Tornjevi ponoći

55 Ostavljen

Prasak odjeknu hodnicima, tako da čitava građevina zatutnja. Met se zatetura i nasloni na zid kako ne bi pao dok su dim i opiljci kamena šikljali iz otvora pored njega.

Proturi glavu i baci pogled niz hodnik dok su Tom i Noel trčali napred. Tom je nosio Moirainu, a Noel je odbacio baklju i izvadio bubanj kako bi pokušao da smiri Aelfine. To nije uspelo, pa se Met okrenuo valjcima koji prskaju i bukte i cvetovima noći.

Svetlosti, što su ti valjci smrtonosni! Video je aelfinske leševe razbacane po hodniku. Sjaktava koža bila im je pocepana i pokidana, a zlokobni dim dizao im se iz krvi. Drugi su skliznuli iz dovrataka i niša, probijajući se kroz dim. Hodali su na dve noge, ali izgledalo je kao da gmižu dok hodaju, vijugajući kroz hodnik, a njihovo siktanje bivalo je sve bešnje.

Met pojuri za Tomom i Noelom, dok mu je srce divlje lupalo. „Da li nas i dalje slede?“, doviknu mu Noel.

„A šta ti misliš?“, odvrati Met, sustižući drugu dvojicu. „Svetlosti, te zmije su brze!"

Met i druga dvojica uleteše u novu prostoriju, istovetnu svim ostalim. Blago nesrazmerni četvrtasti zidovi, para koja se dizala iz uglova, crne trouglaste pločice na podu. U središtu prostorije nije bilo trouglastog izlaza. Krv i krvavi pepeo.

Met baci pogled ka sva tri izlaza iz prostorije, držeći ašandarei znojavim šakama. Više ne mogu da ponove ono od ranije, da trče napred-nazad između dve iste odaje. Aelfini su iza njih. Mora da dozove svoju sreću. Pripremi se da se okrene i...

„Moramo da nastavimo da se krećemo!", prodra se Noel. Stao je pored dovratka, skačući s noge na nogu od usplahirenosti. „Mete, ako nas one zmije sustignu..."

Met ih je čuo kako šište iza njih. To je zvučalo kao da navire reka. Odabra smer i potrča.

„Baci još jedan valjak!" viknu Tom.

„To mi je bio poslednji!" odvrati Met. „A ostala su nam još samo tri noćna cveta." Uprtnjača mu je delovala lagano.

„Muzika ne radi na njima", reče Noel i baci bubanj. „Previše su besni."

Met opsova i zapali jedan cvet noći, pa ga baci preko ramena. Njih trojica uleteše u novu prostoriju, pa nastaviše pravo kroz dovratak na suprotnoj strani.

„Momče, ne znam kuda da idem", kaza mu Tom. Zvučao je tako zadihano! „Izgubili smo se."

„Nasumice sam birao smerove", odvrati mu Met.

„Samo što ne možeš da ideš unazad", kaza mu Tom. „A to je verovatno smer u kojem sreća želi da idemo!"

Cvet noći prasnu, a prasak odjeknu kroz hodnike. Nije bio ni izbliza snažan kao prasak onoga valjka. Met se usudi da se osvrne, pa ugleda dim i varnice kako lete kroz tunel. Vatra je usporila Aelfine, ali ubrzo su smeliji članovi njihove družine kliznuli kroz dim.

„Možda možemo da pregovaramo!", prodahta Tom.

„Deluju previše besno!", kaza Noel.

„Mete", reče mu Tom, „pomenuo si da su znali za tvoje oko. Odgovorili su ti na pitanje o njemu."

„Kazali su mi da ću se krvavo odreći pola svetlosti sveta", odgovori mu Met, dok mu je u lobanji i dalje tutnjalo. „Nisam želeo to da znam, ali svejedno su mi kazali."

„Šta su ti još rekli?", upita Tom. „Da li su ti rekli nešto što nam može biti nekakav nagoveštaj? Kako si se poslednji put izvukao odavde?"

„Izbacili su me", odgovori Met.

Oni ostali uleteše u još jednu prostoriju - bez dovratka - pa onda izjuriše kroz levi izlaz. Ono što je Tom kazao bilo je tačno. Verovatno moraju da se vrate. Ali ne mogu, pošto im je ono gnezdo otrovnica tako blizu za petama.

„Izbacili su me kroz dovratak koji vodi u aelfinsku zemlju", zadihano reče Met. „Vodi do podruma u Kamenu Tira.“

„Onda možda možemo to da nađemo!", kaza Tom. „Tvoja sreća, Mete. Neka nas odvede u zemlju Aelfina."

To možda i upali. „U redu", kaza on, pa sklopi oko i zavrte se.

Met upre prstom u jednom smeru i otvori oko. Prst mu je bio uprt pravo prema gomili Aelfina koji su niz hodnik vijugali prema njima.

„Krvavi pepeo!", opsova Met, pa se okrenu i otrča dalje od njih, nasumice birajući hodnik.

Tom mu se pridruži, ali delovao je veoma iznureno. Met bi mogao da uzme Moirainu od njega na neko vreme, ali Tom je toliko umoran da neće ni moći da se bori. Aelfini će ih iznuriti do smrti, kao što su izmorili Birgitu pre svih onih stoleća.

U narednoj prostoriji Tom se zatetura i stade, pogurivši se, premda je i dalje čvrsto držao Moirainu. Baš kao sve ostale odaje, i ova je imala četiri izlaza. Ali jedini bitan vodio je pravo prema Aelfinima. A tuda ne mogu da pođu.

„Ova igra ne može da se dobije", prodahta Tom. „Čak i kada varamo, ne može da se dobije."

„Tome...", žurno kaza Met. Pruži Tomu ašandarei, pa prihvati Moirainu. Tako je lagana. I dobro je što je tako, inače Tom ne bi izdržao toliko koliko je izdržao.

Noel ih pogleda, pa pogleda niz hodnik. Aelfini će ih sustići za nekoliko trenutaka. Noel pogleda Meta pravo u lice. „Daj mi tvoju uprtnjaču. Potrebni su mi ti cvetovi noći."

„Ali..."

„Nema rasprave!", odvrati Noel. Pritrča i zgrabi jedan cvet noći. Fitilj mu je bio veoma kratak. Zapali ga i baci u hodnik. Aelfini su bili dovoljno blizu da je Met čuo njihovo vrištanje i siktanje kada su ugledali vatromet.

Prasak se začu i žiške sevnuše iz hodnika, osvetljujući mračnu prostoriju. Kada žiške proleteše blizu jednog od stubova pare koji su se dizali u vazduh, para ustuknu od plamena. U vazduhu se osećao jak miris dima i sumpora. Svetlosti, očna duplja mu opet dobuje od bola.

„A sada, Mete", reče mu Noel, dok je Metu još zvonilo u ušima od praska, „daj mi uprtnjaču."

„Šta to radiš?", zabrinuto upita Met dok je Noel prihvatao torbu, vadeći iz nje poslednji cvet noći.

„Uviđaš ti to, Mete", odgovori mu Noel. „Potrebno nam je još vremena. Moraš da pobegneš dovoljno daleko od ovih guja da bi mogao nekoliko puta da se vratiš i da pustiš da te sreća izvuče odavde."

Noel klimnu ka jednom hodniku. „Hodnici su uzani. To su dobra uska grla. Čovek tu može sam da stoji i da se istovremeno bori protiv samo jednog ili dvojice neprijatelja. Mogao bi da izdrži možda nekoliko minuta."

„Noele!", viknu Tom šišteći od iznurenosti dok je, oslanjajući se rukama na kolena, stajao pored Metovog ašandareija oslonjenog uza zid. „Ne možeš to da uradiš."

„Da, mogu", odvrati Noel. On priđe hodniku iza kojeg su se Aelfini okupljali. „Tome, ti nisi u stanju da se boriš. Mete, ti si čovek čija sreća može da nađe izlaz odavde. Ni jedan ni drugi ne možete da ostanete. Ali ja mogu."

„Nećemo moći da se vratimo po tebe", sumorno reče Met. „Čim se vratimo nazad, ovo plameno mesto odvešće nas nekud drugde."

Noel ga pogleda, a na njegovom licu oprljenom suncem i vetrom video se izraz odlučnosti i rešenosti. „Znam. To je cena, Mete. Znali smo da će ovo mesto od nas tražiti da platimo cenu. Pa, video sam mnogo stvari i uradio mnogo stvari. Istrošen sam, Mete, i to previše. Ovo je dobro mesto da dočekam svoj kraj."

Met se uspravi, podiže Moirainu, pa klimnu Noelu u znak poštovanja. „Hajdemo, Tome."

„Ali..."

„Hajdemo?, podviknu Met i pojuri prema jednom dovratku. Tom se pokoleba pa opsova i potrča za njim, u jednoj ruci noseći Metovu baklju a u drugoj njegov ašandarei. Noel priđe hodniku iza njih, dižući kratki mač. Oblici su promicali kroz dim ispred njega.

„Mete", doviknu mu Noel, osvrćući se.

Met mahnu Tomu da produži, a on zastade i osvrnu se.

„Ako ikada sretneš nekog Malkijerca“,kaza mu Noel, „reci mu da je Džain Lakonogi umro čistom smrću."

„Hoću, Džaine", odgovori mu Met. „Svetlost te saklonila."

Noel se opet okrenu da se suoči sa Aelfinima, a Met ga ostavi. Opet se začu prasak cveta noći, a onda Met ču i Noelov glas kako odjekuje niz hodnik dok je on urlao borbeni poklič, koji nije bio ni na jednom jeziku za koji Met zna.

On i Tom uđoše u drugu odaju. Tom je plakao, ali Met ni suzu nije pustio. Noel će umreti časno. Met bi nekada mislio da su to gluposti - šta će ti čast ako si mrtav? Ali sada mu je u glavi previše vojničkih uspomena i previše je vremena proveo s ljudima koji se bore i krvare radi časti da bi sada tek tako odbacio takve predstave.

On zatvori oči i poče da se okreće u mestu, skoro gubeći ravnotežu zbog Moirainine težine. Odabra jedan smer i otkri da se okrenuo u smeru odakle su došli. Pojuri niz hodnik, a Tom pođe za njim.

Kada stigoše do kraja tog hodnika, on se nije završio prostorijom u kojoj su ostavili Noela. Ova prostorija je bila okrugla i ispunjena žutim stubovima, isklesanim tako da liče na ogromne loze koje se uvrću jedna oko druge i u središtu im je otvoreni valjkasti prostor. Izuvijane podne svetiljke nosile su bele kugle koje su prostoriju obasjavale mekom svetlošću, a pod je bio popločan šarom u vidu belih i žutih pruga, koje se spiralno šire iz središta odaje. Osećao se oštar miris suve zmijske kože.

Metrime Kautone, nisi ti heroj, pomislio je osvrćući se. Taj čovek kojeg si ostavio - on je heroj. Svetlost te obasjala, Noele.

„Šta sada?“, upita Tom. Izgleda da je malo povratio snagu, pa mu je Met vratio Moirainu i uzeo svoje koplje. U toj prostoriji bila su samo dva dovratka - jedan iza njih i jedan tačno s druge strane odaje. Ali Met se okrenu u mestu, svejedno sklopivši oko. Sreća ga upre prema dovratku nasuprot onom kroz koji su ušli.

Prođoše tuda. Prozori u tom hodniku gledali su na prašumu i videlo se da se sada nalaze u ravni s tlom. Met je povremeno viđao ona tri tornja. Mesto gde su bili pre svega nekoliko trenutaka - mesto gde Noel krvari.

„Ovde si dobio svoje odgovore, zar ne?“, upita Tom.

Met klimnu.

„Misliš li da bih i ja mogao da ih dobijem?" upita Tom. „Tri pitanja. Odgovor na šta god poželim..."

„Ne želiš ih“, reče mu Met, navlačeći obod šešira preko lica. „Veruj mi kad ti kažem da ih ne želiš. To nisu odgovori. To su pretnje. Obećanja. Mi...“

Tom zastade pored njega. Moiraina je počela da se meškolji u njegovom naručju. Tiho je zaječala, očiju i dalje sklopljenih - ali Met se nije zbog toga ukipio.

Ispred sebe je video još jednu okruglu žutu prostoriju. U sredini te prostorije nalazio se dovratak od crvenog kamena. Ili makar ono što je od njega ostalo.

Met opsova i potrča napred. Pod je bio zastrt komađem crvenog stenja. Met zaječa, pa ispusti koplje i uze nekoliko parčadi, dižući ga s poda. Nešto je smrskalo dovratak, nekakav silan udarac.

Tom sede blizu ulaza u prostoriju, držeći Moirainu koja se budila iz nesvesti. Delovao je iznureno. Ni jedan ni drugi više nemaju uprtnjače; Met je svoju dao Noelu, a Tom je svoju ostavio. A ta soba je ćorsokak, pošto iz nje ne vodi nijedan dovratak.

„Plamen spalio ovo mesto!“, viknu Met i strgnu šešir s glave, gledajući pravo u beskrajnu tamu iznad sebe. „Plamen vas sve spalio, zmije i lisice! Mračni vas odneo, sve na kamaru. Uzeli ste mi oko, uzeli ste Noela. To vam je dovoljna cena! To je previsoka cena! Zar život Džaina krvavog Lakononog nije dovoljan da vas utoli, čudovišta jedna!“

Reči mu odjeknuše i zamreše, ali odgovora na njih nije bilo. Stari zabavljač čvrsto sklopi oči, grleći Moirainu. Delovao je poraženo i samleveno. Šake su mu se crvenele i bile su pune plikova od one pare iz koje ju je izvukao, a rukavi kaputa bili su mu nagoreli.

Met se očajnički osvrnu. Pokuša da se zavrti, sklopivši oko, pa upre prstom. Kada otvori oko, vide da pokazuje središte prostorije. Skršeni dovratak.

Tada je osetio kako nada u njemu umire.

„Momče, bio je to dobar pokušaj", kaza mu Tom. „Bili smo dobri. Bolji nego što bi se očekivalo."

„Neću da odustanem", odvrati Met, pokušavajući da prkosi potištenosti koju je osećao. „Mi... vratićemo se putem kojim smo došli i naći stazu što će nas odvesti do mesta između Aelfina i Elfina. Pogodba kaže da moraju da ostave otvoren taj prolaz. Tuda ćemo izaći odavde, Tome. Plamen me spalio ako ću ovde da umrem. Još si mi dužan nekoliko krčaga piva."

Tom otvori oči i nasmeši se, ali nije ustajao. Odmahnu glavom, a oni dugi brkovi zanjihaše se, pa onda pogleda Moirainu.

Njene oči zatreptaše i otvoriše se. „Tome", prošapta ona smešeći se. „Učinilo mi se da sam ti čula glas."

Svetlosti, njen glas u Metu pobudi sećanja - na druga vremena. Davna.

Ona ga pogleda. „I Met. Dragi Metrim. Znala sam da ćete doći po mene. Obojica. Volela bih da niste, ali znala sam da hoćete..."

„Odmaraj se, Moiraina", tiho joj kaza Tom. „Odlazimo odavde za dva trenutka, tek koliko ti treba da prevučeš prstima po harfi."

Met je pogleda, kako tu bespomoćno leži. „Plamen me spalio. Neću dozvoliti da se sve ovo ovako završi!"

„Oni dolaze, momče", reče mu Tom. „Čujem ih.“

Met se okrenu i pogleda kroz dovratak. Video je ono što je Tom čuo. Elfini se šunjaju kroz hodnik, vijugavo i smrtonosno. Smeše se, a on vidi njihove sekutiće nalik na očnjake kako štrče iz tih osmeha. Ne bi se razlikovali od ljudi, da nije tih zuba. I tih očiju. Tih neprirodnih očiju. Kretali su se sklisko. Grozno i željno.

„Ne“, prošapta Met. „Mora da postoji neki način." Razmisli, kazao je samome sebi. Mete, budalo jedna. Mora da postoji nekakav izlaz. Kako si prošli put pobegao? Noel ga je to pitao. To nije bilo od pomoći.

Tom je skinuo harfu s leđa, izgledajući potpuno očajno. Zasvira. Met prepozna pesmu. Bili su to „Slatki šapati sutrašnjice". Žalosna pesma, koja se svira za mrtve. Bila je prelepa.

Za divno čudo, ta muzika kao da je smirila Aelfine. Usporili su, a oni u prvim redovima počeli su da se njišu prateći melodiju dok su hodali. Oni znaju. Tom svira za sopstvenu sahranu.

„Ne znam kako sam prošli put izašao", prošapta Met. „Bio sam u nesvesti. Probudio sam se obešen. Rand me je spustio."

Prinese ruku ožiljku. Odgovori koje su mu Aelfini dali ništa mu nisu otkrivali. Znao je za Kćer Devet meseca, znao je za odricanje polovine svetlosti sveta. Znao je za Ruidean. Sve je to imalo smisla. Nema rupa. Nema pitanja.

Izuzev...

Šta su ti Elfini dali?

„Kad bi bilo po mome", prošapta Met, zureći u nadolazeće Aelfine, „hteo bih da se ove rupe popune."

Aelfini su klizili napred, u onoj žutoj odeći, obmotanoj oko tela. Tomova muzika splitala se i odjekivala kroz vazduh. Stvorenja su se približavala laganim i sporim korakom. Znaju da su se sada dokopali svog plena.

Dva Aelfina na čelu nosili su mačeve od blistave bronze, s kojih je kapala krv. Jadni Noel.

Tom zapeva. „O, kako dugi behu ljudski dani. Kada je čovek hodio po razvaljenoj zemlji."

Met je slušao pesmu, a sećanja su mu se rascvetavala u glavi. Tomov glas nosio ga je u davne dane. Dane u njegovim sećanjima, dane u tuđim sećanjima. Dane kada je ginuo, dane kada je živeo, dane kada se borio i kada je pobeđivao.

„Hoću da te rupe budu napunjene..." prošapta Met sebi u bradu. „To sam kazao. Elfini su mi udovoljili i dali su mi sećanja koja zapravo nisu moja."

Moiraina opet sklopi oči, ali se smešila dok je slušala Tomovu muziku. Met je mislio da Tom svira Aelfinima, ali sada se zapitao da li on to možda zapravo svira Moiraini. Poslednja, setna pesma zbog neuspelog pokušaja spasavanja.

„Plovio je dokle god čovek može da jedri", pevao je Tom zvonkim i prelepim glasom. „I nikada nije zaželeo da ga strah poštedi."

„Hteo sam da se one rupe popune", ponovi Met, „pa su mi dali ona sećanja. To mi je bio prvi dar."

„Jer strah je za čoveka neizreciva stvar. Čini ga bezbednim i daje mu smelosti žar!"

„Zatražio sam još nešto i ne znajući da to činim", govorio je Met. „Kazao sam da hoću da se oslobodim Aes Sedai i Moći. Za to su mi dali medaljon, još jedan poklon."

„Nemoj da te strah spreči da stremiš, jer ti strah daje volju da živiš!"

„I... i zatražio sam još nešto. Hteo sam da pobegnem od njih i da se vratim u Ruidean. Elfini su mi dali sve što sam zatražio. Pamćenje da mi popuni rupe. Medaljon da me oslobodi od Moći...“

I šta? Vratili su ga u Ruidean da bude obešen. Ali vešanje je bilo cena, a ne odgovor na njegove zahteve.

„Hodaću ovim razrovanim drumom", pevao je Tom sve glasnije, „i nosiću teško breme!"

„Dali su mi još nešto", prošapta Met, gledajući ašandarei u svojim rukama dok su Aelfini počinjali da glasnije sikću.

Ovako je naš sporazum zapisan; saglasjeje postignuto.

To je bilo urezano u oružje. Na sečivu su bila dva gavrana, a u kopljištu su bile urezane reči na Starom jeziku.

Misao je vremena strela, a sećanje neprekinuto.

Zašto su mu to dali? To se nikada nije upitao. Ali nije tražio oružje.

Traženo je naplaćeno i predato.

Ne, nisam tražio oružje. Tražio sam izlaz.

I dali su mi ovo.

„Zato me napadnite svojim groznim lažima", zaurla Tom poslednje reči pesme. „Ja sam iskren čovek i gledaću vas u oči!“

Met okrenu ašandarei i zari ga u zid. Vrh potonu u ne-kamen. Svetlost se rasu oko sečiva, kuljajući kao krv iz rasečene vene. Met zavrišta i zari ga još dublje. Silni talasi svetlosti buknuše iz zida.

On povuče ašandarei pod uglom nadole, praveći zasek, pa onda naviše, izrezujući veliki obrnuti trougao svetlosti. Svetlost kao da je brujala dok se prelivala preko njega. Aelfini stigoše do dovratka pored Toma, ali zasiktaše i ustuknuše od silovitog blistanja.

Met završi tako što iseče vijugavu liniju niz središte trougla. Jedva je video šta radi, koliko je svetlost bila jarka. Deo zida ispred njega otpade i otkri blistavi beli prolaz koji kao da je bio usečen u čeliku.

„Ma neka sam...", prošapta Tom ustajući.

Aelfini zavrištaše od besa. Uleteše u prostoriju, slobodnim rukama zaklanjajući oči, a u drugima držeći opake mačeve.

„Vodi je odavde!", zaurla Met i okrenu se prema stvorovima. Diže ašandarei i krajem kopljišta razmrska lice prvog Aelfina. „Odlazi!"

Tom zgrabi Moirainu, pa pogleda Meta.

„Odlazi!", ponovi Met, lomeći ruku drugom Aelfinu.

Tom skoči u dovratak i nestade. Met se nasmeši, vrteći se među Aelfinima sa svojim ašandareijem, lomeći ruke, noge, glave. Bilo ih je mnogo, ali izgleda da su bili omamljeni svetlošću, pomahnitali od želje da ga se dokopaju. Kada saplete prvih nekoliko, ostali se spotakoše preko njih. Stvorenja se sručiše u batrgavu gomilu gipkih ruku i nogu, sikćući i pljujući od besa, a nekoliko njih u pozadini pokuša da dopuzi preko gomile kako bi stigli do njega.

Met se odmače i pozdravi ta stvorenja hvatajući se za rub svog šešira. „Izgleda da igra ipak može da se dobije", kaza im. „Recite lisicama da sam mnogo zadovoljan ovim ključem koji su mi dali. Takođe, svi do jednog možete da istrunete u jami punoj ognja i pepela, vi pogani svinjski brabonjci. Dobar vam krvavi dan želim."

Odiže šešir i skoči kroz otvor.

Sve se zabele.