Tornjevi ponoći

48 Blizu Avendesore

Avijenda načini još jedan, poslednji korak - i izađe iz šume staklenih stubova. Duboko uzdahnu, pa se osvrnu i pogleda stazu kojom je prošla.

Središnji trg u Ruideanu bio je prizor koji budi strahopoštovanje. Čitav trg bio je popločan glatkim belim kamenim pločama, izuzev samog središta. Tu je bilo ogromno drvo, grana raširenih poput ruku koje se dižu da obgrle sunce. Ogromno drvo odisalo je nekim savršenstvom koje ona nije bila u stanju da objasni. Imalo je svojevrsnu prirodnu simetriju - nije nedostajalo grana, nije bilo rupa u lisnatoj krošnji. Drvo je bilo pogotovo zadivljujuće pošto je bilo čađavo i nagorelo kada ga je poslednji put videla.

U svetu u kojem druge biljke neobjašnjivo venu i suše se, ova se zalečila i razgranala brže nego što bi trebalo da je moguće. Lišće tog drveta umirujuće je šuštalo na vetru, a kvrgavo korenje provirilo iz zemlje poput ostarelih prstiju nekog mudrog starešine. To drvo je činilo da ona poželi da sedne i da jednostavno uživa u spokoju trenutka.

Bilo je kao da je drvo ideal po kojem je sve ostalo drveće izobraženo. U legendama se zove Avendesora. Drvo života.

Pored drveta bili su stakleni stubovi. Bilo ih je na desetine, a možda i na stotine, podignutih u obliku koncentričnih prstenova. Vretenasti i tanani, sezali su visoko ka nebu. Koliko je Avendesora bila potpuno - pa čak i uzvišeno - prirodna, toliko su ti stubovi bili neprirodni. Bili su toliko tanki i visoki da je zdrav razum nalagao da bi prvi dašak vetra trebalo da ih sruši. Nisu delovali izopačeno, već samo veštački.

Kada je pre više dana kročila na taj trg, gai'šaini u belom pažljivo su kupili opalo lišće i grančice. Povukli su se čim su je videli. Je li ona prva koja je prošla kroz staklene stubove otkad se Ruidean preobrazio? Njen klan nije poslao nikoga, a sigurna je da bi čula da su to drugi klanovi učinili.

Preostali su samo Šaidoi, ali oni su odbacili Randove tvrdnje o aijelskoj prošlosti. Avijenda je pretpostavljala da ako neko od Šaidoa i dođe, ne bi mogao da podnese ono što će mu se tu pokazati. Zašli bi u središte staklenih stubova i nikada se ne bi vratili.

U Avijendinom slučaju nije bilo tako. Ona je preživela. Dapače, sve što je videla bilo je očekivano - u tolikoj meri da ju je to bezmalo razočaralo.

Uzdahnu, pa priđe Avendesorinom deblu, a onda se zagleda kroz njenu isprepletenu krošnju.

Taj trg je nekada bio načičkan drugim ter’angrealima; upravo je tu Rand pronašao pristupne ključeve koje je upotrebio da očisti saidin. To blago u ter’angrealima više nije tu; Moiraina je mnoge uzela u ime Bele kule, a Aijeli koji tu žive mora da su odneli ostale. Tako je na trgu ostalo samo drvo, stubovi i tri prstena kroz koje žene prolaze prilikom svoje prve posete, nakon koje postaju učenice Mudrih.

Prisećala se nečega iz svog prolaska kroz te prstenove, koji su joj pokazali njen život - njene mnoge moguće živote. Zapravo, u pamćenju su joj se zadržale samo sitnice. Znala je da će voleti Randa, da će imati sestrožene. To znanje sadržalo je i utisak da će se vratiti tu, u Ruidean. Ali znala je da se nekih stvari setila samo zahvaljujući tome što je ponovo kročila na taj trg.

Sela je prekrštenih nogu između dva korena velikog drveta. Povetarac je sa sobom nosio spokoj, suv vazduh i dobro poznati prašnjavi miris Trostruke zemlje, koji ju je podsećao na detinjstvo.

Njen prolazak kroz stubove svakako je bio sveprožimući. Očekivala je da će videti poreklo Aijela i možda posvedočiti danu kada su oni - kao narod - rešili da se prihvate kopalja i da se bore. Očekivala je nekakvu plemenitu odluku, trenutak u kojem je čast savladala bedni način života kakav Put lista nalaže.

Iznenadila se kada je videla koliko je pravi događaj bio prizeman - pa čak hi se moglo reći i bezmalo slučajan. Nije to bila nikakva velika odluka, već je reč bila samo o čoveku koji nije bio voljan da dozvoli da njegova porodica bude ubijena. Ima časti u želji da odbraniš druge, ali on svojoj odluci nije pristupio sa čašću.

Naslonila je glavu na deblo. Aijeli jesu zaslužili svoju kaznu u Trostrukoj zemlji i imaju toh - kao narod - prema Aes Sedai. Videla je sve što je očekivala. Međutim, nije videla mnogo toga što se nadala da će naučiti. Aijeli će nastaviti da stolećima dolaze u to mesto, kao što su stolećima dolazili - a svako od njih će naučiti nešto što je sada opštepoznato.

To ju je silno mučilo.

Digla je pogled, gledajući kako granje podrhtava na lahoru, kad je nekoliko listova otpalo i zalebdelo prema njoj. Jedan joj prođe pored lica, nežno očešavši njen obraz pre nego što joj pade na šal.

Prolazak kroz staklene stubove više nije izazov. Taj ter’angreal prvobitno je bio iskušenje. Da li neko ko će možda biti vođa može da se suoči s najcrnjom aijelskom tajnom i da je prihvati? Avijenda je kao Devica bila iskušavana kada je reč o njenom telu i njenoj snazi. Postati Mudra iskušava nečija osećanja i um. Ruidean je vrhunac tog postupka i poslednje iskušenje duševne izdržljivosti. Ali tog iskušenja više nema.

Sve više i više ona počinje da veruje da je poštovanje običaja zarad tih samih običaj a glupost. Valjani običaji - snažni, aijelski običaji - uče o đi’e’tohu, načinima da se preživi.

Avijenda uzdahnu i ustade. Šuma stubova podsećala ju je na čudnu zamrznutu vodu koju je zimi videla u mokrozemlju. Ledenice - tako ih je Elejna zvala. Ove su izrasle iz tla i ustremile su se ka nebu, i to su stvari koje odišu lepotom i Moći. Tužno je to što postaju nebitne.

A onda joj nešto sinu. Pre nego što je otišla iz Kaemlina, ona i Elejna su došle do izvanrednog otkrića. Avijenda je pokazala Talenat u koriščenju Jedne moći: sposobnost da prepozna ter’angreale. Može li ona tačno odrediti šta to ti stakleni stubovi rade? Nije moguće da su stvoreni baš za Aijele, zar ne? Mnoge stvari velike Moći, kao što su ti stubovi, potiču iz veoma drevnih dana. Lako je moguće da su stubovi stvoreni u Doba legendi, a onda prilagođeni tome da Aijelima prikazuju njihovu istinsku prošlost.

Ima mnogo toga u vezi s ter’angrealima što oni ne razumeju. Jesu li ih i drevni Aes Sedai zapravo razumeli, onako kako Avijenda razume kako luk ili koplje rade? Ili su i oni bili zbunjeni stvarima koje su stvorili? Jedna moć je tako čudesna i tako tajanstvena da se Avijenda oseća kao dete čak i kada stvara dobro poznata i uvežbana tkanja.

Priđe najbližem staklenom stubu, pazeći da ne zađe u unutrašnji deo prstena. Ako dodirne neki od stubova, možda će joj njen Talenat omogućiti da pročita nešto u vezi s njima. Opasno je vršiti opite s ter’angrealima, ali ona je već prošla njihov izazov i to na nju nije ostavilo nikakve posledice.

Kolebljivo je pružila ruku i dodirnula glatku staklastu površinu. Stub je bio otprilike stopu debeo. Sklopila je oči, pokušavajući da očita svrhu tog stuba.

Osećala je snažnu auru. Stub je daleko moćniji od bilo kog ter’angreala s kojim je zajedno sa Elejnom radila. Zapravo, stubovi su delovali nekako... živo. Skoro kao da je osećala da su obdareni svešću.

Naježila se. Da li ona dodiruje stub, ih stub dodiruje nju?

Pokušala je da očita ter’angreal, kao što je to ranije činila, ali ovaj je nepregledan. Nespoznajan - kao sama Jedna moć. Ona oštro udahnu, ošamućena težinom onoga što oseća. Kao da je iznenada pala u duboku i mračnu jamu.

Ona otvori oči i spusti ruku, dok joj je šaka podrhtavala. To je veće od nje. Kao da je obična buba koja pokušava da pojmi veličinu i težinu neke planine. Duboko udahnu kako bi se smirila, pa odmahnu glavom. Ona tu više ne može ništa da uradi.

Okrenu se od staklenog stuba i zakorači.

Ona je Malidra. Osamnaest joj je godina, ali toliko je mršava da deluje daleko mlađe. Šunja se po mraku. Oprezno. Tiho. Opasno je približavati se Lučonošama. Glad je tera na to. Uvek je tako.

Noč je bila hladna, a krajolik jalov. Malidra je čula priče o mestu iza dalekih planina, gde je zemlja zelena a hrana raste na sve strane. Nije verovala tim lažima. Planine su samo linije na nebu i iskrzani zubi. Ko bi mogao da se popne preko nečega toliko visokog?

Možda Lučonoše mogu. Obično dolaze iz tog pravca. Njihov logor nalazio se ispred nje i blistao je u mraku. Taj sjaj beše previše ravnomeran da bi ga stvarala neka vatra. Dopirao je iz kugli koje oni nose sa sobom. Mic po mic, prilazila im je sve bliže, čučeći, a bose noge i šake bile su joj prašnjave. S njom je bilo nekoliko muškaraca i žena koji pripadaju Narodu. Prljava lica, zamršena kosa. Na muškarcima čupave brade.

Rasparena odeća. Dronjave čakšire, nešto što su nekada možda bile košulje. Bilo šta da danju brani od sunca, jer sunce ume da ubije. Malidra je poslednja od četiri sestre; dve su umrle od sunca i gladi, a jedna od ugriza zmije.

Ali Malidra je preživela. Preživela je strepeći. Najbolje je pratiti Lučonoše. To jeste opasno, ali ona da jedva više i primećuje opasnost. To se dešava kada doslovce sve može da te ubije.

Malidra prođe pored jednog žbuna, držeći na oku stražare Lučonoša. Dva osmatrača, sa onim svojim dugim oružjem nalik na palice. Malidra je jednom našla to oružje na nekom lešu, ali nije mogla ništa da uradi s njim. Lučonoše znaju mađije, iste one mađije koje im stvaraju hranu i svetla. Mađije koje ih greju kada su noći studene.

Ta dvojica imala su na sebi čudnu odeću. Čakšire su im predobro skrojene, kao i kaputi načičkani džepovima i blistavim komadićima metala. I jedan i drugi nosili su šešire, mada je jednom od njih šešir visio na leđima, zakačen za vrat tankom kožnom vrpcom. Čavrljali su. Nisu imali brade kao Narod, a kosa im je bila tamnija.

Jedna od drugih pripadnica Naroda približi se previše, a Malidra zasikta na nju. Žena je prostreli pogledom, ali se udalji. Malidra je ostala na samom rubu svetlosti. Lučonoše je neće videti. Njihove čudne blistave kugle otežavaju im da vide u mraku.

Obišla je njihova ogromna kola. Konja nije bilo. Samo kola, dovoljno velika da u njih stane desetoro ljudi. Danju su se kretala pomoću neke mađije, kotrljajući se na točkovima širokim skoro koliko je Malidra visoka. Čula je - kako se među Narodom priča šapatom i od čoveka do čoveka - da Lučonoše na istoku prave ogroman drum, koji će proći pravo kroz Pustaru. Drum prave postavljajući na zemlju čudno komade metala. Previše je veliko da bi moglo da se istrgne, mada joj je Džoršem pokazao veliki klin koji je negde našao. Koristio ga je da skida meso s kostiju.

Prošlo je prilično vremena otkad je poslednji put dobro jela - otkad im je pošlo za rukom da pre dve godine ubiju onog usnulog trgovca. Još pamti tu gozbu i kako su kopali po njegovim stvarima i kako je ona jela sve dok je trbuh nije zaboleo. Bio je to tako čudan osećaj - istovremeno čudesan i bolan.

Većinom su Lučonoše previše oprezne da bi ih ona ubila u snu. Ne usuđuje se da se suoči s njima kada su budni. Mogu jednim pogledom postići da ona nestane.

Bojažljivo, dok su je pratili neki drugi iz Naroda, obišla je kola i prišla sa zadnje strane. Lučonoše su tu bacile ostatke svoje večere. Prišunjala se i počela da kopa po smeću. Bilo je nešto ostataka mesa i sala. To je željno zgrabila - držeći ih uz telo da drugi ne bi videli - i natrpala ih u usta. Osećala je kako joj pesak škripi između zuba, ali meso je hrana. Žurno je nastavila da prebira po smeću.

Obasja je jarka svetlost. Ona se ukoči, a ruka joj stade na pola puta do usta. Drugo dvoje iz Naroda zavrištaše i pobegoše. I ona pokuša da pobegne, ali spotače se. Začu se siktaj - oružje jednog od Lučonoša - i nešto je potapša po leđima. Kao da ju je pogodio kamičak.

Ona se sruši na zemlju, odjednom prožeta oštrim bolom. Svetlost brzo oslabi. Treptala je, kako su joj se oči prilagođavale dok je osećala kako joj život klizi kroz prste.

„Rekao sam ti“, začu se jedan glas. Dve senke stadoše ispred svetla. Mora da beži! Pokuša da ustane, ali pode joj za rukom jedino da se slabašno zakoprca.

„Krv i gar, Flerne“, reče drugi glas. Jedan obris kleknu pored nje. „Jadnica. Skoro je dete. Nije pravila nikakvu štetu."

Flern frknu. „Nikakvu štetu? Imao sam prilike da vidim ove stvorove kako pokušavaju da zakolju čoveka na spavanju. I to zbog njegovog smeća. Krvave napasti."

Druga senka je pogleda, a ona na tren vide sumorno lice. Treperave oči. Kao zvezde. Čovek uzdahnu i ustade. „Sledeči put ćemo zakopati smeće." Vratio se prema svetlosti.

Onaj drugi čovek, Flern, ostao je da je gleda. Je li to njena krv? Svuda po njenim šakama, mlaka kao voda koja je predugo na suncu?

Smrt je nije iznenadila. Na neki način, očekivala ju je većim delom svojih osamnaest godina.

„Krvavi Aijeli", reče Flern, a njoj se pogled ugasi.

Avijendino stopalo se spusti na kamene ploče ruideanskog trga, a ona zgranuto trepnu. Sunce je stiglo na drugo mesto na nebu. Sati su prošli.

Šta se to dogodilo? Ta vizija beše tako stvarna, baš kao kada je bila svedok drevne prošlosti njenog naroda. Ali to što je videla nije mogla da uhvati ni za glavu ni za rep. Je li otišla još dalje u istoriju? Ono joj je ličilo na Doba legendi. Neobične mašine, odeća i oružje. Ali ono jeste bila Pustara. Dobro pamti kako je bila Malidra. Sećala se godina gladi, sakupljanja otpadaka, mržnje prema Lučonošama - i straha od njih. Sećala se svoje smrti. Užasa koji je osećala zato što je u klopci i zato što krvari. Sećala se one tople krvi na svojim šakama...

Uhvati se za glavu, osećajući mučninu i nespokoj. Ne zbog smrti. Svi se hude iz sna i premda ona to neće dočekati s dobrodošlicom, neće se toga ni bojati. Ne, strašno u vezi s tom vizijom bilo je potpuno nemanje časti koje je videla. Ubijanje ljudi po mraku zarad njihove hrane? Čeprkanje po prašini zarad napola sažvakanog mesa? Nošenje rita? Bila je više životinja nego ljudsko biće!

Bolje je da umre. Zacelo nije moguće da su Aijeli potekli iz takvog korena, lako davno. Aijeli u Dobu legendi bili su spokojne sluge i svi su ih poštovali. Kako su mogli da počnu kao strvinari?

Možda je to bila jedna sićušna skupina Aijela. Ili je možda taj čovek pogrešio. Malo se zaključaka može izvući iz te jedne vizije. Zašto joj je pokazana?

Kolebljivo se udalji za korak od staklenih stubova, ali ništa se nije desilo. Nije bilo novih vizija. Sva uznemirena, krenu da ode s trga.

A onda uspori.

Kolebljivo se okrenu. Stubovi su stajali na sve slabijoj svetlosti, nemi i samotni, naizgled brujeći od nevidljive sile.

Ima li još nešto?

Ta vizija joj nije delovala povezano sa ostalima koje je videla. Ako opet prođe kroz središte stubova, hoće li se ponoviti ono što joj se ranije prikazalo? Ili... da li je, možda, ona nešto promenila svojim Talentom?

Tokom stoleća otkad je Ruidean osnovan, ti stubovi su Aijelima pokazivali ono što im je potrebno da znaju o sebi. Aes Sedai su to namestile, zar ne? Ili su samo postavile ter’angreal i pustile ga da radi šta god hoće, znajući da će podariti mudrost?

Avijenda je slušala lišće kako šušti. Ti stubovi su izazov jednako kao što bi to bio neprijateljski ratnik s kopljem u ruci. Ako opet zađe među stubove, možda više nikada neće izaći. Niko ne ulazi u taj ter’angreal po drugi put. To je zabranjeno. Jedan prolazak kroz prstenove, jedan kroz stubove.

Ali ona je došla tragajući za znanjem. Nema namere da ode bez njega. Okrenu se i - duboko udahnuvši priđe stubovima.

A onda zakorači.

Ona je Norleš. Na nedrima drži svoje najmlađe dete. Suvi vetar nosi joj šal. Njeno dete, Garlvan, zaplaka, ali ona ga smiri dok je njen muž razgovarao sa strancima.

U blizini je bilo selo tih stranaca, a sastojalo se od koliba podignutih u podnožju planina. Bili su u obojenoj odeći i čakširama čudnog kroja, a preko su imali košulje koje su se zakopčavale. Došli su po rudu. Kako to da kamenje može da bude tako vredno da su spremni da žive sa ove strane planina, daleko od svoje bajkovite zemlje vode i hrane? Daleko od svojih zgrada u kojima svetlost sija bez sveća i gde se njihova kola kreću bez konja?

Šal joj se smače s glave, a ona ga opet podiže. Potreban joj je novi; ovaj je isparan, a nije joj ostalo konca za krpljenje. Garlvan joj zajeca u naručju, a njeno drugo preživelo dete - Meiza - uhvati je za suknju. Meiza već mesecima ni reč nije rekla. Ne otkad je njen stariji brat umro od hladnoće.

„Molim te“, reče njen muž - Metelen - strancima. Bilo ih je troje, dva muškarca i žena, a svi su bili u čakširama. Behu to stameni ljudi, ne kao oni drugi stranci, tananih crta i u previše lepoj svilenoj odeći. Ti drugi su sebe ponekad nazivali Prosvetljenima. Ovo troje su obični ljudi.

„Molim vas", ponovi Metelen. „Moja porodica..."

On je dobar čovek. Ili je to makar bio nekada, kada je bio snažan i zdrav. Sada je delovao kao ljuštura tog čoveka. Obrazi su mu upali, a njegove nekada blistave plave oči mahom zure u prazno. Opsednuto. Taj pogled je posledica toga što je za osamnaest meseci video troje svoje dece kako umiru. Premda je Metelen bio za glavu viši od tih stranaca, delovalo je kao da puzi pred njima.

Vodeći stranac - neki čovek guste brade i krupnih, poštenih očiju - odmahnu glavom. Vratio je Metelenu vreću punu kamenja. „Gavranska carica, neka bi uvek disala, zabranila je to. Nema trgovine sa Aijelima. Mogli bi nam oduzeti povelju zbog toga što razgovaramo s vama."

„Nemamo hrane", reče Metelen. „Deca mi gladuju. Ovo kamenje sadrži rudu. Znam da je to ruda koju tražite. Nedeljama sam je sakupljao. Dajte nam malo hrane. Makar nešto. Molim vas."

„Žao mi je, prijatelju", reče mu glavni stranac. „To nije vredno nevolje s Gavranovima. Idi svojim putem. Ne želimo kavgu." Nekoliko stranaca priđe iza njega; jedan je nosio sekiru, a druga dvojica sikćuće štapove.

Njen muž se poguri. Dani provedeni u putovanju, nedelje provedene u skupljanju kamenja. Nizašta. Okrenu se i vrati joj se. Sunce je zalazilo u daljini. Kada je stigao do nje, ona i Meiza mu se pridružiše, pa se udaljiše od logora u kojem su bih stranci.

Meiza zašmrcka, ali ni jedno ni drugo nisu imali ni volje ni snage da je nose. Jedno sat vremena kasnije njen muž nađe ulegnuće u nekoj litici. Skupiše se tu, ne paleći vatru. Nije bilo ničeg što bi moglo da gori.

Norleš je došlo da zaplače. Ali... bilo joj je teško da oseća bilo šta. „Tako sam gladna", prošapta.

„Ujutru ću postaviti zamku", reče joj muž, zureći u zvezde.

„Danima ništa nismo uhvatili", kaza mu ona.

On joj nije odgovorio.

„Šta ćemo da radimo?", prošapta ona. „Još od vremena moje pramajke lave naš narod nema svoj dom. Ako se okupimo, napadaju nas. Ako lutamo Pustarom, umiremo jedan po jedan. Neće da trguju s nama. Ne dozvoljavaju nam da pređemo planine. Šta da radimo?"

Njegov odgovor bio je da legne, okrećući joj leđa.

Tada su joj suze navrle, neme i slabe. Slivale su joj se niz obraze dok je razvezivala košulju kako bi podojila Garlvana, iako nije imala mleka.

On se nije ni mrdnuo. Nije počeo da sisa. Ona ga diže i shvati da on više ne diše. Negde dok su išli ka ulegnuću, on je umro, a ona to nije ni shvatila.

Najstrašnije je bilo to što je jedva smogla snage da oseća tugu zbog njegove smrti.

Avijendino stopalo dodirnu kamenu ploču. Šuma staklenih stubova oko nje mreškala se duginim bojama. Bilo je to kao da stoji usred iluminatorskog vatrometa. Sunce je bilo visoko na nebu, a - za divno čudo - oblaka nije bilo.

Želela je da zauvek ode s tog trga. Bila je spremna na saznanje da su Aijeli nekada sledili Put lista. To znanje nije bilo preterano onespokojavajuće. Ubrzo će ispuniti svoj toh.

Ali ovo? Ovi raštrkani i slomljeni bednici? Ljudi koji ne drže do sebe, koji prosjače i ne znaju kako da žive od zemlje? To što zna da su joj ti ljudi preci za nju je skoro neizdrživa sramota. Dobro je što Rand al’Tor Aijelima nije otkrio tu prošlost.

Može li da pobegne? Da li može da odjuri s tog trga i da ga više ne gleda? Ako stvari postanu išta gore, sramota će je savladati. Nažalost, ona dobro zna da sada postoji samo jedan izlaz, sada kada je počela.

Stisnu zube i zakorači napred.

Ona je Tava. Ima četrnaest godina i vrišti u mraku dok beži što dalje od svoje kuće u plamenu. Čitava dolina - zapravo klisura strmih litica - bila je u plamenu. Sve zgrade su zapaljene. Stvorenja kao iz košmara, sa zmijolikim vratovima i širokim krilima, letela su mračnim nebom, noseći jahače s lukovima, kopljima i čudnim novim oružjem koje šišti kada se opali.

Tava je plakala, tražeći svoju porodicu, ali vlada potpuni haos i pometnja. Nešto malo aijelskih ratnika pruža otpor, ali svako ko digne koplje padne svega nekoliko trenutaka kasnije, ubijen strelom ili nekim od onih nevidljivih hitaca iz novog oružja.

Jedan Aijel pade tačno ispred nje i leš mu se zakotrlja po tlu. Zvao se Tadvišm i bio je Kameni Pas. To je bilo jedno od malobrojnih društava koje je ostalo prepoznatljivo. Većina ratnika više se nije držala društava; braća i sestre bili su im oni s kojima su u logoru. Ti se logori prečesto rasturaju.

Ovo uporište trebalo je da bude drugačije, tajno, duboko u Pustari. Kako su ih njihovi neprijatelji našli?

Jedno dete od samo dve godine plakalo je na sav glas. Pojurila je k njemu i zgrabila ga sa zemlje, gde je ležalo blizu vatre. Domovi su im spaljeni. Drvo je s mukom bilo sakupljeno s planina na istočnoj ivici Pustare.

Čvrsto je grlila dete i bežala prema dubljim delovima klisure. Gde joj je otac? Uz iznenadni zvuk, jedno od košmarnih stvorenja slete pred nju, a suknja joj se zavijori od naleta vetra. Stvorenje je jahao neki strašan ratnik, s kalpakom koji je podsećao na glavu bube oštre i nazubljene donje vilice. On spusti siktavi štap prema njoj, a ona vrisnu i zgrči se oko uplakanog deteta, sklapajući oči.

Siktanje se nije začulo. Zmijolika zver zastenja i iznenada zakrešta, a ona diže pogled i vide jednu priliku kako se bori sa strancem. Vatra je obasjavala njenog oca, glatko izbrijanog kako stari običaji nalažu. Zver se zanela ispod dvojice muškaraca i obojicu zbacila na zemlju.

Nekoliko trenutaka kasnije njen otac je ustao držeći zavojevačev mač, sečiva umrljanog nečim tamnim. Zavojevač se nije mrdao, a iza njih je zver skočila u vazduh, zavijajući. Tava diže pogled i vide da zver sledi ostatak svog jata. Zavojevači se povlače, ostavljajući za sobom slomljene ljude i spaljene domove.

Opet spusti pogled. Prizor pred njom ju je užasavao; tako mnogo tela - na desetine - ležalo je na tlu i krvarilo. Onaj zavojevač kojeg je njen otac ubio izgleda da je jedini pali neprijatelj.

„Sakupite pesak!“, vikao je njen otac - Rovan. „Gasite vatru!"

Visok - čak i za jednog Aijela - upadljive riđe kose, bio je u staroj odeći smeđih boja, u do kolena visokim čizmama koje se vezuju vrpcama. Ta odeća označava da je neko Aijel, pa su je se stoga mnogi odrekli. Biti znan kao Aijel znači smrt.

Njen otac je svoju odeću nasledio od svog dede, zajedno sa zavetom. Sledi stare običaje. Pamti đi’e’toh. Bori se i čuvaj čast. Mada je u uporištu bio svega nekoliko dana, ostali su ga poslušali kada je dreknuo da gase požare. Tava je dete vratila zahvalnoj majci, a onda pomogla da se sakupe pesak i zemlja.

Nekoliko sati kasnije, umorni i okrvavljeni ljudi sakupili su se u središtu klisure, umrtvljenim pogledima posmatrajući sve ono što su mesecima gradili. Sve je to zbrisano za samo jednu noć. Njen otac je i dalje nosio mač. Služio se njime da usmerava ljude. Neki od starijih kažu da mač nosi nesreću, ali zašto pričaju takve stvari? To je samo oružje.

„Moramo ponovo izgraditi sve što je srušeno", kaza njen otac, odmeravajući ruševine.

„Ponovo izgraditi?", reče mu jedan čađavi čovek. „Žitnica je prva izgorela! Nema hrane!"

„Preživećemo", odgovori njen otac. „Možemo da zađemo dublje u Pustaru."

„Nemamo kuda da idemo!", kaza mu jedan drugi čovek. „Gavransko carstvo poslalo je glas Dalekima i oni nas love uz istočnu granicu!"

„Nalaze nas gde god da se okupimo!", viknu drugi.

„To je kazna!", odvrati njen otac. „Ali moramo izdržati!"

Ljudi ga pogledaše, a onda po dvoje ili u malim skupinama počeše da odlaze.

„Čekajte", viknu njen otac i diže ruku. „Moramo da se držimo zajedno i da nastavimo da se borimo! Klan...“

„Mi nismo klan“, prekide ga garavi čovek. „Lakše ću preživeti ako budem sam. Nema više borbe. Kada se borimo - oni nas samo poraze."

Njen otac pusti mač, tako da vrh oružja dodirnu tle. Tava mu priđe, zabrinuta dok je gledala ostale kako odlaze u noć. Vazduh je i dalje bio pun dima. Aijeli koji su odlazili bih su kao senke što se stapaju s tamom, kao kovitlaci prašine nošene vetrom. Nisu zastali čak ni da pokopaju svoje mrtve.

Njen otac pognu glavu i ispusti mač na tle prekriveno pepelom.

Avijendi su oči bile pune suza. Nije sramota plakati nad tom tragedijom. Pribojavala se istine, ali više ne može da je osporava.

Ono su bili seanšanski napadači, koji su jahali rakene. Gavransko carstvo i Lučonoše iz njene prve vizije takođe su bili Seanšani - a oni nisu postojali sve do sredine trenutnog Doba, kada su vojske Artura Hokvinga prešle okean.

Ona nije videla davnu prošlost svog naroda. Gledala je njegovu budućnost.

Kada je prvi put prolazila kroz stubove, svaki korak vodio ju je unazad, noseći je kroz vreme prema Dobu legendi. Izgleda da ovoga puta vizije otpočinju u dalekom trenutku u budućnosti i vraćaju se ka njenom vremenu, pri čemu svaka vizija preskače po jedno ili dva pokolenja.

Roneći suze, koraknu još jednom.