Tornjevi ponoći

33 Dobra supa

Sijuanina supa bila je iznenađujuće dobra. Pojela je još jednu kašiku, izvijajući obrvu. Supa je bila jednostavna - od povrća i malo piletine - ali kada hrana uglavnom ima bajat ukus, u najboljem slučaju, ta supa deluje kao pravo čudo. Zagrizla je dvopek. Nema kukolja? Predivno!

Ninaeva je upravo zaćutala, a supa u zdeli pred njom se pušila. Tek uzdignuta, položila je zavete ranije tog dana. Sedele su u Amirlininoj radnoj sobi, a kapci su bili otvoreni i kroz prozore se na nove zeleno-zlatne tepihe prosipala zlatna svetlost.

Sijuan je nemo korila sebe zbog toga što joj je supa skrenula pažnju. Ninaevin izveštaj tražio je da se o njemu dobro razmisli. Pričala je o vremenu koje je provela s Random al’Torom, a pogotovu o događajima poput pročišćenja. Naravno, Sijuan je čula izveštaje da je saidin očišćen; jedan Aša’man je za vreme podele posetio logor. I nakon toga je bila sumnjičava, ali to se sada više ne može poricati.

„Pa“, kaza Amirlin, „veoma mi je drago zbog tog dužeg objašnjenja, Ninaeva. Mada, to što je saidin pročišćen ne donosi spokoj uz pomisao na Aša’mane i Aes Sedai koji vezuju jedni druge. Volela bih da je Rand bio voljan da na našem sastanku razgovara sa mnom o tome.“ Kazala je to ravnim glasom, mada je Sijuan dobro znala da ona na činjenicu da muškarci vezuju žene gleda s jednakim zadovoljstvom kao što kapetan gleda požar u svom potpalublju.

„Pretpostavljam", odgovori Ninaeva namrgođeno. „Ako nešto znači, Rand nije dao odobrenje da muškarci vezuju žene.“

„Nije bitno da li jeste ili nije“, odvrati Egvena. „Aša’mani su njegova odgovornost."

„A Aes Sedai koje su ga okovale i tukle jesu tvoja odgovornost, majko?", upita Ninaeva.

„Nasleđena od Elaide - možda", odgovori Egvena, tek neznatno sevajući očima.

Pametno je postupila stoje vratila Ninaevu, pomislila je Sijuan i opet pojela kašiku supe. Ona previše staje na njegovu stranu.

Ninaeva uzdahnu, pa uze kašiku da počne da jede. „Majko, nisam mislila da te izazivam. Samo sam želela da ti pokažem kako on razmišlja. Svetlosti! Nisam odobravala mnogo toga što je on činio, a naročito u poslednje vreme. Ali shvatam kako je došao do toga."

„Ali jeste se promenio", zamišljeno primeti Sijuan. „I sama si to rekla."

„Da", odgovori Ninaeva. „Aijeli kažu da je prigrlio smrt."

„I ja sam to čula od njih", reče Egvena. „Ali kada sam ga pogledala u oči, videla sam da se još nešto promenilo, nešto neobjašnjivo. Čovek kojeg sam ja videla..."

„Nije ličio na onoga ko je uništio Natrinovu humku?" Sijuan se naježi kada se seti toga.

„Čovek kog sam ja videla ne bi ni morao da uništi takvo jedno mesto", odgovori Egvena. „Njegovi žitelji bi samo pošli za njim. Pokorili bi se njegovim željama. Zato što on jeste."

Njih tri zaćutaše.

Egvena odmahnu glavom i srknu supu. Zastade, pa se nasmeši. „Pa, vidim da je supa dobra. Možda stvari i nisu tako loše kako sam mislila."

„Sastojci su doneti iz Kaemlina", primeti Ninaeva. „Čula sam služavke kako pričaju."

„Oh."

Opet tišina.

„Majko", oprezno poče Sijuan, „žene su i dalje zabrinute zbog smrti u Kuli."

„Saglasna sam, majko", dodade Ninaeva. „Sestre se zgledaju s nepoverenjem. To me brine."

„Trebalo je da vas dve vidite kako je bilo ranije", odgovori Egvena. „Za vreme Elaidine vladavine."

„Ako je bilo gore od ovoga", odgovori Ninaeva, „drago mi je što to nisam videla." Na tren spusti pogled na svoj prsten Velike zmije. U poslednje vreme to često čini. Baš kao kada ribar s novim čamcem često gleda prema pristaništu i smeši se. Ma koliko se ona žalila kako jeste Aes Sedai i uprkos tome što već veoma dugo nosi taj prsten, očigledno je zadovoljna time što je prošla iskušenje i položila zakletve.

„Bilo je strašno", reče Egvena, „i nemam namere da dopustim da se stvari opet vrate na to. Sijuan, plan se mora pokrenuti."

Sijuan se namršti. „Podučavala sam ostale. Ali mislim da to nije pametna zamisao, majko. Jedva da su nešto naučile."

„O čemu je reč?“, upita Ninaeva.

„Aes Sedai", kaza Egvena. „Brižljivo probrane, kojima su dati sanjački ter’angreali u ruke. Sijuan im pokazuje kako Tel’aran’riod radi."

„Majko, to mesto je opasno."

Egvena pojede još kašiku supe. „Rekla bih da ja to znam bolje od većine ljudi. Ali to jeste nužno; moramo da namamimo ubice u otvoreni sukob. Ja ću dogovoriti ’tajni’ sastanak u Svetu snova s mojim najodanijim Aes Sedai, a možda ću ostaviti naznake da će prisustvovati i drugi važni ljudi. Sijuan, jesi li stupila u dodir s vetrotragačicama?"

„Da“, odgovori Sijuan. „Mada one hoće da znaju šta ćeš im dati da bi pristale da se sastanu s tobom."

„Ter’angreal za sanjanje koji ću im pozajmiti biće sasvim dovoljan", zajedljivo odgovori Egvena. „Ne mora sve da bude pogodba."

„Kada je o njima reč, često mora", primeti Ninaeva. „Ali to nije bitno. Dovodiš vetrotragačice na taj sastanak koji za cilj ima da namami Mesanu?"

„Ne baš", odgovori Egvena. „U isto vreme ću se sastati s vetrotragačicama na jednom drugom mestu, ali i s nekim Mudrima. Biće to dovoljan nagoveštaj Mesani - pod pretpostavkom da ima uhode da na oku drže i druge žene koje mogu da usmeravaju - da joj je zaista pametno da nas tog dana uhodi u Tel’aran’riodu.

Ti i Sijuan ćete održati sastanak u Dvorani Kule, ali to će biti lažni sastanak s ciljem da izmami Mesanu i njene poslušnice odakle god da se kriju. Pomoću štitova - i nekoliko sestara koje će motriti iz potaje - moći ćemo da ih uhvatimo u klopku. Sijuan će me pozvati čim one upadnu u zamku."

Ninaeva se namršti. „To je dobar plan, s jednim izuzetkom. Majko, ne dopada mi se da ti budeš u opasnosti. Pusti mene da predvodim tu bitku. Moći ću to da izvedem."

Egvena je odmeravala Ninaevu, a Sijuan je u tom trenutku videla njeno pravo lice. Promišljena. Smela, ali proračunata. Takođe je videla Egveninu iznurenost i breme odgovornosti koje nosi na plećima. Sijuan je dobro znala kakav je to osećaj.

„Priznajem da imaš razloga za zabrinutost", odgovori Egvena. „Otkad sam dopustila da me Elaidine poslušnice zarobe ispred Tar Valona, pitala sam se da li se previše neposredno mešam u stvari i da li se preterano izlažem opasnosti."

„Upravo tako“, odgovori Ninaeva.

„Međutim", nastavi Egvena, „i dalje stoji jednostavna činjenica da među svima nama ja najbolje poznajem Tel’aran’riod. Vas dve ste vešte, istina, ali ja imam više iskustva. U ovom slučaju, ja ne samo da sam predvodnica Aes Sedai, već i alatka koju Bela kula mora da iskoristi." Oklevala je. „Ninaeva, sanjala sam to. Ako ne porazimo Mesanu ovde, sve može biti izgubljeno. Sve će biti izgubljeno. Ovo nije vreme da štedimo svoje alatke, ma koliko one vredne bile.“

Ninaeva krenu da zgrabi pletenicu, ali sada joj je padala samo do ramena. Stisnu zube zbog toga. „Možda si u pravu - ali to mi se ni najmanje ne dopada."

„Aijelski šetači kroz snove", oglasi se Sijuan. „Majko, kažeš da ćeš se sastati s njima. Da li će možda one biti voljne da pomognu? Osećala bih se daleko bolje što ćeš se ti boriti kada bih znala da će te one držati na oku.“

„Da“, odgovori Egvena. „Dobar predlog. Stupiću u dodir s njima pre nego što se sastanemo i uputiti im tu molbu, za svaki slučaj."

„Majko", zausti Ninaeva. „Možda Rand..."

„Ninaeva, ovo se tiče Kule", prekide je Egvena. „Mi ćemo se pozabaviti time."

„U redu."

„A sada", nastavi Egvena, „moramo smisliti kako da raširimo prave glasine, tako da Mesana neće moći da odoli da ne dođe i ne prisluškuje..."

Perin je utrčao u košmar. Vazduh se povijao oko njega, a gradske kuće - ovoga puta kairhijenske, s ravnim krovovima - samo su nestale. Put pod njegovim nogama omekša, kao blato, pa se pretvori u tečnost.

On pljusnu u okean. Opet voda?, razdraženo je pomislio.

Tamnocrvene munje sevale su po nebu, zapljuskujući more talasima krvave svetlosti. Svaki blesak otkrivao je senovita stvorenja kako vrebaju ispod talasa. Bili su to ogromni stvorovi, zli i vijugavi, obasjani grčevitim crvenim munjama.

Ljudi su se držali za olupine nekog broda, vrišteći od užasa i dozivajući voljene. Ljudi na skršenim daskama, žene koje su pokušavale da drže decu iznad vode dok su se divovski talasi kršili preko njih, beživotna tela što su plutala kao vreće žita.

Stvorovi ispod talasa odjednom su napali, grabeći ljude s površine i odvlačeći ih u bezdan, što je pratilo belasanje peraja i oštrih zuba. Voda se ubrzo zacrvenela, ali ne od munja.

Ko god da sanja taj košmar, ima baš uvrnutu maštu.

Perin nije dozvolio da bude uvučen. Potisnuo je strah i nije zaplivao prema daskama. To nije stvarno. To nije stvarno. To nije stvarno.

Iako je to razumeo, jedan deo njega znao je da će umreti u toj vodi. U toj strašnoj i krvavoj vodi. Tuđe ječanje ga je napalo, toliko da je žudeo da pokuša da im pomogne. Znao je da ti ljudi nisu stvarni. Da su samo plod mašte. Ali bilo mu je teško.

Perin poče da se diže iz vode, a tako su se talasi opet pretvarali u čvrsto tle. Ali onda viknu kada ga nešto očeša po nozi. Munje sevnuše kroz vazduh. Jednu ženu pored njega nevidljive čeljusti povukoše ispod površine. Obuzet strahom, Perin se iznenada opet nađe u vodi, pa za svega otkucaj srca na potpuno drugom mestu, ruke prebačene preko dela olupine.

To se ponekad dešava. Ako se makar na tren pokoleba - ako dopusti sebi da na košmar gleda kao da je stvaran - taj košmar ga uvuče i čak ga premesti, uklapajući ga u svoj stravični mozaik. Nešto se kretalo kroz vodu blizu njega, pa se on prenuo i otplivao odatle. Talas ga diže u vazduh.

To nije stvarno. To nije stvarno. To nije stvarno.

Voda je tako hladna. Nešto ga opet dodirnu po nozi, a on vrisnu i zagrcnu se kada mu se usta napuniše slanom vodom.

TO NIJE STVARNO!

Našao se u Kairhijenu, ligama daleko od okeana. Našao se na ulici. Ispod njega je bila tvrda kaldrma. Iz obližnje pekare širio se miris pečenog hleba. Niz ulicu je bio zasađen drvored mladog jasena.

Urlajući, držao se toga što zna dok su se ljudi oko njega držali za naplavine. Perin stisnu šake u pesnice, usredsređujući se na ono što je stvarno.

Pod njegovim nogama jeste kaldrma, a ne talasi. Ne voda. Ne zubi i peraja. Lagano se opet uzdignu iz okeana. Iskorači iz njega i zakorači na čvrsto tle, osećajući kamen pod nogom. Druga noga kroči za prvom. Našao se na malom krugu od kamenja, koji je plutao sred talasa.

Nešto ogromno izroni iz vode s njegove leve strane - divovska zver, delom riba a delom čudovište, sa čeljustima tako širokim da čovek može potpuno uspravno stajati u njima. Zubi su bili veličine Perinove šake i presijavali su se dok je s njih kapala krv.

To nije stvarno.

Stvorenje se rasprsnu u izmaglicu. Kapi vode pljusnuše po Perinu, pa se smesta osušiše. Košmar se povijao oko njega, kako se mehur stvarnosti sve više širio, s njim u središtu. Mrak, hladni talasi i ljudi koji su vrištali samo su se stopili kao retke i još vlažne boje.

Nema munja - on ne vidi njihovo svetlo kroz svoje očne kapke. Nema grmljavine. On je ne čuje kako se prolama. Nema talasa - ne u Kairhijenu, koji je potpuno okovan kopnom.

Perin otvori oči i čitav košmar se rasprsnu, nestajući kao mraz izložen prolećnom suncu. Zgrade se opet pojaviše, ulica se vrati, a talasi povukoše. Nebo opet zastre uskomešana tmurna oluja. Munje su bile jarke i bele dok su sevale u njenim dubinama, ali grmljavine nije bilo.

Skakač je sedeo na ulici nedaleko od njega. Perin priđe vuku. Naravno, mogao je da smesta skoči tamo, ali nije mu se dopadalo da sve radi na lakši način. To bi mu se osvetilo kada se vrati u stvaran svet.

Postaješ snažan, Mladi Biče, posla mu Skakač sa odobravanjem.

„I dalje mi je potrebno previše vremena", odgovori Perin i osvrnu se. „Svaki put kada uđem, potrebno mi je nekoliko minuta da povratim vlast nad sobom. Moram da budem brži. U bici s Koljačem, nekoliko minuta može da bude prava večnost."

On neće biti ovoliko snažan.

„Biče dovoljno snažan", odgovori Perin. „Imao je godine na raspolaganju da nauči kako da ovlada vučjim snom. Ja sam tek počeo."

Skakač se zasmeja. Mladi Biče, počeo si čim si došao ovamo.

„Da, ali sa obukom sam počeo tek pre nekoliko nedelja."

Skakač nastavi da se smeje. Na izvestan način, bio je u pravu. Perin jeste proveo dve godine pripremajući se i noću dolazeći u vučji san. Ali i dalje mora da nauči koliko god može. Na neki način, drago mu je što je došlo do odlaganja pre suđenja.

Ali ne može da previše odlaže. Poslednji lov samo što nije počeo. Mnogi vukovi trče ka severu; Perin je osećao kako prolaze. Trče ka Pustoši, ka Krajinama. Kreću se i u stvarnom svetu i u vučjem snu, ali oni koji su bili tu ne premeštaju se pravo tamo. Trče u čoporima.

Osećao je kako Skakač žudi da im se pridruži. Međutim, zadržao se, baš kao još neki.

„Hajde", kaza Perin. „Hajde da nađemo još jedan košmar."

Ruža je cvetala.

To je bilo neverovatno. Malo drugih biljaka cveta sred ovog strašnog leta, a one koje i jesu cvetale, već su uvenule. Ali ruža se silovito rascvetala, tako da se na stotine crvenih cvetova uvijalo oko drvene baštenske rešetke.

Gladne pčele zujale su od cveta do cveta, kao da je sve i jedna pčela u gradu došla tu da se hrani.

Gavin se držao podalje od pčela, ali miris ruža bio je toliko jak da se on osećao kao da se kupa u njemu. Kada završi sa šetnjom, odeća će mu verovatno satima mirisati na ruže.

Elejna je razgovarala s nekoliko savetnika sedeći na jednoj od klupa pored jezerceta prekrivenog ljiljanima. Videlo se da je u drugom stanju i kao da je blistala. Sunčeva svetlost presijavala joj se na zlatnoj kosi kao u ogledalu; povrh te kose, Ružina kruna Andora delovala je bezmalo neugledno.

U poslednje vreme, ona često ima mnogo posla. Čuo je tajnovite izveštaje o oružju koje pravi i koje je možda po moći ravno zarobljenim damanama. Sudeći po onome što čuje, kaemlinski zvonolivci rade i noću. Kaemlin se sprema za rat, a čitav grad bruji od posla. Često nije imala vremena za njega, mada mu je bilo drago kad god je mogla da ga izdvoji.

Nasmešila mu se dok je prilazio, pa ljudima oko sebe mahnula da se na tren udalje. Prišla mu je i s ljubavlju ga poljubila u obraz. „Deluješ mi zamišljeno."

„Moja česta boljka, u poslednje vreme“, odgovori joj on. „Ti deluješ rasejano.“

„Moja česta boljka u poslednje vreme“, odgovori ona. „Stalno imam previše posla, a nikada ne mogu sve da završim."

„Ako moraš da...“

„Ne“, prekide ga ona i uze za ruku. „Moram da razgovaram s tobom. Sem toga, rečeno mi je da je šetnja po vrtu jednom dnevno dobra za moje zdravlje."

Gavin se nasmeši, udišući miris ruža i blata oko jezerceta. Mirisi života. Dok su šetali, on baci pogled ka nebu. „Ne mogu da verujem koliko ovde ima sunca. Skoro da sam ubedio samog sebe da je ona neprestana natmurenost nešto neprirodno."

„O, verovatno jeste", nehajno odvrati ona. „Pre nedelju dana, oblaci u Andoru raspršili su se nad Kaemlinom, ali nigde drugde."

„Ali... kako?"

Ona se nasmeši. „Rand. Uradio je nešto. Bio je na vrhu Zmajeve planine, bar mi se tako čini. A onda..."

Odjednom, kao da se smrklo. „Opet Al’Tor", procedi Gavin. „Prati me čak i ovde."

„Čak i ovde?" sa smeškom upita ona. „Čini mi se da smo ga upravo u ovim vrtovima i upoznali."

Gavin na to nije odgovorio. Pogledao je ka severu, gledajući kakvo je nebo na toj strani. Bilo je zastrto zlokobnim tmurnim oblacima. „On je otac, zar ne?"

„Da jeste", odbrusi Elejna i ne trepnuvši, „onda bi bilo pametno sakriti tu činjenicu, zar ne? Deca Ponovorođenog Zmaja bila bi mete.“

Gavinu se smučilo. Posumnjao je u to istog trena kada je saznao za njenu trudnoću. „Plamen me spalio", prasnu. „Elejna, kako si mogla? Nakon onoga što je učinio našoj majci!"

„Nije joj ništa učinio", odgovori Elejna. „Mogu da pozovom svedoke i svedoke koji će to potvrditi, Gavine. Majka je nestala pre nego što je Rand oslobodio Kaemlin." Dok je pričala o njemu, pogled joj je bio nežan. „Nešto se dešava s njim. Osećam kako se menja. Kako se pročišćuje. On raspršuje oblake i čini da ruže cvetaju."

Gavin izvi obrvu. Ona misli da ruže cvetaju zbog Al’Tora? Pa, ljubav ume da proizvede da ljudima na pamet padaju čudne stvari, a kada je čovek o kojem je reč zapravo Ponovorođeni Zmaj, možda i valja očekivati izvesnu nerazumnost.

Priđoše malom pristaništu na jezercetu. Pamti kako je kao dete plivao tu, nakon čega je zaradio predavanje. Ne od svoje majke, već od Galada - mada ga je majka pogledala strogo i razočarano. Nikada nikome nije ispričao da je tu plivao samo zbog toga što ga je Elejna gurnula.

„Ti to nikada nećeš zaboraviti, zar ne?“, upita Elejna.

„Šta?“, upita on.

„Razmišljaš o vremenu kada si upao u jezerce za vreme majčinog sastanka s kućom Farah."

„Upao? Ti si me gurnula!“

„Nisam uradila ništa ni nalik tome", odvrati Elejna. „Ti si se pravio važan i popeo si se na jedan stub, pa održavao ravnotežu na njemu."

„A ti si zatresla pristanište."

„Stala sam na njega", odgovori Elejna. „Snažno. Ja sam živahna osoba. Snažan mi je korak."

„Snažan... to je bezočna laž!"

„Ne, samo maštovito iznosim istinu. Ja sam sada Aes Sedai. Nadarene smo za to. A sada, hoćeš li da me odvežeš čamcem na jezero ili nećeš?"

„Ja... Da te odvežem? Kada smo to spominjali?"

„Baš sada. Zar nisi slušao?"

Gavin samo odmahnu glavom i nasmeši se. „Dobro." Iza njih, nekoliko gardistkinja zauze položaje. Uvek su blizu Elejne, a često ih predvodi visoka žena koja je uobrazila da je slika i prilika Birgite iz priče. Mada, možda i zaista liči na Birgitu - ako ništa drugo, predstavlja se tim imenom i služi kao kapetan-general.

Gardistkinjama se pridružila sve veća skupina slugu i glasnika. Poslednja bitka se bliži, a Andor se sprema - a nažalost, mnoge pripreme traže Elejninu neposrednu pažnju. Doduše, Gavin je čuo zanimljivu priču o tome kako su Elejnu pre jedno nedelju dana, ili tako nešto, odneli do gradskih zidina u njenom krevetu. Još mu nije pošlo za rukom da utvrdi je li priča istinita ili ne.

On mahnu Birgiti, koja se namršti dok je on vodio Elejnu do čamčića. „Obećavam da je neću baciti u vodu“, viknu Gavin, pa mrmljajući dodade: „Mada ću možda veslati silovito i prevrnuti nas.“

„Ma ćuti“, reče mu Elejna sedajući. „Barska voda ne bila dobra za decu.“

„Kad smo već kod njih“, reče Gavin, gurajući čamac nogom, pa ulazeći u njega. Plovilo se opasno ljuljalo sve dok nije seo. „Zar ne bi trebalo da se šetaš zarad svog zdravlja?“

„Reći ću Melfani da sam morala iskoristiti priliku da prizovem pameti svog zabludelog brata. Možeš da se izvučeš sa svim i svačim ako se ispostavi da si nekoga grdila."

„Dakle, to ću da dobijem? Grdnju?"

„Ne nužno." Glas joj je bio ozbiljan. Gavin izvadi vesla i spusti ih u vodu. Bara nije bila velika - jedva dovoljno za čamac - ali biti na vodi, posred vodenih paukova i leptirova, donosilo je neku spokojnost.

„Gavine", reče Elejna, „zašto si došao u Kaemlin?"

„To mi je dom", odgovori on. „Zašto da ne dođem ovamo?"

„Brinula sam se za tebe za vreme opsade. Bio bi mi od velike pomoći u borbama - ali ti nisi dolazio."

„Elejna, objasnio sam ti to! Bio sam do guše u spletkama Bele kule, a zimske snegove neću ni da pominjem. Boli me to što nisam mogao da ti pomognem, ali one žene su me držale u šaci."

„Znaš, sada sam i ja jedna od onih žena.“ Ona diže ruku da se vidi kako joj prsten Velike zmije stoji na prstu.

„Ti si nešto drugo", odgovori Gavin. „U svakom slučaju, u pravu si. Trebalo je da dođem. Ali ne znam kakvo još izvinjenje očekuješ od mene."

„Ne očekujem izvinjenje", odgovori Elejna. „O, Gavine, nisam te korila. Mada bi mi svakako pomoglo da si bio ovde, izborili smo se. Takođe sam se brinula da ne budeš uhvaćen između odbrane Kule i čuvanja Egvene. Izgleda da je to ispalo kako treba. Zato te pitam - zašto si sada došao ovamo? Zar nisi potreban Egveni?"

„Očigledno da ne“, odgovori Gavin veslajući. Jedna ogromna žalosna vrba rasla je na obali bare, a grane su joj padale iznad vode kao ženske pletenice. Digao je vesla dalje od tih grana i čamac se umirio.

„Pa“, reče mu Elejna, „neču da se mešam u to - bar ne trenutno. Gavine, ovde si uvek dobrodošao. Postavila bih te za kapetan-generala kada bi to zatražio, ali mislim da ti to ne želiš.“

„Zašto to kažeš?"

„Pa, većinu vremena provodiš dureći se po ovim vrtovima."

„Nisam se durio. Duboko sam promišljao."

„A, da. Vidim da si i ti naučio da maštovito iznosiš istinu."

On tiho frknu.

„Gavine, ne provodiš nimalo vremena sa svojim prijateljima ili poznanicima na dvoru. Nisi preuzeo svoju ulogu kapetan-generala. Umesto svega toga, ti samo... promišljaš."

Gavin baci pogled preko bare. „Ne provodim vreme s drugima zato što svi žele da znaju zašto nisam bio ovde za vreme opsade. Stalno me zapitkuju kada ću preuzeti svoj položaj i povesti tvoje vojske."

„Sve je u redu, Gavine. Ne moraš da budeš kapetan-general, a preživeću bez svog prvog princa mača, ako baš moram. Mada, moram priznati da je Birgita prilično ljuta na tebe zbog toga što nećeš da budeš kapetan-general."

„Je li to razlog zašto me stalno strelja pogledom?"

„Da. Ali izaći će ona na kraj s tim; zapravo, veoma je dobra u tom poslu. A ako postoji neko koga bih volela da štitiš, onda je to Egvena. Ona te zaslužuje."

„A šta ako ja rešim da je ne želim?"

Elejna se pruži i uhvati ga za ruku. Njeno lice - uokvireno zlatnom kosom i krunom - delovalo je zabrinuto. „O, Gavine - šta ti se to desilo?"

On odmahnu glavom. „Brin misli da sam previše navikao na uspeh i da ne znam kako da se ponašam kada stvari ne idu po mome."

„A šta ti misliš?"

„Mislim da mi je prijalo što sam ovde", odgovori Gavin pa duboko uzdahnu. Neke žene šetale su stazom koja je vodila oko jezerceta, na čelu s jednom ženom jarkoriđe kose prošarane sedima. Dajmena je nekakva propala učenica u Beloj kuli. Gavin baš i nije bio siguran kakva je tačno priroda tih Srodnica i u kakvom su one odnosu sa Elejnom.

„To što sam ovde", nastavio je, „podsetilo me je na život kakav sam ranije vodio. A kada sam se oslobodio Aes Sedai, kao da mi je neko skinuo bukagije. Neko vreme sam bio siguran kako moram da budem sa Egvenom. Kada sam napustio Omladince da bih odjahao ka njoj, osećao sam da je to bio najbolji izbor u mom životu. Ali ona kao da je prevazišla potrebu za mnom. Toliko je obuzeta potrebom da bude snažna, da bude Amirlin, da kao da više nema mesta za bilo koga ko se neće klanjati svakom njenom hiru."

„Gavine, čisto sumnjam da je tako strašno kako kažeš. Egvena... pa, ona mora da ostavlja utisak snage. Zbog svoje mladosti i zbog toga kako je uzdignuta. Ali ona nije bahata. Ništa više nego što je nužno.“

Elejna umoči prste u vodu, pa prepade jednu zlatnu ribicu. „Osečala sam se onako kako se ona zacelo oseća. Kažeš da ona želi nekoga da joj se klanja i ulizuje, ali kladim se da ona zapravo želi - da zapravo žudi - za nekim kome može da u potpunosti veruje. Za nekim kome može da poveri neke zadatke, pa da ne brine za to kako će oni biti izvršeni. Ona ima na raspolaganju ogromna sredstva. Bogatstvo, vojsku, utvrde, sluge. Ali ona je sama - tako da sve traži njenu pažnju i onda je to isto kao da nema nikakva sredstva."

„Kažeš da je voliš", reče mu Elejna. „Kazao si mi da si joj odan i da bi dao život za nju. Pa, Egvena ima čitave vojske takvih ljudi - baš kao i ja. Zaista jedinstven jeste onaj ko će uraditi ono što mu kažem. A još bolji bi bio neko ko zna šta bih mu rekla kada bih imala priliku."

„Nisam siguran da ja mogu biti takav čovek", odvrati Gavin.

„Zašto da ne? Mislila sam da ćeš ti biti muškarac u potpunosti spreman da podržava ženu od Moći."

„Drugačije je sa Egvenom. Ne umem da objasnim zašto."

„Pa, ako želiš da se oženiš Amirlin, onda moraš to da izabereš."

Bila je u pravu. To ga dovodi do ludila, ali je ona u pravu. „Dosta više o tome", kaza on. „Primećujem da smo skrenuli temu sa Al’Tora."

„Zato što više nema šta da se kaže o njemu."

„Elejna, moraš da ga se kloniš. On je opasan."

Elejna samo odmahnu. „Saidin je pročišćen."

„Naravno da će on to da kaže."

„Mrziš ga", primeti Elejna. „Čujem ti to u glasu. Ovo nema nikakve veze s majkom, zar ne?"

On je oklevao. Postala je tako umešna u izvrtanju razgovora. Je li to kraljica u njoj, ili Aes Sedai? Umalo da nije okrenuo čamac nazad prema pristaništu. Ali to je Elejna. Svetlosti, baš mu prija što može da priča s nekim ko ga zaista razume.

„Zašto mrzim Al’Tora?" upita Gavin. „Pa, zbog majke - ali ne samo zbog nje. Mrzim ono što je postao."

„Ponovorođeni Zmaj?"

„Tiranin."

„Gavine, ti to ne znaš."

„On je čobanin. Odakle mu pravo da ruši prestole i menja svet tako kako ga menja?"

„A naročito dok si se ti krio u nekom selu?“ Ispričao joj je većinu onoga što mu se desilo poslednjih nekoliko meseci. „Dok je on osvajao države, ti si bio primoran da ubiješ prijatelje, nakon čega te je tvoja Amirlin poslala u smrt.“

„Upravo tako.“

„Dakle, reč je o ljubomori", tiho primeti Elejna.

„Ne. To je besmislica. Ja...“

„A šta bi ti uradio, Gavine?“, upita Elejna. „Da li bi poveo dvoboj s njim?“

„Možda.“

„A šta bi se desilo ako bi ti pobedio i proburazio ga kao što si rekao da želiš? Da li bi nas sve osudio na propast samo da bi zadovoljio svoju trenutnu strast?"

Na to nije imao nikakav odgovor.

„Gavine, to nije samo ljubomora", reče mu Elejna uzimajući vesla od njega. „To je sebičnost. Sada ne možemo priuštiti da budemo kratkovidi." Ona zavesla iako se on bunio.

„To mi kaže", odvrati on, „žena koja je lično napala Crni ađah?"

Elejna pocrvene. Video je kako ona priželjkuje da on nikada nije saznao za taj događaj. „To je bilo potrebno. Sem toga, kazala sam mi. Ti i ja - mi se mučimo s tim. Birgita mi stalno priča kako moram da naučim da budem umerenija. Pa, i ti ćeš to morati da naučiš - Egvene radi. A potreban si joj, Gavine. Ona to možda ne shvata; možda je ubeđena kako mora na svojim plećima nositi čitav svet, potpuno sama - ali greši."

Čamac udari u pristanište. Elejna diže vesla iz vode i pruži ruku. Gavin izađe iz čamca, pa joj pomože da i ona stupi na pristanište. Nežno ga je stisnula za ruku. „Razabraćeš ti to", reče mu. „Oslobađam te svake odgovornosti da budeš moj kapetan-general. Za sada neću postaviti nikoga drugog da bude prvi princ mača, ali ti možeš da držiš tu titulu u odsustvu. Sve dok se pojaviš ponekad na državnim događajima, nećeš morati da brineš da će se nešto drugo tražiti od tebe. To ću smesta obznaniti, pozivajući se na potrebu da se ti baviš drugim poslom usled predstojeće Poslednje bitke."

„Ja... Hvala ti", odgovori on, mada nije bio baš siguran kako se u vezi s tim oseća. To mu je previše zvučalo kao Egvenina tvrdnja da on ne mora da joj stražari pred vratima.

Elejna ga opet stisnu za ruku, pa se okrenu i priđe svojim slugama. Gavin ju je gledao kako smireno priča s njima. Ona kao da svakim danom biva sve dostojanstvenija i sve više deluje kao prava kraljica; bilo je to kao da gleda pupoljak kako cveta. Voleo bi da je sve vreme bio u Kaemlinu, pa da je to mogao da gleda od početka.

Shvati da se smeši, pa se okrenu da produži niz ružičnjak. Sva njegova žaljenja teško su se održavala pred poplavom Elejnine uobičajene vedrine.

Jedino njoj može poći za rukom da čoveka učini ljubomornim, ali da se on zbog toga dobro oseća.

Prošao je kroz talase zanosnog mirisa, osećajući kako ga sunce greje po vratu. Šetao se vrtovima u kojima su se on i Galad igrali kao deca, pa je pomislio na svoju majku kako se tu šeta s Garetom Brinom. Sećao se njenih pažljivih uputstava kada bi mu se desilo da načini pogrešan korak, a onda njenih osmeha kada bi se poneo onako kako to dolikuje jednom princu. Ti osmesi su mu delovali kao rađanje sunca.

To mesto jeste ona. Ona i dalje živi - u Kaemlinu, u Elejni - koja svakim časom sve više i više Uči na nju - i u bezbednosti andorskog naroda. Stade pored jezerceta, tačno na mesto gde ga je Galad spasao od davljenja kada je bio dete.

Možda je Elejna u pravu. Možda Al’Tor nema nikakve veze s Morgazinom smrću. Sve i da ima, Gavin to nikada ne bi mogao da dokaže. Ali to nije ni bitno. Rand al’Tor je već osuđen na smrt u Poslednjoj bici. Dakle, zašto da on i dalje mrzi tog čoveka?

„Ona je u pravu", prošapta Gavin, gledajući jastrebmuve kako plešu nad površinom vode. „Završili smo, Al’Tore. Od sada više ne marim za tebe."

Kao da mu je kamen pao sa srca. Gavin duboko uzdahnu, osećajući kako se opušta. Tek sada kada ga je Elejna oslobodila obaveza, shvatio je koliko je grižu savesti osećao zbog toga što nije u Andoru. Sada je i ta griža savesti nestala.

Vreme je da se usredsredi na Egvenu. Gurnu ruku u džep i izvadi ubičin nož, pa ga diže tako da bude obasjan sunčevom svetlošću, gledajući one crvene kamenove. On zaista ima dužnost da zaštiti Egvenu. I pod pretpostavkom da ona pobesni na njega, da ga zamrzi i izgna - ako mu pođe za rukom da joj spase život, zar to ne vredi svake moguće kazne?

„Tako mi majčinog groba", oštar glas se začu iza njega. „Odakle ti to?"

Gavin se munjevito okrenu. Žene koje je ranije primetio stajale su na stazi iza njega. Na čelu im je bila Dajmena, kose prošarane sedim vlasima i s borama oko očiju. Zar koriščenje Moći ne bi trebalo da zaustavi te znakove starenja?

S njom su bile još dve žene. Jedna je bila dežmekasta i mlada, s crnom kosom, a druga beše zdepasta sredovečna žena. Upravo je ta druga progovorila; oči su joj bile razrogačene i nevine - i delovala je užasnuto.

„Šta je to, Marila?", upita Dajmena.

„Taj nož", odgovori Marila, pokazujući Gavinovu ruku. „Marila je već videla takav!"

„Ja sam već videla takav", ispravi je Dajmena. „Ti si biće a ne stvar."

„Da, Dajmena. Mnogo se izvinjavam, Dajmena. Marila... ja više neću napraviti takvu grešku, Dajmena."

Gavin izvi obrvu. Šta nije u redu s tom ženom?

„Oprosti joj milostivi", kaza Dajmena. „Marila je mnogo vremena provela kao damane, pa joj je teško da se prilagodi.“

„Ti si Seanšanka?“, upita Gavin. Naravno. Trebalo je da primetim naglasak.

Marila snažno zaklima. Nekadašnja damane. Gavin se naježi. Ta žena je obučavana da ubija pomoću Moći. Treća žena je sve vreme ćutala i radoznalo posmatrala šta se dešava. Nije delovala ni izbliza pokorno kao ova prva.

„Trebalo bi da produžimo", reče Dajmena. „Nije dobro za nju da vidi stvari koje je podsećaju na Seanšan. Hajde, Marila. Pretpostavljam da je to samo uspomena koju je lord Trakand dobio u nekoj bici.“

„Ne, čekaj“, reče Gavin dižući ruku. „Prepoznaješ li ovo sečivo?"

Marila pogleda Dajmenu, kao da traži dozvolu da odgovori. Srodnica uzdahnu i klimnu.

„To je krvonož, milostivi", odgovori Marila. „Nisi ga dobio u bici, jer ljudi ne mogu da pobede krvonoževe. Oni su nezaustavljivi. Umiru samo kada se njihova sopstvena krv okrene protiv njih."

Gavin se namršti. Kakve su to gluposti? „Dakle, ovo je seanšansko oružje?"

„Da, milostivi", odgovori Marila. „Nose ga krvonoževi."

„Zar nisi rekla da je ovo krvonož."

„Jeste, ali to su takođe i oni koji ih nose. Obavijeni mrakom, odaslati po caričinoj volji - neka bi živela večno - da ubiju njene dušmane i umru u njeno ime i slavu." Marila još više spusti pogled. „Marila previše priča. Žao joj je."

„Žao mi je", reče Dajmena, pomalo razdraženo.

„Žao mi je", ponovi Marila.

„Dakle, ti... krvonoževi", reče Gavin. „To su seanšanske ubice?"

On se zaledi. Zar je moguće da su ostavili za sobom samoubice čiji je zadatak da ubijaju Aes Sedai? Da. To ima smisla. Ubica nije jedan od Izgubljenih.

„Da, milostivi", reče mu Marila. „Videla sam jedan od tih noževa na zidu odaje moje gospodarice; pripadao je njenom bratu, koji ga je časno nosio sve dok se njegova krv nije okrenula protiv njega."

„Njegova porodica?"

„Ne, njegova krv." Marila se još više poguri.

„Pričaj mi o njima", žurno joj kaza Gavin.

„Obavijeni mrakom, odaslati po caričinoj volji - neka bi živela večno - da ubiju njene dušmane i umru u njeno ime i slavu...”

„Da, da", odgovori joj Gavin. „To si već kazala. Čime se služe? Kako se tako dobro kriju? Šta znaš o tome kako te ubice napadaju?"

Marila se sa svakim pitanjem sve više grbila, da bi na kraju zacvilela.

„Lorde Trakande!", viknu Dajmena. „Obuzdaj se."

„Marila ne zna mnogo", reče damane. „Marili je žao. Molim te, kazni je zbog toga što nije bolje slušala."

Gavin ustuknu. Seanšani se prema svojim damanama ponašaju gore nego prema životinjama. Marili sigurno niko nije kazao ništa određeno o tome šta ti krvonoževi mogu. „Odakle ti ova damane?" upita Gavin. „Jesu li i seanšanski vojnici zarobljeni? Moram da razgovaram s nekim; najbolje bi bilo kada bi to bio neki zapovednik."

Dajmena napući usne. „Ove su zarobljene u Altari, a nama su poslate samo damane."

„Dajmena", reče druga žena. Nije imala seanšanski naglasak. „Šta je sa sul’dam? Kajsi je od Niske krvi."

Dajmena se namršti. „Kajsi je... nepouzdana."

„Molim te", preklinjao ju je Gavin. „Ovo bi moglo da spase živote."

„U redu", reče Dajmena. „Čekaj ovde. Vratiču se s njom." Ona povede svoje dve štićenice prema palati, ostavljajući Gavina da čeka nestrpljivo i sa strepnjom. Nešto kasnije, Dajmena se vratila u društvu jedne visoke žene u bledosivoj haljini, bez opasača i veza. Njena duga crna kosa bila je skupljena u pletenicu, a izgleda da je bila rešena da hoda tačno jedan korak iza Dajmene - što je izgleda smetalo Srodnici, koja je sve vreme pokušavala da tu ženu drži na oku.

Stigoše do Gavina i sul’dam - za nevericu - pade ne kolena i prostre se po zemlji, tako da joj je lice bilo u prašini. Njeni pokreti bih su glatki i skladni; iz nekog razloga, Gavin se zbog toga osećao kao da mu se ona ruga.

„Lorde Trakande", obrati mu se Dajmena, „ovo je Kajsi. Ili makar uporno traži da je sada tako zovemo."

„Kajsi je dobra sluškinja", reče ta žena ravnim glasom.

„Ustani", kaza joj Gavin. „Šta to radiš?"

„Kajsi je rečeno da si ti kraljičin brat; ti pripadaš Krvi ove zemlje, a ja sam bedna damane."

„Damane? Ti si sul’dam."

„Više nisam", odgovori mu ta žena. „Velmožo, meni mora biti stavljen okovratnik. Hoćeš li se ti postarati za to? Kajsi je opasna."

Dajmena mu klimnu u znak da bi trebalo da razgovaraju nasamo. Gavin ode dalje niz ružičnjak, ostavljajući Kajsi prostrtu po zemlji.

„Je li ona sul’dam?" upita Gavin. „Ili je damane?"

„Sve sul’dam mogu naučiti da usmeravaju", objasni mu Dajmena. „Elejna misli da će ta činjenica podriti čitavu njihovu kulturu kada bude razotkrivena, pa nam je zato naredila da se usredsredimo na to da podučavamo sul’dam kako da pristupe svojim moćima. Mnoge odbijaju da priznaju kako mogu da vide tkanja, ali nekoliko njih je bilo iskreno prema nama. Sve do jedne su zatražile da postanu damane."

Klimnu prema Kajsi. „Ova je najteža. Mislimo da se ona namerno trudi da nauči tkanja kako bi izazvala nesrećan slučaj i iskoristila naše razmišljanje protiv nas - ako učini nešto nasilno koristeći Jednu moć, može da tvrdi kako smo pogrešile kada smo je ostavile na slobodi."

Žena koja može naučiti da ubija pomoću Jedne moći, koja nije vezana Trima zavetima i rešena da dokaže da je opasna? Gavin se naježi.

„Uglavnom je napijamo dvokorenom." nastavi Dajmena. „Nisam ti ovo ispričala da bih te zabrinula, već da bih te upozorila da ono što ona govori može biti nepouzdano."

Gavin klimnu. „Hvala ti."

Dajmena ga povede nazad do sul’dam koja je ostala prostrta. „Veliki gospodaru, kako Kajsi može da ti služi?" Njeni postupci su podsećali na iskrivljenu Marilinu pokornost. Ono što je Gavin isprva protumačio kao ruganje uopšte nije bilo to - već nesavršeni trud nekoga od visokog roda da oponaša bednike.

„Jesi li ikada videla ovako nešto?", nehajno upita Gavin, vadeći krvonož.

Kajsi oštro uzdahnu. „Odakle ti to? Ko ti ga je dao?" Skoro smesta se lecnu, kao da je shvatila da je izašla van okvira uloge koju je preuzela na sebe.

„Jedan ubica je time pokušao da mi oduzme život", odgovori Gavin. „Borili smo se a on je pobegao."

„To je nemoguće, veliki gospodaru", odgovori Seanšanka, sada bolje vladajući svojim glasom.

„Zašto to misliš?"

„Zato što bi ti bio mrtav, veliki gospodaru, da si se borio protiv jednog krvonoža. Oni su najveštije ubice u čitavom carstvu. Bore se najbezobzirnije, jer su već mrtvi."

„Odredi samoubica." Gavin klimnu. „Znaš li nešto o njima?"

Na Kajsinom licu videlo se da se bori sama sa sobom.

„Ako se postaram da ti stave povodac?", upita je Gavin. „Hoćeš li mi onda odgovoriti?"

„Milostivi!" pobuni se Dajmena. „Kraljica to nikada neće dopustiti!"

„Pitaću je", odgovori Gavin. „Kajsi, ne mogu ti obećati da ćeš biti vezana povocem, ali obećavam ti da ću se založiti za tebe kod kraljice."

„Ti si moćan i snažan, veliki gospodaru", odgovori mu Kajsi. „I odista mudar. Ako to budeš učinio, Kajsi će ti odgovoriti."

Dajmena ošinu Gavina pogledom.

„Govori", naredi Gavin sul’dam.

„Krvonoževi ne žive dugo“, reče Kajsi. „Kada dobiju dužnost, više nemaju predaha. Carica, neka bi živela večno, daruje im posebne sposobnosti - ter’angreale u vidu prstenja, koji ih pretvaraju u velike ratnike."

„Oni im zamagljuju prilike", reče Gavin, „kada su blizu senkama."

„Da", odgovori Kajsi, iznenađena time što on to zna. „Oni ne mogu biti poraženi - ali s vremenom, ubiče ih njihova sopstvena krv."

„Njihova sopstvena krv?"

„Njihova služba ih truje. Kada dobiju zadatak, često ne izdrže duže od nekoliko nedelja. Najduže što prežive bude mesec dana."

Gavin uznemireno diže nož. „Dakle, samo moramo da sačekamo da umru."

Kajsi se zasmeja. „To se neće dogoditi. Pre nego što umru, postaraće se da njihova dužnost bude izvršena."

„Ovaj lagano ubija", primeti Gavin. „Po jedno na svakih nekoliko dana. Za sada svega šačicu."

„Isprobavanje", odgovori Kajsi. „Ispitivanje slabosti i snage - otkrivanje gde mogu da napadnu a da ih niko ne primeti. Ako je svega nekoliko njih mrtvo, onda još nisi video punu moć krvonoževa. Oni za sobom ne ostavljaju šačicu’ mrtvih, već na desetine."

„To ako ga ja ne zaustavim", odvrati Gavin. „Šta su mu slabosti?"

Kajsi se opet zasmeja. „Slabosti? Veliki gospodaru, zar nisam rekla da su to najbolji ratnici u Seanšanu, koje osnažuje i kojima pomaže caričina naklonost, neka bi živela večno?"

„Dobro. Šta je onda s ter’angrealom? On pomaže ubici kada je u senci, zar ne? Kako da ga onesposobim? Možda da zapalim mnogo baklji?"

„Veliki gospodaru, ne možeš imaš svetlost bez senke", odgovori mu žena. „Stvori više svetlosti i imaćeš više senke."

„Mora postojati neki način."

„Kajsi je sigurna da ćeš ga ti otkriti, veliki gospodaru, ako postoji." Ženin odgovor zvučao je pomalo samozadovoljno. „Veliki gospodaru, ako Kajsi može nešto da ti predloži? Smatraj sebe srećnim što si preživeo sukob s krvonožem. Mora da nisi bio njegova ili njena prava meta. Bilo bi pametno da se sakriješ dok ne prođe mesec dana. Dopusti carici - neka bi živela večno - da ostvari svoju volju i blagoslovi znamenja koja su ti data da te upozore na vreme da pobegneš i sačuvaš život."

„Dosta više s tim", javi se Dajmena. „Lorde Trakande, verujem da si dobio ono što si hteo?"

„Da, hvala ti", uznemireno odgovori Gavin. Jedva je primetio kada je Kajsi ustala i kada je Srodnica odvela svoju štićenicu.

Smatraj sebe srečnim što si preživeo... mora da nisi bio njegova prava meta...

Gavin odmeri težinu noža za bacanje. Očigledno da je Egvena bila meta. Zašto bi inače Seanšani upotrebili tako močno oružje? Možda misle da bi njena smrt srušila Belu kulu.

Egvena mora biti upozorena. Bez obzira na to hoče li se zbog toga naljutiti na njega, bez obzira na to je li to u suprotnosti s njenim željama - on je mora obavestiti o tome. To bi moglo da joj spase život.

I dalje je stajao tu - razmišljajući o tome kako da priđe Egveni - kada ga je našla jedna sluškinja u crvenoj i beloj livreji. Nosila je poslužavnik sa zapečaćenom kovertom. „Moj lorde Gavine?"

„Šta je to?“, upita Gavin, pa uze pismo i krvonožem ga raseče duž gornje strane.

„Iz Tar Valona", odgovori sluškinja klanjajući se. „Stiglo je kroz kapiju."

Gavin razmota debeli list hartije iz pisma. Prepoznao je Silvijanin rukopis.

Gavine Trakande, pisalo je. Amirlin je veoma nezadovoljna posto je otkrila da si otišao. Nije ti bilo naloženo da napustiš grad. Zatražila je od mene da ti pošaljem ovu poruku i objasnim da ti je dato više nego dovoljno vremena da lenstvuješ u Kaemlinu. Tvoje prisustvo se traži u Tar Valonu i naloženo ti je da se vratiš što je brže moguće.

Gavin je pročitao pismo, pa ga je onda pročitao ponovo. Egvena je urlala na njega zbog toga što joj je poremetio planove, pa skoro da ga je naglavačke izbacila iz Kule, a sada je nezadovoljna jer je otkrila da je otišao iz grada? Šta je očekivala da će uraditi? Samo što se nije zasmejao.

„Milostivi?", upita sluškinja. „Želiš li da pošalješ odgovor?" Na poslužavniku su bili hartija i pero. „Nagovestili su da se odgovor očekuje."

„Pošalji joj ovo", reče Gavin bacivši krvonož na poslužavnik. Odjednom ga je obuzeo silan bes i potpuno je zaboravio na to da se vraća u Tar Valon. Plamena žena!

„I reci joj", dodade trenutak kasnije, nakon što malo razmisli, „da je ubica Seanšanin i da ima poseban ter’angreal zahvaljujući kom je teško vidljiv u senkama. Najbolje bi bilo da zapale još svetiljaka. Ostala ubistva bila su ispitivanje naših odbrana. Ona je prava meta. Naglasi da je ubica veoma, veoma opasan - ali da nije onaj za kog je ona mislila da jeste. Ako joj je potreban dokaz, može da dođe ovamo, u Kaemlin, i da porazgovara s nekim Seanšanima."

Sluškinja je delovala zbunjeno, ali se povukla kada on ništa više nije rekao.

Pokušao je da ohladi glavu i suzbije bes. Ne može da se vrati - ne sada. Ne kada će delovati kao da je podvio rep i pokunjeno dogmizao na njenu zapovest. Ona ima svoje „pažljive planove i zamke". Kazala je da joj on nije potreban. U tom slučaju, moraće neko vreme biti bez njega.