

Na sebi je imala oprljenu odeću od kučine. Kako li ju je zapalila? Ispravila se, držeći se za glavu, dok joj je u rukama sevao bol, leđa kao da su joj bila išibana, a noge i stopala prepuni posekotina i ogrebotina. Nalazila se u Dvema Rekama. Samo što to nisu Dve Reke. Ne onakve kakvih ih se seća. S nekih zgrada diže se dim, dok druge i dalje gore.

„Opet dolaze!“, neko viknu. Gazda Al’Ver dolazi. Zašto on ima mač u rukama? Ljudi koje je poznavala, ljudi koji su joj dragi - Perin, gazda Al’Ver, gazdarica Al’Donel, Aerik Botedžer - stajali su pored jednog zidića, svi s oružjem u rukama. Neki joj mahnuše.

„Ninaeva!", viknu Perin. „Nakot Senke! Potrebna nam je tvoja pomoć!"

Ogromne senke micale su se s druge strane zida. Grozno veliki Nakot Senke - ne Troloci, već nešto daleko gore od njih. Čula je riku.

Mora da im pomogne! Krenu prema Perinu, ali ukoči se kada ugleda - preko Zelenog i u potpuno drugom smeru - šestokraku zvezdu oslikanu na jednoj padini.

„Ninaeva!" Perin je zvučao očajnički. Poče da udara nešto što se pružilo preko zida, nekakve pipke crne kao ponoć. Perin ih je udarao sekirom u trenutku kada je jedan pipak zgrabio Aerika i - dok je ovaj vrištao - odvukao ga u mrak.

Ninaeva zakorača prema zvezdi. Spokojno. Odmereno.

To je glupo. Jedna Aes Sedai mora da bude spokojna. Ona to dobro zna. Ali Aes Sedai takođe mora da dela, da čini ono što je nužno kako bi pomogla onima kojima je pomoć potrebna. Nije bitno koliko će to nju koštati. Potrebna je tim ljudima.

I zato je potrčala.

Čak joj se ni to nije činilo dovoljnim. Trči kako bi stigla do zvezde, ali svejedno ostavlja ljude koje voli da se bore potpuno sami. Znala je da ne može da usmerava sve dok ne stigne do šestokrake zvezde, ali to nema ama baš nikakvog smisla. Nakot Senke napada. Ona mora da usmerava!

Prigrli Izvor, a nešto kao da pokuša da je zaustavi. Nešto poput štita. S teškoćom ga odgurnu i Moć pokulja u nju. Poče da baca vatru na čudovišta, spaljujući jedan pipak kada se pruži na Perina.

Ninaeva nastavi da baca vatru sve dok ne stiže do šestokrake zvezde, pa onda tu izatka osamdeset prvo tkanje, koje stvori tri prstena Vatre u vazduhu.

Mahnito je radila, istovremeno napadajući. Ne zna koja je svrha stvaranja tog tkanja, ali znala je da mora da ga završi. Zato je uvećala snagu tkanja, tako da plamteči prstenovi budu izuzetno veliki. Onda poče da ih baca na stvorenja. Ogromni plameni oreoli udarali su u mračne stvorove i ubijali ih.

Na krovu gazda Al’Verove gostionice videla se šestokraka zvezda. Da li je tu utisnuta ognjem? Ninaeva nije obraćala pažnju na nju, iskaljujući bes na stvorovima s pipcima.

Ne, ovoje važno. Važnije od Dve Reke. Moram da nastavim.

Osećajući se kao prava kukavica - ali znajući da je to što čini ispravno - potrčala je ka gostionici i na kraju prošla kroz njena vrata.

Ninaeva je jecajući ležala na tlu pored skršenog dovratka. Bila je na poslednjem od stotinu tkanja.

Jedva da je mogla da se kreće. Lice joj je bilo išarano tragovima suza. Kao kroz maglu sećala se da je bežala iz bitaka, da je ostavljala decu da umiru. Da nikada nije mogla da učini dovoljno.

Rame joj je krvarilo. Vučji ugriz. Noge su joj bile odrane kao da se šetala kroz trnje. Svuda po telu imala je plikove i opekotine. Bila je naga.

Pridigla se na kolena, izguljena i krvava. Pletenica joj se završavala čađavim patrljkom koji joj je padao jedno šaku dužine ispod ramena. Sagla se u stranu i povratila, sva se tresući.

Tako je iznurena, tako je slaba. Kako da nastavi?

Ne. Neće me poraziti.

Lagano je ustala na noge. Nalazila se u nekoj maloj prostoriji, a između dasaka od kojih su zidovi bili podignuti prodirala je sunčeva svetlost. Na tlu je bila hrpa bele odeće. Ona je uze i razmota. Bila je to bela haljina s bojama sedam ađaha na rubu. Bila je to odeća jedne Prihvaćene u Beloj kuli.

Baci je. „Ja jesam Aes Sedai“, reče pa pređe preko odore i otvori vrata. Bolje da bude naga nego da se prepusti toj laži.

Ispred vrata nađe drugu haljinu, samo žutu. To je već prikladnije. Dala je sebi malo vremena da je odene, mada nije mogla prestati da se trese, a prsti su joj bili tako slabi da joj je jedva polazilo za rukom da ih natera da se pokreću. Svojom krvlju je umrljala tkaninu.

Sada odevena, osvrnula se kako bi videla gde je. Bila je na nekoj padini u Pustoši, pošto je tle bilo prekriveno korovom sa onim upečatljivim tamnim pegama. Otkud straćara u Pustoši i šta ona traži u njoj?

Osećala se potpuno iscrpljeno. Želela je da se vrati u tu straćaru i da zaspi.

Ne. Nastaviće. Umorno se popela uz padinu. Na vrhu brda, bacila je pogled na krajolik prekriven srušenim zgradama i tamom. Bila su to jezera, ako uopšte mogu da se tako nazovu. Tečnost u njima delovala je gusto i masno. Kroz nju su promicala neka tamna obličja. Malkijer, pomislila je - zatečena zbog toga što je prepoznala to mesto. Sedam kula, sada u ruševinama. Hiljadu jezera, koja su iskvarena. Mesto odakle je Lan.

Pođe napred, ali zakači se za nešto stopalom. U kamenu pod njenim nogama bio je uklesan mali simbol. Šestokraka zvezda.

Uzdahnu od olakšanja. Skoro je gotovo. Poče poslednje tkanje.

Ispod brda, jedan čovek se istetura iza hrpe srušenog kamenja, vešto zamahujući mačem. Prepoznala ga je čak i na toj udaljenosti. Taj snažni stas, četvrtasto lice, plašt koji menja boje i opasan hod.

„Lane!“, vrisnu.

Bio je okružen zverima koje su ličile na prevelike vukove. Krzno im je bio mrko, a zubi su im sevali dok su se bacali na Lana. Psomraci - i to čitav čopor.

Ninaeva za tren oka završi stoto tkanje i lecnu se; nije ni shvatila da ga je nastavila. Kiša raznobojnih žiški rasprsnu se u vazduhu oko nje. Gledala ih je kako padaju, osećajući se istrošeno. Začula je nekakav zvuk iza sebe, ali ničeg nije bilo tu kada se okrenula. Samo straćara.

Šestokraka zvezda lebdela je iznad njenih vrata, načinjena od sitnog dragog kamenja. Ta vrata maločas nisu bila tu. Zakorači prema kolibi, a onda se osvrnu.

Lan je mahao mačem oko sebe, terajući Psomrake da ustuknu. Dovoljan je samo tračak bala od tih zveri da ga ubije.

„Lane“, vrisnu ona. „Beži!“

On je nije čuo. Šestokraka zvezda. Mora da joj priđe!

Trepnu, pa se zagleda u dlanove. U samom središtu oba dlana bio je po jedan sićušni ožiljak. Skoro neprimetan. Nešto u tim ožiljcima probudi sećanje u njoj.

Ninaeva... volim te...

Ovo je iskušenje. Sada se seća toga. Bilo je to iskušenje koje je primorava da odabere između njega i Bele kule. Taj izbor je jednom već učinila, ali znala je da to nije stvarno.

Ni ovo nije stvarno, zar ne? Ona prinese ruku glavi, osećajući se ošamućeno. To je moj suprug tamo dole, pomislila je. Ne. Neću da se igram ove igre.

Vrisnu, pa izatka Vatru i baci je prema jednom od Psomraka. Stvorenje buknu u plamen, ali izgledalo je kao da nije nimalo povređeno. Ninaeva pođe napred, bacajući još vatre. Beskorisno! Pseta su nastavila da napadaju.

Odbila je da se prepusti iscrpljenosti. Prognala ju je, postajući smirena i vraćajući vlast nad sobom. Pretvorila se u led. Hoće da je pritisnu, da vide šta ona može? Pa, neka im bude. Posegnu, pa povuče ogromnu količinu Jedne moći.

A onda izatka kobnu vatru.

Blesak čistog svetla sevnu joj iz prstiju, mreškajući vazduh oko sebe. Pogodi jednog Psomraka i kao da ga probi, a svetlo nastavi kroz njega i zari se u tle. Čitav krajolik zatutnja, a Ninaeva se zatetura. Lan pade na tle. Psomraci skočiše na njega.

NE!, pomislila je Ninaeva pridižući se i opet izatka kobnu vatru. Pogodi još jednog psa, pa još jednog. Još čudovišta iskoči iza stenja. Odakle to dolaze? Ninaeva se zaputi prema njima, sevajući oko sebe zabranjenim tkanjem. Od svakog pogotka tle se treslo kao od bola. Kobna vatra ne bi trebalo da tako probija zemlju. Nešto nije u redu.

Ona stiže do Lana. Noga mu je bila slomljena. „Ninaeva!", kaza joj on. „Moraš da ideš odavde!"

Ona nije obraćala pažnju na njegove reči već je kleknula pored njega i izatkala kobnu vatru u trenutku kada se još jedan pas pojavio iza ruševina. Ima ih sve više, a ona je tako iznurena. Svaki put kada bi usmerila, osećala se kao da će joj biti poslednje.

Ali do toga ne sme da dođe. Ne kada je Lan u opasnosti. Izatka zamršeno Lečenje, ulažući u to svu snagu koja joj je ostala, kako bi mu zacelila nogu. On skoči na noge i zgrabi mač, okrećući se da otera jednog Psomraka.

Borili su se zajedno njih dvoje, ona kobnom vatrom a on čelikom. Ali njegovi zamasi bivali su sve sporiji, a njoj je svaki put bilo potrebno nekoliko otkucaja srca duže da izatka kobnu vatru. Tle se treslo i podrhtavalo, a kamenje je s ruševina padalo na zemlju.

„Lane!“, uzviknu ona. „Spremi se da bežiš!“

„Šta?“

Poslednjim tračkom snage, ona izatka kobnu vatru i usmeri je pravo ispred njih, ali naniže. Tle se ugnu od bola, skoro kao živo biće. U njihovoj blizini, zemlja se rascepi, a Psomraci propadoše u nju. Ninaeva se skljoka, a Jedna moć joj iskliznu iz prstiju. Zamorila se toliko da više ne može da usmerava.

Lan je zgrabi za ruku. „Moramo da idemo!“

Ona se diže na noge, prihvatajući mu ruku. Njih dvoje zajedno ustrčaše uz padinu koja je podrhtavala. Psomraci su zavijali iza njih, a nekoliko ih je preskočilo procep.

Ninaeva je trčala iz sve snage, držeći se za Lanovu ruku. Stigoše na vrh brda. Tle se tako strašno treslo da nije mogla da poveruje kako se straćara nije srušila. Zateturala se nizbrdo prema njoj, skupa s Lanom.

On se spotače i viknu od bola. Šaka mu iskliznu iz njenih prstiju.

Ona se hitro okrete. Iza njih, prava bujica Psomraka pojavi se preko brda. Režali su dok su im zubi sevali a bale letele iz usta. Lan joj razrogačenih očiju mahnu da beži.

„Ne.“ Ona ga zgrabi za ruku, pa ga povuče niz padinu. Njih dvoje se zajedno zateturaše kroz dovratak i...

... i Ninaeva ispade iz ter’angreala, boreći se za dah. Pade na hladni pod, potpuno naga i drhteći. Odjednom se svega seti. Sve i jednog užasnog trenutka za vreme iskušenja. Svake izdaje i svakog tkanja koje ju je dovodilo do ludila. Setila se nemoći, vrištanja dece, umiranja ljudi koje je poznavala i volela. Sklupčala se na podu i jecala.

Čitavo telo ju je bolelo. I dalje je krvarila po ramenima, nogama, rukama i leđima. Veći deo tela bio joj je u opekotinama, a izgubila je i najveći deo svoje pletenice. Raspuštena kosa pala joj je preko lica dok je pokušavala da odagna sećanja na ono što je učinila.

Začula je stenjanje i kroz napola obnevidele oči videla kako Aes Sedai koje su sedele u krugu prestaju da tkaju i kako su nakon toga umorno klonule. Mrzi ih. Mrzi ih sve do jedne.

„Svetlosti!" Bio je to Serinin glas. „Neka je neko Izleči!“

Sve je postalo maglovito. Glasovi su postali prigušeni, kao zvuci koji se čuju pod vodom. Zvuci spokoja...

Preplavi je nešto hladno. Ona oštro uzdahnu i razrogači oči od ledenog talasa Lečenja. Rosil je klečala pored nje. Žena je delovala zabrinuto.

Bol iščile iz Ninaevinog tela, ali iznurenost se udesetostruči. A bol u njoj... to je ostalo. O, Svetlosti. Još čuje decu kako vrište.

„Pa“, začu se Serin kako govori odnekud iz blizine, „izgleda da će preživeti. A sada, da li bi mi neka od vas za ime svega stvorenog rekla šta je ovo bilo?“ Zvučala je besno. „Učestvovala sam u mnogim uzdignućima, pa čak i u jednom kad žena nije preživela. Ali za sve svoje godine nikada nisam videla da je neka žena prošla kroz sve što je ova ovde upravo pretrpela."

„Morala je da bude prikladno iskušana", odgovori Rubinda.

„Prikladno?", izusti Serin, obnevidela od besa.

Ninaeva nije imala snage da ih pogleda. Samo je ležala i disala.

„Prikladno?", ponovi Serin. „Ovo nije bilo prikladno. To je bilo osvetoljubivo, Rubinda! Skoro sva ta iskušenja bila su gora od bilo čega što sam videla da se tražilo od drugih žena. Trebalo bi da se stidite. Sve vi. Svetlosti, vidite samo šta ste uradile ovoj devojci!"

„To nije bitno", hladnim glasom reče Barasina iz Crvenog. „Nije savladala iskušenje."

„Molim?" promuklo izusti Ninaeva, naposletku dižući pogled. Ter’angreal je prestao da svetli, a Rosil je donela jedno ćebe i Ninaevinu odeću. Egvena je stajala sa strane, ruku sklopljenih ispred sebe. Lice joj je bilo spokojno dok je slušala ostale. Ona neće glasati, ali ostale će glasati je li Ninaeva savladala iskušenje ih ne.

„Poklekla si, dete", reče Barasina, bezosećajno zureći u Ninaevu. „Nisi pokazala prikladno držanje."

Lelejna iz Plavog samo klimnu, delujući kao da je razdražena zbog toga što je u saglasju s jednom Crvenom. „Ovo je bilo iskušenje tvoje sposobnosti da budeš spokojna kako bi jedna Aes Sedai trebalo da bude. Nisi pokazala taj spokoj."

Ostale su delovale kao da im je nelagodno. O pojedinostima iskušenja ne bi trebalo da se govori. Ninaeva zna za toliko. Takođe zna da se neuspeh uglavnom svodi na smrt. Mada, sada kada razmisli o tome, i nje preterano iznenađena što čuje tvrdnje da nije uspela da savlada iskušenja.

Jeste prekršila pravila. Jeste potrčala kako bi spasla Perina i ostale. Usmeravala je pre nego što je trebalo. Međutim, teško joj je bilo da žali zbog svega toga. Trenutno su joj sva osećanja bila prožeta prazninom i gubitkom koji ju je ispunjavao.

„Barasina jeste u pravu", nevoljno kaza Siejn. „Na kraju si bila vidljivo besna i trčala si kako bi stigla do mnogih belega. A tu je i tvoja upotreba zabranjenog tkanja. To je veoma uznemirujuće. Ne kažem da bi trebalo da proglasimo da nisi uspela, ali bilo je nepravilnosti."

Ninaeva pokuša da se digne na noge. Rosil je uhvati za rame kako bi joj to zabranila, ali Ninaeva se samo uhvati za njenu ruku i iskoristi je kao podršku da bi teturavo ustala. Uzela je ćebe i prebacila ga preko ramena, držeći ga ispred sebe da se ne rastvara.

Osećala se potpuno iscrpljeno. „Radila sam ono što sam morala. Koja od vas ne bi potrčala kada bi ugledala ljude u opasnosti? Koja bi među vama zabranila sebi da usmerava ako bi videla Nakot Senke da napada? Ponašala sam se baš kao što bi jedna Aes Sedai trebalo."

„Ovo iskušenje", kaza Barasina, „osmišljeno je tako da pruži uveravanja da je neka žena u stanju da se posveti višem cilju. Da se vidi kako ona ima snage da zanemari stvari koje joj trenutno skreću pažnju i da teži opštem dobru."

Ninaeva šmrknu. „Završila sam sva tkanja. Zadržala sam usredsređenost. Da, nisam bila spokojna - ali bila sam dovoljno pribrana da završim sve zadatke. Spokoj ne bi trebalo da se traži samo spokoja radi, a zabrana trčanja kada ima ljudi koje čovek mora da spasi krajnje je glupa.

Moj cilj u ovom iskušenju bio je da dokažem kako zaslužujem da budem Aes Sedai. Pa, u tom slučaju - mogla bih da iznesem stav kako su životi ljudi koje sam videla daleko važniji nego što je sticanje tog zvanja. Ako je gubitak mog zvanja Aes Sedai ono što je nužno da bih spasla nečiji život - a da nema nikakvih drugih posledica - učinila bih to bez razmišljanja. Uvek. To da ih ne spasem ne bi služilo opštem dobru; to bi bilo samo sebično."

Barasina razrogači oči od besa. Ninaeva se okrenu da - sa izvesnom teškoćom - ode do zida te prostorije, gde može da sedne na klupu i da se odmori. Žene se okupiše da tiho porazgovaraju, a Egvena - i dalje spokojno - priđe Ninaevi. Amirlin sede pored nje. Mada joj je bilo dopušteno da učestvuje u iskušenju i da stvori neka od iskustava koja su iskušavala Ninaevu, odluka o uzdizanju biće prepuštena drugima.

„Naljutila si ih", kaza Egvena. „I zbunila."

„Govorila sam istinu", progunđa Ninaeva.

„Možda", odgovori Egvena. „Ali nisam mislila na tvoj ispad. Za vreme iskušavanja, zanemarila si naređenja koja su ti bila data."

„Nisam mogla da ih zanemarim. Nisam se uopšte sećala da sam ih dobila. Ja... pa, zapravo sam pamtila šta je trebalo da radim, ali ne i razloge zašto je to trebalo da radim." Ninaeva se namršti. „Zato sam prekršila pravila. Mislila sam da su data tek tako. Nisam mogla da se setim zašto ne bi trebalo da trčim, pa mi je delovalo glupo da hodam a da gledam kako ljudi umiru."

„Trebalo bi da se snažno pridržavaš pravila, čak i ako ih ne pamtiš", kaza joj Egvena. „A nije trebalo da možeš da usmeravaš pre nego što stigneš do belega. To je usađeno u samu prirodu iskušenja."

Ninaeva se namršti. „Onda kako..."

„Previše si vremena provela u Tel’aran’riodu. Ovo iskušenje... izgleda da je veoma slično Svetu snova. Ono što stvorimo u našem umu postaje naše okruženje." Egvena coknu jezikom i odmahnu glavom. „Upozorila sam ih da bi to moglo da predstavlja opasnost. Tvoj boravak u Svetu snova učinio te je sposobnom da prevariš iskušenje."

Ninaeva na to nije odgovorila, osećajući mučninu. Šta ako zaista ne prođe? Šta ako je sada izbace iz Kule, nakon što je došla nadomak svog cilja?

„Ali mislim da će ti tvoji prestupi možda i pomoći", tiho kaza Egvena.

„Molim?"

„Ti si previše iskusna za ovo iskušenje", objasni Egvena. „Na neki način, ovo što se desilo dokaz je da si zaslužila šal onda kada sam ti ga ja dala. Sva tkanja si izatkala veoma vešto, brzo i umešno. Naročito mi se dopalo kako si povremeno znala da iskoristiš navodno beskorisna tkanja da napadneš stvari koje si videla."

„Borba u Dvema Rekama", zausti Ninaeva. „To je bilo tvoje maslo, zar ne? Ostale ne poznaju to mesto dovoljno dobro da bi ga stvorile."

„Ponekad možeš da stvoriš prikaze i okolnosti koje se oslanjaju na um žene koja prolazi kroz iskušenja", odgovori Egvena. „Koristiti ovaj ter’angreal veoma je neobično. Nisam baš sigurna da ga razumem."

„Ali Dve Reke jesu tvoje maslo."

„Da“, priznade Egvena.

„A ono poslednje što se desilo. S Lanom?"

Egvena klimnu. „Žao mi je. Mislila sam da ako to ne učinim ja, niko neće..."

„Drago mi je zbog toga što si to uradila", prekide je Ninaeva. „To mi je pokazalo nešto."

„Zar jeste?"

Ninaeva klimnu, pa se nasloni na zid, držeći ćebe da joj se ne rastvori i sklopi oči. „Shvatila sam da bih izabrala Lana da sam morala da biram između toga da postanem Aes Sedai ili da odem s njim. To kako me ljudi nazivaju zapravo ne menja ništa u meni. Ali Lan... on je nešto više od zvanja. I ako nikada ne postanem Aes Sedai, i dalje ću moći da usmeravam - i dalje ću biti ja. Ali nikada ne bih mogla da budem ja ako bih ga izneverila i napustila. Svet se promenio kada sam se udala za njega."

Osećala se... nekako oslobođeno kada je to shvatila i izgovorila.

„Moli se da ostale to ne shvate", kaza joj Egvena. „Ne bi valjalo da zaključe kako bi ti bilo šta stavila ispred Bele kule."

„Pitam se", reče Ninaeva, „da li mi nekada stavljamo Belu kulu - kao ustanovu - ispred ljudi kojima služimo. Pitam se jesmo li dozvolile da Bela kula postane sama sebi cilj, umesto da nam pomogne da ostvarimo neke više ciljeve."

„Ninaeva, posvećenost je veoma bitna. Bela kula štiti i vodi ceo svet."

„A opet, mnogi od nas to čine bez porodica", primeti Ninaeva. „Bez ljubavi, bez ikakve strasti - sem naših zasebnih težnji i ciljeva. Tako da mi same sebe odvajamo od sveta, istovremeno pokušavajući da ga vodimo. Egvena, dovodimo sebe u opasnost od bahatosti. Stalno pretpostavljamo da smo najpametnije i da znamo najbolje, ali u opasnosti smo od toga da postanemo nesposobne da shvatimo i pojmimo ljude za koje tvrdimo da im služimo."

Egvena je delovala uznemireno. „Nemoj da iznosiš te misli, bar ne danas. Već su dovoljno ljute na tebe. Ali ovo iskušenje jeste bilo surovo, Ninaeva. Žao mi je. Nisam smela da dozvolim da izgleda kao da sam blagonaklona prema tebi, ali možda je trebalo da ga zaustavim. Ti si činila stvari koje nije trebalo da činiš, pa je to navelo ostale da sve budu strože. Videle su da su te ona bolesna deca povredila, pa su ih sve više stavljale u iskušenje. Činilo mi se kao da su mnoge od njih tvoje pobede smatrale ličnim uvredama i svojevrsnim nadmetanjem. To ih je navelo da budu stroge, pa čak i okrutne."

„Preživela sam", odgovori joj Ninaeva i sklopi oči. „I naučila sam mnogo toga. O sebi. I o nama."

Ona želi da bude Aes Sedai, potpuno i iskreno prigrljena. To očajnički želi. Ali na kraju, ako te žene odluče da joj uskrate svoje odobravanje, znala je da može nastaviti sa životom i svejedno učiniti ono što je neophodno.

Na kraju joj Predstavnice priđoše, a za njima i Rosil. Ninaeva se s mukom diže na noge, kako bi im ukazala poštovanje.

„Moramo da razmotrimo zabranjeno tkanje koje si upotrebila", strogo joj kaza Serin.

„To je jedini način koji sam znala da uništim Psomrake", odgovori Ninaeva. „To je bilo potrebno."

„Ti nemaš pravo da to odlučiš", odgovori joj Serin. „Ono što si uradila poremetilo je ter’angreal. Mogla si da ga uništiš, pa da tako ubiješ sebe, a možda i nas. Želimo da se zakuneš da više nikada nećeš upotrebiti to tkanje."

„To neću uraditi", umorno odgovori Ninaeva.

„A ako bi to značilo razliku između sticanja šala i toga da zauvek ostaneš bez njega?"

„Bilo bi glupo da dam takvu zakletvu", odgovori Ninaeva! „Mogla bih da se nađem u okolnostima u kojima bi ljudi mogli da poginu ako ne iskoristim to tkanje. Svetlosti! Boriću se u Poslednjoj bici rame uz rame s Random. Šta ako odem do Šajol Gula i otkrijem da bez kobne vatre ne mogu da pomognem Zmaju da zaustavi Mračnoga? Zar biste da biram između glupe zakletve i sudbine čitavog sveta?"

„Zar misliš da ćeš ići u Šajol Gul?“, s nevericom upita Rubinda.

„Biću tamo", tiho kaza Ninaeva. „To se ne dovodi u pitanje. Rand me je zamolio, mada bih bila tamo i da on to nije učinio."

One se zgledaše, naizgled onespokojeno.

„Ako ćete da me uzdignete", nastavi Ninaeva, „onda ćete jednostavno morati da verujete u moj sud kada je reč o kobnoj vatri. Ako mi ne verujete da znam kada da koristim veoma opasno tkanje a kada ne, onda bih radije da me ne uzdižete."

„Ja bih sada dobro pazila šta radim da sam na vašem mestu", obrati se Egvena okupljenim ženama. „Odbijanje da se da šal ženi koja je pomogla da se saidin očisti od opačine, ženi koja je porazila Mogedijen lično, ženi udatoj za kralja Malkijera - uspostavilo bi veoma opasan običaj."

Serin pogleda ostale. Tri klimnuše glavom. Jukiri, Siejn i - iznenađujuće - Romanda. Tri odmahnuše glavama. Rubinda, Barasina, Lelejna. Ostala je samo Serin. Odlučujući glas.

Smeđa se opet okrenu da je pogleda. „Ninaeva al’Mera, proglašavam da si savladala iskušenja. Jedva."

Pored nje, Egvena uzdahnu tiho - skoro nečujno - i to sa olakšanjem. Ninaeva shvati da je zadržavala dah.

„Završeno je!“, uzviknu Rosil i pljesnu rukama. „Neka niko nikada ne priča o ovome što se ovde odigralo. Na nama je da to u tišini delimo sa ženom koja je to iskusila. Završeno je.“

Žene klimnuše u znak saglasnosti, čak i one koje su glasale protiv Ninaeve. Niko neće znati da je Ninaeva umalo poklekla. Verovatno su se neposredno suočile s njom u vezi s kobnom vatrom - umesto da zvanično traže da bude kažnjena - zbog običaja da se ne govori o onome što se događalo u ter’angrealu.

Rosil opet pljesnu. „Ninaeva al’Mera. Noč ćeš provesti u molitvi i promišljanju o bremenu koje ćeš na sutrašnji dan preuzeti na svoja pleća, kada se ogrneš šalom jedne Aes Sedai. Završeno je.“ Pljesnu treći i poslednji put.

„Hvala vam“, kaza Ninaeva. „Ali ja već imam svoj šal i..."

Zaćuta kada je Egvena prostreli pogledom. Jeste da je to bilo spokojno, ali svejedno je bilo streljanje. Možda je Ninaeva noćas već previše isterivala svoje.

„... biće mi zadovoljstvo da poštujem običaj", nastavi Ninaeva ne iznoseći svoju primedbu. „Sve dok mi je dopušteno da najpre uradim nešto veoma važno. Onda ću se vratiti i poštovati običaj do kraja."

Ninaevi je bilo potrebno da otvori kapiju kako bi stigla tamo gde se zaputila. Nije izričito kazala ostalima da će izaći iz Kule kako bi završila svoj posao - ali nije kazala ni da neće.

Žustro je koračala između šatora postavljenih odmah ispred delimično postavljenog zida. Noćno nebo bilo je tmurno i oblačno, a vatre su gorele na rubu logora. Možda previše vatri. Ti koji tu logoruju na izuzetnom su oprezu. Srećom, stražari su je propustili bez primedbi; prsten Velike zmije čuda čini kada se primeni na pravi način. Čak su joj kazali gde je žena koju je tražila.

Zapravo, Ninaeva je bila iznenađena što je te šatore zatekla izvan zidina Crne kule, umesto među njima. Te žene su bile poslate kako bi vezale Aša’mane, kako je Rand i ponudio. Ali, ako je verovati stražarima, Egvenine izaslanice su primorane da čekaju. Aša’mani su im kazali da „druge imaju prvenstvo izbora", šta god to značilo. Egvena verovatno zna nešto više; sve vreme šalje glasnice napred-nazad kako bi razmenjivala novosti s tim ženama, naročito kako bi ih upozorila na Crne sestre koje se možda kriju među njima. One za koje su znale nestale su još pre nego što su prvi glasnici stigli.

Ninaeva trenutno nije bila raspoložena da se dalje raspituje. Ima druga posla. Prišla je pravom šatoru, osećajući se toliko iznureno od iskušavanja da joj se činilo kao da če se svakog trena skljokati na zemlju tako da če joj se žuta haljina rasprostrti oko nje. Nekoliko Zaštitnika prolazilo je kroz logor mirno je gledajući.

Šator ispred nje bio je od običnog sivog platna. Unutra je bio osvetljen slabašnim sjajem i videlo se kako neke senke promiču u unutrašnjosti. „Mirela“, glasno kaza Ninaeva. „Razgovarala bih s tobom." Bila je iznenađena snagom svog glasa. Nije se osećala kao da joj je preostalo mnogo snage.

Senke zastaše, pa se opet pokrenuše. Šatorsko krilo prebačeno preko ulaza zašušta i jedno zbunjeno lice proviri napolje. Mirela je na sebi imala skoro providnu plavu spavaćicu, a jedan od njenih Zaštitnika - pravi medved od čoveka, s gustom bradom koju je nosio po ilijanskom običaju - sedeo je bez košulje na podu šatora.

„Dete?“, iznenađeno upita Mirela. „Šta tražiš ovde?“ Ona je bila prava lepotica maslinaste kože, duge crne kose i zanosnih oblina. Ninaeva je morala da prisili sebe da se ne hvata za pletenicu. Sada joj je prekratka, pa više ne može da je vuče. Biće joj potrebno mnogo vremena da se na to navikne.

„Imaš nešto moje“, kaza Ninaeva.

„Hmm... To zavisi od gledišta, dete.“ Mirela se namršti.

„Danas sam uzdignuta", odgovori joj Ninaeva. „Zvanično. Prošla sam iskušenje. Mirela, sada smo ravnopravne." Drugi deo te rečenice nije izgovorila - da je ona ta koja je jača. Dakle, nisu zaista ravnopravne.

„Vrati se sutra", kaza joj Mirela. „zauzeta sam." Krenu da se vrati u šator.

Ninaeva je uhvati za ruku. „Nikada ti nisam zahvalila", kaza, mada je morala to da učini kroz stisnute zube. „Sada ti zahvaljujem. On je živ zahvaljujući tebi. Svesna sam toga. Međutim, Mirela, ovo nije pravi trenutak da sa mnom isteruješ mak na konac. Danas sam gledala pokolj ljudi koje volim, bila primorana da decu prepustim mukama. Bila sam paljena, šibana i progonjena.

Zaklinjem ti se, ženo, ako mi ovog trena ne preneseš Lanovu vezu, ući ću u taj šator i naučiću te šta znači pokornost. Ujutru ću položiti Tri zaveta. Još noćas nisam vezana njima."

Mirela se zaledi, pa uzdahnu i opet izađe iz šatora. „Neka bude." Sklopi oči, pa izatka Duh i posla tkanja u Ninaevu.

Bilo je to kao da joj je neki predmet gurnut u um. Ninaeva odsečno uzdahnu i zavrte joj se u glavi.

Mirela se okrenu i vrati u šator. Ninaeva klonu tako da na kraju sede na zemlju. Nešto joj se rascvetavalo u umu. Svest o nečemu. Nečemu prelepom, predivnom.

To je on. Još je živ.

Blagoslovena Svetlosti, pomislila je sklopljenih očiju. Hvala ti.