Tornjevi ponoći

23 Lisičje glave

Elejna je prevrtala čudni medaljon u šaci, prelazeći vrhovima prstiju preko lisičje glave urezane spreda. Kao i kod mnogih drugih ter’angreala, teško je bilo oceniti od kakvog je metala napravljen. Vođena čulima svog Talenta, pretpostavljala je da je to bilo srebro. Međutim, medaljon više nije od srebra, već od nečeg novog, nečeg drugačijeg.

Glavna pevačica pozorišne trupe Srećnik i dalje je pevala. Pevala je prelepo, čisto i visoko. Elejna je sedela na stolici pokrivenoj jastučićima, na desnoj strani dvorane prilagođene posmatranju izvođača tako što je jedan deo bio izdignut zbog njih. Iza nje su stajale dve Birgitine Gardistkinje.

Prostorija je bila polumračna, osvetljena samo nizom malih treperavih svetiljki postavljenih u zidne niše zaklonjene plavim staklom. Plavu svetlost nadjačavale su jarke žute svetiljke postavljene ispred uzdignutog dela.

Elejna je jedva obraćala pažnju na pozornicu. Često je slušala „Smrt princeze Vališen" kao baladu, pa baš nije videla svrhu u dodavanju novih reči toj baladi i različitim izvođačima, umesto da samo jedan bard izvodi celu tu stvar. Međutim, to je Elorijenina omiljena balada, a dobre vesti iz Kairhijena o tim izvođačima - koje su

tamošnji plemiči skoro otkrili - potakle su zanimanje mnogih andorskih vlastelina.

Otud i to veče. Elorijen je došla na Elejnin poziv; verovatno je bila ponukana radoznalošću. Zašto je Elejna bila toliko drska da je pozove? Elejna će ubrzo iskoristiti to što je Elorijen prisutna - ali ne još. Neka žena najpre uživa u predstavi. Elorijen je očekivala političku zasedu. Čekala je da Elejna priđe i sedne na neko mesto pored nje, ili da joj možda pošalje slugu s ponudom.

Elejna nije uradila ni jedno ni drugo, već je sedela i gledala ter’angreal s lisičjom glavom. Veoma zamršeno umetničko delo, premda tek jedno parče metala. Oseća tkanja upotrebljena da bi se to stvorilo. Njihova zamršenost daleko prevazilazi jednostavnost izvrnutih prstenova za snevanje.

Negde greši u svojim pokušajima da napravi još jedan takav medaljon. U torbici za pojasom nosi plod jednog od svojih neuspelih pokušaja. Dala je da se izliju istovetni medaljoni, koliko su to kujundžije mogle da izvedu, mada je pretpostavljala da oblik zapravo nije bitan. Iz nekog razloga, izgleda da količina srebra jeste bitna, ali ne i njegovo obličje.

Prišla je veoma blizu. Primerak u njenoj torbici ne radi savršeno. Manje moćna tkanja beže od onog ko drži medaljon, ali veoma moćna tkanja se iz nekog razloga probijaju. Još veća muka je u tome što je nemoguće usmeravati dok se drži novi primerak.

Može da usmerava dok drži Metov medaljon. Bila je sva razdragana kada je otkrila da to što drži medaljon nimalo ne ometa njena tkanja. Ometa ih to što je u drugom stanju - što je i dalje dovodi do ludila - ali moguće je držati lisičju glavu i usmeravati.

Ali to ne važi za odlivak. Nije ga napravila kako treba. A nažalost, vremena ima sve manje. Metu će njegov medaljon ubrzo trebati.

Izvadila je lažni medaljon i stavila ga na stolicu pored sebe, a onda prigrlila Izvor i izatkala Duh. Neku stolicu dalje od nje, nekoliko Srodnica koje su posmatrale izvođenje digoše pogled kada je to učinila. Većini je svu pažnju okupirala pesma.

Elejna pruži ruku i dodirnu medaljon. Njena tkanja se smesta raspršiše i Izvor samo nestade. Kao da je štit postavljen preko nje.

Ona uzdahnu kada pesma dosegnu vrhunac. Odlivak je veoma sličan Metovom medaljonu, ali istovremeno je izluđuje. Ona nikada ne bi nosila nešto što bi je sprečavalo da dodirne Izvor, čak ni zbog zaštite koju to pruža.

Ipak, nije potpuno beskoristan. Možda može dati primerak Birgiti, kao i nekolicini kapetana koji služe u Gardi. Ne bi valjalo da napravi previše tih medaljona, jer mogu veoma delotvorno da se koriste protiv Aes Sedai.

Da li bi možda mogla dati Metu jedan od odlivaka? On nikada ne bi shvatio da se to desilo, pošto ne može da usmerava...

Ne, pomislila je, suzbijajući to iskušenje pre nego što je stiglo da se rasplamsa. Obećala je da će Metu vratiti medaljon i to će i uraditi. Ne neki odlivak koji ne radi jednako dobro. Tutnula je oba medaljona u džep svoje haljine. Sada kada zna da ipak može naterati Meta da se rastane od tog svog medaljona, možda će ga moći naterati da joj ga da još jednom. Mada jeste zabrinuta zbog golama. Kako da izađe na kraj s tim stvorom? Možda ipak nije loša zamisao to da svim svojim stražarima podeli primerke te amajlije.

Pesma se završi, a poslednji visoki tonovi utrnuše kao sveća kojoj je nestalo fitilja. Kraj predstave usledi odmah nakon toga, kada ljudi s belim maskama iskočiše iz mraka. Svetlost jarko blesnu, od nečega bačenog u jednu od svetiljaka, i kada blesak iščile, videlo se kako Vališen mrtva leži na pozornici, s crvenom haljinom raširenom oko sebe kao da je reč o lokvi prosute krvi.

Gledaoci ustaše da zapljeskaju. Većinom su to bile Srodnice, mada nije bilo baš malo poslušnika drugih pozvanih Visokih sedišta. To su sve bili njeni saveznici. Dijelin, naravno, mladi Konejl Nortan i jednako mlada - ali dvostruko gorda - Katalin Hevin. Poslednja prisutna vlastelinka bila je Silvaza Kajren. Šta da misli o njoj? Elejna odmahnu glavom, pa gurnu lažni medaljon u torbicu i skromno se pridruži ostalima odavanjem priznanja. Izvođači će biti usredsređeni samo na nju. Ako im ne da neki znak odobravanja, kidaće živce čitave noći.

Kada je to završila, Elejna je pošla do obližnje primaće sobe, opremljene postavljenim stolicama širokih doručja, tako da se u njima može opušteno razgovarati. Na jednoj strani te prostorije bio je sto za posluživanje, za kojim je stajao sluga u blistavo čistoj crveno-beloj livreji. Stajao je s rukama iza leđa, s poštovanjem čekajući dok su posetioci lagano ulazili. Naravno, Elorijen nije bila prisutna - osnovna je pristojnost da gost sačeka da domaćin prvi ode. Mada Elorijen i Elejna nisu u najboljim odnosima, to nije razlog da se pokazuje nevaspitanje.

Ubrzo nakon što Elejna stiže, dođe i Elorijen. Dežmekasta žena je čavrljala s jednom Srodnicom, upadljivo zanemarujući ostala Visoka sedišta oko sebe. Činilo se kao da razgovara usiljeno. Verovatno je mogla u potpunosti izbeći da dođe u primaću sobu, ali Elejna je znala da će ta žena želeti da jasno stavi do znanja kako se nije predomislila i vezi s kućom Trakand.

Elejna se nasmešila, ali nije prišla toj ženi, već se okrenula Silvazi kada je ova ušla. Srednje građe, ta plavooka devojka bi možda i bila lepa samo da nije te bezizražajnosti njenog lica. Ne odsustva osećanja, kao što je to kod Aes Sedai. Potpune bezizražajnosti. Ponekad se činilo kao da je Silvaza samo krojačka lutka odevena da bi nekome bila pokazana. Mada, u drugim slučajevima, znala je da pokaže skrivene dubine i veliku promućurnost.

„Hvala na pozivu, veličanstvo", ravno kaza Silvaza, glasa blago jezivog zbog svoje jednoličnosti. „Ovo je bilo veoma prosvetljujuće.“

„Prosvetljujuće?", upita Elejna. „Nadala sam se da je to bilo uživanje."

Silvaza ništa ne odgovori. Pogleda Elorijen i tu na posletku pokaza neko osečanje. Ledenu mrskost, od koje se čovek ježi. „Veličanstvo, zašto si nju pozvala?"

„I kuća Kejren je nekada bila u lošim odnosima s Trakandima", odgovori Elejna. „Često biva da nam je najdragocenija odanost onih ljudi koje je najteže pridobiti."

„Veličanstvo, ona te neće podržati", odgovori joj Silvaza, glasa i dalje previše spokojnog. „Ne nakon onoga što je tvoja majka učinila."

„Kada je moja majka, pre mnogo godina, sela na presto", reče joj Elejna, bacajući pogleda ka Elorijen, „bilo je nekih kuća za koje se govorilo da ih nikada neće pridobiti. Ali to joj je ipak pošlo za rukom."

„Pa? Već imaš više nego dovoljno podrške, veličanstvo. Izvojevala si svoju pobedu."

„Jednu od njih."

Ostatak je ostao neizrečen. Postoji dug časti prema kući Tremejn. Ona ne traži Elorijeninu podršku samo zbog snaženja Lavljeg prestola, već i zbog toga da bi zacelila rascepe koje je izazvala njena majka dok je bila pod Gebrilovim uticajem. Ona to čini da bi povratila ugled svoje kuće i ispravila zla koja mogu da se isprave.

Silvaza to neće razumeti. Elejna je saznala za detinjstvo te jadne devojke; ona zacelo ne polaže mnogo u čast jednog Visokog sedišta. Silvaza izgleda veruje u samo dve stvari: silu i osvetu. Sve dok ona podržava Elejnu i može da se navodi, neće predstavljati opasnost. Ali ona nikada neće biti snažna potpora kuće Trakand kao što je neko poput Dijelin.

„Veličanstvo, kako ti služi moj pisar?", upita Silvaza.

„Valjda dobro", odgovori Elejna. On za sada nije došao ni do čega što bi moglo biti od vrednosti, mada mu Elejna nije ni dala dozvolu da za vreme ispitivanja učini bilo šta što bi se moglo nazvati preteranim. Našla se u klopci. Čini joj se kao da je čitavu večnost lovila tu družinu Crnih sestara. Sada ih je napokon pohvatala... ali šta da radi s njima?

Birgita ih je zarobila žive navodno da bi bile ispitane, pa da im se onda sudi u Beloj kuli. Ali to znači da one nemaju nikakvog razloga da progovore; znaju da će na kraju biti pogubljene. I zato Elejna mora ili da bude spremna da se pogađa s njima, ili da pusti Ispitivača da primeni krajnje mere.

Jedna kraljica mora biti dovoljno prekaljena da dopusti takve stvari. Makar su joj tako objašnjavali njeni učitelji. Nema nikakvog pitanja jesu li te žene krive ili nisu, pošto su već učinile dovoljno da zasluže deset smrtnih kazni. Međutim, Elejna baš i nije bila sigurna koliko želi da potone u sopstvenim očima kako bi iščupala njihove tajne iz njih.

Sem toga, da li bi to išta vredelo? Ispan je bila vezana ili Prinudom ili nekakvim zavetima; verovatno isto to važi i za ostale. Jesu li one uopšte u stanju da otkriju išta korisno? Kad bi samo postojao neki način da...

Oklevala je, i propustila da čuje Silvazinu sledeću primedbu kada joj nešto sinu. Naravno, to se Birgiti neće ni najmanje dopasti. Birgiti se ništa ne dopada. Ali Elejna je osetila da je Birgita otišla nekud van dvora, možda u obilazak stražarskih postaja ispred palate.

„Izvini, Silvaza", reče Elejna. „Upravo sam se setila nečega što neizostavno moram da uradim."

„Naravno, veličanstvo", odgovori joj devojka potpuno ravnim i bezmalo neljudskim glasom.

Elejna ode od nje, pa brzo požele dobrodošlicu - i prijatno veče - ostalima. Konejl je delovao kao da mu je dosadno. Došao je zato što se to od njega očekivalo. Dijelin se ponašala prijatno, po svom običaju, ali takođe oprezno. Elejna je izbegavala Elorijen. Pozdravila je sve ostale ugledne prisutne. Kada je završila, krenula je prema izlazu.

„Elejna Trakand", pozva je Elorijen.

Elejna zastade, pa se nasmeši sebi u bradu. Okrenu se, brišući s lica svaki izraz sem proračunate radoznalosti. „Da, gospo Elorijen?"

„Jesi li me pozvala ovamo samo da bi me zanemarivala?", zatraži da čuje ta žena s druge strane prostorije. Ostali razgovori zamreše.

„Ni u kom slučaju", odgovori Elejna. „Samo sam bila pod utiskom da će ti biti prijatnije ako te ne primoravam da razgovaraš sa mnom. Ovo veče nije posvećeno političkim ciljevima."

Elorijen se namršti. „Pa čemu je onda posvećeno?"

„Uživanju u lepoj baladi, gospo Elorijen", odgovori joj Elejna. „I možda tome da te podseti na vreme kada si često uživala u društvu Trakandovih." Nasmeši se, pa neznatno klimnu glavom i ode.

Neka razmišlja o tome, sa zadovoljstvom je pomislila Elejna. Elorijen je nesumnjivo čula da je Gebril bio jedan od Izgubljenih. Ta žena možda ne veruje u to, ali možda se i dalje seća godina ispunjenih poštovanjem koje su ona i Morgaza iskazivale jedna drugoj. Je li nekoliko kratkih meseci dovoljno da se zaborave godine prijateljstva?

Na dnu stepeništa ispred sobe za prijeme Elejna naiđe na Kajlu Bent, jednu od Birgitinih zapovednica gardistkinja. Vižljasta žena kose boje plamena prijateljski je čavrljala s dvojicom gardista, koji su izgleda bili veoma željni njene naklonosti. Sve troje stadoše u stav mirno kada primetiše Elejnu.

„Kuda je Birgita otišla?", upita Elejna.

„Otišla je da ispita neki slučaj kod kapija, veličanstvo", odgovori Kajla. „Dobila sam obaveštenje da nije posredi ništa ozbiljno. Onaj najamnički kapetan koji ti je dolazio u posetu pokušao je da se ušunja u dvorište palate. Kapetan Birgita ga ispituje."

Elejna izvi obrvu. „Misliš na Metrima Kautona?"

Žena klimnu glavom.

„Ona ga ispituje?“

„Tako sam čula, veličanstvo", odgovori Kajla.

„To znači da su otišli na piće", kaza Elejna i uzdahnu. Svetlosti, ovo je baš loš trenutak za to.

Ili je dobar trenutak? Ako je izašla s Metom, Birgita ne može da se buni zbog onoga što Elejna namerava da radi s Crnim ađahom. Elejna shvati da se smeši. „Kapetane Bent, pođi sa mnom." Ona izađe iz pozorišne odaje i uđe u glavni deo dvora. Žena pođe s njom, mahnuvši odredu gardistkinja koje su stajale u hodniku da je slede.

Smešeči se sebi u bradu, Elejna stade da izdaje naređenja. Neki sluga ubrzo stiže, noseći ogroman crni plašt. Elejna se ogrnu njime, pa prigrli Izvor. Jedna gardistkinja otrča da prenese njene naredbe, mada je delovala zbunjeno, jer su naredbe na spisku bile čudne. Elejna ode u svoje odaje, pa sede da razmisli. Moraće da dela brzo. Birgita je lošeg raspoloženja - Elejna oseća kroz vezu. Bila su joj potrebna čak tri pokušaja! Krvavi pepeo, ali ponekad je izluđuje to što je u drugom stanju.

Izatka oko sebe Vatru i Vazduh, služeći se Ogledalom izmaglica da postane viša i zastrašujuća. Uzela je kovčežić s nakitom i iz njega izvadila malu rezbariju od belokosti u obliku žene koja sedi ogrnuta sopstvenom kosom. Iskoristila je taj angreal da u sebe uvuče što je više Jedne moći smela. Svakome ko može da usmerava delovaće zaista zastrašujuće.

Pogleda gardistkinje. Očigledno su bile zbunjene i stajale su držeći se za balčake svojih mačeva, a i ne shvatajući da to čine. „Veličanstvo?", upita Kajla.

„Kako izgledam?" upita Elejna, prilagođavajući tkanja tako da joj glas zvuči dublje.

Kajla razrogači oči. „Kao otelotvorena gromonosna oluja, veličanstvo."

„Dakle, zastrašujuće?" upita Elejna, malo se trzajući zbog sopstvenog skoro neljudskog i opasnog glasa. „Savršeno!"

„Rekla bih", kaza vižljasta gardistkinja, češkajući se po bradi. „Mada papuče malo kvare učinak."

Elejna spusti pogled, psujući ružičastu svilu. Opet stade da tka i učini da joj noge u papučama jednostavno nestanu. Tkanje je činilo da izgleda kao da lebdi u vazduhu, obavijena pokrovom tame, dok su plašt i parčad crne tkanine lebdeli oko nje. Lice joj je bilo potpuno skriveno crnilom. Na kraju je tome dodala dve crvene žiške tamo gde bi trebalo da su joj oči. Podsećale su na ugljevlje koje zrači tamnogrimiznim svetlom.

„Svetlost nas saklonila“, prošapta jedna gardistkinja.

Elejna klimnu samoj sebi, a srce joj uzbuđeno zakuca. Nije bila zabrinuta. Biće bezbedna. To joj je obećalo Minino predviđanje. Opet je razmotrila svoje namere. Sve je kako treba - ali postoji samo jedan način da ih sa sigurnošću isproba.

Elejna izvrnu tkanja i veza ih, a onda se okrenu gardistkinjama. „Ugasite svetlo“, kaza im, „i da niste mrdnule. Ubrzo ću se vratiti."

„Ali...“, izusti Kajla.

„To je naređenje, gardistkinjo", odlučno joj kaza Elejna. „Bolje bi ti bilo da ga poslušaš."

Žena se pokoleba. Verovatno dobro zna da Birgita to nikada ne bi dopustila - ali srećom Kajla nije Birgita. Ona nevoljno izdade naređenje i svetlost u sobi se ugasi.

Elejna gurnu ruku u džep i izvadi medaljon s lisičjom glavom - onaj pravi - pa ga uze u ruku. Duboko udahnu i otvori kapiju. Traka svetlosti bila je jarka u mračnoj sobi, kupajući je bledim sjajem nalik mesečini. Otvarala se u jednako mračnu prostoriju.

Elejna koraknu kroz prolaz i nađe se u jednoj od ćelija dvorske tamnice. Na suprotnoj strani, žena je klečala pored debelih vrata s malim prozorom pri vrhu zagrađenim rešetkama, odakle je dopirao jedini tračak svetlosti u toj memljivoj ćeliji. Sa Elejnine desne strane bio je mali ležaj, a s leve vedro koje je služilo kao noćna posuda. Sićušna prostorija smrdela je na buđ i ljudski izmet, a jasno je čula i grebuckanje pacova u blizini. Sve je to i dalje delovalo prebogato za ženu ispred nje.

Elejna je sračunato odabrala Česmal. Ta žena je, izgleda, imala izvesnu vlast u Crnom, a i dovoljno je moćna da joj se većina ostalih klanja. Međutim, takođe je delovala više strastveno nego razumno kada ju je Elejna poslednji put susrela. To će biti važno.

Visoka i zgodna žena okrenu se čim Elejna uđe u ćeliju. Elejna od straha ostade bez daha, ali njena varka je srećom uspela. Česmal se baci na slamom prekriveni pod ćelije.

„Veliki", zasikta žena. „Ja sam..."

„Tišina!" viknu Elejna, a glas joj zagrme.

Česmal se lecnu, pa skrenu pogled, kao da očekuje da gardisti provire ne bi li videli šta se to dešava. Tu su negde i Srodnice koje održavaju Česmalin štit; Elejna ih je osećala. Uprkos buci, niko nije došao. Srodnice slede Elejnina naređenja, ma koliko ona bila neobična.

„Ti si bednija od pacova", zgađeno reče Elejna. „Poslata si ovamo u slavu Velikog gospodara, a šta si ti na kraju postigla? Dozvolila si da te zarobe ove budale, ova deca?"

Česmal zakuka i prostre se još više. „Ja sam prah, veliki. Ja sam ništa! Izneverile smo te. Molim te, nemoj da me uništiš!"

„A zašto ne bih?“, prodra se Elejna. „Delanje tvoje družine žigosano je neuspesima i neuspesima! Šta si ti pa postigla što bi moglo da me ubedi da te ostavim u životu?"

„Pobile smo mnoge od ovih budala koje su delale protiv Velikog gospodara!", opet zakuka Česmal.

Elejna se lecnu, a onda - pribravši se - stvori bič od Vazduha i ošinu tu ženu preko leđa. Česmal je zasluživala mnogo više. „Ti?“, kaza Elejna. „Ti nikakve veze nisi imala s njihovom smrću! Zar misliš da sam budala? Zar misliš da sam neznalica!"

„Ne, veliki", zajeca Česmal, skupljajući se u loptu. „Preklinjem te!"

„Daj mi onda razloga da te ostavim u životu."

„Imam podatke, veliki", hitro odgovori Česmal. „Jedan od onih za koje nam je naređeno da ih tražimo, jedan od one dvojice koji moraju biti ubijeni po svaku cenu... jedan je ovde, u Kaemlinu!" Šta je sad to?, Elejna se pokoleba. „Reci mi nešto više."

„Kreće se s najamničkom družinom", nastavi Česmal, zvučeći kao da je preplavljena olakšanjem zbog toga što zna tražene podatke. „On je čovek oštrog pogleda, nosi šešir i koplje označeno gavranovima!"

Met? Prijatelji Mraka love Meta? Istina. On je Randov prijatelj i ta veren. Ali šta je Met mogao uraditi pa da navuče na glavu bes samih Izgubljenih? Još je uznemirujuće to što Česmal zna da je Met u gradu. On je stigao tek nakon zarobljavanja Crnih sestara! To znači...

To znači da su Česmal i ostale u dodiru s drugim Prijateljima Mraka. Ali s kim? „A kako si to ti otkrila? Zašto to nije ranije izvešteno?"

„Veliki, dobila sam vesti o tome tek danas", reče Česmal, sada zvučeći samouverenije. „Pripremamo ubistvo."

„A kako to možeš da izvedeš dok si u zarobljeništvu?" zatraži da čuje Elejna.

Česmal na tren diže pogled i na njenom četvrtastom licu vide se zbunjenost. Ništa ne reče. Odala sam se da ne znam onoliko koliko bi trebalo da znam. Elejna stisnu zube iza maske od senki.

„Veliki", reče Česmal. „Pažljivo sam sledila naređenja koja sam dobila. Skoro smo u položaju da započnemo osvajanje, kao što nam je naređeno. Andor če uskoro plivati u krvi naših neprijatelja i Veliki gospodar če vladati posred ognja i pepela. Sproveščemo to u delo."

Šta je sad pa to? Osvajanje Andora? Nemoguće! Kako će se to desiti? Kako može to da se desi? A opet, usuđuje li se da postavi to pitanje? Izgleda da Česmal već sumnja da nešto nije kako treba.

„Ti nisi Izabrani koji me je ranije posetio, zar ne, veliki?", upita Česmal.

„Takvima kao što si ti nije dato da nas propituješ", odbrusi Elejna i tu primedbu naglasi još jednim šibanjem Vazduhom preko leđa te žene. „Moram da znam koliko ti je rečeno, kako bih mogla da procenim manjkavosti tvog razumevanja. Ako ne znaš za... Pa, videćemo. Najpre mi objasni kako to da znaš za osvajanje."

„Znam da se krajnji čas bliži, veliki", odgovori Česmal. „Da smo imali više vremena na raspolaganju, možda smo mogli bolje da se pripremimo. Ako me oslobodiš iz ovog zatočeništva, mogla bih da..."

Ona ućuta i baci pogled u stranu.

Krajnji čas. Elejna otvori usta da je dalje propituje, ali pokoleba se. Šta? Više ne oseća Srodnice napolju. Da se nisu povukle? Šta je sa Česmalinim štitom?

Vrata se zatresoše, ključ se okrenu u bravi, pa se vrata širom otvoriše i otkriše skupinu ljudi na suprotnoj strani. A to nisu bili gardisti koje je Elejna očekivala. Na čelu im je bio čovek kratke crne kose, proređene na slepoočnicama, i s velikim brkovima. Bio je u smeđim čakširama i crnoj košulji, kao i kaputu toliko dugom da je bezmalo bio kao neka rastvorena odora.

Silvazin pisar! Iza njega su bile dve žene. Temajla i Eldrit. Obe iz Crnog ađaha. Obe su prigrlile Izvor. Svetlosti!

Elejna suzbi osećaj iznenađenja i pogleda ih pravo u oči, ne odstupajući ni za korak. Ako joj je pošlo za rukom da ubedi jednu Crnu sestru da je ona jedna od Izgubljenih, možda će joj uspeti da ubedi i tri. Temajla razrogači oči i baci se na kolena, kao i pisar. Međutim, Eldrit se pokoleba. Elejna nije bila sigurna beše li to zbog njenog stava, prerušavanja ili zbog toga kako se ponela kada je ugledala troje pridošlica. Bilo kako bilo, Eldrit nije poverovala u njeno prerušavanje. Žena okruglastog lica poče da usmerava.

Elejna opsova samu sebe, počevši da i sama tka. Postavi štit oko Eldrit baš u trenutku kada oseti kako ova pokušava da nju ogradi štitom. Srećom, držala je Metov ter’angreal. Tkanje se rasprši, a medaljon u Elejninoj ruci postade leden. Elejnino tkanje skliznu između Eldrit i Izvora, odsecajući je od njega. Sjaj Moći nestade oko nje.

„Šta to radiš, glupačo!" vrisnu Česmal. „Zar pokušavaš da svrgneš jednog od Izabranih? Zbog tebe ćemo svi izginuti!"

„To nije neko od Izabranih", zaurla Eldrit u odgovor. Elejna se nije na vreme setila da joj Vazduhom zapuši usta. „Prevarena si! To je..."

Elejna joj zapuši usta, ali prekasno. Temajla - koja je oduvek delovala previše nežno da bi bila Crna sestra - prigrli Izvor i diže pogled. Na Česmalinom licu se namesto izraza užasa pojavi bes.

Elejna brzo zaveza štit postavljen oko Eldrit i poče da tka novi, kada je pogodi talas Vazduha. Medaljon s lisičjom glavom opet postade leden - i blagosiljajući Meta na tome što joj ga je pozajmio - Elejna postavi štit između Česmal i Izvora.

Temajla zgranuto pogleda Elejnu, očigledno zatečena neuspehom svog tkanja, ali Silvazin pisar nije bio tako spor. Iznenada skoči i velikom silinom tresnu Elejnu o zid.

Bol joj sevnu u ramenu i ona oseti kako se nešto slama. Ramena kost? Moja deca!, smesta je pomislila. Beše to iskonski blesak užasa i trenutnog straha koji zaprkosi svim pomislima na Min i njena predviđanja. Ona od iznenađenja pusti kapiju koja je vodila ka njenoj sobi iznad tamnica i kapija se ugasi.

„Ima nekakav ter’angreal", vrisnu Temajla. „Tkanja spadaju s nje."

Elejna nezgrapno ustade, odgurnu pisara i poče da tka Vazduh kako bi ga oduvala. Međutim, dok je to činila, on je zgrabi za ruku, možda primetivši blesak srebrnastog metala u njoj. Pisar sklopi duge prste oko medaljona taman kada ga Elejna pogodi talasom Vazduha.

Pisar odlete, držeći medaljon. Elejna zareža, i dalje besna. Temajla se zlobno isceri i tkanja Vazduha pojaviše se oko nje. Ona ih hitnu preda se, ali Elejna ih dočeka svojim tkanjima.

Dva talasa tresnuše jedan o drugi, tako da se vazduh u maloj prostoriji uskomeša. Slama se razlete na sve strane, a Elejni se uši zaglušiše od nagle promene pritiska. Tamnokosi pisar se odvuče iz bitke, držeći ter’angreal. Elejna pruži tkanje ka njemu - ali ono se rasprši.

Elejna zaurla od besa, a bol joj sevnu u ramenu, tamo gde se udarila kada je tresnula u zid. Prostorijica je bila zakrčena pošto je u njoj bilo previše ljudi, a Temajla je stajala u dovratku, nenamerno sprečavajući pisara da pobegne. A možda je to zapravo bilo namerno; ona verovatno želi taj medaljon. Druge dve Crne sestre pogurile su se i zgrčile dok se vazduh komešao oko njih, pošto su i dalje bile pod štitovima.

Elejna je povlačila kroz angreal koliko je god smela, terajuči svoje tkanje Vazduha sve više napred, skrećući u stranu ono kojim ju je Temajla gurala. Dva tkanja neko vreme behu ravnopravna, a onda se Elejnino probi i tresnu u Temajlu, izbacujući je iz ćelije pravo u kameni zid napolju. Elejna potom postavi štit, mada se činilo da je Temajla od udarca izgubila svest.

Pisar se pojavi kroz dovratak, a Elejna oseti ujed straha. Pošto nije znala šta drugo da radi, tkanjem Vazduha diže Česmal i baci je na pisara.

Oboje se prostreše po podu. Zveket metala zazvoni u vazduhu kada medaljon s lisičjom glavom ispade na pod i otkotrlja se kroz vrata.

Elejna duboko udahnu, a bol joj se rasplamsa u nedrima i ruka joj omlitavi. Više nije mogla da je drži kako treba. Poduprla ju je drugom rukom, besno se držeči Izvora. Utehu joj je pružala slast saidara. Ona izatka Vazduh i veza Česmal, pisara i Eldrit, koja je pokušavala da neprimećeno dopuzi do Elejne.

Smirujući se, Elejna prođe pored njih i izađe iz ćelijice kako bi proverila šta je s Temajlom u hodniku. Žena je još dišala, ali je zaista bila u nesvesti. Elejna i nju veza Vazduhom, kako bi bila sigurna, pa onda pažljivo diže sa zemlje medaljon s lisičjom glavom. Lecnu se od bola u drugoj ruci. Da, sigurno je polomila neku kost.

Mračni hodnik bio je prazan, a četiri dovratka za ćelije u njemu bila su obasjana tek jednom podnom svetiljkom. Gde su stražari i Srodnice? Nevoljno pusti tkanja koja su obrazovala njeno prerušavanje - pošto nije htela da stignu vojnici i da je pogrešno prepoznaju kao neku Prijateljicu Mraka. Zacelo je neko čuo svu tu dreku! Krajičkom uma osećala je kako Birgita brine zbog nje i sve se više približava. Zaštitnica je nesumnjivo osetila Elejninu povredu.

Elejna bi skoro radije da oseća bol u ramenu nego da čuje predavanje koje će joj Birgita neumitno održati. Opet se lecnu, razmišljajući o tome, pa se okrenu da pogleda svoje zarobljenike. Moraće da proveri ostale ćelije.

Naravno da će njena deca biti dobro. Ona će biti dobro. Bol ju je prejako zahvatio; nije se zaista uplašila. Ipak, najbolje bi bilo da...

„Zdravo, kraljice moja", prošapta joj na uvo muški glas tren pre nego što joj se drugi talas bola rascveta u boku. Ona oštro uzdahnu i zatetura se. Nečija ruka se pruži i istrgnu joj medaljon između prstiju.

Elejna se okrenu, a soba kao da se zamagli oko nje. Nešto toplo klizilo joj je niz bok. Ona krvari! To ju je toliko zaprepastilo da je osećala kako Izvor klizi sve dalje od nje.

Doilin Melar stajao je u hodniku iza nje, držeći krvavi nož u desnici, a medaljon u levici. Njegovo uzano lice bilo je ozareno širokim osmehom, bezmalo raskalašnim kezom. Iako je nosio samo rite, delovao je samouvereno kao kralj na prestolu.

Elejna zasikta i posegnu za Izvorom - ali ništa se ne desi. Iza sebe začu tiho smejanje. Nije vezala Česinalin štit! Čim je Elejna pustila Izvor, tkanje je nestalo. Naravno, čim je bacila pogled, Elejna ugleda tkanja koja je odvajaju od Izvora.

Česmal joj se nasmeši, crveneći u zgodnom licu. Svetlosti! Krv se Elejni slivala niz noge. Tako mnogo krvi.

Zatetura se i nasloni na zid hodnika, nalazeći se između Melara s jedne i Česmal s druge strane.

Ona ne može da umre. Min je kazala... Možda pogrešno tumačimo, vratio joj se Birgitin glas. Čitav niz stvari i dalje može da pođe po zlu.

„Izleći je“, reče Melar.

„Šta si rekao?“, zatraži da čuje Česmal. Eldrit je iza nje čistila prašinu sa sebe iza ćelijskog dovratka. Pala je na tle kada se Elejnino tkanje Vazduha raspršilo, ali štit je i dalje na mestu. Elejna je taj vezala.

Razmisli, govorila je Elejna sebi, dok joj je krv kapala između prstiju. Mora da postoji nekakav izlaz. Mora! O, Svetlosti! Birgita, požuri!

„Izleći je“, reče Melar. „Ranio sam je nožem da bi tebe pustila."

„Budalo“, odbrusi mu Česmal. „Da su tkanja bila vezana, ta rana je ne bi naterala da nas oslobodi!"

„Onda bi umrla", odgovori Melar sležući ramenima. Pogleda Elejnu, a one njegove lepe oči zaiskriše od požude. „A to bi bila prava šteta. Jer ona je obećana meni, Aes Sedai. Neću dozvoliti da umre ovde, u ovoj tamnici. Ona ne sme da umre sve dok ja ne budem imao vremena da... uživam u njoj." On pogleda Crnu sestru. „Sem toga, zar misliš da će onima koje služimo biti drago kada čuju kako si dopustila da kraljica Andora izgubi život a da pre toga ne oda svoje tajne?"

Česmal je delovala nezadovoljno, ali očigledno je uvidela mudrost njegovih reči. Iza njih pisar izađe iz ćelije - nakon što se osvrnuo u oba smera - pa se odvuče niz hodnik prema stepeništu i potrča uz njega. Česmal pređe hodnik prema Elejni. Na svu sreću. Elejni se mutilo u glavi. Naslonila se uza zid, jedva osećajući bol od slomljenog ramena, pa je skliznula do poda sve dok na kraju nije sela.

„Glupačo jedna balava", reče joj Česmal. „Naravno, prozrela sam tvoju varku. Odugovlačila sam, znajući da mi pomoć stiže."

Te njene reči behu šuplje; lagala je zbog ostalih. Lečenje. Elejni je potrebno... to... Lečenje. Misli su joj postajale trome, i padao joj je mrak na oči. Pružila je ruku u stranu, prestravljena zbog sebe i svoje dece.

Ruka joj skliznu i ona kroz haljinu napipa nešto u džepu. Odlivak medaljona s lisičjom glavom.

Česmal uhvati Elejnu za glavu i stade da izrađuje isceliteljska tkanja. Elejni se krv zaledi u žilama, a telo joj preplavi talas Moći. Ona duboko udahnu, a bol koji je osećala u boku i ramenu iščile.

„Evo“, reče Česmal. „A sada, brzo, moramo da...“

Elejna munjevito izvadi drugi medaljon i diže ga. Česmal ga nagonski zgrabi - a tako postade nemoćna da usmerava. Njena tkanja nestadoše, uključujući i Elejnin štit.

Česmal opsova i ispusti medaljon, koji pade na pod i zakotrlja se dok je Česmal tkala štit.

Elejna se nije baktala sa štitom. Ovoga puta je izatkala Vatru. Jednostavnu, neposrednu i opasnu. Pre nego što Mračna sestra stiže da završi tkanje, odeća joj buknu u plamen, pa ona zavrišta.

Elejna se diže na noge. Ceo hodnik se vrteo oko nje - Lečenje ju je veoma iscrpelo - ali pre nego što stvari prestadoše da se ljuljaju, ona izatka joj jednu nit Vatre i hitnu je na Melara. On je doveo u opasnost i život njene dece! On ju je ubo nožem! On...

Tkanja se raspršiše istog trena kada ga dodirnuše. On joj se nasmeši, pa nogom stade na nešto. Na drugu amajliju. „Vidi, vidi", reče i uze ga. „Još jedan? Hoće li ispasti i treći ako te protresem?"

Elejna zasikta. Česmal je i dalje gorela i vrištala. Pala je na pod, bacakajući se, a hodnik se ispuni smradom spaljenog mesa. Svetlosti! Elejna nije htela da je ubije, ali nije bilo vremena. Izatka Vazduh, hvatajući Eldrit pre nego što ova stiže da pobegne. Elejna je za svaki slučaj gurnu napred, između sebe i Melara. On ju je oštro posmatrao, primičući se sve više, u jednoj šaci držeći dva medaljona, a u drugoj bodež. Još se presijavao od Elejnine krvi.

„Nismo završili, kraljice moja“, tiho joj kaza. „Ovima je obećana vlast. Ali ti si oduvek bila moja nagrada, a ja uvek naplaćujem ono što mi se duguje." Pažljivo je promatrao Elejnu, očekujući nekakvu varku.

Kad bi samo mogla nešto da izvede! Jedva da je u stanju da stoji na nogama. Teško joj je da se drži Izvora. Ustuknu, držeći Eldrit između sebe i Melara. Njegov pogled polete ka stamenoj ženi; stajala je ruku Vazduhom vezanih uz bokove i lebdela otprilike palac iznad poda. Odsečnim pokretom, on skoči napred i prekla Eldrit.

Elejna se lecnu i zatetura.

„Žao mi je“, kaza Melar, a Elejni bi potreban trenutak da shvati kako se on zapravo ne obraća njoj već Eldrit. „Ali naređenja su naređenja." To rekavši, on se sagnu i zari bodež u onesvešćenu Temajlu.

Ne sme da pobegne s medaljonima!

Poneta naletom snage, Elejna povuče Jednu moć i izatka Zemlju. Dok je Melar ustajao, ona sruši tavanicu nad njim. Kiša kamenja otera Melara, ali takođe spreči nju da ga juri, tako da on nestade uz desno stepenište. Elejna se sruši na kolena, osećajući se iscrpljeno - ali onda ugleda nešto kako se presijava među hrpom kamenja od tavanice koju je srušila. Komadić srebrnastog metala. Jedan od medaljona.

Ne usuđujući se ni da diše, ona ga zgrabi. Na svu sreću, Izvor je nije napustio. Izgleda da je Melar pobegao sa odlivkom, ali ona i dalje ima prvobitni medaljon.

Ona uzdahnu i dopusti sebi da se opet zavali uz hladni kameni zid. Želela je da padne u nesvest, ali je primorala sebe da skloni medaljon i ostane budna sve dok se nije pojavila Birgita. Zaštitnica je bila zadihana od napornog trčanja, a crveni kaput i zlatna pletenica bili su joj mokri od kiše.

Met uđe u hodnik za njom, šala obmotanog preko lica, a mokre smeđe kose ulepljene za glavu. Pogled mu je šestario od jednog kraja hodnika do drugog, a štap je držao tako da je u svakom trenutku bio spreman da napadne.

Birgita kleknu pored Elejne. „Jesi li dobro?", smesta je upita.

Elejna iznureno klimnu. „Izvukla sam se iz ovoga." Na neki način. „Da nisi kojim slučajem učinila svetu uslugu i ubila Melara dok si dolazila?"

„Melara?", iznenađeno zapita Birgita. „Ne. Elejna, haljina ti je krvava!"

„Dobro sam", odgovori ona. „Zaista. Izlečena sam."

Dakle, Melar je na slobodi. „Brzo", kaza ona, „pretražite hodnike. Gardisti i Srodnice koji su bili na straži..."

„Našli smo ih", reče joj Birgita. „U dnu stepeništa. Mrtve. Elejna, šta se desilo?" Met je sa strane gurao nogom Temajlin leš, primetivši ranu od bodeža u njenim nedrima.

Elejna se uhvati za stomak. Njena deca će biti dobro, zar ne? „Birgita, učinila sam nešto veoma ishitreno i znam da ćeš zbog toga urlati na mene. Ali da li bi htela da me pre toga odvedeš u moje odaje? Mislim da bi Melfana trebalo da me pogleda. Za svaki slučaj."

Sat vremena nakon neuspelog pokušaja Egveninog ubistva, Gavin je stajao sam u jednoj sobici koja je bila deo Amirlininih odaja. Nakon što je bio oslobođen tkanja koja su ga zarobila, rečeno mu je da ne mrda odatle.

Egvena naposletku uđe u tu prostoriju. „Sedi", kaza mu.

On je oklevao, ali oči su joj tako sevale da je njima mogla da pali sveće, pa zato on sede na stoličicu. U toj sobici beše nekoliko ormara i sanduka za odeću. Vrata su vodila u veću primaću sobu, gde je bio uhvaćen u tkanja, a vrata iz te sobe vodila su u Egveninu spavaću odaju.

Egvena zatvori vrata, odeljujući ih od brojnih stražara, Zaštitnika i Aes Sedai koji su ispunili ostale prostorije. Njihovi razgovori čuli su se kroz vrata kao tihi žamor. Egvena je i dalje bila u crvenom i zlatnom, a u tamnoj kosi bile su joj upletene zlatne niti. Pocrvenela je, besna na njega. Zbog toga je izgledala još lepše nego obično.

„Egvena, ja...“

„Shvataš li ti šta si uradio?"

„Proverio sam je li žena koju volim bezbedna, nakon što sam otkrio ubicu ispred njenih vrata."

Ona prekrsti ruke ispod nedara. Skoro da je osećao vrelinu njenog besa. „Tvoje urlanje je privuklo pola Bele kule. Videli su te zarobljenog. Ubica sada verovatno zna za moja tkanja."

„Svetlosti, Egvena! Pričaš kao da sam to uradio namerno. Samo sam pokušavao da te zaštitim."

„Nisam ti tražila zaštitu! Tražila sam ti poslušnost! Gavine, zar ne vidiš kakvu smo priliku upravo propustili? Da nisi oterao Mesanu, ona bi upala u moju zamku!"

„To nije bio niko od Izgubljenih", odgovori Gavin. „To je bio običan čovek."

„Kazao si da nisi mogao da vidiš lice niti da razabereš stas, jer je ta prilika bila zamućena."

„Pa da", saglasi se Gavin. „Ali borio se mačem."

„A žena ne ume da koristi mač? Šta s osobe koju si video govori da je reč o ženi."

„Možda - ali neko od Izgubljenih? Svetlosti, Egvena, da je to bila Mesana, iskoristila bi Moć da me spali u pepeo!"

„Što je još jedan razlog", odbrusi Egvena, „zbog kojeg nisi smeo da me ne poslušaš! Možda si u upravu - možda je to bio neko od Mesaninih poslušnika. Prijatelj Mraka ili Sivi čovek. Da je bilo tako, njih bih zarobila i saznala šta Mesana namerava. I Gavine, šta da jesi zatekao Mesanu? Šta bi mogao da uradiš?"

On pognu glavu.

„Kazala sam ti da sam preduzela mere predostrožnosti", nastavi ona. „A ti me svejedno nisi poslušao! Zato sada, zbog tvojih postupaka, ubica zna da sam čekala. Sledeči put će biti opreznija. Šta misliš, koliko će života biti izgubljeno zbog tebe?"

Gavin je ruke držao u krilu, pokušavajući da sakrije da ih je stisnuo u pesnice. Trebalo bi da se oseća posramljeno, ali oseća samo bes. Bes koji ne može da objasni - na samog sebe ali uglavnom na Egvenu zbog toga što je dobronamernu grešku pretvorila u ličnu uvredu.

„Meni se čini“, kaza joj on, „da ti uopšte ne želiš da imaš Zaštitnika. Jer, da ti kažem, Egvena - ako ne možeš da podneseš da neko pazi na tebe, onda ti niko neće odgovarati."

„Možda si u pravu", odbrusi ona. Suknje joj zašuštaše kada otvori vrata, izađe pa ih zatvori za sobom. Bezmalo da ih je zalupila.

Gavin ustade, želeći da razvali vrata nogom. Svetlosti, u kakav se metež sve to pretvorilo!

Čuo je Egvenu kroz vrata kako šalje radoznalce nazad na spavanje i Gardi Kule naređuje da noćas bude na dodatnom oprezu. Sve je to verovatno bilo čisto reda radi. Ona zna da ubica neće skoro opet pokušati.

Gavin izađe iz sobice i ode. Primetila je njegov izlazak, ali ništa mu nije rekla, već se okrenula da tiho porazgovara sa Silvijanom. Crvena prostreli pogledom Gavina tako da bi se i kamen lecnuo.

Gavin prođe pored nekoliko stražara koji su - što se njih tiče - delovali kao da osećaju najveće moguće poštovanje prema njemu. Što se njih tiče, on je sprečio pokušaj Amirlininog ubistva. Gavin im klimnu glavom kada ga pozdraviše. Čubajn je stajao u blizini, zagledajući nož koji je Gavina umalo pogodio u grudi.

Čubajn mu ga pruži. „Jesi li ikada u životu video nešto nalik ovome?"

Gavin prihvati uzani vitki nož. Bio je uravnotežen za bacanje, a sečivo od dobrog čelika pomalo je podsećalo na izduženi plamen sveće. U središtu su bila tri komadića nekog kamena boje krvi.

„Kakav je ovo kamen?", upita Gavin, prinoseći nož svetlu.

„Nikada ga nisam video."

Gavin nekoliko puta okrenu nož u ruci. Nije bilo nikakvih natpisa niti rezbarija. „Ovo čudo umalo me nije ubilo."

„Slobodno ga uzmi, ako hoćeš", reče mu Čubajn. „Možda bi mogao da pitaš Brinove ljude jesu li ikada videli nešto slično. Mi imamo drugi nož, koji smo našli dalje niz hodnik."

„I taj je bio namenjen mom srcu", odgovori Gavin, pa zadenu nož za pojas. „Hvala ti. I ja imam poklon za tebe."

Čubajn izvi jednu obrvu.

„Žalio si se da si ostao bez ljudi", kaza mu Gavin. „Pa, znam za jedan odred vojnika koji mogu srdačno da ti preporučim."

„Iz Brinove vojske?", upita Čubajn sneveselivši se. Baš kao mnogi iz Garde Kule, on je Brinovu vojsku i dalje video kao suprotstavljenu snagu.

„Ne“, odgovori Gavin. „Ljudi odani Kuli. Neki od onih koji su se obučavali za Zaštitnike i borih se sa mnom na Elaidinoj strani. Sada se osečaju kao da ne znaju gde im je mesto, a radije bi bih vojnici nego Zaštitnici. Bio bih ti zahvalan ako bi im podario dom. To su dobri ljudi i izvrsni ratnici."

Čubajn klimnu. „Pošalji ih meni.“

„Doći će ti sutra“, reče mu Gavin. „zamoliću te samo za jedno - pokušaj da ne rasturiš družinu. Mnogo toga su prošli zajedno. Ta međusobna veza im daje snagu.“

„To ne bi trebalo da bude teško", odgovori mu Čubajn. „Deseta četa Kule zbrisana je skoro do poslednjeg čoveka u borbi sa onim plamenim Seanšanima. Postaviću neke iskusne zapovednike tvojim momcima i od njih obrazovati novu četu."

„Hvala ti", odgovori mu Gavin, pa pogleda prema Egveninim odajama. „Čubajne, pripazi na nju mesto mene. Mislim da je rešena da izgubi glavu."

„Dužnost mi je uvek bila da branim i čuvam Amirlin. Ali gde ćeš ti biti?"

„Jasno mi je stavila do znanja kako ne želi Zaštitnika", odgovori Gavin, vraćajući se u mislima na sve što mu je Brin kazao. Šta on hoće u životu pored Egvene? Možda je kucnuo čas da to sazna. „Mislim da je krajnje vreme da odem i obiđem sestru."

Čubajn klimnu, a Gavin ode. Otišao je u spavaonicu po svoje stvari - tek nešto malo više od preobuke i zimskog plašta - pa u konjušnici osedlao Izazivača.

Onda je poveo konja do dela određenog za Putovanje. Egvena je odredila da tu jedna sestra bude na dužnosti u svako doba dana i noći. Aes Sedai koja je tu noćas bila - jedna sitna i pospana Zelena po imenu Nimri - ništa ga nije pitala. Otvorila mu je kapiju koja je vodila do padine na nekih sat vremena puta od Kaemlina.

I tako on ostavi Tar Valon - i Egvenu al’Ver - za sobom.

„Šta je to?", zatraži da čuje Lan.

Ostareli Nazar diže pogled sa svojih bisaga. Kosu belu kao sneg držao mu je kožni hadori. Jedan potočić je žuborio u blizini njihovog logora, posred šume planinskih borova. Na tim borovima ne bi trebalo da je ni upola toliko smeđih iglica.

Nazar je gurao nešto u bisage, ali Lan je primetio tračak nečeg zlatnog kako proviruje. „Ovo?“, upita Nazar, pa izvadi tkaninu iz bisaga: jarkobelu zastavu sa zlatnim ždralom izvezenim u središtu. Bio je to lep rad, s prelepim vezom. Lan samo što je ne ote Nazaru između prstiju i ne pocepa je na pola.

„Vidim taj izraz na tvom licu, Lane Mandragorane", reče mu Nazar. „Pa, nemoj da si toliko obuzet sobom kada je o ovome reč. Čovek ima pravo da sa sobom nosi zastavu svog kraljevstva."

„Nazare, ti si pekar.“

„Sine, ja sam na prvom mestu Krajišnik", odgovori mu taj čovek i vrati barjak u bisage. „Ovo je moje nasleđe."

„Ma da!“, odbrusi Lan i okrenu se. Ostali su dizali logor. Nevoljno je dopustio da im se trojica pridošlica priključe - bili su tvrdoglavi kao nerasti, pa je na kraju morao da popusti svom zavetu. Obećao je da će prihvatiti sledbenike. Ti ljudi zapravo nisu ni zamolili da jašu s njim - samo su pošli. To je bilo dovoljno. Sem toga, ako će već putovati u istom smeru, nema previše smisla da dižu dva logora.

Lan nastavi da briše lice od jutarnjeg umivanja. Balen je spremao hleb za doručak. Taj borov šumarak je u istočnom Kandoru; približavaju se granici sa Arafelom. Možda će moći...

Lan se ukoči. U njihovom logoru je bilo nekoliko novih šatora. Osam ljudi je čavrljalo sa Anderom. Trojica su delovali punačko oko struka - sudeći po njihovoj mekanoj odeći, nisu bih ratnici, mada se činilo da jesu Malkijerci. Što se ostale petorice tiče, svi su bili Šijenarci, s perčinima na glavama, kožnim štitnicima za ruke i konjaničkim lukovima u navlakama na leđima, pored dugih mačeva za dve ruke.

„Šta je ovo?", zatraži da čuje Lan.

„Vejlin, Managan i Gorenelin", odgovori Ander, pokazujući Malkijerce. „Ovi ostali su Ki, Žoao, Merekel, Ijanor, Kuen..."

„Nisam pitao ko“, ledeno odbrusi Lan. „Pitao sam šta. Šta si to uradio?"

Ander slegnu ramenima. „Sreli smo ih pre nego što smo naleteli na tebe. Kazali smo im da nas čekaju uz južni drum. Rakim je sinoć otišao da ih dovede dok si ti spavao."

„Rakim je trebalo da bude na straži!", reče Lan.

„Ja sam stražario umesto njega", odgovori Ander. „Mislio sam da će nam ovi momci biti od koristi."

Sva trojica dežmekastih trgovaca pogledaše Lana, pa padoše na kolena. Jedan od njih je otvoreno jecao. „Tai’šar Malkijer."

Petorica Šijenaraca pozdraviše Lana. „Dai Šane", reče jedan od njih.

„Doneli smo šta smo mogli zarad Zlatnog ždrala", reče jedan od trgovaca. „Sve što smo mogli da prikupimo za kratko vreme."

„Nije mnogo", reče treći. „Ali nudimo ti i svoje mačeve. Možda izgleda kao da smo smekšali, ali umemo da se borimo. Borićemo se."

„Nije mi potrebno šta god da ste doneli", razdraženo poče Lan. „Ja..."

„Pre nego što kažeš previše, stari prijatelju", prekide ga Ander, hvatajući Lana za rame, „možda bi trebalo da pogledaš ono tamo." Klimnu u stranu.

Lan se namršti, pa začu nekakvo tandrkanje. On prođe pored drveća koje je zaklanjalo pogled na stazu što je vodila ka logoru. Prilazilo je dvadesetak kola, natovarenih potrepštinama - oružjem, vrećama sa žitom i šatorima. Lan razrogači oči. Više od desetak ratnih konja bilo je privezano u niz, a kola su vukli jaki volovi. Pored njih su hodali konjušari i sluge.

„Kada su kazali da su prodali šta su mogli i doneli potrepštine", reče mu Ander, „mislili su ozbiljno."

„Nema nade da se tiho krećemo sa svim ovim!", pobuni se Lan.

Ander samo slegnu ramenima.

Lan duboko udahnu. Pa dobro. Izaći će na kraj s tim. „Izgleda da nam svejedno nije uspelo da se krećemo tiho i neprimećeno. Ubuduće ćemo se pretvarati da smo karavan koji vozi potrepštine u Šijenar."

„Ali..."

„Zaklećete mi se", reče okrećući se prema ljudima. „Svako od vas će se zakleti da neće otkriti ko sam ja, niti poslati glas bilo kome drugom ko me možda traži. Zaklećete se.“

Nazar je izgledao kao da će se pobuniti, ali Lan ga ućutka prekim pogledom. Jedan po jedan, svi mu se zavetovaše.

Petorica su se pretvorila u desetine, ali tu će biti kraj.