Tornjevi ponoći

24 Suprotstavljanje

„Ležanje u krevetu" izjavi Melfana sklanjajući uvo s drvene cevi koju je postavila uz Elejnine grudi. Babica je bila niska žena debelih obraza, kose uvezane plavom providnom maramom. Njena uredna haljina bila je bela i plavetna, kao marama. Izgledalo je kao da je nosi da bi prkosila trajno tmurnom nebu.

„Molim?“, upita Elejna.

„Nedelju dana", odgovori Melfana i pripreti Elejni debelim prstom. „Nedelju dana ne smeš da budeš na nogama."

Elejna zgranuto trepnu, na tren zaboravljajući na umor. Melfana se veselo smešila dok je određivala Elejni tu nemoguću kaznu. Odmor u krevetu. Nedelju dana?

Birgita je stajala u dovratku, a Met je bio u susednoj sobi. Izašao je da bi je Melfana pregledala, ali inače se nije odvajao od nje i ponašao se zaštitnički skoro koliko i Birgita. Međutim, po njihovim rečima nikada se ne bi reklo da mare za nju - njih dvoje su psovali na sav glas kao da pokušavaju da natpsuju jedno drugo. Elejna je čak naučila i nekoliko novih psovki. Ko bi rekao da stonoge rade te stvari.

Koliko je Melfana mogla da oceni, deca su joj dobro. To je bitno. „Naravno, ležanje je nemoguće", reče Elejna. „Imam previše posla."

„Pa, moraćeš da ga završavaš iz kreveta", odgovori Melfana, glasa prijatnog ali neumoljivog. „Tvoje telo i tvoje dete pretrpeli su veliki potres. Potrebno im je vreme za oporavak. Ja ću paziti na tebe i starati se da se strogo pridržavaš propisane ishrane."

„Ali..."

„Neću ni da čujem izgovore", prekide je Melfana.

„Ja sam kraljica!“, razdraženo odbrusi Elejna.

„A ja sam kraljičina babica", i dalje smireno odgovori Melfana. „U ovoj palati nema nijednog vojnika ili sluge koji mi neće pomoći ako zaključim da je tvoje zdravlje - i zdravlje tvog deteta - ugroženo." Pogleda Elejnu pravo u oči. „Veličanstvo, želiš li da isprobaš jesam li u pravu?"

Elejna se lecnu, zamišljajući sopstvene gardiste kako joj zabranjuju da napusti odaje. Ili još gore - kako je vezuju za krevet. Pogleda Birgitu, ali ova samo zadovoljno klimnu glavom, kao da hoće da kaže: „Ništa bolje nisi ni zaslužila."

Elejna opet sede na krevet, dovedena do ludila. Krevet je bio ogroman i s baldahinom na četiri stuba, ukrašen crvenom i belom bojom. Soba je bila kitnjasta i sva je svetlucala od raznih stvarčica od kristala i rubina. To će zaista biti prelepa zlatna krletka. Svetlosti! To nije pošteno! Ona uveza prednji deo haljine.

„Vidim da ne dovodiš u pitanje to što sam ti rekla", primeti Melfana ustajući s kreveta, gde je sedela. „To je dokaz mudrosti." Pogleda Birgitu. „Dopustiću ti sastanak s kapetan-generalom kako bi razmotrila večerašnje događaje. Ali ne duži od pola sata, pazi. Neću da se naprežeš!"

„Ali..."

Melfana joj opet pripreti onim prstom. „Pola sata, veličanstvo. Ti si žena, a ne zaprežna životinja. Potrebni su ti odmor i nega." Pogleda Birgitu. „Nemoj nepotrebno da je uznemiravaš."

„Nije mi ni na kraj pameti", odgovori Birgita. Bes je konačno počeo da je napušta i namesto toga ona se zabavljala. Neizdrživa žena.

Melfana ode u spoljnu odaju. Birgita je ostala tu gde je i bila, mrko gledajući Elejnu. Kroz vezu se i dalje pronosilo i ključalo izvesno nezadovoljstvo. Njih dve su se dugo gledale.

„Šta da radimo s tobom, Elejna Trakand?" na kraju upita Birgita.

„Očigledno da me zaključate u spavaću sobu", prasnu Elejna.

„To nije loše rešenje."

„A hoćeš li me ovde doveka držati?", upita Elejna. „Kao Gelfinu iz priča, koja je hiljadu godina bila zaključana u zaboravljenoj kuli?"

Birgita uzdahnu. „Ne, ali jedno šest meseci pomoglo bi mi da mirno spavam."

„Nemamo vremena za to“, odgovori Elejna. „Ovih dana, nemamo vremena za mnogo toga. Rizici se moraju preuzeti."

„Kao na primer to da se kraljica Andora sama suočava s gomilom iz Crnog ađaha? Ti si kao nekakva krvoločna budala na bojnom polju, koja juriša ispred svojih drugova tražeći smrt, bez saborca koji će joj čuvati leđa!“

Na sav bes koji se čuo u glasu te žene, Elejna trepnu.

„Elejna, zar mi ne veruješ?", upita Birgita. „Bi li me se otarasila da možeš?"

„Šta? Ne! Naravno da ti verujem."

„Onda zašto ne dozvoljavaš da ti pomognem? Ne bi trebalo da sam sada ovde. Nemam drugu svrhu sem one koju su mi okolnosti dodelile. Učinila si me svojom Zaštitnicom, ali ne daš mi da te štitim! Kako mogu da ti budem telohranitelj ako nećeš da mi kažeš kada sebe dovodiš u opasnost?"

Elejni je došlo da navuče pokrivače preko glave kako bi se sklonila od tog pogleda. Kako Birgita može da bude ta koja se oseća povređenom. Elejna je ranjena! „Ako ti nešto znači", kaza, „ne nameravam da ovo ponovo radim."

„Ne. Učinićeš nešto drugo nemarno i ishitreno."

„Mislim, nameravam da budem opreznija. Možda si u pravu i možda predviđanja ne znače da sam potpuno bezbedna. Svakako me nisu sprečila da se uplašim kada sam osetila da se nalazim u stvarnoj opasnosti."

„Zar se nisi tako osetila kada su te one iz Crnog ađaha zarobile i pokušale da te odvezu?"

Elejna se pokoleba. Tada je trebalo da se plaši, ali nije bila uplašena. Ne samo zbog Mininog predviđanja. Crni ađah je ne bi ubio - bar ne pod tim okolnostima. Ona je previše dragocena.

Osećajući onaj nož kako joj prodire u bok, probija kožu i kopa ka njenoj materici... to je bilo nešto drugo. Užas. Dobro je upamtila kako joj je mrak padao na oči, kako joj je srce sve glasnije tuklo, kao doboš na kraju priredbe. Doboš pred tišinu.

Birgita je odmeravala Elejnu. Osećala je ono što ona oseća. Ona jeste kraljica. Ne može da izbegava opasnosti. Ali... možda bi mogla da se malo zauzda.

„Pa“, poče Birgita, „jesi li makar nešto otkrila?"

„Jesam", odgovori joj Elejna. „Ja...“

U tom trenutku, jedna u šal umotana glava pojavi se u dovratku. Met je držao oči sklopljene. „Jesi li se pokrila?"

„Jesam", odgovori Elejna. „I to daleko lepše od tebe, Metrime Kautone. Taj šal izgleda strašno."

On se namršti, pa otvori oči i skide šal s glave, otkrivajući lice oštrih crta. „Probaj ti da se šetaš gradom a da te niko ne prepozna", odgovori. „Izgleda kao da svaki kasapin, gostioničar i krvavi lopov znaju kako izgledam."

„Crne sestre su nameravale da te ubiju", kaza mu Elejna.

„Molim?" upita Met.

Elejna klimnu. „Jedna te je pomenula. Zvučalo je kao da te Prijatelji Mraka već duže traže, s namerom da te ubiju."

Birgita slegnu ramenima. „To su Prijatelji Mraka. Nema sumnje da žele da ubiju sve nas."

„Ovo je nešto drugo", kaza Elejna. „Deluje mi... napetije. Predlažem ti da neko vreme budeš na oprezu i veoma pribran."

„To će biti malo teže", primeti Birgita, „pošto baš i nema šta da pribere."

Met prevrnu očima. „Jesam li propustio tvoje objašnjenje šta si tražila u plamenoj tamnici, sedeći u lokvi sopstvene krvi i izgledajući kao da si izgubila bitku?"

„Ispitivala sam pripadnice Crnog ađaha", odgovori mu Elejna. „Pojedinosti te se ne tiču. Birgita, jesi li dobila izveštaj iz dvorišta?"

„Niko nije primetio Melara kada je odlazio", odgovori Zaštitnica. „Mada jesmo pronašli pisarevo telo u prizemlju. Bilo je još toplo. Umro je od udarca nožem u leđa."

Elejna uzdahnu. „Šiejna?"

„Nestala je", odgovori joj Birgita, „kao i Marilin Gemalfin i Falion Boda."

„Senka nije mogla da ih ostavi u našim rukama", uzdahnu Elejna. „Previše su znale. Morali su ili da ih izbave, ili da ih ubiju."

„Pa", reče Met i slegnu ramenima, „ti si živa, a tri njihove su mrtve. To mi zvuči kao prilično dobar ishod."

Ali ovi koji su pobegli imaju odlivak tvog medaljona, pomislila je Elejna, ali to nije i izgovorila. Takođe nije pomenula ono osvajanje o kom je Česmal pričala. Naravno, ubrzo će porazgovarati s Birgitom o tome, ali najpre želi da razmisli.

Met je kazao da su noćašnji događaji imali „prilično dobar ishod", ali što je Elejna više razmišljala o tome, to je bila nezadovoljnija. Bliži se napad na Andor, ali ona ne zna kada. Senka želi da Met bude ubijen - ali to nije iznenađujuće, kao što je Birgita već istakla. Zapravo, jedina izvesna posledica večerašnjih pustolovina jeste Elejnina iznurenost - i nedelju dana sobnog pritvora.

„Mete", reče mu ona, skidajući njegov medaljon. „Evo, vreme je da ti ga vratim. Trebalo bi da znaš da mi je večeras verovatno spasao život."

On joj priđe i željno ga uze, pa se pokoleba. „Jesi li uspela..."

„Da napravim isti takav? U izvesnoj meri jesam, ali nije savršen."

On ga zabrinuto opet stavi oko vrata. „Pa, baš je dobar osećaj što se ovo vratilo kod mene. Nego, nešto sam hteo da te pitam. Mada sada možda nije pravi trenutak."

„Reci", umorno mu kaza Elejna. „Da prebrinemo i to."

„Pa, reč je o golamu..."

„Svi koji nisu pod oružjem mahom su otišli iz grada", govorio je Joeli dok je Ituralde prolazio kroz kapiju Maradona. „Blizu smo Pustoši, pa to nije prvi put. Moja rođena sestra Sigril predvodi Poslednje jahače, koji će motriti s jugoistočnog grebena i poslati dalje glas u slučaju da padnemo. Dosad je ona već poslala vesti našim tvrđavama širom Saldeje, tražeći pomoć. Zapaliće buktinje da nas upozori ako pomoć pristigne.

Mršavi čovek se okrenu da pogleda Ituraldea, a lice mu beše sumorno. „Ima malo vojnika koji mogu da nam priteknu u pomoć. Kraljica Tenobija je mnoge povela sa sobom kada je pošla da traži Ponovorođenog Zmaja."

Ituralde klimnu. Nije šepao dok je hodao - Anteji, jedan od Aša’mana, veoma je umešan kada je o Lečenju reč. Njegovi ljudi su žurno digli logor u dvorištu odmah iznad gradskih kapija. Troloci su pokupili šatore koje su oni ostavili za sobom, pa ih zapalili da bi obasjali kako se goste ranjenicima. Ituralde je neke odrede premestio u prazne zgrade, ali hteo je da ostali budu blizu kapije u slučaju napada.

Aša’mani i Aes Sedai leče Ituraldeove ljude, ali posvećuju se samo najtežim slučajevima. Ituralde klimnu Antejlu, koji se bavio ranjenicima u jednom delu trga ograđenom konopcima. Anteji to njegovo klimanje nije ni primetio. Preznojavao se dok se usredsređivao na rad s Moći, o kojoj Ituralde nije želeo ni da razmišlja.

„Jesi li siguran da želiš da ih vidiš?", upita Joeli. Na ramenu je nosio dugo konjaničko koplje, za čiju je glavu bila privezana trouglasta crno-žuta zastavica. Ovdašnji Saldejci su je zvali Izdajičin barjak.

Grad je ključao od napetosti, pošto su se različite skupine Saldejaca mrko gledale. Mnogi su nosili isprepletene trake crne i žute tkanine, pa tako privezane za kanije. Ti su klimali Joeliju u znak pozdrava.

Desja gavane sierto kuendar isain karentin, pomislio je Ituralde. Ta izreka na starom jeziku značila je: „Odlučno srce vredi kao deset rasprava." Pretpostavljao je šta taj barjak znači. Čovek ponekad zna šta mora da uradi, mada to zvuči pogrešno.

Njih dvojica su neko vreme samo išli ulicama. Maradon je ličio na većinu krajiških gradova: pravi zidovi, četvrtaste zgrade, uzane ulice. Kuće su delovale kao utvrđenja, s malim prozorima i debelim vratima. Ulice su neobično krivudale, a nigde nije bilo slamnatih krovova - samo šindra otporna na vatru. Skorena krv na nekoliko ključnih raskrsnica teško se razaznavala naspram tamnog kamena, ali Ituralde je znao šta da traži pogledom. To što je Joeli izbavio njegovu vojsku usledilo je nakon borbi između Saldejaca.

Stigoše do jedne neugledne zgrade. Nije bilo nikakvog načina da neki stranac zna da to zdanje pripada Vramu Torkumenu, kraljičinom dalekom rođaku, postavljenom za vlastelina tog grada u njenom odsustvu. Vojnici pred vratima nosili su žuto i crno. Pozdraviše Joelija.

Kada uđoše, Ituralde i Joeli priđoše jednom uzanom stepeništu i popeše se uz tri sprata. Vojnici su bili u skoro svim prostorijama. Na poslednjem spratu, četvorica vojnika su nosila Izdajičin barjak i čuvala velika vrata sa zlatnim intarzijama. Hodnik je bio mračan, a u njemu uzani prozori i tepih na kom su se smenjivale crna, zelena i crvena boja.

„Imaš li šta da izvestiš, Tarane?“, upita Joeli.

„Ništa“, odgovori ovaj i pozdravi. Imao je duge brkove i krive noge kao i svaki čovek kome je u sedlu veoma udobno.

Joeli klimnu. „Hvala ti, Tarane. Na svemu što činiš."

„Uz tebe sam, gospodine. I biću do kraja."

„Neka ti pogled bude okrenut severu, ali srce jugu, prijatelju moj", reče mu Joeh, pa duboko udahnu i otvori vrata. Ituralde pođe za njim.

U toj sobi jedan Saldejac u skupocenoj crvenoj odori sedeo je pored ognjišta i pio vino iz pehara. Žena u lepoj haljini vezla je sedeči u stolici naspram njega. Ni jedno ni drugo nisu digli pogled.

„Lorde Torkumene", kaza Joeli. „Ovo je Rodel Ituralde, predvodnik domanske vojske."

Čovek kraj ognjišta uzdahnu, ne ispuštajući pehar. „Ne kucaš, ne čekaš da ti se prvi obratim, dolaziš kada sam ja spomenuo svoju potrebu za promišljanjem u tišini."

„Zaista, Vrame", obrati mu se ona žena, „zar od ovog čoveka očekuješ pristojnosti Sada."

Joeli nemo spusti šaku na balčak U sobi je bio nabacan raznoliki nameštaj: jedan krevet, kojem tu očigledno nije mesto, bio je gurnut u stranu, a bilo je tu i nekoliko kovčega i ormara.

„Dakle", kaza Vram, „Rodele Ituralde. Ti si jedan od velikih kapetana. Shvatam da je možda uvredljivo što pitam, ali moram da poštujem pravila.

Shvataš li da si u opasnosti da započneš rat zbog toga što si doveo vojsku na naše tle?“

„Ja služim Ponovorođenom Zmaju", odgovori Ituralde. „Tarmon Gai’don se bliži i sve pređašnje odanosti, granice i zakoni podložni su Zmajevoj volji."

Vram coknu jezikom. „Zmajuzaklet. Naravno, čuo sam izveštaje - a oni ljudi u tvoj oj službi očigledan su nagoveštaj. Ali i dalje mi je čudno što to čujem. Zar ne shvataš da zvučiš potpuno glupo?"

Ituralde pogleda čoveka pravo u oči. Ne smatra sebe Zmajuzakletim, ali nema svrhe nazivati konja kamenom i očekivati da se svi saglase s tim. „Zar ne mariš za troločki napad?"

„Troloka je bilo i ranije", odgovori Vram. „Uvek će biti Troloka."

„Kraljica...", zausti Joeli.

' „Kraljica će se" prekide ga Vram, „ubrzo vratiti sa svog pohoda koji za cilj ima razotkrivanje i zarobljavanje tog lažnog Zmaja. Kada se to dogodi, postaraće se da ti budeš pogubljen, izdajniče. Što se tebe tiče, Rodele Ituralde, ti ćeš verovatno biti pošteđen zbog svog staleža, ali ne bih voleo da budem na mestu tvoje porodice kada dobiju zahtev za otkupninu. Nadam se da imaš bogatstvo u skladu sa svojim ugledom. U suprotnom ćeš mnogo narednih godina provesti kao vojskovođa pacova u svojoj ćeliji."

„Shvatam", reče mu Ituralde. „Kada si se okrenuo Senci?"

Vram razrogači oči i ustade. „Usuđuješ se da me nazoveš Prijateljem Mraka?"

„U svoje vreme sam poznavao neke Saldejce", reče mu Ituralde. „Neke sam zvao prijateljima, a protiv drugih sam se borio. Ali nikada nisam znao ni za jednog Saldejca koji bi gledao ljude kako se bore protiv Nakota Senke a da ne ponudi pomoć."

„Da imam mač..." poče Vram.

„Neka bi goreo, Vrame Torkumene", prekide ga Ituralde. „Došao sam da ti to kažem, u ime svih ljudi koje sam izgubio."

Čovek je delovao zgranuto dok se Ituralde okretao da ode. Joeli je pošao za njim i zatvorio vrata za sobom.

„Nisi saglasan s mojom optužbom?" upita Ituralde, polazeći sa izdajicom ka stepeništu.

„Zaista ne mogu da razlučim je li taj čovek budala ili Prijatelj Mraka", odgovori Joeli. „Mora da bude ih jedno ili drugo pa da ne izvuče pravi zaključak na osnovu pređašnje zime, onih oblaka i glasina da je Al’Tor pokorio pola sveta."

„Onda nemaš razloga za strah", kaza mu Ituralde. „Nećeš biti pogubljen."

„Ubio sam zemljake", reče mu Joeli, „pokrenuo pobunu protiv vođe kojeg je moja kraljica postavila i preuzeo zapovedništvo nad gradom, iako u mojim venama nema ni kapi plemićke krvi."

„Spreman sam da se opkladim da će se to promeniti istog trena kada se Tenobija vrati", reče mu Ituralde. „Svakako si zaslužio plemićku titulu."

Joeli stade na mračnom stepeništu, osvetljenom samo sa spratova iznad i ispod. „Vidim da ne razumeš. Izdao sam svoje zavete i ubio prijatelje. Zahtevaću pogubljenje, što je moje pravo."

Ituralde se naježi. Krvavi Krajišnici, pomislio je. „Zakuni se Zmaju. On prevazilazi sve zavete. Nemoj tek tako protraćiti svoj život. Bori se rame uz rame sa mnom u Poslednjoj bici."

„Neću se sakrivati iza izgovora, lorde Ituralde", odgovori mu taj čovek nastavljajući da silazi stepeništem. „Ništa više nego što sam mogao da gledam kako tvoji ljudi ginu. Hajde. Hajdemo da se postaramo za smeštaj onih Aša’mana. Baš bi bih voleo da vidim te kapije koje pominješ. Ako nam pođe za rukom da pomoću njih šaljemo poruke i dopremamo potrepštine, ovo će biti baš zanimljiva opsada."

Ituralde uzdahnu, ali pođe za njim. Nisu pominjali provlačenje kroz kapije. Joeli neće napustiti svoj grad, a Ituralde shvati da on neće da napusti Joelija i njegove ljude. Ne nakon svega onoga kroz šta su prošli da bi oni spasli njega.

To je dobro mesto za poslednje uporište. Okolnosti su daleko bolje od mnogih u kojima se u poslednje vreme nalazio - to je sigurno.

Perin uđe u šator i zateče Failu kako četka kosu. Prelepa je. On se svakog dana i dalje čudi kako to da mu se vratila.

Ona se okrenu da ga pogleda i zadovoljno mu se nasmeši. Služila se novim srebrnim češljem koji joj je on ostavio na jastuku - bilo je to nešto što je dobio u trampi s Gaulom, koji je to našao u Maldenu. Ako joj je taj šana’har već toliko bitan, onda Perin namerava da se prema tome ophodi na isti način.

„Glasnici su se vratili", kaza Perin i spusti šatorsko krilo preko ulaza. „Beli plaštovi su odabrali bojno polje. Svetlosti, Faila - nateraće me da ih zbrišem."

„Ne vidim šta je tu mučno", odgovori mu ona. „Pobedićemo."

„Verovatno", odgovori joj Perin, pa sede na jastuke pored njihovog ležaja. „Ali iako će najpre Aša’mani završiti najveći deo posla, moraćemo se upustiti i u borbu prsa u prsa. To znači da ćemo ostati bez ljudi. Bez dobrih ljudi, koji će nam biti od koristi u Poslednjoj bici." On se natera da olabavi stisnute pesnice. „Svetlost spalila te Bele plaštove zbog onoga što su učinili i zbog ovoga što čine."

„Onda je ovo odlična prilika da ih porazimo."

Perin zagunđa u odgovor, ne objašnjavajući zašto oseća tu osujećenost. Ma šta da se desi, on će izgubiti borbu protiv Belih plaštova. Izginuće ljudi sa obe strane. Ljudi koji su potrebni.

Napolju sevnu munja, bacajući senke po platnenoj tavanici. Faila priđe njihovom sanduku, vadeći spavaćicu za sebe i odoru za njega. Faila je smatrala da jednom vlastelinu odora mora da bude pri ruci, u slučaju da noću mora da izađe. Već se nekoliko puta pokazalo da je u vezi s tim bila u pravu.

Prošla je pored njega, a u mirisu joj se osećala zabrinutost, iako joj je izraz lica bio prijatan. On je istrošio sve pokušaje da mirno razreši sukob s Belim plaštovima. Izgleda da će opet morati da ubija, hteo on to ili ne, i to ubrzo.

Skide se u rublje i leže, pa zadrema pre nego što Faila završi s presvlačenjem.

Utonuo je u vučji san pored mača pobodenog u zemlju. U daljini je mogao da razazna brdo koje je Gaul nazvao „dobrim za izviđanje". Logor se snabdevao potrepštinama preko obližnjeg potoka.

Perin skrenu i ubrza prema logoru Belih plaštova. Bili su poput brane preko reke, sprečavajući ga da nastavi dalje.

„Skakaču?", pozva, njuškajući oko logora Belih plaštova sačinjenog od nepomičnih šatora na čistini. Odgovora nije bilo pa je Perin nastavio da pretražuje. Balver nije prepoznao pečat koji mu je Perin opisao. Ko predvodi ove Bele plaštove?

Sat ih još nešto kasnije, Perin nije došao ni do kakvog zaključka. Međutim, prilično je bio siguran u kojim šatorima čuvaju potrepštine; moguće je da njih ne čuvaju tako dobro kao one u kojima su zatvorenici - možda bi mu uspelo da im zapali zalihe.

Možda. Pisma njihovog gospodara kapetana zapovednika bila su prepuna fraza poput: „Tvom narodu ću podariti korist da ne spoznaju tvoju prirodu" i „Moje strpljenje je na izmaku", „Postoje samo dve mogućnosti. Predaj se kako bismo ti sudili ili podvrgni svoju vojsku sudu Svetlosti".

Perin je izašao na put. Gde je Skakač? Prešao je u žustar trk. Nekoliko trenutaka kasnije prešao je na travu. Zemlja je bila tako meka da se činilo kako svaki njegov korak vraća šape nazad u vazduh.

Usredsredio se i učinilo mu se da je osetio nešto na jugu. Potrčao je u tom pravcu. Poželeo je da trči brže i to je učinio. Uz zujanje su promicala brda i drveće.

Vukovi su ga bih svesni. Bio je to čopor Hrastove Plesačice, s Nesputanim, Jutarnjom Svetlošću i ostalima. Perin je osećao kako jedni drugima šalju udaljene šapate slika i mirisa. Perin ubrza osećajući kako se vetar oko njega pretvara u riku.

Vukovi su krenuli dalje na jug. Čekajte!, poslao im je. Moram da se sastanem s vama!

Uzvratili su mu zanimanjem. Iznenada su se uputili na istok i on je taman hteo da se zaustavi, pa se predomislio. Trčao je koliko ga noge nose, ali kako bi im se približio, oni bi se stvorili negde drugde. Premestili bi se tako da nestanu s juga i stvore se severno od njega.

Perin zareža i iznenada jurnu. Vetar mu je klizio niz krzno; otvorenih čeljusti grabio je prema severu gutajući siktavi vetar. Ali vukovi su ostali napred, u daljini.

On zaurla. Uzvratili su mu.

Napregao se još jače - skakao je s brda na brdo, preko drveća i zemlje koji su ostajali u obrisima. U trenutku su Maglene planine izronile s njegove leve strane, a onda ih je ostavio iza sebe.

Vukovi su se uputili ka istoku. Zašto nije mogao da ih sustigne? Mogao je da ih nanjuši ispred. Mladi Bik zaurla na njih, ali odgovora nije bilo.

Ne navaljuj, Mladi Biče.

Mladi Bik se ukopa, a svet oko njega se zatetura. Čopor je nastavio dalje na istok, ali Skakač je sedeo pored velikog vijugavog potoka. Mladi Bik je ovde bio ranije - beše to blizu jazbine njegovih. Putovao je niz reku na jednom od onih ljudskih plutajućih drva. On -

Ne... ne... Seti se Faile!

Njegovo krzno se pretvori u odeću, a on se nađe na sve četiri. Zurio je u Skakača. „Zašto ste pobegli?" hteo je da čuje.

Želiš da učiš, posla Skakač. Postao si spretniji. Brži. Istežeš noge i trčiš. To je dobro.

Perin je pogledao u pravcu odakle je došao, razmišljajući o sopstvenoj brzini. Skakao je s brda na brdo. Bilo je prelepo. „Ali morao sam da postanem vuk kako bih to izveo", reče Perin. „A to me je odvelo u ’navaljivanje’. Od kakve koristi je vežba ako me tera da činim nešto što je zabranjeno?"

Lako osuđuješ, Mladi Biče. Mladi vuk je zavijao ispred jame i pravio priličnu buku. Ovo nije vučja stvar.

Skakač je nestao u trenu.

Perin zareža gledajući prema istoku, odakle je osećao vukove. Pojurio je za njima, sada opreznije. Nije smeo dopustiti da ga vuk preuzme. Završiće kao Noam, zarobljen u kavezu, bez tračka ljudskosti. Zašto bi ga Skakač ohrabrivao da to učini?

Ovo nije vučja stvar. Je li mislio da ga optuži ili je na umu imao ono što se događalo Perinu?

Svi ostali su znali da okončaju lov, Mladi Biče, reče Skakač iz daljine. Jedino je tebe bilo potrebno zaustaviti.

Perin se ukoči na obali reke. Lov na belog jelena. Skakač se iznenada stvori pored njega na obali reke.

„To sam primetio kada sam počeo da osećam vukove", posla Perin. „Prvi put sam izgubio kontrolu sa onim Belim plaštovima."

Skakač leže i položi glavu na prednje šape. Često si prejako prisutan ovde, posla vuk. To ti radiš.

Skakač mu je to često govorio, od kada je spoznao vuka i vučji san. Iznenada, Perin je otkrio novo značenje toga - ticalo se ulaska u vučji san, ali i samog Perina.

Počeo je da okrivljuje vukove za ono što je on radio, kako se borio, kakav je postao dok su tragali za Failom. Ali da li su oni imali udela u tome? Ili je to neki deo njega? Je li moguće da je to prouzrokovalo da postane vučji brat?

„Je li moguće", reče Perin, „da se trči na sve četiri a ne bude prejako prisutan?"

Naravno da jeste, posla Skakač smejući se kako to vukovi čine - kao da je Perinovo otkriće bilo najočiglednija stvar na svetu. Možda i jeste.

Možda on nije kao ostali vukovi jer je vučji brat. Možda je vučji brat zato što je sličan njima. Nije bilo potrebno da savladava njih - treba da savlada sebe.

„Čopor", reče Perin. „Kako da ih sustignem? Da budem brži?"

To je jedan način. Drugi je da budeš tamo gde želiš.

Perin se namršti. Potom zatvori oči i iskoristi pravac u kojem su vukovi trčali kako bi pretpostavio kuda su se uputili. Nešto se premesti.

Kada je otvorio oči, stajao je na peskovitom bregu prošaranom žbunovima visoke trave. S desne strane se uzdizala ogromna planina kojoj je vrh bio okrnjen - kao da ga je rukom odvalio neki div.

Čopor vukova iskoči iz šume. Mnogi su se smejali. Mladi Bik lovi kada treba da traži kraj! Mladi Bik traži kraj kada treba da uživa u lovu! Smešio se i pokušao da dobrodušno prihvati šalu, ali se zapravo osećao kao onog dana kada je rođak Vil postavio puno vedro mokrog perja da se obruši na Perina.

Nešto je zalelujalo u vazduhu. Kokošje perje, mokro po ivicama. Perin se trgnu shvativši da je rasuto po tlu oko njega. Nestalo je u treptaju oka. U mirisu vukova osećao je da se silno zabavljaju, dok su slali slike Mladog Bika prekrivenog perjem.

Izgubi se u snovima ovde, Mladi Biče, poslao je Skakač, i ti snovi če postati ovaj san.

Perin se počeša po bradi boreći se sa osećajem postiđenosti. I ranije je imao prilike da iskusi nepredvidljivu prirodu vučjeg sna. „U kojoj meri bih mogao da promenim okruženje, ukoliko bih želeo?“

Ukoliko bi želeo?, reče Skakač. Nije stvar u onome što želiš, Mladi Biče, već u onome što ti je potrebno, što znaš.

Perin se namršti. Vučje izražavanje je još uvek uspevalo da ga zbuni.

Iznenada, svi ostali vukovi iz čopora se okrenuše - kao jedan - i zagledaše na jugozapad. Nestadoše.

Otišli su ovamo. Skakač mu je poslao sliku udaljene čistine okružene šumom. Vuk se spremao da pođe za njima.

„Skakaču!", reče Perin koraknuvši napred. „Kako si znao kuda su otišli? Jesu li ti rekli?"

Ne. Ali ja umem da pratim.

„Kako?", upita Perin.

To je nešto što sam oduvek znao - poput hodanja, skakanja.

„Da, ali kako?"

U vučjem mirisu se osećala zbunjenost. To je miris, konačno je odgovorio, iako je „miris" bio mnogo složeniji od toga. Beše to osećanje, utisak i miris - sve u jednom.

„Idi nekud", reče Perin. „Pokušaću da te pratim."

Skakač nestade. Perin je stao na mesto gde je vuk bio.

Onjuši, reče Skakač. Bio je dovoljno blizu da pošalje. Perin je posegnuo kao po navici. Naišao je na tuce vukova. U stvari, bio je iznenađen koliko je njih našao tamo, na obroncima Zmajeve planine. Nikada ih nije osetio toliko na jednom mestu. Zašto su bili tu? I je li to nebo olujnije nego u ostalim delovima vučjeg sna?

Nije mogao da oseti Skakača - vuk se nekako zatvorio i onemogućio Perinu da odredi gde se nalazi. Perin se smirio. Onjuši, poslao je Skakač. Kako da onjušim? Perin je sklopio oči i pustio da mu mirisi okoline prodru u njušku. Borove šišarke i smola, iglice i lišće, kožolisti i kukute.

I... još nešto. Da, mogao je da nanjuši još nešto. Dalek i jedva osetan miris koji se nije uklapao. Mnogi mirisi su isti - stalni miris prirodnog izobilja, bogatstva drveća. Pomešani su s mirisom mahovine i vlažnog kamenja. Vazduh je bio drugačiji. Cveće i cvetni prah.

Perin još jače stisnu kapke, udišući duboko. Nekako je od tih mirisa uspeo da sklopi sliku. Taj proces je bio sličan onome kada vučje slanje treba da bude pretočeno u reči.

Tamo, pomislio je. Nešto se premestilo.

Otvorio je oči. Nalazio se na steni koja se nadnosila iznad borove šume - bio je na obronku Zmajeve planine, udaljene nekoliko sati pešačenja od mesta gde se pre toga nalazio. Kamen na kojem je stajao bio je prekriven lišajevima i štrčao je iznad drveća što se prostiralo ispod. Na jednom mestu gde je svetlost mogla da dopre rasle su ljubičice. Lepo je bilo videti cveće koje nije sasušeno ili uvelo, makar samo u vučjem snu.

Hajde, reče Skakač. Sledi me.

I nestade.

Perin zatvori oči i udahnu. Ovoga puta je bilo lakše. Hrast i trava, blato i vlaga. Činilo se da svako mesto ima svoj poseban miris.

Perin se premesti i tada otvori oči. Bio je pritajen u polju blizu Džehanskog druma. Na ovom je mestu ranije bio čopor Hrastove Plesačice pa je Skakač radoznalo njuškao po čistini. Čopor je nastavio dalje, ali nisu daleko odmakli.

„Mogu li to uvek da radim?“, upita Perin Skakača. „Da nanjušim kud se čopor uputio u snu?“

Svako to može, reče Skakač. Ako moze da njuši kao vuk. Iscerio se.

Perin klimnu shvatajući.

Skakač doskakuta preko poljane. Moramo da vežbamo, Mladi Biče. Još uvek si ti štene s kratkim nogama i mekim krznom. Mi...

Skakač se ukoči.

„Šta je?“

Vuk zaurla od bola. Perin se okrenu. Bio je to urlik Jutarnje Svetlosti. Urlik se prekide i vučji um poče da se gasi, polako nestajući.

Skakač zareža, a u mirisu su mu se osećali strah, ljutnja i tuga.

„Šta to bi?“, hteo je da zna Perin.

Neko nas lovi. Kreni, Mladi Biče! Moramo da idemo.

Umovi ostalih članova čopora se izgubiše. Perin zareža. Kada vuk umre u vučjem snu, zauvek nestaje. Nema ponovnog rođenja, nema njušenja vetra. Samo je jedna stvar lovila vučje duhove.

Koljač.

Mladi Biče!, dolazilo je od Skakača. Moramo da pođemo!

Perin je nastavio da reži. Jutarnja Svetlost je odaslala još jedan, poslednji prasak iznenađenja i bola, njenu poslednju sliku sveta. Perin sklopi sliku iz te mešavine. Potom zatvori oči.

Mladi Biče! Ne! On...

Premestio se. Perin otvori oči i nađe se na maloj čistini usred šume nedaleko od mesta gde je - u stvarnom svetu - bio njegov logor. Mišićavi plavooki čovek preplanule puti i tamne kose čučao je nasred te čistine pored vučjeg leša. Koljač je imao široke mišice, a miris koji je odavao bio je jedva ljudski - poput čoveka pomešanog s kamenom. Bio je u tamnoj odeći sačinjenoj od kože i crne vune. Dok ga je Perin posmatrao, Koljač je počeo da dere krzno s vučjeg leša.

Perin jurnu. Koljač iznenađeno pogleda. Njegova sličnost s Lanom bila je gotovo jeziva - imao je ozbiljno lice oštrih crta. Perin zaurla, a u ruci mu se nađe čekić.

Koljač nestade u trenutku i Perinov čekić proseče prazan prostor. Perin duboko udahnu - mirisi su bili tu! Slana voda i drvo, mokro drvo. Galebovi i njihov plen. Perin je upotrebio svoj novootkriveni dar da se premesti na to udaljeno mesto.

Premesti se.

Perin se pojavio na praznom pristaništu, u nepoznatom gradu. Koljač se nalazio u blizini i proveravao je svoj luk.

Perin napade. Koljač podiže glavu i oči mu se razrogačiše. Mirisao je iznenađeno. Pokušao je da se odbrani lukom, ali Perinov udarac ga polomi.

Uz riku, Perin povuče svoje oružje i zamahnu ponovo, ovoga puta ciljajući Koljaču u glavu. Začudo, Koljač se nasmeši, a crne oči su mu svetlucale kao da se zabavlja. Iznenada se u njegovom mirisu osetila želja. Želja da ubije. U ruci mu se pojavi mač i on zavitla da spreči Perinov udarac.

Čekić teško odskoči, kao da je udario u kamen. Perin se zatetura, a Koljač ga zgrabi rukom za rame. I zabode.

Njegova snaga je bila neizmerna. Udarac je odbacio Perina na pristanište, ali drvo ispod njega nestade. Perin prolete kroz vazduh i bućnu u vodu. Njegova rika postade davljenički ropac, a crna tečnost ga okruži.

Ispustio je čekić. Pokušavao je da ispliva, ali ubrzo otkri da se površina neobjašnjivo pretvorila u led. Užad su migoljila iz dubina, obmotavala mu se oko ruku i vukla nadole. Kroz zamrznutu površinu video je senku kako se pomera. Koljač je podigao svoj obnovljeni luk.

Led nestade i voda se razmaknu, skliznu s Perina, i on se nađe ispred strele koja mu je bila uperena pravo u srce.

Koljač otpusti.

Perin požele da je negde drugde.

Premesti se. Uhvatio je vazduh, udarivši u kamen na kojem je bio sa Skakačem. Perin pade na kolena dok mu se voda slivala niz telo. On pljunu dok je brisao lice, a srce mu je luđački udaralo.

Skakač se pojavi pored njega, sav zadihan. U mirisu mu se osećao bes. Ludo štene! Glupo štene! Juriš lava, a tek što si prestao da sisaš!

Perin zadrhta i ustade. Hoće li ga Koljač pratiti? Da li bi mogao? Kako je vreme prolazilo a niko se nije pojavio, Perin je počeo da se opušta. Borba s Koljačem se zbila tako brzo da mu je sve bilo u nekoj izmaglici. Takva snaga... to je bilo više nego što bi iko mogao da poseduje... I onaj led, užad...

„Promenio je stvari", reče Perin. „Učinio je da pristanište ispod mene nestane, napravio užad da me veže i izvuče iz vode da bi mogao da me ubije."

On je lav. On ubija. Opasan je.

„Moram da naučim. Moram da se suočim s njim, Skakaču."

Premlad si. Ove stvari su van tvoje moći.

„Premlad?", reče Perin. „Skakaču, Poslednji lov nas ubrzo očekuje!"

Skakač leže, spuštajući glavu na šape.

„Uvek mi govoriš da sam premlad", reče Perin. „Ili da ne znam šta radim. Pa, u čemu je onda svrha - ako ne da me naučiš kako da se borim protiv ljudi kao što je Koljač?"

Videćemo, poslao je Skakač. Idi sada. Za večeras je dovoljno.

Perin u tom slanju oseti žalost i konačnost. Večeras će Skakač i čopor Hrastove Plesačice žaliti za Jutarnjom Svetlošću.

Uzdišući, Perin sede i prekrsti noge. Pokušavao je da se usredsredi i oponaša ono što je Skakač uradio kada ga je izbacio iz sna.

Oko njega je sve počelo da iščezava.

Probudio se na ležaju u svom mračnom šatoru. Faila se pribila uz njega dok je spavala.

Perin je neko vreme ležao i zurio u platno. Tama ga je podsećala na olujno nebo u vučjem snu. San mu je delovao daleko kao Kaemlin. Na kraju je ustao - pažljivo se izvlačeći iz ležaja da ne bi probudio Failu - pa navukao čakšire i košulju.

Napolju je bilo mračno, ali ipak sa sasvim dovoljno svetla za njegove oči. Klimnu Kenliju Merinu i Džaimu Dotriju, Dvorečanima koji su te noći držali stražu pred njegovim šatorom.

„Koje je doba?", upita jednog od njih.

„Prošla je ponoć, lorde Perine", odgovori mu Džaim.

Perin zagunđa. U daljini su sevale munje. Krenu, a ova dvojica pođoše za njim. „Ja mogu i bez stražara", reče im. „Pazite na šator - gospa Faila još spava."

Šator mu je bio na samom rubu logora. To mu se dopada, jer mu daje osećaj izdvojenosti, tako blizu padine na zapadnoj strani tabora. Mada je bilo kasno, Gaul je oštrio koplje blizu jednog izvaljenog debla; Perin ga prođe. Visoki Kameni pas ustade i pođe za njim, a Perin mu ništa ne reče. Gaul smatra da u poslednje vreme nije ispunjavao dužnost koju je sam sebi zadao - da pazi na Perina - pa je počeo da se još više trudi. Perin misli da on zapravo samo traži izgovor da se drži što dalje od sopstvenog šatora i dve gai'šainke koje tamo borave.

Gaul se držao podalje i Perinu je zbog toga bilo drago. Jesu li se tako osećale sve vođe? Nije ni čudo što su tolike zemlje ulazile ratove - njihove vođe nisu imale vremena za razmišljanje pa su verovatno jurišale na druge narode kako bi njihovi ljudi prestali da ih gnjave!

Nedaleko odatle, našao se među drvečem gde je ugledao malu gomilu drva. Denton, njegov sluga u Lemgvinovom odsustvu, namrgodio se kada ga je Perin zatražio. Nekada niži plemić u Kairhijenu, Denton je odbio da se vrati svom nekadašnjem nameštenju - sebe je sada doživljavao kao slugu i nije dopuštao da ga iko ubedi u suprotno.

Ugledao je sekiru. Ne ubistveno sečivo u obliku polumeseca koje je nekada nosio u bitku, već šumarevu sekiru s glavom od dobrog čelika i držaljem uglačanim od znojavih radničkih ruku. Perin zavrnu rukave, pljunu u šake i lati se sekire. Bio je dobar osećaj držati izrađeno drvo u rukama. Podigao ju je u visinu ramena, postavio prvo drvo preda se, potom se odmakao i zamahnuo.

Udario je - iverje se rasu po tamnom noćnom vazduhu, a drvo se raspoluti. Namestio je jednu od polovina i ponovo udario. Gaul je seo pored drveta, izvadio koplje i nastavio da oštri vrh. Trenje metala o metal bilo je praćeno Perinovim udaranjem sekire u drvo.

Osećao se dobro. Zašto njegov um radi mnogo bolje dok se bavi još nečim? Loijal je dosta pričao o sedenju i razmišljanju. Perin je mislio da tako nikada ništa ne bi postigao.

Odsečnim udarcem raspolutio je novo drvo. Je li to zaista bila istina? Da li je njegova sopstvena priroda kriva za njegovo ponašanje, a ne vukovi? Nikada se nije tako ponašao u Dve Reke.

Raspolutio je još jedno drvo. Uvek sam bio dobar u usredsređivanju. Time je i zadivio gazda Luhana. Daj Perinu zadatak i on će raditi dok ga ne završi.

Prepolovio je polovine tog drveta.

Možda je promena u njemu bila ishod susreta sa spoljašnjim svetom. Krivio je vukove za mnogo štošta i Skakaču je postavljao nemoguće ciljeve. Vukovi nisu bili ni glupi ni prosti - jednostavno nisu marili za ono što ljudi rade. Skakaču mora da je bilo mnogo teško da uči Perina tako da ovaj razume.

Šta mu je taj vuk dugovao? Skakač je umro tako davno, one noći kada je iskazao svoju vernost. One noći kada je Perin prvi put ubio čoveka, kada je u bici izgubio vlast nad sobom. Skakač ništa nije dugovao Perinu, ali ga je spasao u nekoliko navrata - u stvari, Perin je shvatio da je Skakačevo delovanje sprečilo da se u potpunosti izgubi u vuku.

Zamahnuo je na drvo, ali bočni udarac obori kladicu na stranu. Vratio ju je na mesto i nastavio. Gaulovo tiho oštrenje ga je smirivalo. Prepolovio je drvo.

Perin se uneo u ono što je radio, možda i previše. To je istina.

A opet, ako želiš da uradiš nešto, moraš da radiš dok ne završiš. Perin je poznavao jednog čoveka koji nikada ništa nije radio do kraja, pa su mu posedi bili u rasulu. Nije mogao da živi tako.

Morala je da postoji ravnoteža. Perin je tvrdio da je uvučen u svet ispunjen problemima kojima nije dorastao. Tvrdio je da je običan čovek.

Šta ako je pogrešio? Šta ako je on složen čovek koji je samo pukim slučajem vodio običan život? Na kraju krajeva, ako je tako običan, zašto se zaljubio u tako komplikovanu ženu?

Cepanice su se gomilale. Perin se sagnu da pokupi četvrtine čije mu se iverje usecalo u prste. Ruke pune žuljeva - nikada neće biti lord poput onih kairhijenskih, odgajanih na mleku. Ali postojali su drugačiji lordovi, kao što je Failin otac. Ili Lan, koji kao da je bio oružje više nego čovek.

Perin je nagomilao drva. Uživao je da predvodi vukove u svom snu. Ali vukovi nisu očekivali da ih štitiš, obezbediš ili pišeš zakone za njih. Nisu ti kukali kada njihovi voljeni poginu pod tvojim vodstvom.

Nije njega toliko brinulo vodstvo, koliko sve što ide uz to.

Mogao je da nanjuši Elijasa kako se približava. Osetio je njegov zemljani, prirodni miris koji skoro kao da je pripadao vuku. Skoro.

„Dokasno si ostao", reče Elijas prilazeći. Perin je čuo kako Gaul šuška, vraća koplje nazad u tobolac pa se povlači u tišini, poput vrapca koji uzleće. Ostaće on blizu, ali neće da prisluškuje.

Perin baci pogled prema tamnom nebu, sekire zabačene na rame. „Ponekad se osećam budnijim noću nego preko dana.“

Elijas se nasmešio. Perin nije video, ali mogao je da nanjuši zabavljenost.

„Jesi li ikada pokušao da izbegneš to, Elijase?“, upita Perin. „Da ne slušaš njihove glasove, da se pretvaraš da se ništa u tebi nije promenilo?"

„Jesam", reče Elijas. Imao je dubok mek glas koji je nekako podsećao na zemlju u pokretu - na udaljenu grmljavinu. „Želeo sam, ali onda su Aes Sedai pokušale da me smire. Morao sam da pobegnem."

„Da li ti stari život nedostaje?"

Elijas slegnu ramenima - Perin je čuo taj pokret: trenje različitih delova odeće. „Nijedan Zaštitnik ne želi da napusti svoju dužnost. Ponekad su druge stvari važnije. Ili su pre... zahtevnije. Ne žalim zbog odluka koje sam doneo."

„Ne mogu da odem, Elijase. Neću."

„Ja sam svoj život napustio zbog vukova. Ne znači da ti treba isto da uradiš."

„Noam je morao", reče Perin.

„Je li?“, upita Elijas.

„Preuzelo ga je. Prestao je da bude čovek.“

Uhvatio je tračak mirisa zabrinutosti. Elijas nije imao odgovore.

„Elijase, da li ikada u svojim snovima posećuješ vukove?“, upita Perin. „Mesto gde mrtvi vukovi trče i ponovo žive.“

Elijas se okrenuo i prostrelio ga pogledom. „To mesto je opasno, Perine. Potpuno drugi svet, iako nekako vezan za naš. Legende kažu da su stare Aes Sedai mogle da uđu tamo."

„I još neki ljudi", reče Perin misleći na Koljača.

„Budi oprezan u snu. Ja ga se klanjam." Njegov miris je bio pun opreza.

„Je U ti to ikada zadavalo nevolje?", upita Perin. „Da sebe razlikuješ od vuka?"

„Nekada jeste."

„Ali više ne?"

„Našao sam ravnotežu", reče Elijas.

„Kako?"

Stariji čovek se primirio na trenutak. „Voleo bih da znam. To je jednostavno nešto što sam naučio, Perine. Nešto što ćeš sam morati da naučiš."

Ili završiš kao Noam. Perin je pogledao Elijasu u zlatne oči i klimnuo. „Hvala ti."

„Na savetu?"

„Ne", reče Perin. „Za to što si se vratio. Što si mi pokazao da makar jedan od nas može da živi s vukovima i ne izgubi sebe."

„Nema na čemu", reče Elijas. „Bio sam zaboravio da je za promenu lepo biti u ljudskom društvu. Doduše, ne znam koliko ću moći da ostanem. Poslednji lov je skoro počeo."

Perin ponovo pogleda ka nebu. „Tako je. Obavesti Tama i ostale. Odlučio sam. Beli plaštovi su odabrali mesto bitke. Odlučio sam da se sutra sastanem s njima."

„U redu", reče Elijas. „Doduše, tvoj miris kaže da ne želiš to da uradiš."

„To mora da se uradi", reče Perin. „I to je to." Od njega su svi hteli da bude lord. E pa ovo je bila jedna od stvari koje lordovi rade - donose odluke koje niko neće da donese.

I dalje mu je bilo mrsko da izdaje naređenja. Imao je ono prikazanje vukova koji ovcu teraju pravo prema zveri. Sinulo mu je da je to možda upravo ono što radi - Bele plaštove vodi pravo u propast. Sasvim sigurno su se odevali u boju ovčije vune.

Ali šta da misli o prikazanju u kojem se Faila i ostali približavaju provaliji? Elijas je produžio dalje, ostavljajući Perina sa sekirom na ramenu. Osećao se kao da nije sekao debla, već telesa.