Tornjevi ponoći

46 Obrada kože

Androl je pažljivo izvadio ovalno parče kože iz kipuće vode; potamnelo je i savilo se. Kretao se brzo, držeći ga žuljevitim prstima. Koža sada može da se savija.

Brzo je seo za svoj radni sto, a sunčeva svetlost dopirala je kroz prozor s njegove desne strane. Obmotao je parče kože oko drvene palice jedno dva palca široke, a onda izbušio rupe po ivicama.

Nakon toga, počeo je da zašiva kožu za drugo parče koje je ranije pripremio. Dobar šav sa spoljne strane sprečiće kožu da se krza. Mnogi majstori ne obraćaju pažnju na šavove. To ne važi za Androla. Šav je prvo što ljudi vide; upada u oči kao boja na zidu.

Dok je radio, koža se sušila i ukrućivala, ali je i dalje bila taman dovoljno gipka. Šavovi su mu bili jednaki i uredni. Poslednjih nekoliko šavova zategao je i iskoristio da priveže parče kože oko drvene palice; njih će preseći kada se koža osuši.

Pošto je završio sa šavovima, dodao je neke ukrase. Ime preko gornjeg dela, urezano njegovim malim drvenim čekićem i dletima sa slovima na vrhovima. Potom su došla znamenja mača i zmaja; sam je napravio te otiske, zasnovane na značkama koje Aša’mani nose.

Pri dnu je, koristeći se manjim dletima sa slovima, utisnuo reči: „Brani. Čuvaj. Štiti." Dok se koža sušila, izvadio je boje i gazu kako bi pažljivo obojio slova i šaru oko njih.

Takav posao donosi spokoj; u poslednje vreme, veliki deo njegovog života svodi se na razaranje. On zna da tako mora. U Crnu kulu je i došao upravo stoga što je razumeo šta se bliži. Ipak, lepo je stvoriti nešto. To na čemu sada radi ostavio je da se suši, pa onda nastavio da radi na jednom kolanu. Izmerio je remenje i označio ga belezima na stolu, a onda pružio ruku da dohvati makaze u torbi sa alatom što je visila pored stola - napravio ju je svojim rukama. Razljutio se kada je otkrio da nisu na mestu.

Spaljen bio dan kada se pročulo da imam dobre makaze, pomislio je. Uprkos Taimovim navodno strogim pravilima, u Crnoj kuli vlada onespokojavajući metež. Veliki prestupi kažnjavaju se strogo, ali sitnice - kao na primer ulazak u tuđu radionicu i „pozajmljivanje" makaza - potpuno se zanemaruju. Naročito ako je taj koji ih je pozajmio jedan od M’hejlovih miljenika.

Androl uzdahnu. Nož koji obično nosi za pojasom čeka kod Kuelara da se naoštri. Pa, pomislio je, Taim nam sve vreme govori da tražimo izgovore da usmeravamo... Androl izbaci iz sebe sva osećanja, pa zgrabi Izvor. Prošli su meseci otkad je poslednji put imao poteškoća da to učini - isprva je mogao da usmerava samo kada drži parče kože. M’hejl ga je batinama izlečio od toga. To nije bio ugodan postupak.

Saidin pokulja u njega - sladak, moćan i prelep. Dugo je sedeo i uživao u tome. Opačine više nema. To je pravo čudo. Sklopio je oči i duboko udahnuo. Kako bi bilo da može povući Jednu moć u istoj meri kao ostali? Povremeno je žudeo za tim. Zna da je slab - najslabiji Predani u Crnoj kuli. Možda tako slab da nije ni trebalo da bude unapređen od borca. Logan je to izneo pred gospodara Zmaja i izdejstvovao to unapređenje, protiv Taimovih izričitih želja.

Androl otvori oči, pa uze remen i izatka sićušnu kapiju, svega jedan palac široku. Ona blesnu u život pred njim i preseče remen na dva dela. On se nasmeši, pa je pusti da nestane, te ponovi taj postupak.

Ima onih koji pričaju da je Logan na silu unapredio Androla samo da bi podrio Taimovu vlast. Ali Logan je rekao da je Androl zaslužio da bude Predani zahvaljujući svom neverovatnom Talentu s kapijama. Logan je težak čovek i iskrzan kao stara kanija koja nije dobro premazana. Ali u toj kaniji je svejedno smrtonosan mač. Logan je pošten čovek. Dobar čovek, ispod svih tih belega.

Nakon izvesnog vremena, Androl je završio s remenjem. Prišao je onoj palici i presekao uzicu kojom je ovalno parče kože bilo vezano. Zadržalo je oblik, a on ga je prineo sunčevoj svetlosti, prelazeći pogledom po šavovima. Koža je bila kruta ali ne i krta. Stavio ju je na podlakticu. Da, oblik je dobar.

On klimnu samom sebi. U životu valja paziti na sitnice. Usredsredi se i uradi sitnice kako treba. Ako je svaki šav na štitniku za podlakticu dobar, onda se neće krzati i pucati. To može da znači razliku u tome da li će neki lukonoša istrajati, ili će morati da spusti luk.

Bitka ne zavisi od jednog lukonoše, ali sitnice se gomilaju sve dok se ne pretvore u krupne stvari. Završio je štitnik tako što mu je dodao nekoliko trajnih uzica, da bi čovek mogao da ga veže za ruku.

Skide svoj crni kaput s naslona stolice na kojoj je sedeo. Značka u obliku srebrnog mača na visokom okovratniku zablistala je na sunčevoj svetlosti što je dopirala kroz prozor dok se on zakopčavao. Pogledao je svoj odraz u staklu, pazeći da mu kaput stoji kako treba i da je uredan. Sitnice su važne. Trenuci su sitnice i ako se dovoljno nagomilaju, pretvore se u nečiji život.

Stavio je štitnik na ruku, pa otvorio vrata svoje male radionice i izašao na rub sela oko Crne kule. Tu su dvospratnice bile razmeštene kao u bilo kom drugom gradiću u Andoru. Šiljati krovovi pokriveni rogozinom, pravi drveni zidovi - premda je bilo i nekih zgrada od kamena i cigala. Dvostruki red tih zgrada protezao se središtem sela. Gledajući ih, čovek bi pomislio da se šeta kroz Novi Brem ili Grafendel.

Naravno, pod uslovom da prenebregne ljude u crnim kaputima. Njih je bilo svuda - obavljali su zadatke koje im je odredio M’hejl, išli na vežbu, radili na temeljima same Crne kule. To mesto se još razvija. Odred boraca - koji nisu nosili ni mač ni crveno-zlatnog zmaja - koristio je Moć kako bi probio dugo korito u tlu pored puta. Doneta je odluka da je selu potreban kanal.

Androl je video tkanja - mahom tkanja Zemlje - kako se vrtlože oko boraca. U Crnoj kuli čovek koristi Moć za sve što može. Stalno se obučavaju, kao ljudi koji dižu kamenje da bi uvećali svoju snagu. Svetlosti, kako samo Logan i Taim pritiskaju te momke.

Androl kroči na jedan od puteva sveže zastrtih šljunkom. Veći deo tog šljunka bio je rastopljen od razaranja. Doneli su stenje - kroz kapije, služeći se tkanjima Vazduha - pa ga smrskali razornim tkanjima. Bilo je to kao bojište, na kojem je kamen pucao tako da su opiljci leteli na sve strane. Pomoću Moći - i s takvom obukom - Aša’mani će moći da sruše svakakve gradske zidine.

Androl je nastavio svojim putem. Crna kula je mesto koje obiluje čudnim prizorima, a rastopljeni šljunak nije najčudniji od njih. Nisu ni vojnici koji cepaju tle, sledeći pažljive tlocrte koje im je Androl lično odredio. Zapravo, za njega su deca bila najčudniji prizor. Trče i igraju se, skačući u korito koje je ostalo za borcima, klizajući se niz obale i verući se uz njih.

Deca. Igraju se u rupama koje su ostale nakon razaranja saidinom. Svet se menja. Androlova baka - tako stara da je ostala bez svih zuba - služila se pričama o muškarcima koji usmeravaju da bi ga uplašila i oterala na spavanje onih noći kada je on pokušavao da se iskrade iz kuće i broji zvezde. Mrak ga nije plašio, niti priče o Trolocima i senima. Ali muškarci koji usmeravaju... od toga je bio prestravljen.

Sada se zatekao tu, kao odrastao sredovečan čovek koji se odjednom plaši mraka, ali je potpuno spokojan kada je reč o muškarcima koji usmeravaju. Hodao je niz put, dok mu je šljunak škripao pod nogama. Deca su izjurila iz jarka i okupila se oko njega. On je samo izvadio šaku punu slatkiša, koje je kupio za vreme poslednje izvidnice.

„Samo po dva za svakog", strogo je rekao dok su se prljave šake pružale ka slatkišima. „I bez guranja." Šake poleteše ka ustima i deca mu zahvališe, oslovljavajući ga s „gazda Genhald" pre nego što su odjurila. Nisu se vratila u jarak, već izmislila novu igru i potrčala prema poljima istočno odatle.

Androl otrese ruke, smešeči se. Deca se tako lako prilagođavaju. Pred njima se stoleća običaja, straha i sujeverja rastapaju kao maslac koji je predugo na suncu. Ali dobro je što su deca rešila da izađu iz jarka. Jedna moć ume da bude nepredvidljiva.

Ne. Nije tako. Saidin je veoma predvidljiv. Ali ljudi koji ga koriste... pa, to je druga priča.

Borci prestaše da rade i okrenuše se prema njemu. On nije puni Aša’man, pa stoga ne zaslužuje pozdrav, ali ukazuju mu poštovanje. Previše poštovanja. Nije siguran zašto se ugledaju na njega. On nije veliki čovek - naročito ne tu u Crnoj kuli.

Ipak, pozdravljali su ga klimanjem dok je prolazio pored njih. Većinom su to bili ljudi iz Dve Reke. Stameni mladići i muškarci, veoma poletni iako su mnogi od njih bih prilično mladi. Polovina njih ne mora ni da se brije češće od jednom nedeljno. Androl im je prišao, pa pregledao šta su uradili, odmeravajući vrpcu koju je razvukao i vezao za kočiče. Klimnu glavom u znak odobravanja. „Momci, ugao je dobar" reče im. „Ali gledajte da stranice budu strmije, ako možete."

„Da, gazda Genhalde", reče predvodnik odreda. Ime mu je Džaim Torfin; bio je to vižljast mladić tamnosmeđe kose. I dalje drži Moć. Ta pobesnela reka snage veoma je omamljujuća. Redak je čovek koji može da je pusti a da pritom ne oseti gubitak.

M’hejl ih ohrabruje da ga sve vreme drže, govoreći da će ih to naučiti da ovladaju njime. Ali Androl je i ranije znao za omamljujuća osećanja nalik saidinu - ushićenje za vreme bitke, opijajuća retka pića sa ostrva Morskog naroda, zanosan osećaj pobede. Čovek može da se izgubi u tim osećanjima i da izgubi vlast nad sobom, zaboravljajući ko je i šta je. A saidin je zanosniji od bilo čega drugog što je u životu iskusio.

Ništa nije kazao Taimu u vezi sa svojom suzdržanošću. Nije njegovo da M’hejlu soli pamet.

„Evo“, reče Androl, „da vam pokažem šta mislim pod tim.“ Duboko udahnu, pa isprazni sebe od svih osećanja. Da bi to postigao, poslužio se jednom starom vojničkom varkom - tome ga je naučio njegov prvi učitelj mačevanja, stari jednoruki Garfin, čiji je debeli seljački ilijanski naglasak bio skoro potpuno nerazumljiv. Naravno, i Androl ima blagi tarabonski naglasak, kako mu je rečeno. Izbledeo je kroz godine koje su protekle otkad je poslednji put boravio kod kuće.

Unutar ništavila - praznine - Androl je osećao razbesnelu silu saidina. Zgrabio ju je kao što čovek hvata za grivu pomahnitalog konja, nadajući se da će ga na neki mali način usmeriti, ali uglavnom samo pokušavajući da ne spadne s njega.

Saidin je predivan. Da, jači je od bilo kakvog opijata. Od njega svet deluje lepše, bogatije. Držeći tu stravičnu Moć, Androl se osećao kao da je upravo oživeo, ostavljajući za sobom osušenu ljušturu nekadašnjeg sebe. Saidin je pretio da ga odnese svojim brzim strujama.

Radio je hitro, izatkavši mrvicu Zemlje - najviše što je mogao, pošto je najslabiji kada je o Zemlji reč - pa pažljivo zasekao stranice kanala. „Ako ostavite da previše štrči“, objašnjavao je dok je radio, „onda će voda u kanalu biti blatnjava jer će spirati zemlju sa obala. Što su obale čvršće i što su više prave, to je bolje. Vidite?"

Vojnici klimnuše. Vede su im bile orošene znojem, a prljavština im se zalepila za čela i obraze. Ali njihovi crni kaputi bili su čisti, naročito rukavi. Nečije poštovanje prema uniformi može da se oceni i po tome da li se taj neko služi rukavom da briše znoj sa čela po ovakvom danu. Dvorečanski mladići za to koriste maramice.

Naravno, Aša’mani s višim položajem retko kad se i znoje. Ovi mladići će morati mnogo više da vežbaju kako bi postigli da se toliko usredsređuju.

„Svaka vam čast“, kaza im Androl ustajući i prelazeći pogledom preko njih, pa spusti ruku na Džaimovo rame. „Svaka vam čast na uređenom poslu. Dve Reke rađaju prave muškarce."

Mladići zablistaše od ponosa. Prija što su oni tu, naročito u poređenju s ljudima koje Taim dovodi u poslednje vreme. M’hejlovi izviđači tvrde da dovode sve koje mogu da nađu, ali zašto je većina tih ljudi koje dovode mahom besna i neprijatne naravi?

„Gazda Genhalde?“, pozva ga jedan od boraca.

„Da, Troste?“, upita ga Androl.

„Jesi li... Jesi li čuo nešto o gazda Loganu?"

Ostali su delovali kao da su puni nade.

Androl odmahnu glavom. „Još se nije vratio iz izvidnice. Siguran sam da će se vratiti ubrzo. “

Momci klimnuše, mada je njemu bilo očigledno da su počeli da se brinu. Imaju pravo. Androl se brine već nedeljama. Sve otkad je Logan otišao usred noći. Kuda je to otišao? Zašto je sa sobom poveo Donala, Mezara i Velina - trojicu najmoćnijih Predanih koji su mu odani?

A sada su i one Aes Sedai ulogorene izvan sela, navodno sa Zmajevim odobrenjem da vezuju Aša’mane. Taim im je na to uputio jedan od onih svojih polusmešaka, koji mu se nikada nisu odražavali u očima, i rekao im da družina iz Bele kule ima pravo prečeg izbora, pošto su one došle prve. Ove ostale su nestrpljivo čekale.

„M’hejl", zausti jedan Dvorečanin, mršteći se. „On...“

„Pamet u glavu", prekide ga Androl, „i ne talasajte. Ne još. Čekaćemo Logana."

Ljudi uzdahnuše, ali klimnuše. Zaokupljen tim razgovorom, Androl skoro da nije primetio da su obližnje senke počele da mu se prikradaju. Senke ljudi, koje su se izduživale na sunčevoj svetlosti. Senke u jarku. Senke stenja i zaseka u zemlji. Lagano, podmuklo, okretale su se prema Androlu. Androl se pribra, ali nije mogao da suzbije strah. Taj užas oseća i u praznini.

Senke se pojavljuju uvek kada predugo drži saidin. On ga smesta pusti, a senke nevoljno odgmizaše na svoja mesta.

Dvorečanski mladići su ga gledali, a na licima im se jasno videla nelagoda. Jesu li primetili mahnitost u Androlovim očima? Niko ne priča o... nepravilnostima koje zahvataju muškarce u Crnoj kuli. To se ne radi. To bi bilo isto što i šaputanje o prljavim porodičnim tajnama.

Opačina je očišćena. Ovi momci nikada neće morati da osete ono što Androl oseća. S vremenom će on i ostali koji su u Kulu došli pre pročišćenja postati retkost. Svetlosti, uopšte ne razume zašto bi iko njega slušao. Ne samo da je slab kada je o Moći reč, već je i lud.

A najgore od svega toga je što on zna - duboko, u svojoj srži - da te senke jesu stvarne. To nije samo ludilo osmišljeno u njegovom umu. One su stvarne i uništiće ga ako ga dosegnu. One jesu stvarne. Moraju biti.

O, Svetlosti, pomislio je škrgućući zubima. I jedno i drugo je užasavajuće. Ili sam sišao s uma, ili Mrak lično želi da me uništi.

To je razlog zašto više ne može da spava a da se ne grči od straha. Ponekad može da satima drži Izvor a da ne vidi te senke. Ponekad to može svega kratko vreme. Duboko udahnu.

„Dobro“, reče, osećajući zadovoljstvo zbog toga što mu makar glas zvuči kao da vlada sobom. „Najbolje bi bilo da se vratite na posao. Pazite, neka taj nagib vodi u pravom smeru. Biće svašta ako se voda izlije iz korita i poplavi celo područje."

Dok su oni postupali po njegovom naređenju, Androl ih je ostavio, pa presekao kroz selo. Blizu središta bile su podignute barake - pet velikih zgrada debelih kamenih zidova predviđenih za borce, kao i desetak manjih zgrada za Predane. Trenutno, to malo selo jeste Crna kula. To će se promeniti. Prava kula se gradi u blizini, a temelji su joj već iskopani.

On može da zamisli kako će to mesto jednog dana izgledati. Nekada je radio s majstorom zidarom - bilo je to jedno od desetak raznih njegovih šegrtovanja u životu koji mu ponekad deluje kao da je bio predug. Da, može da je zamisli. Veliki crni kameni toranj. Sazdan pomoću Moći. Snažan i stamen. A u njegovom podnožju će biti četvrtaste građevine s grudobranima na vrhu.

To selo će izrasti u gradić, pa u grad veliki kao Tar Valon. Ulice su predviđene da po nekoliko kola može da se mimoilazi na njima. Tle predviđeno za nove delove grada premereno je i izdeljeno. To govori o zagledanosti u budućnost i pripremi. Upravo su te ulice šapat koji nagoveštava sudbinu Crne kule.

Androl je išao stazom utabanom kroz žbunje i travu. Tutnjava u daljini odjekivala je preko ravnica nalik na pucnjeve biča. Svaki čovek ima svoj razlog zbog kojeg je tu došao. Osveta, radoznalost, očaj, žudnja za moći. Koji je od svih tih razloga Androlov? Možda sva četiri?

Izašao je iz sela i s vremenom obišao jedan drvored, pa došao do prostora predviđenog za vežbanje - male klisure između dva brda. Tu je stajao jedan red ljudi koji su usmeravali Vatru i Zemlju. Ta brda moraju da se sravne kako bi se oslobodila zemlja za setvu. Dakle, to je prilika za vežbanje.

Većina tih ljudi bili su Predani. Tkanja su se kovitlala u vazduhu, daleko veštije izatkana i daleko moćnija od onih koja su dvorečanski mladići koristili. Ova su bila svedena, kao sikćuće otrovnice ili ustremljene strele. Stenje se kršilo a oblaci prašine dizali u vazduh. Razaranje se sprovodilo u nepredvidivom obrascu, čiji je cilj da zbuni protivnike i da unese pometnju među njih. Androl je tačno mogao da zamisli odred konjice kako juriša niz tu padinu, samo da bi ga dočekalo i iznenadilo cepanje Zemlje. Jedan jedini Predani mogao bi da za svega nekoliko trenutaka zbriše na desetine konjanika.

Androl s nezadovoljstvom primeti da su ljudi koji tu rade podeljeni u dve skupine. Kula je počela da se cepa i deli, a oni koji su odani Loganu počeli su da bivaju odbačeni i izbegavani. Sa desne strane, Kanler, Emarin i Nalam radili su usredsređeno i predano, a pridružio im se Džonet Dautri - najveštiji borac među Dvorečanima. S leve strane, Taimovi čankolizi smejali su se razgovarajući međusobno. Njihova tkanja bila su razularenija, ali i razornija. Koteren je lenčario, leđima naslonjen o jedno drvo, i nadzirao rad.

Radnici su zastali da se odmore i pozvali jednog seoskog dečaka da im donese vodu. Androl priđe, a Arlen Nalam ga prvi ugleda, pa mu mahnu i široko se nasmeši. Domanac je imao tanke brkove. Samo što ne napuni tridesetu godinu, premda ponekad deluje daleko mlađe od toga. Androl je još ozlojeđen od onda kada mu je Nalam ubacio lepljivi sok od drveta u čizme.

„Androle!“, viknu Nalam. „Dođi i reci ovim nekulturnim balvanima šta je retašenski omamljivač!“

„Retašenski omamljivač“, upita Androl. „To je piće. Mešavina medovine i ovčijeg mleka. Ogavna stvar.“

Nalam ponosno pogleda ostale. Nije nosio značke na kaputu. On je samo borac, ali trebalo je da do sada bude unapređen.

„Nalame, zar se opet hvališeš svojim putovanjima?", upita Androl, razvezujući kožni štitnik za podlakticu.

„Mi Domanci dosta putujemo", odgovori Nalam. „Znaš, posao kojim se moj otac bavio, uhodeći u ime krune..."

„Prošle nedelje si kazao da ti je otac bio trgovac", prekide ga Kanler. Taj zdepasti čovek bio je najstariji u družini, prosede kose i četvrtastog lica punog bora od mnogo godina provedenih na suncu.

„Jeste", odgovori Nalam. „To mu je bio paravan za uhođenje!"

„Zar u Arad Domanu trgovci nisu žene?" upita Džonet, češkajući se po bradi. On je bio krupan i tih čovek okruglastog lica. Čitava njegova porodica - braća i sestre, roditelji i njegov deda Bjuel - preselili su se u selo umesto da ga puste da dođe sam.

„Pa, one su najbolje", odgovori Nalam, „a moja majka nije izuzetak od toga. Međutim, i mi muškarci znamo ponešto. Sem toga, pošto je moja majka bila zauzeta uvlačenjem među Tuata’ane, moj otac je morao da preuzme posao."

„O, pa to je potpuno besmisleno", odbrusi Kanler i namršti se. „Ko bi uopšte želeo da se uvuče među Krpare?"

„Da bi otkrila njihove tajne recepte", odgovori Nalam. „Priča se da Krpar može da skuva tako dobar paprikaš da čovek poželi da napusti rođeni dom samo da bi putovao s njima. To je istina. Lično sam ga probao, pa su morali da me tri dana drže vezanog u šupi pre nego što je prestao da deluje." Kanler frknu. Međutim, trenutak kasnije, seljak dodade: „Pa... je li otkrila recept ili ne?"

Nalam poče novu priču, a Kanler i Džonet su ga pomno slušali. Emarin je stajao po strani i sve to posmatrao sa smeškom - on je bio preostali borac u toj skupini, bez znački. Bio je stariji čovek, retke kose i s borama oko očiju. Njegova kratka snežnobela brada bila je potkresana u šiljak.

Dostojanstveni čovek bio je pomalo zagonetan; jednog dana je stigao s Loganom i ništa nije kazao o svojoj prošlosti. Držao se kao da je neko od ugleda, a pričao je uglađeno. Sasvim je sigurno da je plemić. Međutim, za razliku od većine drugih velmoža u Crnoj kuli, Emarin nije pokušavao da nametne svoj navodni ugled ili vlast. Većini velmoža bile su potrebne nedelje da nauče kako je njihov položaj u spoljnom svetu potpuno beznačajan kad se priključe Crnoj kuli. Zbog toga su mnogi od njih postali nadureni i otresiti, ali Emarin se smesta navikao na život u Kuli.

Čovek mora da bude istinski dostojanstven velmoža pa da bez pogovora sledi naređenja ljudi prostog roda, koji su pritom upola mlađi od njega. Emarin prihvati gutljaj vode od dečaka koji je služio, zahvali mu, pa priđe Androlu. Klimnu ka Nalamu, koji je i dalje pričao ostalima. „Ovaj ima srce zabavljača."

Androl zagunđa. „Možda može da ga iskoristi kako bi zaradio nešto novca. I dalje mi duguje nov par čarapa."

„A ti, prijatelju moj, imaš dušu pisara!" zasmeja se Emarin. „Ti nikada ništa ne zaboravljaš, zar ne?"

Androl slegnu ramenima.

„Kako si znao šta je retašenski omamljivač? Smatram sebe obrazovanim čovekom kada je o takvim stvarima reč, a ja nikada nisam ni čuo za to čudo."

„Jednom sam ga popio", odgovori Androl. „Za opkladu."

„Da, ali gde?"

„U Retašu, naravno."

„Ali to je ligama daleko od obale, u jednom arhipelagu koji čak ni Morski narod ne obilazi često!"

Androl opet slegnu ramenima. Pogleda Taimove čankolize. Dečak iz sela doneo im je kotaricu sa hranom od Taima, premda je M’hejl tvrdio da nema miljenike. Da Androl pita, otkrio bi da je neki drugi dečak navodno bio poslat sa hranom za ostale, ali taj se dečak zacelo izgubio, zaboravio na to ili je napravio neku drugu prostodušnu grešku. Taim bi naredio da neko bude išiban i ništa se ne bi promenilo.

„Prijatelju moj, ova podela je veoma uznemirujuća", tiho kaza Emarin. „Kako da se borimo u ime gospodara Zmaja, ako ne možemo da se pomirimo između sebe?"

Androl odmahnu glavom.

Emarin nastavi: „Kažu da su nedelje prošle otkad je čovek koji je naklonjen Loganu dobio zmaja. Ima mnogo njih, kao što je ovde prisutni Nalam, koji bi trebalo da su odavno dobili mač - ali im je M’hejl to više puta odbio. Kuća čiji se pripadnici nadmeću za vlast nikada neće predstavljati opasnost po druge kuće.“

„Mudre reči“, odgovori Androl. „Ali šta da radimo? Šta možemo da uradimo? Taim je M’hejl, a Logan se još nije vratio."

„Možda bismo mogli da pošaljemo nekoga po njega", predloži Emarin. „Ili možda bi ti mogao da uspokojiš ostale. Bojim se da će neki od njih ubrzo pući, a ako izbiju sukobi - nimalo ne sumnjam ko će izvući deblji kraj kada je reč o Taimovom kažnjavanju."

Androl se namršti. „Istina. Ali zašto ja? Emarine, ti si daleko umešniji na rečima."

Emarin se tiho zasmeja. „Da, ali Logan ti veruje, Androle. Ostali se ugledaju na tebe."

Ne bi trebalo, pomislio je Androl. „Pokušaću da smislim nešto." Nalam se pripremao da počne novu priču, ali pre nego što je stigao to da učini, Androl je mahnuo Džonetu i pružio mu štitnik za ruke. „Video sam da je tvoj stari štitnik napukao. Probaj ovaj."

Džonet se razvedri kada ugleda štitnik za podlakticu. „Androle, ti si neverovatan! Mislio sam da to niko nije primetio. Znaš, to je smešna stvar, ali..." Nasmeši se još više i požuri do obližnjeg drveta, pored kojeg je bila oprema nekih ljudi, a među njima i Džonetov luk. Ti Dvorečani vole da im lukovi budu pri ruci.

Džonet se vrati i stavi tetivu na luk, a onda namesti štitnik za ruku. „Stoji mi kao san!", uzviknu, a Androl nije mogao a da se ne nasmeši na to. Sitnice. Umeju da znače veoma mnogo.

Džonet nacilja i pusti strelu, a ona polete kroz vazduh i tetiva na luku zabruja kada ga udari po štitniku. Strela polete daleko, pa se zari u jedno drvo na brdu, više od dve stotine koraka daleko odatle.

Kanler zazvižda. „Džonete, nikada nisam video ništa ni nalik tom tvom luku. Nikada u životu." I jedan i drugi bili su Andorci, mada je Kanler došao iz grada daleko bližeg Kaemlinu.

Džonet odmeri strelu, pa opet nategnu luk - tako da su mu pera strele dodirnule obraz - i pusti. Strela polete i zari se u isto to drvo. Androlu se činilo da između dve strele ima manje od dve šake razmaka.

Kanler opet zazvižda.

„Moj otac se učio na jednom od tih lukova", primeti Nalam. „To umeće je naučio od jednog Dvorečanina kojeg je u Ilijanu spasao da se ne udavi. Sačuvao je tetivu s tog luka kao uspomenu."

Kanler izvi obrvu, ali činilo se kao da ga je ta priča istovremeno privukla. Androl se samo tiho zasmeja i odmahnu glavom. „Džonete, mogu li ja da se okušam? Prilično sam dobar strelac s tairenskim lukom, a oni su nešto duži od večine drugih."

„Naravno", odgovori mu vižljasti čovek, pa razveza štitnik za podlakticu i pruži mu luk.

Androl stavi štitnik i diže luk. Bio je od crne tise i ne gibak koliko je on navikao da lukovi budu. Džonet mu pruži strelu, a Androl nategnu luk kao maločas Džonet, povlačeći strelu sve do obraza.

„Svetlosti!", kaza osećajući sav taj napor. „Džonete, te tvoje ruke su varljivo mršave. Kako ti uspeva da ciljaš? Jedva da držim luk!"

Džonet se zasmeja, a Androlu ruke zadrhtaše, pa naposletku pusti strelu jer nije mogao da drži luk ni trenutak više. Strela se zari u tle daleko od mete. On pruži luk Džonetu.

„Androle, to je bilo prilično dobro", kaza mu Džonet. „Većina ljudi ne može ni da povuče tetivu. Daj mi deset godina i ima da streljaš kao da si rođen u Dvema Rekama!"

„Mislim da ću se za sada držati kratkih lukova", odgovori Androl. „Ovo čudovište svejedno nikada ne bi mogao da koristiš iz sedla."

„Ne bih ni morao!", odvrati Džonet.

„A šta da te neko pojuri?"

„Ako ih je manje od pet", odgovori Džonet, „sve bih ih oborio pre nego što stignu do mene. Ako ih ima više od pet, zašto ih onda streljam? Trebalo bi da bežim kao da mi je Mračni za petama."

Ostali se zasmejaše, mada Androl primeti kako ga Emarin odmerava pogledom. Verovatno se pita otkud to Androl ume da koristi luk u sedlu. Oštrouman je taj velmoža. Androl će morati da se pripazi.

„A šta je sad ovo?", začu se jedan glas. „Ti pokušavaš da naučiš da streljaš iz luka, potrčko? Je 1’ to da bi mogo da se braniš?"

Androl stisnu zube i okrenu se dok mu je Koteren prilazio. Bio je to krupan i zdepast čovek, čija je masna crna kosa bila duga i raspuštena. Padala je oko grubog lica punačkih obraza. Pogled mu je bio usredsređen i opasan. Smešio se. Baš kao mačka kada nađe nekog glodara kojim će da se igra.

Androl ćutke razveza štitnik i pruži ga Džonetu. Koteren je puni Aša’man i M’hejlov blizak prijatelj. Višeg je čina od svih ostalih zajedno.

„M’hejl će biti obavešten o ovome",pripreti Koteren. „Ti zapostavljaš svoju obuku. Ne trebaju ti ni lukovi ni strele - ne ako možeš da ubijaš pomoću Moći!"

„Mi ne zapostavljamo ništa", tvrdoglavo odbrusi Nalam.

„Ćuti, momče", upozori ga Androl. „Drži jezik za zubima."

Koteren se zasmeja. „Svi vi, slušajte potrčka. M’hejl će biti obavešten i o ovom bezobrazluku." Onda pogleda Androla. „Zgrabi Izvor."

Androl ga nevoljno posluša. Slast saidina pokulja u njega, a on se bojažljivo osvrnu. Od senki nije bilo ni traga.

„Jadno", reče mu Koteren. „Uništi onaj tamo kamen."

Kamen je bio preveliki za njega, ali on je imao prilike da se nosi sa siledžijama, a Koteren je najopasnija moguća vrsta siledžije - onaj koji ima i moć i vlast. Najbolje što može da uradi jeste da ga posluša. Stid je mala kazna. To je nešto što veoma mali broj siledžija razume.

Androl izatka odgovarajuća tkanja Vatre i Zemlje, pa njima pogodi veliku stenu. Tanko tkanje sadržalo je skoro svu Moć koju je on mogao da povuče, ali je samo skinulo nekoliko opiljaka s velikog kamena.

Koteren se od srca zasmeja, kao i Predani koji su jeli ispod obližnjeg drveta. „Krvavi pepeo, pa ti si potpuno beskoristan!" uzviknu Koteren. „Potrčko, zaboravi šta sam ti maločas kazao! Tebi je potreban taj luk!"

Androl pusti Jednu moć. Koteren je isterao svoje i zabavio se; biće zadovoljan. Nažalost, Androl oseti kako ljudi iza njega grabe Izvor. Džonet, Kanler i Nalam stadoše iza Androla, sva trojica puni Jedne moći i nakostrešeni od besa.

Ljudi koji su obedovali ustadoše i zgrabiše Izvor. Bilo ih je dvostruko više od Androlovih prijatelja. Koteren se podrugljivo nasmeši.

Androl pogleda Kanlera i ostale. „Momci", kaza im dižući ruku, „Aša’man Koteren radi samo ono što mu je M’hejl naredio - pokušava da me razljuti kako bih se ja više trudio."

Dve skupine se pokolebaše. Napetost njihovih pogleda bila je ravna Moći u njima. A onda Džonet pusti Izvor. To natera Nalama da učini isto, a naposletku se i Kanler okrenu. Koteren se zasmeja.

„Ovo mi se ne dopada", promrlja Kanler dok su se udaljavali. Osvrnu se. „Ni najmanje mi se ne dopada. Androle, zašto si nas zaustavio?"

„Zato što bi nas oni rasparčali pre nego što bi ti stigao da opsuješ, Kanlere", prasnu Androl. „Svetlosti, čoveče! Ja jedva da usmeravam, a Emarin ni mesec dana nije ovde. Džonet uči brzo, ali svi znamo da se on zapravo nikada nije borio koristeći Moć, a pola Koterenovih ljudi učestvovalo je u boju pod zapovedništvom gospodara Zmaja! Zar zaista misliš da ste ti i Nalam mogli da izađete na kraj sa desetoricom - i to doslovce sami?"

Kanler nastavi da se kostreši i gunđa, ali prestade da se raspravlja.

„Makašak na famalašten morkaze“, progunđa Nalam, „delf takaksaki mer!“ Zasmeja se sebi u bradu, očiju iskolačenih. Taj jezik nije bio poznat Androlu - svakako nije Stari jezik. Verovatno uopšte nije jezik.

Niko od ostalih ništa ne reče. Nalam povremeno trtlja sebi u bradu te besmislice. Ako bi ga neko upitao za to, on bi tvrdio da je izgovorio sasvim obične i razumljive reči. Izgleda da je zbog tog ispada Emarinu i Džonetu postalo veoma nelagodno. Oni nikada nisu videli prijatelje kako lude i ubijaju sve oko sebe. Svetlost dala da to nikada i ne moraju da vide. Šta god Androl inače mislio o tome što ih je gospodar Zmaj prepustio samima sebi, prečiščenje je Al’Toru donelo iskupljenje. Usmeravanje je sada bezbedno.

Ili, u najmanju ruku, sada je bezbednije. Usmeravanje nikada neće biti bezbedno - naročito pošto ih Taim pritiska.

„Sve više i više ljudi pohađa to spaljeno lično podučavanje kod Taima“, promrmlja Nalam dok su zalazili u hlad ispod krošnji. „Ljudi su se poradovali zbog Nensenovog uspeha. Za poslednjih nekoliko nedelja, izgubili smo najmanje desetak ljudi, koji su prešli na Taimovu stranu. Ubrzo neće ostati niko sem nas. Bojim se da razgovaram s polovinom ljudi kojima smo nekada verovali."

„U Norlija se može imati poverenja", primeti Kanlir. „Kao i u Evina Hardlina."

„To je mali spisak", kaza Nalam. „Premali."

„Dvorečani su s nama", reče Džonet. „Svi do jednog."

„To je i dalje mali spisak", primeti Nalam. „A među nama nema nijednog punog Aša’mana."

Svi pogledaše Androla, a on se osvrnu da pogleda Taimove poslušnike, koji su se opet smejali.

„Šta je, Androle?" upita ga Nalam. „Zar nas nećeš prekoriti zbog toga što tako pričamo?"

„Kako?", upita Androl okrećući se da ga pogleda.

„Kao da smo mi protiv njih."

„Nisam hteo da vi završite mrtvi ili u tamnici, ali to ne znači da ne uviđam nevolje." Opet se osvrnu. „Jašta, tamo se nevolje prikupljaju kao olujni oblaci."

„Ljudi koji idu da ih Taim nasamo podučava uče prebrzo", primeti Nalam. „Pre veoma malo vremena, Nensen je bio jedva dovoljno moćan da bude Predani, a sada je puni Aša’man. Nešto veoma čudno se odvija. A tu su još i one Aes Sedai. Zašto je Taim pristao da nas one vezuju? Znaš da je sve svoje miljenike zaštitio time što je sprečio Aes Sedai da odaberu bilo koga sa Zmajevom značkom. Plamen me spalio, ali ne znam šta ću ako neka odabere mene. Neću da budem na povocu neke Aes Sedai."

Ostali na to zagunđaše.

„Taimovi ljudi šire glasine među pridošlicama“, tiho kaza Džonet. „Pričaju o gospodaru Zmaju i o tome kako je naterao čestite ljude da postanu izdajnici. Kažu da nas je napustio i da je poludeo. M’hejl ne želi da se sazna da je on izvor tih glasina, ali plamen me spalio ako nije tako.“

„Možda je u pravu", primeti Kanler. Ostali ga preko pogledaše, a preplanuli čovek se namršti. „Ne kažem da ću skočiti u Taimov tabor. Ali gospodar Zmaj? Šta je on učinio za nas? Čini mi se da je zaboravio na ovo mesto. Možda jeste poludeo.”

„Nije", reče Emarin i odmahnu glavom. „Upoznao sam ga neposredno pre nego što sam došao ovamo."

Ostali ga iznenađeno pogledaše.

„Zadivio me je", nastavi Emarin. „Mlad, ali snažne volje. Verujem mu. Svetlosti! Jedva da sam pet-šest puta prozborio koju reč s njim, ali verujem mu."

Ostali lagano zaklimaše.

„Plamen me spalio", kaza Kanler. „Valjda je to dovoljno za mene. Ali voleo bih da nas posluša! Čuo sam Logana kako psuje da gospodar Zmaj neće da ga sasluša kada ga upozorava na Taima."

„A šta ako mu damo dokaze?" upita Džonet. „Šta ako nađemo nešto što dokazuje da Taim nema dobre namere?"

„Nešto jeste čudno u vezi s Nensenom", ponovi Nalam. „A onaj Kaš - odakle je on došao i kako mu je pošlo za rukom da tako brzo postane tako moćan? Šta ako budemo imali neka saznanja za Logana kada se on bude vratio? Ili šta ako ih uručimo neposredno gospodaru Zmaju..."

Svi se okrenuše da pogledaju Androla. Zašto li se ugledaju na njega, kada je najslabiji? Sve što on ume jeste da otvara kapije. Odatle i Koterenov nadimak za njega. Potrčko. Jedino što on ume jeste da prenosi poruke i da vodi ljude s jednog mesta na drugo.

Ali ostali su se ugledali na njega. Iz nekog razloga ugledaju se na njega.

„Dobro", reče Androl. „Hajde da vidimo šta možemo da saznamo. Uključite u ovo Evina, Hardlina i Norlija - ali nemojte ništa pričati nikome drugom, čak ni ostalim momcima iz Dveju Reka. Nemojte da stajete na žulj ni Taimu ni njegovim ljudima... ali ako uspete da iščeprkate nešto - recite to meni. A ja ću videti hoću li nekako moći da stupim u dodir s Loganom, ih da makar otkrijem kuda je otišao."

Svi do jednog ozbiljno klimnuše. Svetlost nam pomogla ako grešimo, pomislio je Androl, osvrćući se da pogleda Taimove miljenike. A Svetlost nam još više pomogla ako smo u pravu.