Tornjevi ponoći

30 Ljudi ovde sanjaju

„Milostiva, ovi Beli plaštovi su baš mučaljivi", govorila je Lejsila smešeči se samozadovoljno, „ali ipak su to muškarci. I to muškarci koji, čini mi se, već duže nisu videli ništa žensko. Zbog toga uvek izgube i ono malo pameti što imaju. “

Faila se šetala pored vezova s konjima. Nebo je bilo mračno, pa je nosila svetiljku. Perin spava; poslednjih nekoliko dana on ranije odlazi na spavanje, tražeći vučji san. Beli plaštovi su nevoljno pristali da odlože suđenje, ali Perin je ipak trebalo da priprema ono što će tamo reći. Gunđao je da već zna šta će da kaže. Znajući njega, samo će ispričati Morgazi šta se zaista dogodili, krajnje neposredno kao i obično.

Lejsila i Selanda hodale su Faili s leve i sa desne strane. Ostali članovi Ča Faile hodali su iza njih, pomno pazeći da se neko ne približi dovoljno da načuje o čemu pričaju.

„Mislim da su Beli plaštovi znali da smo tamo da bismo ih uhodile", primeti Selanda. Niska bleda žena hodala je tako što je držala šaku na balčaku. Taj njen stav više ne deluje onako nezgrapno kao nekada; Selanda je ozbiljno shvatila mačevalačku obuku.

„Ne, čisto sumnjam da su pogodili", odgovori Lejsila. I dalje je bila u jednostavnoj svetlosmeđoj bluzi i tamnosmeđoj suknji. Selanda se smesta po povratku opet presvukla u čakšire i opasala mač - na ruci joj je i dalje posekotina koju je zadobila kada je taj isti mač pokušao da je ubije - ali Lejsila, izgleda, uživa u tome što je opet u suknji.

„Jedva da su išta korisno rekli", kaza Selanda.

„Da“, odgovori Lejsila, „ali mislim da im je to samo navika. Milostiva, naš izgovor da smo obilazile Majgdin i ostale bio je sasvim razuman. Pošlo nam je za rukom da uručimo tvoju poruku, a onda i da malo pročavrljamo s ljudima. Iskopala sam dovoljno toga da nam bude od neke koristi." Faila izvi obrvu, mada Lejsila zaćuta kada prođoše pored jednog konjušara koji je radio dokasno, četkajući jednog konja.

„Beli plaštovi poštuju Galada", reče Lejsila čim se odmakoše od konjušara dovoljno da ne može da ih čuje. „Mada neki zanovetaju zbog toga što im govori."

„Zbog čega?", upita Faila.

„Hoće da oni sklope savezništvo sa Aes Sedai zbog Poslednje bitke", objasni Lejsila.

„Svako bi mogao da ti kaže kako se njima ta zamisao neće dopasti", primeti Selanda. „To su Beli plaštovi!"

„Da“, saglasi se Faila, „ali to znači da je taj Galad razumniji od svojih ljudi. Korisno saznanje, Lejsila."

Mlada žena poče da raste kao kvasac, skromno zabacujući crvene trake koje je uvezala u kratku kosu. Otkad je bila u zatočeništvu Šaidoa, počela je da ih nosi dvostruko više nego ranije.

Ispred njih, jedna vižljasta prilika pojavila se između dva konja. Čovek je imao guste brkove u tarabonskom maniru i mada je bio mlad, po držanju mu se videlo da se svačega nagledao u životu. Danil Levin, čovek sada zadužen za Dvorečane, nakon što je Tam tajanstveno otišao. Svetlost dala da je Tam dobro, gde god da je.

„Eto, Danile", kaza Faila, „baš neobična slučajnost što smo se ovde našli."

„Slučajnost?" upita on, češući se po glavi. Držao je luk jednom rukom, kao štap, mada ga je često zabrinuto gledao. Sada se mnogo ljudi tako ponaša sa svojim oružjem. „Tražila si da dođem ovamo."

„To svejedno mora biti slučajnost", reče mu Faila, „ako neko bude pitao. Naročito ako je taj neko moj suprug."

„Ne volim da krijem išta od lorda Perina", odgovori Danil, koračajući pored nje.

„A više voliš da ga pustiš da mu besni Beli plaštovi odrube glavu?"

„Ne. Niko od ljudstva to ne bi voleo."

„Dakle, uradio si ono što sam zatražila?"

Danil klimnu. „Pričao sam sa Grejdijem i Niejldom. Lord Perin im je več naredio da budu u blizini, ali ipak smo razgovarali. Grejdi kaže da če biti u pripravnosti s tkanjima Vazduha i zgrabiti lorda Perina ako stvari pođu po zlu, a Niejld če pokrivati povlačenje. Pričao sam sa Dvorečanima. Strelci u drveću će biti spremni da privuku pažnju na sebe.“

Faila klimnu. Srećom, nijedan Aša’man nije bio ranjen u poslednjem mehuru zla. Obojica su nosili noževe, ali izveštaji kažu da su samo pogledali leteće oružje, a onda nehajno mahnuli i razneli ga u vazduhu. Kada su glasnici s vestima o Failinom potezu sa bacanjem zemlje stigli do dela tabora u kom su bili Aša’mani, otkrili su da tim područjem vlada daleko manja pometnja, pošto su Grejdi i Niejld prolazili kroz logor i obarali leteće oružje kad god bi ga videli.

Deo razloga za odlaganje suđenja bilo je i Lečenje. Ali daleko veći razlog bilo je to što je Perin hteo da logorskim kovačima i zanatlijama da vremena da naprave novo oružje za ljude koji su ostali bez svog, čisto za slučaj da se suđenje pretvori u bitku. A Faila je sve uverenija da će tako na kraju i biti.

„Lordu Perinu se neće dopasti da ga neko odvuče od borbe", primeti Danil. „Ni malčice."

„Onaj šator može da se pretvori u smrtonosnu klopku", odgovori mu Faila. „Ako hoće, Perin može da upravlja bitkom, ali sa nekog bezbednijeg položaja. Ima da ga izvučeš odatle."

Danil uzdahnu, ali klimnu glavom. „Da, moja gospo."

Perin je učio da se ne boji Mladog Bika.

Korak po korak, naučio je kako da uspostavi ravnotežu. Vuk kada je vuk potreban; čovek kada je čovek potreban. Dopustio je sebi da bude uvučen u lov, ali držao je u mislima Failu - svoj dom. Hodao je oštricom mača, ali sa svakim korakom bivao je samouvereniji.

Danas lovi Skakača, lukav i iskusan plen. Ali Mladi Bik brzo uči, a to što ima ljudski um daje mu prednosti. U stanju je da razmišlja kao nešto, ili neko, što nije.

Je li tako Noam počeo? Kuda će ga odvesti taj put razumevanja? Tu postoji neka tajna koju Mladi Bik tek treba da otkrije.

Ne sme da ne uspe. Mora da nauči. Čini mu se - nekako - da što je samouvereniji u vučjem snu, to se bolje oseća sam sa sobom u svetu jave.

Mladi Bik je jurio kroz nepoznatu šumu. Ne - prašumu, s vijugavim lozama i papratima širokog lišća. Nisko rastinje bilo je tako gusto da bi se i pacov jedva probio kroz njega. Ali Mladi Bik je zahtevao da se svet otvara pred njim. Loza se povlačila. Žbunje se povijalo. Paprat je uzmicala, kao majke koje sklanjaju decu s puta konju u galopu.

Krajičkom oka, primeti Skakača kako trči u daljini ispred njega. Njegov plen nestade. Mladi Bik nije usporio, već projurio kroz tu tačku i osetio miris Skakačevog odredišta. Mladi Bik se premesti na brisanu ravnicu na kojoj nije raslo nikakvo drveće, već samo nepoznato žbunje. Njegov plen se pretvorio u niz bleskova u daljini. Mladi Bik pođe za njim, svakim skokom prelazeći na stotine koraka.

Za nekoliko trenutaka, približiše se ogromnoj zaravni. Njegov plen potrča pravo uz kamenu liticu. Mladi Bik pođe za njim, ne obraćajući pažnju na ono kako bi stvari „trebalo" da budu. Trčao je tako da mu je tle bilo daleko ispod leđa, a nos okrenut prema uskomešalom moru crnih oblaka. Preskakao je procepe u kamenu, skačući čas na jednu, čas na drugu liticu tog jaza, sve dok nije stigao na vrh zaravni.

Skakač napade. Mladi Bik je bio spreman. Zakotrlja se, pa se diže na sve četiri u trenutku kada mu njegov plen preskoči preko glave, prelećući preko ruba litice, ali onda blesnu i nestade, pa se vrati da stoji na samoj ivici.

Mladi Bik postade Perin sa čekićem od mekog drveta u ruci. Takve stvari su moguće u vučjem snu; ako čekić pogodi, neće ozlediti.

Perin zamahnu, a vazduh zazvižda od iznenadne brzine njegovog pokreta. Ali Skakač beše jednako brz i skloni se udarcu s puta. Zakotrlja se, pa skoči Perinu na leđa, a zubi mu se zabelasaše. Perin zareža i premesti se tako da je sada stajao nekoliko stopa dalje od pređašnjeg mesta. Skakačeve čeljusti sklopiše se oko vazduha, a Perin zamahnu čekićem.

Skakača odjednom obavi gusta magla. Perinov čekić prolete kroz nju i udari o tle, pa se odbi. On opsova, munjevito se okrećući. U toj magli ništa nije video, niti je mogao da oseti Skakačev miris.

Neka senka krenu kroz sumaglicu, a Perin je napade - ali to beše samo kruženje vazduha. Hitro se okrenu i ugleda senke kako se kreću svuda oko njega. Obličja vukova, ljudi i drugih stvorenja koja nije mogao da prepozna.

Učini svet svojim, Mladi Biče, posla mu Skakač.

Perin se usredsredi, razmišljajući o suvom vazduhu. O ustajalom mirisu prašine. U jednom tako suvom krajoliku, vazduh bi trebalo da je takav.

Ne, vazduh ne bi trebalo da je takav. Vazduh jeste takav! Njegov um, njegova volja i osećanja tresnuše o nešto drugo. Ali on se probi.

Izmaglica nestade, isparivši od vreline. Skakač je sedeo na zadnjim nogama nedaleko od njega. Dobro, posla mu vuk. Učiš. Pogleda u stranu, prema severu, kao da mu je nešto skrenulo pažnju. Onda nestade.

Perin uhvati njegov miris i pođe za njim do Džehanskog druma. Skakač je jurio uz spoljni zid one neobične ljubičaste kupole. Često skaču nazad do tog mesta, da vide je li kupola nestala. Za sada nije.

Perin nastavi s poterom. Je li svrha te kupole da zatoči vukove u njoj? Ali ako je tako, zašto Koljač nije postavio tu zamku na Zmajevoj planini, gde se iz nekog razloga prikupilo toliko vukova?

Možda kupola ima neku drugu svrhu. Perin je upamtio nekoliko prepoznatljivih stena oko ruba kupole, a onda pošao za Skakačem do jedne niske stenovite zaravni. Vuk je skočio ispred njega, pa nestao usred vazduha, a Perin je pošao za njim. Usred skoka on oseti miris Skakačevog odredišta, još dok je bio u pokretu, pa se premesti tamo. Pojavio se jedno dve stope iznad zamreškanog plavog beskraja. Potpuno zatečen, pade i pljusnu u vodu. Snažno je zaplivao, ispustivši čekić. Skakač je stajao na vodi, a na licu mu se video vučji izraz neodobravanja. Nije dobro, poslao mu je vuk, pa dodao: Još moraš da učiš.

Perin se nagutao vode.

More se uzburkalo, ali Skakač je spokojno sedeo na talasima. Opet je pogledao ka severu, pa se okrenuo da pogleda Perina. Voda te muči, Mladi Biče.

„Samo sam se iznenadio", odgovori Perin, naporno plivajući.

Zašto?

„Zato što nisam očekivao ovo!“

Zašto očekuješ?, posla mu Skakač. Kada slediš drugoga, možeš da završiš bilo gde.

„Znam.“ Perin ispljunu vodu. Stisnu zube, pa zamisli sebe kako stoji na površini vode, kao Skakač. Srećom, diže se iz mora i ostade da stoji na površini. Osećao se čudno dok se more talasalo pod njim.

Nećeš ovako pobediti Koljača, posla mu Skakač.

„Onda ću nastaviti da učim“, odgovori Perin.

Malo je vremena ostalo.

„Učiću brže."

Možeš li?

„Nemamo drugog izbora."

Mogao bi da odabereš da se ne boriš protiv njega.

Perin odmahnu glavom. „Da li mi bežimo od našeg plena? Ako bežimo, onda će plen loviti nas. Suočiću se s njim - i moram biti spreman za to."

Postoji jedan način. U vukovom mirisu osećala se zabrinutost.

„Učiniću sve što moram."

Sledi. Skakač nestade, a Perin oseti neočekivani miris: otpad i blato, zapaljeno drvo i ugalj. Ljudi.

Perin se premesti i nađe povrh jedne zgrade u Kaemlinu. U tom gradu je bio samo jednom, a i to kratko, pa nije mogao a da ne zastane videvši prelepi Unutrašnji grad kako se prostire pred njim - drevne zgrade, kupole i tornjevi podignuti povrh brda, poput veličanstvenih borova na planinskom vrhu. Nalazio se pored jednog starog zida, iza kojeg se prostirao Novi grad.

Skakač je sedeo pored njega i gledao prelepi grad. Priča se da su veliki deo tog grada podigli Ogijeri i Perinu nije bilo teško da poveruje u to, suočen s tolikom lepotom. Priča se da je Tar Valon veličanstveniji od Kaemlina. Perinu je bilo teško da poveruje u to.

„Šta tražimo ovde?“, upita Perin.

Ljudi ovde sanjaju, odgovorio je Skakač.

Sanjaju, ali o stvarnom svetu. U vučjem snu grad je prazan. Iako nebom divlja ona oluja, ima dovoljno svetla da se vidi kako je dan, a Perin je nekako osećao da bi ulice trebalo da su pune ljudi. Žene koje idu i vraćaju se s tržnice. Plemići na konjima. Kola koja prevoze burad piva i vreće žita. Deca koja trče, secikese koje traže žrtve, radnici koji popravljaju kaldrmu, preduzimljivi ulični prodavci koji svima njima nude pite s mesom.

Umesto svega toga bili su nagoveštaji. Senke. Maramica koja je pala na ulicu. Vrata koja su čas otvorena, čas zatvorena. Bačena potkovica koja viri iz blata u jednoj uličici. Sve je to bilo kao da su ljudi nestali - kao da su ih odnele Seni ili nekakva čudovišta iz zabavljačkih mračnih priča.

Jedna žena se na tren pojavila na ulici. Bila je u prelepoj zeleno-zlatnoj haljini. Ošamućeno je zurila u ulicu, pa nestala. Ljudi se povremeno pojavljuju u vučjem snu. Perin je mislio da im se to zacelo dešava kada spavaju, kao deo njihovih prirodnih snova.

Ovo mesto, kaza Skakač, nije samo mesto za vukove. To je mesto za sve.

„Za sve?“, upita Perin, pa sede na jedan crep.

Sve duše znaju za ovo mesto, kazao je Skakač. Dolaze ovamo kada posegnu za njim.

„Kada sanjaju."

Da, potvrdi Skakač, pa leže pored njega. Ljudski strašni snovi su snažni. Veoma snažni. Ponekad, ti užasni snovi dolaze ovamo. To slanje je sadržalo ogromnog vuka, velikog kao zgrada, kako obara daleko manje vukove koji pokušavaju da ga ugrizu. Vuk je odisao užasom i smrću. Kao... košmar.

Perin lagano klimnu. Mnogi vukovi su bili zahvaćeni bolom tih strašnih snova. Oni su učestaliji tamo gde ljudi borave, mada san živi i bez onih koji su ga stvorili.

Skakač pogleda Perina. Lov u strašnim snovima naučiće te snazi. Ali mogao bi da pogineš. To je veoma opasno.

„Više nemam vremena da se čuvam", odgovori Perin. „Hajdemo."

Skakač ga nije pitao je li siguran. Skočio je na ulicu, a Perin je pošao za njim, tiho doskočivši. Skakač potrča napred, pa se i Perin dade u trk.

„Kako da ih nađemo?", upita Perin.

Traži miris straha, posla mu Skakač. Užasa.

Perin sklopi oči, dišući duboko. Baš kao što se vrata za tren oka otvaraju i zatvaraju, on u vučjem snu ponekad može da na trenutak oseti neke mirise, pre nego što nestanu. Prašnjavi zimski krompiri. Balega nekog konja u prolazu. Pita koja se peče.

Kada je otvorio oči, nije video ništa od toga. Ništa od svega toga nije zaista tu, ali skoro da jeste. Moglo bi da bude.

Eno, reče Skakač i nestade. Perin pođe za njim i pojavi se pored vuka ispred jedne uzane uličice. U njoj je bilo previše mračno da bi to bilo prirodno.

Uđi, obrati mu se Skakač. Nećeš izdržati dugo prvi put. Doći ću po tebe. Upamti da to nije. Upamti da je lažno.

Osećajući zabrinutost, ali i rešenost, Perin uđe u uličicu. Zidovi su bili crni, kao da su nečim premazani. Samo... nema tako mračne boje. Je li to busen trave pod njegovom nogom? Nebo nad njim prestalo je da se komeša i učinilo mu se da vidi zvezde kako žmirkaju. Bledi mesec, daleko veći nego što bi trebalo da bude, pojavio se na nebu, pokriven oblacima. Mesečina je bila hladna kao led.

On više nije u gradu. Uplašeno se okrenuo i shvatio da se nalazi u nekoj šumi. Drveće je bilo debelih stabala i nije mogao da prepozna kojoj vrsti pripada. Granje je bilo ogoljeno. Kora je bila bledosiva i obasjana avetinjskom mesečinom, tako da je ličila na kost.

Mora da se vrati u grad! Da pobegne s tog strašnog mesta. Okrenu se oko sebe.

Nešto zablista u mraku, pa se on hitro okrenu. „Ko je tamo?" viknu.

Jedna žena izjuri iz mraka, trčeći i teturajući se kao luda. Nosila je široku belu odoru, tek nešto malo deblju od spavaćice, a duga tamna kosa joj se vijorila. Ugledala ga je i ukočila se, pa se okrenula kao da će pobeći u drugom smeru.

Perin joj preseče put, hvatajući je za ruku i povlačeći prema sebi. Ona se otimala, raznoseći crnicu stopalima dok je pokušavala da se otrgne od njega. Teško je disala i mirisala prestravljeno.

„Moraš da mi kažeš gde je izlaz!" reče joj Perin. „Moramo da se vratimo u grad."

Ona ga pogleda pravo u oči. „On dolazi", prosikta. Istrgnu ruku iz njegove i potrča nestajući u noći, a tama je obavi kao pokrov. Perin ispružene ruke koraknu napred.

On začu nešto iza sebe. Lagano se okrenuo i ugledao nešto ogromno. Golema senka je upijala mesečinu. Taj stvor kao da mu je krao dah iz pluća i kao da je upijao sam život.

Stvor se prope. Bio je viši od drveća, ogromno čudovište čije su ruke bile debele kao burad, a lice i telo zastrto senkom. On otvori tamnocrvene oči; kao da su se dve ogromne žeravica rasplamsale.

Moram da se borim!, pomislio je Perin, a čekić mu se pojavio u ruci. Načinio je korak napred, a onda razmislio malo bolje. Svetlosti! Taj stvor je ogroman. Ne može se boriti protiv njega - svakako ne na toj čistini. Potreban mu je zaklon.

Okrenu se i potrča kroz neprijateljsku šumu. Stvor pođe za njim. Čuo ga je kako krši granje, a zemlja se tresla od bata njegovih koraka. Ispred sebe ugleda ženu u tankoj beloj spavaćici, koja je usporila jer se zakačila za jednu granu. Ona se otrgnu i nastavi da beži.

Stvor se sve više približavao. Uhvatiće ga, proždraće ga i uništiti! Perin dreknu na ženu i pruži ruku prema njoj. Ona se osvrnu da ga pogleda i saplete se.

Perin opsova, pa potrča do nje i pomaže joj da ustane. Ali onaj stvor je tako blizu!

Dakle, ne preostaje ništa drugo do borbe. Srce mu je lupalo brzo kao kada detlić kuca u drvo. Znojavih dlanova, okrenu se i zgrabi čekić kako bi se suočio sa užasnim stvorom koji ga je pratio i postavi se između njega i žene.

Stvor se prope i postade još veći, a one crvene oči buknuše kao vatra. Svetlosti! Ne može da se bori protiv toga, zar ne? Potrebna mu je nekakva prednost. „Šta je onaj stvor?“, očajnički upita ženu iza sebe. „Zašto nas juri?"

„To je on!" zasikta ona. „Ponovorođeni Zmaj."

Perin se ukoči. Ponovorođeni Zmaj. Ali... to je Rand. Ovo je košmar, podsetio je sebe. Ništa od svega ovoga nije stvarno. Ne smem da se prepustim tome!

Tle se zatrese i začu se neki zvuk kao da zemlja stenje. Osećao je vrelinu iz očiju tog čudovišta. Iza njega se začu nekakvo kršenje dok se ona žena davala u beg i prepuštala ga njegovoj sudbini.

Perin stade, dok su mu kolena klecala, a svaki nagon u njemu urlao je da beži. Ali ne. A ne može ni da se bori protiv toga. Ne može prihvatiti da je to stvarno.

Začu se vučje zavijanje pre nego što taj vuk skoči na čistinu. Skakač kao da potisnu tamu. Stvorenje se povi prema Perinu, pružajući ogromnu šaku kao da hoće da ga smrvi.

To je uličica.

U Kaemlinu.

To nije stvarno.

Nije.

Tama oko njih stade da se rasipa. Ogromno mračno stvorenje zamreška se, kao nategnuto parče tkanine. Mesec nestade. Malo parče tla - prljava i ugažena zemlja iz uličice - pojavi im se pred nogama.

A onda, uz prasak, san nestade. Perin se opet nalazio u uličici. Skakač je stajao pored njega, a nije bilo ni traga ni glasa ni od one šume, ni od strašnog stvora koji je bio nečije viđenje Ponovorođenog Zmaja.

Perin lagano uzdahnu. Znoj mu se slivao niz lice. Najpre pruži ruku da ga obriše, a onda ga ukloni naporom volje.

Skakač nestade, a Perin pođe za njim i nađe se na istom onom krovu kao ranije. Sede. Obična pomisao na onu senku bila je dovoljna da se naježi. „Osećaj je bio tako stvaran", reče. „Neki deo mene znao je da je to košmar. Nisam mogao ništa drugo nego da pokušam da se borim, ili da pokušam da bežim. Ali u oba slučaja, ono je postajalo snažnije, zar ne? Zato što sam prihvatao da je stvarno?"

Da. Ne smeš da veruješ u ono što vidiš.

Perin klimnu. „Tamo je bila neka žena. Deo sna? Ni ona nije bila stvarna?"

Da.

„Možda je ona sanjala taj san", pretpostavi Perin. „Možda je ona imala taj košmar, pa se uplela u njega i ostala zarobljena ovde, u Svetu snova."

Ljudi koji sanjaju ne ostaju dugo ovde, posla mu Skakač. Za njega je to bio kraj razgovora. Bio si snažan, Mladi Biče. Bio si dobar. Mirisao je ponosno.

„Pomoglo je kada je ona tog stvora nazvala Ponovorođenim Zmajem. To mi je pokazalo da to nije stvarno. Pomoglo mi je da poverujem da nije."

Bio si dobar, glupo štene, ponovi Skakač. Možda i možeš da naučiš nešto.

„Samo ako nastavim da vežbam. Moramo to da ponovimo. Možeš li da nađeš drugi košmar?"

Da, posla mu Skakač. Uvek ima košmara kada je tvoja vrsta negde u blizini. Uvek. Međutim, vuk se opet okrenu prema severu. Perin je mislio da su mu ranije snovi skretali pažnju, ali izgleda da ipak nije to.

„Šta je tamo?" upita Perin. „Zašto stalno gledaš u tom smeru?"

Dolazi, posla mu Skakač.

„Šta?"

Poslednji lov. Počinje. Ili ne počinje.

Perin se namršti i ustade. „Misliš... sada?"

Odluka će biti doneta. Uskoro.

„Kakva odluka?" Skakačeva slanja bila su zbunjujuća, a on nije mogao da ih rastumači. Svetlost i tama, praznina i vatra, studen i strašna, strašna vrelina. Sve to izmešano s vukovima koji zavijaju, dozivaju se i daju snagu.

Hajde. Skakač ustade, pa se zagleda ka severoistoku.

Skakač nestade. Perin se premesti za njim i pojavi nisko na padini Zmajeve planine, pored jedne stene.

„Svetlosti", tiho kaza Perin i diže pogled sa strahopoštovanjem. Oluja koja se već mesecima pripremala počela je da divlja. Ogroman crni gromonosni oblak pokrio je čitavo nebo i u potpunosti sakrio vrh planine. Lagano se kovitlao u vazduhu, kao ogroman vrtlog crnila iz kojeg su sevale munje i vezivale ga sa oblacima iznad njega. U drugim delovima vučjeg sna oblaci su bili olujni, ali daleki. Ovo je blizu.

Ovo je... usmereno na nešto. Perin je to osećao. Cesto se dešava da se u vučjem snu dešavanja iz stvarnog sveta odražavaju na čudne ih neočekivane načine.

Skakač je stajao na steni. Perin je osećao vukove širom padina Zmajeve planine - u daleko većem broju nego igde u poslednje vreme.

Čekaju, kazao je Skakač. Poslednji lov se bliži.

Kada Perin posegnu, otkri da i drugi čopori dolaze. Još su daleki, ali kreću se prema Zmajevoj planini. Perin diže pogled ka čudovišnom vrhu. Zmajeva grobnica - grobnica Lijusa Terina. Bio je to spomenik njegovom ludilu, istovremeno spomenik njegovom porazu i njegovom uspehu. Njegovoj gordosti i požrtvovanosti.

„Vukovi", zapita Perin. „Prikupljaju se za Poslednji lov?"

Da. Ako se desi.

Perin se opet okrenu da pogleda Skakača. „Kazao si da hoće. Poslednji lov dolazi, tako si rekao."

Izbor mora biti učinjen, Mladi Biče. Jedan put vodi do Poslednjeg lova.

„A drugi?", upita Perin.

Skakač nije smesta odgovorio, već se okrenu prema Zmajevoj planini. Drugi put ne vodi ka Poslednjem lovu.

„Da, ali čemu vodi?"

Ničemu.

Perin zinu da bi ga dalje zapitkivao, ali tog trena ga pogodi sva težina Skakačevog slanja. „Ništa" za vuka znači prazna jazbina i to da su svu štenad odneli lovci. Prazno noćno nebo, bez zvezda. Mesec koji bledi. Miris stare krvi, osušene, ustajale i skorene.

Perin zatvori usta. Nebo nastavi da se komeša od one crne oluje. Osećao ju je na vetru, osećao je miris skršenog drveća i prašine, poplavljenih polja i požara koji su zapalile munje. Što je često bivalo, naročito u poslednje vreme, ti mirisi kao da su bili u suprotnosti sa svetom oko njega. Jedno od njegovih čula govorilo mu je da se nalazi u samom središtu nevolja, dok ostala čula nisu primećivala ništa neobično.

„Taj izbor - zašto ga jednostavno ne bismo mi učinili?"

To nije naš izbor, Mladi Biče.

Perin oseti kako ga privlače oblaci nad njim. Nije mogao a da ne pođe uz padinu. Skakač potrča pored njega. Mladi Biče, gore je opasno.

„Znam“, odgovori Perin. Ali nije mogao da stane. Umesto toga, samo je ubrzao tako da ga je svaki korak nosio malo dalje od prethodnog. Skakač je trčao pored njega, prolazeći pored drveća, kamenja i čopora vukova koji su ih posmatrali. Perin i Skakač išli su naviše, penjući se sve do visina na kojima nije bilo drveća, a tle beše prekriveno snegom i ledom.

Na kraju se približiše oblaku. Podsećao je na tamnu maglu, koja je podrhtavala od struja u sebi dok se vrtložila. Perin se pokoleba na njenom rubu, a onda zakorači u nju. Bilo je to kao da je kročio u košmar. Vetar je postao silovit, a vazduh kao da je zujao od neke sile. Oluja je nosila lišće, prašinu i trunje, tako da je morao zakloniti lice rukom. Ne, pomislio je.

Mali mehur mirnog vazduha pojavi se oko njega. Oluja nastavi da duva svega nekoliko palaca od njegovog lica, pa je morao da se upinje kako ne bi dozvolio da ga opet preplavi. Ta oluja nije ni košmar ni san, već nešto neizmerno, nešto stvarnije. Ovoga puta, Perin je taj koji je sa svojim mehurom sigurnosti stvorio nešto neprirodno.

Nastavio je dalje, ubrzo ostavljajući tragove u snegu. Skakač je koračao u vetar, umanjujući tako i duvanje vetra ka Perinu. On je snažniji od Perina - Perinu je jedva polazilo za rukom da održava svoj mehur. Bojao se da će ga bez njega oluja usisati i baciti u vazduh. Video je kako veliko granje proleće pored njega, pa čak i omanje drveće.

Skakač uspori, pa sede u sneg. Pogleda naviše, prema vrhu. Ne mogu da ostanem, posla mu vuk. Ovo nije mesto za mene.

„Razumem", odgovori mu Perin.

Vuk nestade, ali Perin nastavi. Nije mogao da objasni šta ga to vuče, ali znao je da mora da posvedoči. Neko mora. Učinilo mu se kao da već satima hoda, usredsređen na samo dve stvari: na sprečavanje da ga vetar ne zahvati i na to da stavlja nogu pred nogu.

Oluja je bivala sve jača. Tu gde se nalazio bilo je tako gadno da nije bio u stanju da se potpuno zaštiti od oluje, već samo od njenih najgorih posledica. Prošao je pored nazubljenog ruba gde je vrh planine bio skršen, pa počeo da ga sledi, pogrbivši se kako bi se zaštitio od naleta vetra. Sa obe strane nazubljenog grebena bio je strm pad. Vetar dunu tako snažno da se odeća vijorila na njemu, a morao je da začkilji od prašine i snega u vazduhu.

Ali on nastavi dalje, stremeči ka vrhu koji se dizao pred njim, pravo iz razvaljene planinske padine. Znao je da će tamo naći ono što traži. Taj užasni kovitlac je odraz u vučjem snu nečega velikog i strašnog. U tom mestu neke stvari su stvarnije nego u svetu jave. U snu se oluja odražava zato što se dešava nešto veoma važno. Brinuo se da je reč o nečemu užasnom.

Perin nastavi, probijajući se kroz sneg i puzeći uz stenje, a prsti su mu se toliko lepili za ledeni kamen da je ostavljao kožu na njemu. Ali u poslednjih nekoliko nedelja mnogo toga je naučio. Preskakao je provalije koje ne bi trebalo da može da preskoči i pentrao se uz stene koje bi trebalo da su previsoke za njega.

Jedna prilika je stajala na samom iskrzanom i slomljenom vrhu planine. Perin nastavi ka njoj. Neko mora da gleda. Neko mora da bude prisutan kada se to dogodi.

Naposletku, Perin se uspe uz poslednju stenu i nađe na desetak stopa od vrha. Sada je već mogao da razazna tu priliku, čoveka koji je stajao u samom središtu vrtloga vetrova i nepomično zurio ka istoku. Bio je providan i video se tek slabašno, pošto je odraz stvarnog sveta. Kao senka. Perin nikad nije video ništa ni nalik tome.

Naravno, bio je to Rand. Perin je znao da će to biti on. Jednom rasečenom šakom držao se za kamen, a drugom je držao plašt - stvorio je taj plašt još pre nekoliko litica. Gledajući naviše, treptao je pocrvenelim očima. Morao je svu pažnju posvetiti suzbijanju vetra, da ne bi bio oduvan u oluju.

Munja odjednom blesnu i grom se oglasi prvi put otkad je počeo da se uspinje. Ta munja prelete u luku preko vrha planine i obasja Randovo lice. To strogo i bezizražajno lice kao da je takođe od kamena. Gde su mu nestale obline? Kada je Rand stekao tako mnogo oštrih i pravih uglova? A one njegove oči, kao da su od mermera!

Rand je bio u crno-crvenom kaputu, lepog kroja i izvezenom, a za pojas je pripasao mač. Vetar nije dodirivao Randu odeću. Bila je neprirodno nepokretna, kao da je on zaista kip isklesan od kamena. Jedino što se na njemu pomeralo bila je tamnoriđa kosa, koju je vetar nosio i mrsio.

Perin se držao za stenje kao da mu život zavisi od toga, dok mu je ledeni vetar sekao obraze, a prsti i stopala trnuli toliko da ih je jedva osećao. Brada mu se napunila ledenim prahom i snegom. Nekakvo crnilo se zavrte oko Randa. To nije bio deo oluje; izgledalo je kao da noć curi iz njega. Pipci te tvari izrasli su iz Randove sopstvene kože, kao sićušne šake koje se povijaju i obmotavaju oko njega. To je podsećalo na otelotvoreno zlo.

„Rande!“, zaurla Perin. „Bori se! Rande!“

Glas mu se izgubio na vetru, a svejedno je sumnjao da Rand uopšte može da ga čuje. Tama je nastavila da curi iz njega, kao da tečni katran izlazi Randu iz bora i stvara crnu skramu oko Ponovorođenog Zmaja. Za svega nekoliko trenutaka, Perin jedva da je mogao da nazre Randa kroz to crnilo. Obuhvatilo ga je, odseklo ga i prognalo. Ponovorođeni Zmaj je nestao. Ostalo je samo zlo.

„Rande, molim te...“, prošapta Perin.

A onda - iz tog crnila, iz središta bure i oluje - sićušna iskra svetlosti rascepi zlo. Kao sjaj sveća u veoma mračnoj noći. Svetlost sinu naviše, prema dalekom nebu, kao nekakav svetionik. Tako nejako.

Oluja ga je tukla. Vetrovi su urlali, zavijali i vrištali. Munje počeše da tuku po stenovitom vrhu, razvaljujući komade stenja i parajući tle. Crnilo se uvijalo i kucalo.

Ali svetlost je i dalje sijala.

Mreža pukotina pojavi se na stranicama ljušture crnog zla i svetlost prosija iz nje. Pojavi se još jedna pukotina, pa još jedna. Unutra je bilo nešto snažno, nešto blistavo, nešto jarko.

Ljuštura prsnu, ispari i oslobodi stub svetlosti tako snažne i neverovatne da samo što nije spržila Perinu oči. Ali on je svejedno gledao, ne dižući ruku da zakloni predivnu sliku pred sobom. Rand je stajao usred te svetlosti, usta otvorenih kao da urla na nebo iznad sebe. Stub žutog svetla dizao se u vazduh, a oluja kao da je podrhtavala i čitavo nebo kao da se uvijalo.

Bura nestade.

Taj stub ognjenog svetla pretvori se u mlaz sunčeve svetlosti koja je stremila naniže i obasjavala vrh Zmajeve planine. Perin odlepi prste od kamena, s divljenjem gledajući kako Rand stoji sred tog svetla. Perinu se činilo da je prošlo mnogo, mnogo vremena otkad je video neukaljan sunčev zrak.

Vukovi počeše da zavijaju. Bio je to urlik slave i pobede. Perin diže glavu i pridruži se zavijanju, na tren postajući Mladi Bik. Osećao je kako lokva sunčeve svetlosti raste i preliva se preko njega, svojom toplotom proganjajući studeni mraz. Jedva da je primetio kada je Randova prikaza nestala, jer je on za sobom ostavio sunce.

Vukovi se pojaviše oko Perina, kao da su blesnuli usred skoka i premestili se kod njega. Nastavili su da zavijaju, skačući jedni na druge, radujući se i igrajući se na sunčevoj svetlosti dok se prelivala preko njih. Skakač je bio među njima, pa se bacio u vazduh i preleteo preko Perina.

Poslednji lov počinje, Mladi Biče!, zaurla Skakač. Živimo. Živimo!

Perin se okrenu da pogleda mesto gde je Rand stajao. Da je ona tama savladala Randa...

Ali nije. Široko se nasmeši. „Poslednji lov je došao!“, zaurla na vukove. „Neka počne!"

Zavijanjem se saglasiše s njim - zavijanjem glasnim kao što je to maločas bila oluja.