Tornjevi ponoći

21 Otvorena kapija

„Mislili smo da je najbolje", poče Seonid, „da ti jedno od nas da potpuni izveštaj. Prikupila sam sve podatke od ostalih zarad ovog iskaza."

Perin rasejano klimnu glavom. Sedeo je na jastucima u paviljonu za sastajanje. Pored njega je bila Faila. Paviljon je opet bio prepun ljudi.

„Naravno, Kairhijen je i dalje u stanju pometnje", poče Seonid. Štura Zelena bila je odsečna žena. Nije bila ni zlobna ni neprijatna, ali kao da se čak i prema svojim Zaštitnicima stalno ponašala kao imućni seljak s najamnim radnicima. „Sunčev presto je predugo prazan. Svi znaju da je gospodar Zmaj taj presto obećao Elejni Trakand, ali ona se upinjala da obezbedi sopstveni tron. Sudeći po svim izveštajima, to joj je pošlo za rukom."

Ona pogleda Perina da vidi ima li on nekih primedbi, a u mirisu joj se osećalo zadovoljstvo. On se počeša po bradi. To je važno i mora da obraća pažnju na te stvari, ali kroz glavu su mu neprestano promicale misli o svojoj obuci u vučjem snu. „Dakle, Elejna je kraljica. Mora da je Rand srećan zbog toga."

„Stav gospodara Zmaja nije poznat", nastavila je Seonid, kao da čita s nekog spiska. Mudre nisu iznosile nikakve primedbe niti postavljale pitanja; sedele su na jastucima pomalo zgurane jedna uz drugu, kao zakivci na šarci. Vrlo je verovatno da su im Device već sve to ispričale.

„Prilično sam sigurna da je gospodar Zmaj u Arad Domanu", nastavi Seonid. „Nekoliko glasina govori o tome - mada, naravno, on je na mnogim mestima, ako je verovati glasinama. Međutim, ima taktičkog smisla da on osvoji Arad Doman, a tamošnji nemiri prete da podriju Krajine. Nisam sigurna je li tačno to da je on tamo poslao Aijele."

„Jeste", jednostavno kaza Edara. Dalje ništa nije objašnjavala.

„Da“, kaza Seonid. „Pa, mnoge glasine tvrde kako on namerava da se sastane sa Seanšanima u Arad Domanu. Pretpostavljam da će hteti da klanovi budu tamo kako bi mu pomogli."

To je pobudilo misli o Maldenu. Perin je zamislio damane i Mudre kako ratuju, Jednu moć kao kida redove vojnika, krv, zemlju i vatru kako pršte kroz vazduh. Biće to kako Dumajski kladenci, samo gore. Naježi se. Bilo kako bilo, iz pričina - koje su se pojavile čim je Seonid progovorila - znao je da je Rand tamo gde je ona rekla.

Seonid nastavi, pričajući o trgovini i snabdevanju hranom u Kairhijenu. Perin shvati kako razmišlja o onom čudnom ljubičastom zidu koji je video u vučjem snu. Budalo, prekori sebe. Slušaj šta žena priča. Svetlosti! Zaista je loš vladar. Nije mu teško da trči ispred vukova kada ga puste da love s njima. Zašto ne može da čini isto to za svoj narod?

„Tir sakuplja vojsku", kaza Seonid. „Kruže glasine da je gospodar Zmaj naredio kralju Darlinu da prikupi ljudstvo za rat. Usput, izgleda da sada Tirom vlada kralj. Zanimljiv događaj. Neki kažu da će Darlin poći na Arad Doman, dok drugi tvrde kako se ti vojnici zacelo okupljaju za Poslednju bitku. S druge strane, treći uporno ističu kako Al’Tor namerava da najpre porazi Seanšane. Sve tri mogućnosti deluju izvesno i ja ne mogu da ti kažem ništa više a da pre toga ne odem u Tir." Ona pogleda Perina, a u mirisu joj se oseti nada.

„Ne“, kaza Perin. „Ne još. Rand nije u Kairhijenu, ali Andor deluje mirno i sigurno. Mislim da je najpametnije da odem tamo i porazgovaram sa Elejnom. Ona će imati vesti za nas."

Faila je mirisala zabrinuto.

„Lorde Ajbara", poče Seonid, „misliš li da će te kraljica dočekati s dobrodošlicom? S barjakom Maneterena i plemićkom titulom koju si sam sebi dodelio..."

Perin se namršti. „Oba ta glupa barjaka sada su skinuta, a Elejna će uvideti pravo stanje stvari kada joj to budem objasnio."

„A šta je s mojim vojnicima?" upita Alijandra. „Verovatno bi trebalo da pitaš za dozvolu pre nego što uvedeš stranu vojsku na andorsko tle."

„Ti nečeš sa mnom", odgovori Perin. „To sam ti već rekao, Alijandra. Ti ćeš biti u Džehani. Odvešćemo te tamo čim izađemo na kraj sa ovim Belim plaštovima."

„Je li odlučeno šta s njima?“, upita Arganda, naginjući se ka njemu željno i uzbuđeno.

„Zahtevaju bitku", odgovori Perin, „i prenebregavaju moje zahteve za daljim pregovorima. Rešio sam da im izađem u susret."

Počeše da razgovaraju o predstojećoj bici, mada se to ubrzo pretvorilo u razgovor o tome šta znači to što Tir sada ima kralja. Nakon nekog vremena, Seonid se nakašlja i opet usmeri razgovor na svoj izveštaj.

„U Kairhijenu se mnogo priča o Seanšanima", reče Seonid. „Zavojevači su izgleda usredsređeni na potpuno potčinjavanje zemalja koje su osvojili, uključujući i Altaru. Međutim, i dalje se šire ka zapadu i na Almotskoj ravnici se vode žučne bitke."

„Šire se prema Arad Domanu", ubaci se Arganda. „Tamo se zaista priprema rat."

„Najverovatnije", saglasi se Seonid.

„Ako se Poslednja bitka bliži", javi se Anura, „onda će biti korisno da se sklopi savezništvo sa Seanšanima." Delovala je zamišljeno, dok je prekrštenih nogu sedela na svom izvezenom jastuku u navlaci od plave i žute svile.

„Okovali su Mudre", kaza Edara, a njeno premlado lice se smrknu. Mirisala je opasno. Besno ali hladno, baš kao što čovek miriše dok kuje planove da nekoga ubije. „Ne samo Šaido Mudre, koje su tu sudbinu i zaslužile. Ako i dođe do savezništva sa Seanšanima, okončaće se čim se Kar’a’karnov posao okonča. Među mojim narodom mnogi već spominju krvnu zavadu sa tim zavojevačima."

„Čisto sumnjam da Rand hoće da počne rat između vas", primeti Perin.

„Godina i jedan dan", jednostavno odgovori Edara. „Mudre ne mogu da se uzmu kao gai'šaini, ali možda su seanšanski običaji drugačiji. Bez obzira na sve to, daćemo im godinu i jedan dan. Ako ne oslobode svoje zatočenike kada nakon tog vremena to budemo zatražili od njih, upoznaće se s našim kopljima. Kar’a’karn više od toga ne može da traži od nas."

Paviljonom zavlada muk.

„Bilo kako bilo", reče Seonid i kašljucnu. „Kada smo završili s Kairhijenom, sastali smo se sa onima koji su otišli u Andor, kako bismo proverili tamošnje glasine."

„Čekaj", ote se Perinu. „Andor?"

„Mudre su rešile da tamo pošalju Device."

„Dogovor nije bio takav", zareža Perin, streljajući Mudre pogledom.

„Ti ne vladaš nama, Perine Ajbara", spokojno mu odvrati Edara. „Morale smo da saznamo ima li i dalje u tom gradu Aijela, ili ne, kao i to je li Kar’a’karn i dalje tamo. Tvoji Aša’mani su nam izašli u susret kada smo ih zamolili da nam otvore kapiju koja vodi tamo.“

„Neko je mogao da vidi Device", progunđa on. Pa, jeste kazao Grejdiju da otvori kapije kada mu Aijeli to zatraže, ali je mislio na vreme odlaska i povratka. Trebalo je da bude određeniji.

„Pa, niko ih nije video", razdraženo mu reče Seonid, kao da se obraća tupavom detetu. „Bar ne niko s kim nisu nameravale da razgovaraju." Svetlosti! Čini li mu se ili je ona počela u velikoj meri da liči na jednu Mudru? Jesu li zbog toga Seonid i one druge u aijelskom logoru? Uče kako da budu tvrdoglavije? Svetlost im svima pomogla.

„Kako god", nastavi Seonid, „bilo je pametno to što smo otišli u Kaemlin. Glasinama se ne može verovati, naročito ne kada se priča da u okolini deluje jedan od Izgubljenih."

„Izgubljeni?", upita Galen. „U Andoru?"

Perin klimnu, pa mahnu da zatraži još jednu šolju podgrejanog čaja. „Rand kaže da je to bio Rahvin, mada sam ja bio u Dvema Rekama kada se ta bitka odigrala." Boje se uskomešaše u Perinovoj glavi. „Rahvin je oponašao nekog velmožu; čoveka po imenu Gabral ili Gabil ili već tako nešto. Zloupotrebio je kraljicu - naterao ju je da se zaljubi u njega, ili već nešto slično - a onda ju je ubio."

Poslužavnik pade na pod, uz prigušeni tresak.

Porcelanske šoljice se razbiše, a čaj pljusnu kroz vazduh. Perin se munjevito okrenu, psujući, a nekoliko Devica skoči na noge, hvatajući se za noževe za pojasima.

Majgdin ustade, delujući zgranuto, dok su joj ruke klonule niz bokove. Poslužavnik je pao tačno ispred nje.

„Majgdin!" kaza Faila. „Jesi li dobro?"

Služavka s kosom boje sunca okrenu se ka Perinu, delujući ošamućeno. „Milostivi, ako ti je po volji, da li bi ponovio to što si kazao?"

„Šta?“, upita Perin. „Ženo, šta je bilo?"

„Kazao si da je jedan od Izgubljenih boravio u Andoru", smireno mu odgovori Majgdin, pa ga pogleda oštro kao da je Aes Sedai. „Jesi li siguran u to što si čuo?"

Perin opet lepo sede na jastučić, pa se počeša po bradi. „Koliko je to moguće. Prošlo je neko vreme, ali znam da je Rand bio ubeđen u to. Borio se s nekim u andorskoj palati, koristeći Jednu moć."

„Ime mu je bilo Gebril", javi se Sulin. „Bila sam tamo. Munje su sevale iz vedrog neba i nije bilo nikakve sumnje da je to zbog Jedne moći. Bio je to jedan od Izgubljenih."

„U Andoru je bilo ljudi koji su tvrdili da je Kar’a’karn pričao o tome", dodade Edara. „Kazao je da je taj Gebril upotrebio zabranjena tkanja na mokrozemce u dvoru, izvrćući im misli i čineći da rade sve što on poželi.“

„Majgdin, šta je bilo?“, upita Perin. „Svetlosti, ženo - on je sada mrtav! Ne moraš da se plašiš."

„Morate da me izvinite", odgovori Majgdin, pa izađe iz paviljona, ostavljajući za sobom poslužavnik i parčad porcelana, belog kao kost, raštrkanu po podu.

„Kasnije ću videti kako je", posramljeno kaza Faila. „Uznemirila se što je saznala da je živela tako blizu jednog Izgubljenog. Znate, ona je iz Kaemlina."

Ostali klimnuše, a druge sluge pođoše da počiste razbijeno posuđe. Perin shvati da neće dobiti više čaja. Budalo, pomislio je. Veći deo svog života proživeo si bez mogućnosti da naručuješ čaj kad ti se prohte. Nećeš sada umreti ako ne dobiješ novu šoljicu čim mahneš rukom.

„Hajde da nastavimo", kaza pa se namesti na jastučiće. Nikada se nije osećao udobno na tim plamenim stvarima.

„Moj izveštaj je završen", reče Seonid, ne obraćajući pažnju na sluškinju koja je čistila parčad porcelana ispred nje.

„Moja pređašnja odluka i dalje je na snazi", reče Perin. „Važno je da se postaramo za Bele plaštove. Nakon toga ćemo otići u Andor i ja ću porazgovarati sa Elejnom. Grejdi, kako si ti?"

Preplanuli i izborani Aša’man, u crnom kaputu diže pogled na mestu gde je sedeo. „U potpunosti sam se oporavio od svoje bolesti, milostivi, a i Niejld je skoro ozdravio."

„I dalje mi izgledaš umorno", kaza mu Perin.

„Jesam", odgovori Grejdi, „ali plamen me spalio ako se ne osećam bolje nego kada sam radio u polju pre nego što sam otišao u Crnu kulu."

„Vreme je da počnemo da neke od ovih izbeglica vraćamo tamo gde im je mesto", reče mu Perin. „Možeš li duže da otvaraš kapiju pomoću tih krugova?"

„Nisam baš siguran. To je zamorno čak i u krugu. Možda još više. Ali uz žensku pomoć, mogu da otvorim mnogo veću kapiju - dovoljno široku da se proteraju dvoja kola."

„Dobro. Počećemo tako što ćemo obične ljude poslati kući. Svako ko se vrati tamo gde mu je mesto biće jedno breme manje na mojim plećima."

„A šta ako ne žele da odu?", upita Tam. „Perine, mnogi od njih su počeli obuku. Znaju šta se bliži i radije bi se s time suočili ovde - s tobom - nego da drhte u svojim domovima."

Svetlosti! Zar u tom taboru nema ljudi koji žele da se vrate svojim porodicama? „Zacelo ima nekoga ko želi da se vrati."

„Nekoga", saglasi se Tam.

„Seti se", podseti ga Faila, „da su Aijeli oterali nejake i stare."

Arganda klimnu. „Bacio sam pogled na te ljude. Sve više i više gai'šaina budi se iz svoje učmalosti, a prekaljeni su kada se probude. Prekaljeni kao najtvrđi vojnici koje sam u životu poznavao."

„Neki od njih će želeti da vide šta im je s porodicama", dodade Tam, „ali samo ako im dozvoliš da se vrate. I oni vide ovo nebo. Znaju šta se bliži."

„Za sada ćemo poslati one koji žele da odu i budu u svojim domovima", reče Perin. „Sa ovim ostalima ne mogu da se nosim dok ne završim s Belim plaštovima."

„Izvrsno", željno kaza Galen. „Jesi li pripremio napad?"

„Pa“, reče Perin, „računam da ćemo ih napasti s mojim strelcima i onima koji usmeravaju i uništiti, ako će oni već da se poredaju."

„Odobravam taj plan", reče mu Galen, „sve dok moji ljudi mogu da se u jurišu postaraju za preostalu rulju."

„Balvere", kaza Perin, „pošalji pismo Belim plaštovima. Reci im da ćemo se boriti s njima i da bi trebalo da oni odaberu mesto."

Rekavši te reči, osetio je neku čudnu nevoljnost. Činilo mu se velikim traćenjem da pobije tako mnogo ljudi koji mogu da se bore protiv Senke. Ali nije znao kako da to izbegne.

Balver klimnu, mirišući ratoborno. Šta li su to Beli plaštovi njemu učinili? Memljivi pisar je njima bio opčinjen.

Sastanak poče da se rastura. Perin priđe otvorenoj strani šatora i stade da posmatra odvojene skupine kako odlaze. Alijandra i Arganda išle su ka svom delu tabora. Faila se šetala pored Berelajn; za divno čudo, njih dve su čavrljale. Po njihovim mirisima, osećao je da su besne jedna na drugu, ali zvučale su kao prijateljice. Šta li one smeraju?

Samo je nekoliko vlažnih mrlja na podu šatora podsećalo na ispušteni poslužavnik. Šta to nije u redu s Majgdin? Takvo neuobičajeno ponašanje veoma je uznemirujuće; nakon njega prečesto sledi nekakvo pokazivanje moći Mračnoga.

„Milostivi?" začu se jedan glas, propraćen tihim kašljanjem. Perin se okrenu i shvati da Balver čeka iza njega. Pisar je stajao s rukama sklopljenim ispred sebe, delujući kao hrpa granja na koju su deca natakarila neku staru košulju i kaput.

„Da?“, upita Perin.

„Dok sam bio u poseti učenjacima u Kairhijenu, slučajno sam načuo nekoliko, ovaj, zanimljivih stvari."

„Našao si svoje potrepštine, zar ne?"

„Da, da. Sasvim sam snabdeven. Molim te, sačekaj trenutak. Ubeđen sam da če te zanimati ove stvari koje sam načuo.“

„Samo napred“, kaza mu Perin, vraćajući se u paviljon. U međuvremenu su otišli svi sem njih.

Balver mu se tiho obrati. „Najpre, milostivi, izgleda da su Deca Svetla u savezu sa Seanšanima. To je sada opštepoznato i zabrinut sam zbog mogućnosti da je vojska ispred nas zapravo podmetnuta kako bi...“

„Balvere“, prekide ga Perin, „znam da mrziš Bele plaštove, ali tu si mi vest saopštio već šest puta.“

„Da, ali...“

„Neću da čujem ništa više o Belim plaštovima", prekide ga Perin, dižući ruku. „Sem ako to nisu tačno određene novosti o ovoj vojsci ispred nas. Znaš li nešto takvo?"

„Ne, milostivi."

„Onda dobro. Jesi li hteo da mi kažeš još nešto?"

Balver ničim nije pokazivao razdraženost, ali Perin je u njegovom mirisu osećao nezadovoljstvo. Svedost zna da Beli plaštovi moraju da odgovaraju za mnogo toga i Perin nimalo ne krivi Balvera zbog mržnje koju oseća prema njima, ali to je već počelo da ga zamara.

„Pa, moj lorde", nastavi Balver, „usudio bih se da kažem kako su priče o tome da Ponovorođeni Zmaj želi da sklopi primirje sa Seanšanima više od pukih glasina. Nekoliko izvora pominje da se on obratio njihovom vođi sa zahtevom za sklapanjem mira."

„Ali šta je uradio s rukom?", upita Perin, raspršujući još jednu Randovu prikazu koja mu se ukazala.

„Izvinjavam se, milostivi, šta si to rekao?"

„Ništa", odgovori Perin.

„Sem toga", nastavi Balver, pružajući šaku u rukav, „među secikesama, dugoprstima i razbojnicima u Kairhijenu kruži uznemirujuće visok broj ovoga." Izvadi jedan list hartije s crtežom Perinovog lica. Sličnost je bila stravična. Perin prihvati hartiju, pa se namršti. Na njoj nisu bile ispisane nikakve reči. Balver mu pruži i drugu hartiju, istovetnu prvoj, nakon koje usledi i treća hartija, samo što je na njoj bio crtež Metovog lica.

„Odakle ti ovo?" upita Perin.

„Kao što rekoh, milostivi", objasni Balver, „ovi crteži se dele u izvesnim krugovima. Izgleda da je veoma veliki novac obećan bilo kome ko se pojavi s tvojim lešom, mada mi nije pošlo za rukom da saznam ko će zapravo platiti za to."

„A sve si ovo otkrio dok si bio u poseti učenjacima u Randovoj školi?", upita Perin.

Na ispijenom pisarevom licu nije se video ni tračak osećanja.

„Balvere, ko si zapravo ti?“

„Pisar. Pomalo vešt u otkrivanju tajni."

„Pomalo vešt? Balvere, nisam te pitao za tvoju prošlost. Mislim da svako zaslužuje priliku da počne ispočetka. Ali sada su Beli plaštovi ovde, a ti si u nekakvoj vezi s njima. Moram da znam o čemu je reč.“

Balver je neko vreme nemo stajao. Podignuti platneni zidovi paviljona šuštali su na vetru.

„Milostivi, moj prethodni poslodavac bio je čovek koga sam duboko poštovao", kaza mu Balver. „Deca Svetla su ga ubila. Neki od njih možda bi me prepoznali."

„Ti si za tu osobu radio kao uhoda?", upita Perin.

Balver vidno iskrivi usne naniže, pa tišim glasom odgovori: „Milostivi, ja samo dobro pamtim činjenice."

„Da, pamtiš ih veoma dobro. Balvere, ti si mi veoma koristan. Samo pokušavam da ti to stavim do znanja. Drago mi je što si ovde."

Čovek je mirisao zadovoljno. „Milostivi, ako mogu da kažem, pravo je osveženje što radim za nekoga ko na moja saznanja ne gleda kao da obično sredstvo za izdaju ili ugrožavanje ljudi oko sebe."

„Pa, to može biti, ali verovatno bi trebalo da počnem bolje da te plaćam", primeti Perin.

Balver na te Perinove reči zamirisa prestavljeno. „To neće biti neophodno."

„Ti bi od bilo kog velmože ih trgovca mogao da tražiš veliku platu!"

„Sitni i nebitni ljudi", odgovori Balver, malčice odmahujući prstima.

„Da, ali mislim da bi te oni svejedno bolje plaćali. To je sasvim razumno. Ako unajmiš šegrta za svoju kovačnicu, a ne plaćaš ga dovoljno dobro, on će zadiviti tvoje uobičajene mušterije, a onda otvoriti novu kovačnicu preko puta tvoje čim to bude mogao da priušti."

„Ah, moj lorde, ali ti ne razumeš", odgovori mu Balver. „Meni novac ništa ne znači. Saznanja - to je ono što je bitno. Činjenice i otkrića... oni su kao grumenje zlata. Mogao bih da dam to zlato običnom bankaru da od njega napravi novac, ali ja više volim da ga dam majstoru zanatliji da od njega načini nešto prelepo.

Molim te, milostivi, pusti me da ostanem običan pisar. Vidiš, jedan od najlakših načina da se oceni je li neko nešto više od onoga kakvim se čini jeste da mu se provere prihodi." Zasmeja se. „Tako sam otkrio priličan broj ubica i uhoda, vala jesam. Nema potrebe za platom. Prilika da radim za tebe dovoljna mi je plata."

Perin slegnu ramenima, ali klimnu, a Balver ode. Perin izađe iz paviljona, gurajući crteže u džepove. Uznemirili su ga. Bio je spreman da se opkladi da tih crteža ima i u Andoru i da su ih tamo Izgubljeni razdelili.

Prvi put se zapitao hoće li mu vojska biti potrebna samo da bi bio bezbedan. Bila je to onespokojavajuća misao.

Talas zverskih Troloka preplavi vrh brda i pregazi poslednje utvrde. Stenjali su i zavijali, dok su njihovi debeli prsti kidali mrko saldejsko tle i grabili mačeve, kukasta koplja, čekiće, motke i drugo gadno oružje. Nekima su kapale bale sa usana iz kojih su štrčale kljove, dok su drugi imali široke i previše ljudske oči usađene iznad kukastih kljunova. Njihovi crni oklopi bili su ukrašeni šiljcima.

Ituraldeovi ljudi stajali su s njim na dnu zadnje padine. Naredio je da se donji logor podigne i povuče što je više moguće južno niz rečnu obalu. Za to vreme, vojska se povukla sa utvrda. Nimalo mu se nije dopadalo to što je morao da se povuče sa uzvisine, ali bilo bi smrtonosno da su ga u napadu saterali niz tu strmu padinu. Imao je prostora da se povuče, pa ga je iskoristio sada kada su utvrde izgubljene.

Svoju vojsku je postavio neposredno u podnožje brda, blizu mesta gde je bio donji logor. Domanski vojnici nosili su čelične kalpake i svoja četrnaest stopa dugačka koplja postavili tako da su zadnjim krajem bila zarivena u zemlju, a držali su ih čvrsto, čeličnih glava uprtih prema visokom talasu Troloka. Klasičan odbrambeni položaj: tri redova kopljonoša i štitonoša; koplja nagnuta prema vrhu padine. Kada prvi red kopljanika ubije Troloke, povući će se i osloboditi svoje oružje, omogućavajući drugom krugu da pođe za korak i ubije. Lagano i pažljivo povlačenje, red za redom.

Dvostruki red lukonoša poče da odapinje strele, koje su kao kiša padale među Nakot Senke, tako da su se telesine kotrljale niz padinu, neke i dalje vrišteći i rasipajući tamnu krv oko sebe. Veći broj samo je nastavio da juriša preko svoje sabraće, pokušavajući da se dokopa kopljanika.

Jedan Trolok orlujske glave izgubio je život na vrhu koplja ispred Ituraldea. Kljun mu je bio okrunjen, a glava - sa očima grabljivice - stajala je povrh bivoljeg vrata. Krajevi perja bili su mu premazani nekakvom tamnom i masnom tvari. Čudovište je kreštalo dok je umiralo, glasa tihog i samo ovlaš ptičjeg, nekako obrazujući grlene glasove na troločkom jeziku.

„Stojte!" vikao je Ituralde, okrećući se i kasom terajući konja niz red kopljanika. „Zadržite poredak, plamen vas spalio!"

Troloci su hrlili niz padinu i ginuli probodeni tim kopljima. To će biti tek privremeno olakšanje. Troloka je previše, tako da bi čak i trostruki red kopljanika koji bi se smenjivali bio nadvladan. To je čisto odugovlačenje. Ostatak njegove vojske počeo je da se povlači iza kopljonoša. Kada bojni redovi oslabe, Aša’mani će breme odbrane preuzeti na sebe, kupujući vreme da se kopljanici povuku.

To jest, ako Aša’mani budu imali snage. Snažno ih je pritiskao. Možda i previše. Nije znao njihova ograničenja, kao što je poznavao ograničenja običnih vojnika. Ako budu mogli da skrše troločki napad, njegova vojska će se povući ka jugu. To povlačenje će ih odvesti pored bezbednosti Maradona, ali neće im biti dozvoljeno da uđu u grad. Oni iza tih zidina odbili su sve Ituraldeove pokušaje da stupe u dodir. Svakog puta jedini odgovor mu je bio: „Ne trpimo zavojevače." Krvave budale.

Pa, Troloci će verovatno opkoliti Maradon i otpočeti dužu opsadu, što će njemu i njegovim ljudima dati vremena da se povuku na neki položaj koji je lakše braniti.

„Stojte!", opet viknu Ituralde, jašući pored jednog dela gde je troločki napad počeo da pokazuje napredak. Povrh jednog brdskog utvrđenja vrebao je čopor vukoglavih Troloka, krajnje oprezno, dok su njihovi saborci jurišali niz padinu ispred njih. „Strelci!", viknu Ituralde i pokaza.

Kiša strela usledi nakon njegove naredbe, zasipajući vukoglave Troloke, ili „mozgove", kako je Ituraldeova vojska počela da ih naziva. Troloci imaju svoje družine i svoj poredak, ali njegovi ljudi su počeli da pojedince oslovljavaju po njihovim crtama. „Rogovi" za jarce, „kljunovi" za jastrebove, „ruke" za medvede. Oni s vučjim glavama često su među pametnijim Trolocima; neki Saldejci su čak tvrdili da su ih čuli kako govore ljudski jezik, pokušavajući da se pogađaju s neprijateljima, ih da ih obmanjuju.

Ituralde sada mnogo zna o Trolocima. Čovek mora da poznaje svog neprijatelja. Nažalost, postoji velika raznovrsnost kada je reč o troločkoj pameti i ličnosti. A ima mnogo Troloka koji dele telesne osobine raznih skupina. Ituralde je bio spreman da se zakune kako je video jednu izopačenu spodobu s jastrebovim perjem i kozjim rogovima.

Troloci u utvrdi pokušaše da se sklone od strela. Jedan veliki čopor golemih zveri iza njih gurnu ih nizbrdo uz riku. Troloci obično jesu kukavički stvorovi, sem ako nisu gladni, ali dobro se bore ako se raspomame.

Seni će slediti nakon prvog talasa. Kada strelci ostanu bez strela, a Troloci smekšaju ljude u podnožju brda. Ituralde se baš i nije radovao tome.

Svetlosti, pomislio je Ituralde. Nadam se da ćemo moći da im pobegnemo. Aša’mani su u daljini čekali na njegovu naredbu. Priželjkivao je da su bliže, ali nije smeo da dozvoli opasnost da poginu od neke zalutale strele - previše su važni.

Uz malo sreće kopljanici će naneti velike gubitke prvim redovima Troloka. Njihove lešine su već naslagane ispred kopalja - a Troloci su počeli da se spotiču i padaju preko sopstvenih krvavih ostataka. Ituraldeovi preostali Saldejci pojahaće na sve koji prežive napade Aša’mana. Onda bi trebalo da kopljanici mogu da se povuku i pođu za ostatkom vojske u povlačenju. Kada prođu Maradon, moći će se pomoću kapija povući na naredni položaj koji je odabrao, jedan šumoviti prolaz nekih deset liga južno odatle.

Njegovi ljudi bi trebalo da mogu da pobegnu. Trebalo bi. Svetlosti, mrzi što je primoran da zapoveda u jednom takvom prebrzom povlačenju.

Budi odlučan, kazao je sebi, nastavljajući da jaše i uzvikuje naređenja da se drži položaj. Važno je da čuju njegov glas. Onaj mladić je Ponovorođeni Zmaj. Održaće svoje obećanje.

„Moj lorde!“, začu se nečiji glas. Ituraldeova straža se razmače da propusti jednog dečaka, koji je dojahao do njega boreći se za dah. „Moj lorde, poručnik Lidrin!“

„Je li poginuo?", zatraži da čuje Ituralde.

„Ne, milostivi. On...“ Dečak se osvrnu. U obližnjem redu kopljanika, vojnici su počeli da se kreću prema troločkom talasu, umesto da se povlače.

„Šta za ime svetlosti?", ote se Ituraldeu, nakon čega mamuznu Zorotkača. Beli škopac zagalopira, a Ituraldeova straža i mladi glasnik pridružiše mu se, tako da se začu grmljavina kopita.

Lidrinovu viku čuo je i kroz svu buku na bojnom polju. Mladi domanski zapovednik bio je ispred kopljaničkog reda, napadajući Troloke mačem i štitom, sve vreme urlajući. Lidrinovi ljudi progurali su se kako bi ga branili, ostavljajući kopljanike da budu zbunjeni i pogubljeni.

„Lidrine, budalo jedna." Ituralde zauzda konja.

„Hajde!", zaurla Lidrin, dižući mač pred Trolocima. Glasno se smejao, glasa napola sluđenog i lica poprskanog krvlju. „Dođite! Suočiću se sa svima vama! Mač mi je žedan krvi!"

„Lidrine!" zurla Ituralde. „Lidrine!"

Čovek se osvrnu. Oči su mu bile razrogačene i iskrile se suludom radošću. Ituralde je to i ranije viđao - u očima vojnika koji su se borili predugo i prejako. „Umrećemo, Rodele", doviknu mu Lidrin. „Ovako ću moći da ih povedem sa sobom! Makar jednog ili dvojicu! Pridruži mi se!"

„Lidrine, vraćaj se ovamo i..."

Čovek ga nije slušao, već se okrenuo i nastavio da napada.

„Vraćajte njegove ljude ovamo", dreknu Ituralde, pokazujući šta da se radi. „Neka kopljanici zbiju redove! Brzo. Ne možemo da..."

Troloci pohrliše napred. Lidrin smejući se pade, dok je krv liptala iz njega. Njegovi ljudi našli su se pod previše snažnim napadom, tako da su se razdelili po sredini. Kopljonoše su se vratile na svoje položaje, ali čitava pesnica Troloka je pošla na njih. Neki Troloci su izginuli.

Većina nije.

Obližnja stvorenja zavrištaše i zaurlaše kada videše rupu u odbrani. Pojuriše preko leševa u podnožju brda, bacajući se na kopljanike.

Ituralde opsova, pa potera Zorotkača napred. U ratu, baš kao u obradi zemlje, čovek ponekad mora do kolena da zagazi u balegu. Zaurlao je dok je udarao u Troloke. Njegova straža dojaha s njim, zatvarajući procep. Vazduhom se pronese olujno treštanje metala po metalu i bolno stenjanje.

Zorotkač je frktao i poigravao dok je Ituralde vitlao mačem oko sebe. Bojnom atu nimalo se nije dopadalo to što je blizu Nakota Senke, ali je dobro naučen. Ituraldeu ga je poklonio jedan od Bašerovih ljudi. Čovek je tvrdio da je jednom vojskovođi u Krajinama potreban at koji se već borio protiv Troloka. Ituralde je sada u sebi blagosiljao tog vojnika.

Vodila se okrutna borba. Prvi red kopljanika, kao i red iza njega počeše da popuštaju. Ituralde na tren začu Ankerov glas kako preuzima zapovedništvo i urla na ljude da se vrate u red. Zvučao je usplahireno. To ne valja.

Ituralde zamahnu, izvodeći „čaplju na panju“ - mačevalački potez koji se izvodi iz sedla - i raseče jednog Troloka s bivoljom glavom preko grla. Mlaz smrdljive smeđe krvi pokulja, a stvorenje se zanese unazad i pade preko jednog drugog čudovišta, s glavom nerasta. Veliki crveni steg - na kojem se videla jareća lobanja iza koje gori vatra - pojavio se povrh brda. Znamenje družine Gob’lin.

Ituralde okrenu konja, sklanjajući se od udarca jedne gadne sekire, pa potera ata napred i zari mač Troloku u bok. Oko njega, Velborn i Lejnen - dvojica njegovih najboljih vojnika - poginuše dok su ga branili. Svetlost spalila Troloke!

Čitav bojni red počeo je da se raspada. Ljudi je premalo, ali većina njegovih snaga već se povukla. Ne, ne, ne!, pomisli Ituralde, pokušavajući da se izvuče iz bitke i preuzme zapovedništvo. Ali Troloci će se probiti ako se on povuče.

Moraće da se kocka s tim. Spreman je za ovakve nevolje.

Jedna truba oglasi povlačenje.

Ituralde se zaledi, sa užasom slušajući kako se taj jezivi zvuk pronosi bojnim poljem. Rogovi ne bi trebalo da se oglase, sem ako naređenje ne dođe od njega ili pripadnika njegove telesne straže lično. Prerano je, veoma prerano.

Neki drugi trubači začuše zov i prihvatiše ga, premda drugi nisu. Videli su da je prerano. Nažalost, to je stvari još pogoršalo. To znači da je pola kopljanika počelo s povlačenjem, dok je druga polovina ostala na svom položaju.

Bojni red oko Ituraldea jednostavno se rasprsnu, a ljudi se raštrkaše kada ih Troloci pregaziše. Beše to potpuna propast - gora od svih u kojima je Ituralde učestvovao. Prsti mu omlitaviše.

Ako padnemo, Nakot Senke će uništiti Arad Doman.

Ituralde zaurla, pa povuče uzde svog konja i galopom pobeže od naleta Troloka. Preostali pripadnici njegove telesne straže pođoše za njim.

„Helmke, Katarise", dreknu Ituralde dvojici svojih ljudi. Bili su to stameni Domanci, dugih udova. „Idite do Daremove konjice i recite im da napadnu središte čim se ukaže prilika! Kapre, idi do Alinove konjice. Naredi mu da napadne Troloke na istočnom krilu. Sorentine, idi kod onih Aša’mana! Hoću da ovi Troloci buknu u plamen!"

Konjanici odgalopiraše. Ituralde se zaputi na zapad, ka mestu gde su se kopljanici još držali. Krenu da okuplja jedan od zadnjih redova i da ga vodi ka probijenom delu. Skoro da mu je to upalilo, ali onda Mirdraali dođoše, klizeći kroz troločke redove kao zmije i napadajući glatko i brzo, nakon čega se jato Dragkara stušti s neba.

Ituralde stade da se bori da sačuva živu glavu.

Bojno polje oko njega bilo je u potpunom metežu: bojni redovi bih su uništeni, Troloci su tražili koga mogu lako ubiti, Mirdraali su pokušavali da ih nateraju da umesto toga napadnu ono malo preostalih kopljaničkih odreda koji su ostali na svojim položajima.

Vatre poleteše kroz vazduh kada Aša’mani napadoše Troloke, ali te njihove vatre behu manje i slabije nego pre nekoliko dana. Ljudi su vrištali, oružje je zveketalo, a zveri su urlale obavijene dimom ispod neba zastrtog pretmurnim oblacima.

Ituralde se zadihao. Njegovi telohranitelji su izginuli. Bar je video da su Staven i Ret poginuli. Šta je sa ostalima? Njih nije video. Poginulo je tako mnogo njih. Tako mnogo. Oči su mu bile pune znoja.

Svetlosti, pomislio je, bar smo ih namučili. Izdržali smo duže nego što sam mislio da je moguće.

Sa severa su se dizali stubovi dima. Pa, bar je to prošlo kako treba - onaj Aša’man Timot je obavio svoj posao. Drugi deo opsadnih sprava je u plamenu. Neki od zapovednika pod njim smatrali su da je to što je jednog od svojih Aša’mana poslao na taj zadatak čisto ludilo, ali jedan Aša’man manje ili više ništa ne bi promenio u ovoj propasti. A kada Troloci napadnu Maradon, to što nemaju te katapulte značiće mnogo.

Zorotkač pade. Troločko koplje namenjeno Ituraldeu zarilo se niže nego što je trebalo. Konj zanjišta s tim oružjem zarivenim u vrat, dok mu je krv kuljala niz kožu prekrivenu penom od znoja. Ituralde je i ranije gubio atove pod sobom, pa je znao da treba da se baci iz sedla, ali ovoga puta je izgubio ravnotežu. Čuo je kako mu se noga lomi kada je pao.

Stisnu zube, rešen da ne umre na leđima, i natera sebe da se digne u sedeći položaj. Baci mač - iako obeležen čapljom - i jednim pokretom diže sa zemlje bačeno koplje, pa ga zari u nedra Troloku koji mu se približavao. Tamna i smrdljiva krv obli kopljište i skliznu Ituraldeu na šake dok je Trolok vrištao i umirao.

Grmljavina se pronosila vazduhom. To nije bilo čudno - gromovi se često čuju iz tih oblaka, počesto sablasno neusaglašeni s munjama.

Ituralde se napregnu i odgurnu Troloka u stranu tako što se naslonio na koplje. A onda ga ugleda Mirdraal.

Ituralde se lati mača, stiskajući zube, ali znao je kako je upravo video svog ubicu. Jedan od tih stvorova može da ubije desetak ljudi na gomili. A on se suočio s njim slomljene noge...

Svejedno pokuša da teturavo ustane, ali to mu nije pošlo za rukom, pa psujući pade. Diže mač, spreman da izgubi život dok je taj stvor klizio ka njemu.

A onda se desetak strela zari u sen.

Ituralde trepnu kad se stvorenje zatetura. Grmljavina je bivala sve glasnija. Ituralde se nasloni i pridiže, zabezeknuvši se kada ugleda na hiljade nepoznatih konjanika kako jurišaju kroz troločke redove i gaze ta stvorenja pred sobom.

Ponovorođeni Zmaj! Došao je!

Ali ne. Ti ljudi nose saldejsku zastavu. Osvrnu se. Kapije Maradona bile su otvorene i iznurenim preživelim Ituraldeovim vojnicima bilo je dozvoljeno da se uvuku unutra. Vatra je letela s grudobrana - njegovim Aša’manima bilo je dopušteno da se popnu na položaje odakle su mogli da vide čitavo bojno polje.

Odred od dvadesetak konjanika odvoji se i pregazi Mirdraala. Poslednji među njima skoči iz sedla i udari stvora bradvom. Po celom bojnom polju Troloke su gazili, streljali ili probijali kopljima.

To neće potrajati. Sve više i više Troloka prolazi kroz nekadašnje Ituraldeove utvrde i trči niz padinu. Ali saldejska pomoć biće dovoljna, pošto su one kapije otvorene, a Aša’mani seju uništenje. Ostaci Ituraldeove vojske beže na sigurno. Preplavi ga ponos kada ugleda Baretala i Konela - poslednje njegove telohranitelje - kako se teturaju prema njemu, pošto su im konji nesumnjivo poginuli, uniformi potpuno krvavih.

Vrati mač u kanije i izvuče koplje iz Zorotkačevog vrata. Naslanjajući se na njega, nekako ustade. Jedan saldejski konjanik kasom potera konja ka njemu. Beše to čovek ispijenog lica, kukastog nosa i čupavih crnih obrva. Brada mu je bila potkresana. On diže krvavi mač u znak pozdrava Ituraldeu. „Živ si.“

„Jesam", odgovori Ituralde kada njegova dva stražara stigoše. „Ti zapovedaš vojskom?"

„Za sada", odgovori čovek. „Ja sam Joeli. Možeš li da jašeš?"

„Bolje to nego da ostanem ovde."

Joeli pruži ruku i povuče Ituraldea u sedlo iza sebe. Ituraldeova noga se pobuni kada bol sevnu kroz nju, ali nema vremena za čekanje na nosila. Druga dva konjanika digoše Ituraldeove stražare na svoje konje pa ubrzo svi zagalopiraše prema gradu.

„Blagosloven da si", kaza Ituralde. „Ali mogao si i ranije."

„Znam." Joelijev glas zvučao je neobično sumorno. „Nadam se da si vredan ovoga, zavojevaču, jer će me moji današnji postupci koštati života."

„Šta?"

Čovek mu ništa nije odgovorio. Jednostavno je, praćen tutnjavom kopita, nosio Ituraldea u bezbednost iza gradskih zidina - kakva god da je sada ta bezbednost, uzevši u obzir činjenicu da je grad sada opkoljen s nekoliko stotina hiljada pripadnika Nakota Senke.

Morgaza je izašla iz tabora. Niko je nije zaustavio, mada su je neki čudno gledali. Prešla je preko severne pošumljene ivice. Tu su rasli beli hrastovi, međusobno široko razmaknuti kako bi njihove velike i široke krošnje mogle da se pruže. Krenula je ispod granja, duboko udišući vlažni vazduh.

Gebril je bio jedan od Izgubljenih.

Na kraju je našla jedno mesto gde je brdski potočić tekao raselinom između dve stene i tu tvorio mali bistri kladenac. Zbog visokog stenja koje se gnezdilo oko njega sve je to delovalo kao drevni skršeni presto, podignut za nekakve petnaest hvatova visoke divove.

Na drveću je bilo lišća, mada su mnoga stabla delovala bolešljivo. Tanji sloj oblaka se razgrnu, dopuštajući da tanki snopovi sunčeve svetlosti blesnu s tmurnog neba. Ta rascepana svetlost blistala je kroz bistru vodu, tako da se mreškala na dnu kladenca. Ribice hitro zaplivaše između sunčevih zraka, kao da istražuju iznenadnu svetlost.

Morgaza obiđe kladenac, pa sede na jednu zaravnjenu stenu. U daljini su se čuli logorski zvuci. Dovikivanje, zabijanje stubova u tle, taljige koje tandrču po stazama.

Zagledala se u kladenčić. Zar postoji išta mrskije nego biti tuđi pion? Biti nateran da igraš na tuđim uzicama, kao drvena lutka? U mladosti se navikla na to da se klanja tuđim hirovima. Bio je to jedini način da učvrsti vlast.

Taringejl je pokušavao da je obmanjuje. Zapravo, uglavnom je i uspevao u tome. Bilo je i drugih. Bilo je tako mnogo onih koji su je gurali kako njima odgovara. Deset godina je provela ulizujući se onima koji su u datom trenutku bili najjači. Deset godina je lagano stvarala saveze. I to je urodilo plodom. Na kraju joj je pošlo za rukom da sama povlači poteze. Kada je Taringejl poginuo u lovu, mnogi su počeli da joj pričaju iza leđa kako ju je njegova smrt oslobodila, ali oni koji su joj bili bliski znali su da je ona već učinila brojne korake ka rušenju njegove vlasti.

Dobro pamti dan kada je odbacila poslednje ljude koji su sebe smatrali pravom moći iza prestola. Bio je to dan kada je ona, u svom srcu, zaista postala kraljica. Tada se zaklela da nikada više neće dozvoliti da je neko obmanjuje i upravlja njom.

A onda je, deset godina kasnije, došao Gebril. A nakon Gebrila - Valda, još gori. Barem s Gebrilom nije shvatala šta se dešava. To je ublažilo bol njenih rana.

Zvuk koraka po opalim grančicama najavio je posetioca. Svetlost se utulila, pošto su tanji oblaci zaplovili dalje. Zraci su iščileli, a ribice se razbežale.

Koraci su se zaustavili pored njenog kamena. „Odlazim", začu se Talanvorov glas. „Ajbara je dao dozvolu da njegovi Aša’mani otvaraju kapije, počevši od nekih udaljenijih gradova. Idem u Tir. Kruže glasine da tamo opet stoluje kralj. Okuplja vojsku koja će se boriti u Poslednjoj bici. Hoću da budem u njoj.“

Morgaza diže pogled, gledajući kroz drveće. To zapravo i nije šuma. „Kažu da si potpao pod jednoumlje isto koliko Zlatooki", tiho kaza. „Da nisi hteo da se odmaraš, da si jedva jeo, da si svaki trenutak provodio tragajući za načinom da me oslobodiš."

Talanvor ništa ne reče.

„Nijedan muškarac to nikada nije učinio za mene", nastavi ona. „Taringejl me je video kao piona, Tom kao lepoticu koju je valjalo uloviti i zavesti, a Garet kao kraljicu kojoj se služi. Ali nijednom od njih nisam postala život, nije mi do kraja posvetio svoje srce. Mislim da su me Tom i Garet voleli, ali kao nešto što treba čuvati i negovati, a onda pustiti. Nisam mislila da ćeš me ti ikada pustiti."

„Neću", tiho odgovori Talanvor.

„Odlaziš u Tir. A kazao si da nikada nećeš otići."

„Srce mi ostaje ovde", reče joj on. „Dobro znam šta je ljubav izdaleka, Morgaza. To sam radio godinama pre nego što je ova suluda pustolovina otpočela i činiću to još godinama. Moje srce je izdajica. Možda će mi neki Trolok učiniti uslugu da mi ga istrgne iz grudi."

„Tako ogorčen", prošapta ona.

„Jasno si mi stavila do znanja kako ne želiš da trpiš moje udvaranje. Kraljica i običan vojnik. Čista glupost."

„Više nisam kraljica", odgovori ona.

„Ne po nazivu, Morgaza. Samo u tvom umu."

Jedan list otpade s grane i pade na površinu kladenca. Bio je tamnozelen i trebalo je da još dugo živi.

„Znaš li šta je u svemu ovome najgore?" upita Talanvor. „Najgora je nada. Nada koju sam dozvolio sebi da osetim. Putujući s tobom, čuvajući te, pomislio sam da ćeš možda uvideti. Da ćeš možda početi da mariš. I da ćeš zaboraviti na njega."

„Njega?"

„Gebrila", prasnu Talanvor. „Vidim da još misliš o njemu. Čak i nakon svega onoga što ti je učinio. Ja svoje srce ostavljam ovde, ali ti si svoje ostavila u Kaemlinu." Krajičkom oka vide ga kako se okreće. „Šta god da si u njemu videla, ja to nemam. Ja sam samo jednostavna budala od gardiste, niskoga roda, koja ne ume da se služi rečima. Ti si bila sva posvećena Gebrilu, a on gotovo da i nije obraćao pažnju na tebe. Takva je ljubav. Krvavi pepeo, ja sam isto to radio s tobom."

Ona ništa ne reče.

„Pa", nastavi on, „zato moram da odem. Sada si bezbedna i to je najvažnije. Svetlost mi pomogla, ali i dalje mi je stalo samo do toga!"

On krenu da ode, lomeći grančice svojim koracima.

„Gebril je bio jedan od Izgubljenih", reče mu ona.

Lomljenje grančica prestade.

„Zapravo je bio Rahvin", nastavila je. „Zavladao je Andorom koristeći Jednu moć i prisiljavajući ljude da rade ono što im on nalaže."

Talanvor zasikta, a grančice zapraštaše kada požuri da se vrati kod nje. „Jesi li sigurna?"

„Sigurna? Ne. Ali to ima smisla. Talanvore, ne možemo da zanemarujemo ono što se dešava u svetu. Vreme, to što se hrana kvari za tren oka, potezi tog Randa al’Tora. On nije lažni Zmaj. Izgubljeni mora da su ponovo na slobodi.

Šta bi ti uradio da si jedan od njih? Digao vojsku i počeo da osvajaš? Ili se samo ušetao u neki dvor i uzeo kraljicu za suprugu? Izvrnuo joj um tako da ti dopušta da radiš šta hoćeš. Dobio bi na raspolaganje čitavu državu, i to s najmanjim mogućim trudom. Jedva da bi prst makao..."

Diže glavu i zagleda se u daljinu. Na sever. Ka Andoru. „To se zove Prinuda. Mračno i pogano tkanje koje uništava volju onoga na kom se primeni. Ne bi trebalo da znam ni da postoji.

Kažeš da mislim o njemu. To jeste istina. Mislim na njega i mrzim ga. Mrzim sebe zbog onoga što sam mu dopustila da učini. A jedan deo mog srca zna da kad bi se on ovoga trena pojavio ovde i tražio nešto od mene - to bih mu dala. Bilo bi to jače od mene. Ali to što prema njemu osećam - ova mešavina žudnje i mržnje, poput dva perčina u pletenici - to nije ljubav.“

Okrenu se i pogleda Talanvora. „Znam šta je ljubav, Talanvore, i Gebril me nikada nije voleo. Čisto sumnjam da jedno takvo stvorenje uopšte može da pojmi šta je ljubav."

Talanvor je pogleda pravo u oči. Njegove su bile tamnosive, meke i čiste. „Ženo, opet mi daješ tu čudovišnu nadu. Imaj na umu šta ti je pod nogama."

„Potrebno mi je vreme da razmislim. Da li bi se, za sada, suzdržao od odlaska u Tir?“

On se pokloni. „Morgaza, ako želiš nešto od mene - bilo šta - samo treba da zatražiš. Mislio sam da sam ti to jasno stavio do znanja. Izbrisaću svoje ime sa spiska."

On ode. Morgaza ga je gledala, uma u potpunoj pometnji uprkos spokoju drveća i kladenca pred njom.