Dolazak Senke

7 Igranje vatrom

Sledećeg jutra zora još nije ni čestito granula, a Egvena se pojavila pred vratima Randovih odaja. Za njom je nevoljno išla Elejna. Kći naslednica bila je u bledoplavoj svilenoj haljini tairenskog kroja, dugih rukava i, posle kraće rasprave, nešto spuštenog izreza. Ogrlica od safira plavih kao jutarnje nebo, i još jedna safirna niska upletena u njene plamenozlatne kovrdže, isticale su plavetnilo njenih očiju. Iako je bilo veoma vrelo i vlažno, Egvena je bila ogrnuta velikim ali jednostavnim tamnocrvenim šalom. Avijenda im je pozajmila safire i šal. Za divno čudo, Aijelka je odnekud imala prilično lepu zalihu takvih stvari.

Iako je znala da će biti tu, Egvena se trže kada aijelski stražari jednim skladnim pokretom ustadoše na noge. Elejna tiho uzdahnu, ali smesta ih odmeri kraljevskim pogledom. Međutim, izgleda da to nikakvog uticaja nije imalo na muškarce preplanule od sunca. Njih šestorica bili su Še’en M’tal, Kameni psi. Delovali su opušteno za Aijele, što je značilo da motre svuda oko sebe, spremni da se okrenu u bilo kom pravcu.

Egvena pokusa da oponaša Elejnu – zaista je želela da ume da se drži kao kći naslednica – i obznani: „Ja... mi... došle smo da vidimo da li su se rane gospodara Zmaja zacelile.“

Njena rečenica bila je čista glupost, ako su išta znali o Lečenju, ali izgledi za to bili su mali. Malo je ljudi nešto znalo o tome, a Aijeli vrlo verovatno čak i manje no većina sveta. Prvobitno nije nameravala da im ičim pravda to što je tu – dovoljno je što su mislili da je ona Aes Sedai – ali kad su Aijeli odjednom skoro izronili iz crnog mermernog poda, to joj se učinilo kao veoma dobra zamisao. Naravno, ničim nisu pokušali da zaustave nju i Elejnu. Ali svi su bili tako visoki i kamenih lica. Bili su naoružani onim kratkim kopljima i rožanim lukovima i držali su se kao da je korišćenje tog oružja za njih prirodno i lako kao disanje. Suočena s napetim pogledima tih svetlih očiju, s lakoćom se setila priča o Aijelima u crno zabrađenim, koji su u Aijelskom ratu bez samilosti ili žaljenja pregazili svaku vojsku poslatu protiv njih, sve dok se nisu vratili u Pustaru pošto su se tri krvlju natopljena dana i noći borili pod zidinama samog Tar Valona sa savezom svih država. Skoro da je prigrlila saidar.

Gaul, predvodnik Kamenih pasa, klimnu i s trunčicom poštovanja pogleda nju i Elejnu. Bio je to muževan čovek, malo stariji od Ninaeve, očiju zelenih i bistrih kao drago kamenje i dugih trepavica, tako tamnih da se činilo kako su mu oči oivičene crnilom. „Moguće je da ga rane muče. Jutros je gadno raspoložen.“ Gaul se isceri – beše to samo brz blesak snežnobelih zuba – u znak razumevanja preke naravi ranjenika. „Već je oterao jednu družinu ovih visokih lordova, a jednog od njih je i lično izbacio. Kako se ono zvaše?“

„Torean“, odgovori jedan još viši Aijel. On je na kratkom zakrivljenom luku skoro opušteno držao napetu strelu. Sive oči na tren pogledaše dve žene, a onda se vratiše osmatranju stubova u predvorju.

„Torean“, saglasi se Gaul. „Mislio sam da će odleteti sve do onih lepih kipova...“ Pokaza kopljem ka prstenu Branitelja što su ukočeno stajali, „...ali omašio sam za tri koraka. To me je koštalo lepe tairenske zavese, sve u zlatom izvezenim jastrebovima. Pripala je Manginu.“ Onaj viši čovek nakratko se zadovoljno nasmeši.

Egvena trepnu kada zamisli Randa kako baca visokog lorda preko poda. On nikada nije bio nasilan; daleko od toga. Koliko li se promenio? Bila je prezauzeta sa Džoijom i Amiko, a on sa Moirainom i Lanom, ili visokim lordovima, tako da su samo u prolazu razmenili po nekoliko reči – o tome kako li je sada kod kuće, kako je ove godine prošao Bel Tin i kakva će biti Nedelja. Sve to veoma kratko. Koliko li se promenio?

„Moramo da ga vidimo“, kaza Elejna. Glas joj je pomalo podrhtavao.

Gaul se pokloni, oslonivši vrh jednog koplja na crni mermer. „Naravno, Aes Sedai.“

Egvena je s izvesnom strepnjom ušla u Randove odaje, a Elejnino lice jasno je govorilo koliko ju je truda stajalo tih nekoliko koraka.

Ako se izuzme to što nigde nije bilo nijednog ogledala, nije bilo nikakvih tragova sinoćnjeg užasa. Doduše, videle su se svetlije površine na zidovima gde su ogledala ranije bila. Ali soba je svejedno bila veoma neuredna. Svuda su bile razbacane knjige – neke od njih otvorene, kao da su ostavljene usred čitanja – a krevet razmešten. Grimizne zavese bile su razgrnute na svim prozorima, koji su gledali na zapad, ka reci što je bila žila kucavica Tira, a Kalandor se kao uglačani kristal presijavao na odvratno kitnjastom ogromnom pozlaćenom stalku. Egvena pomisli kako je taj stalak nešto najružnije što je u životu videla, a onda ugleda srebrne vukove kako iznad kamina napadaju zlatnog jelena. U poređenju s ostatkom Kamena, ta odaja bila je za divno čudo prilično sveža, zahvaljujući blagom povetarcu s reke.

Rand je, samo u pantalonama i košulji, sedeo izvaljen u jednoj stolici, noge prebačene preko naslona za ruke. Jedna knjiga kožnih korica beše mu oslonjena na koleno. Na zvuk njihovih koraka on oštro zaklopi knjigu i baci je među ostale na šarenom ćilimu. Pošto to učini, smesta skoči na noge, spreman za borbu. Ali lice mu se razvedri kada vide da su to one.

Prvi put otkad je u Kamenu, Egvena pogleda da li se Rand promenio i vide da jeste.

Koliko je meseci prošlo otkada ga je čestito pogledala? Dovoljno da mu lice postane odlučnije, a otvorenost koja ga je nekada krasila izbledi.

I kretao se drugačije. Pomalo kao Lan, pomalo kao Aijel. Sa svojom visinom, tamnoriđom kosom i očima koje su čas bile plave čas sive, u zavisnosti od svetla, veoma je ličio na nekog Aijela. Štaviše, toliko da je njoj bilo neugodno. Ali, da li se u sebi promenio?

„Mislio sam da ste... neko drugi“, promumla i posramljeno ih pogleda. E, to je bio Rand koga je znala. Čak je i crveneo kada bi pogledao nju ili Elejnu. „Neki... ljudi tražili su od mene stvari koje ne mogu da dam. Stvari koje neću da dam.“ Lice mu odjednom posta iznenađujuće sumnjičavo, a glas oštriji. „A šta vi hoćete? Je li vas Moiraina poslala? Treba li da me ubeđujete da radim kako ona kaže?“

„Ne budi gusan“, oštro odvrati Egvena, pre no što stiže da razmisli o svojim recima. „Ne želim da otpočneš rat.“

Elejna molećivo dodade: „Došle smo... da ti pomognemo, ako možemo.“ To je zaista bio jedan od razloga za njihovu posetu. Za doručkom su rešile kako će najlakše biti da najpre to spomenu.

„Znate za njene namere..- poče on grubo, a onda odjednom skrete tok razgovora. „Da mi pomognete? Kako? To i Moiraina kaže.“

Egvena strogo i prekorno prekrsti ruke ispod grudi, čvrsto zgrabivši šal, baš kao što je Ninaeva imala običaj kad se obraćala Seoskom savetu s namerom da istera svoje, ma koliko oni bili tvrdoglavi. Sada je bilo prekasno da počnu iz početka. Jedino joj je preostalo da nastavi kako je počela. „Rekla sam ti da se ne praviš blesav, Rande al’Tore. Tairenci ti se možda klanjaju, ali ja dobro pamtim kada te je Ninaeva išibala po turu jer si dopustio Metu da te nagovori da ukradete onu teglu jabukovače.“ Elejnino lice beše bezizražajno. Pa čak i previše. Egveni beše očigledno koliko želi da prasne u smeh.

Ali Rand, naravno, to nije primetio. Muškarci nikada nisu primećivali takve stvari. On se isceri Egveni, i sam veoma blizu da prasne u smeh. „Tek što smo napunili trinaest godina. Pronašla nas je zaspale iza konjušnice tvoga oca. Toliko nas je bolela glava da nismo ni osetili njenu šibu.“ Egvena nije baš tako pamtila. „Nimalo nalik onome kad si je gađala činijom u glavu. Sećaš se? Nalila te je čajem od pseće trave jer si se čitave nedelje durila. A ti si je, čim si probala čaj, gađala njenom najboljom činijom. Svetlosti, kako si samo cičala! Kad to ono beše? Biće dve godine ovog...“

„Nismo došle da pričamo o starim vremenima“, kaza Egvena i besno namesti šal. Bio je od veoma tanke vune, ali ipak pretopao. Rand je zaista imao naviku da pamti najnezgodnije stvari.

On se isceri kao da zna o čemu razmišlja, i nastavi bolje raspoložen: „Kažete da ste došle da mi pomognete. Čime? Pretpostavljam da ne znate kako da nateram visokog lorda da se drži svoje reči kada mu ne stojim nad glavom. Ili kako da sprečim neželjene snove? Svakako bi mi koristila pomoć s...“ A onda, munjevito ih pogledavši, opet promeni temu. „A šta sa Starim jezikom? Jeste li naučile nešto od njega u Beloj kuli?“ I ne čekajući na odgovor, on poče da pretura po knjigama razbacanim po ćilimu. Bilo ih je i na stolicama i zgužvanim čaršavima na krevetu. „Negde...

ovde... imam... jedan primerak...“

„Rande“, Egvena diže glas. „Rande, ja ne umem da čitam Stari jezik.“

A onda brzo pogleda Elejnu, upozoravajući je da ćuti, čak i ako zna. Nisu došle da mu prevode Zmajska Proročanstva. Safiri u Elejninoj kosi zanjihaše se kad ona klimnu glavom. „Morale smo da učimo druge stvari.“

On se s uzdahom ispravi. „Bila je to zaludna nada.“ Na tren se činilo kao da će još nešto reći, ali samo se zagleda u pod. Egvena se zapita kako mu samo polazi za rukom da izlazi na kraj s uobraženim visokim lordovima kada su ga ona i Elejna toliko izbacile iz ravnoteže.

„Došle smo da ti pomognemo sa usmeravanjem“, kaza mu. „Sa Moći.“ Ono što je Moiraina tvrdila trebalo bi da je istinito; žena nije u stanju da nauči muškarca kako da usmerava, ništa više no što bi mogla da ga nauči kako da rodi dete. Egvena nije bila sigurna u to. Jednom je osetila nešto izatkano saidinom. Bolje reći, ništa nije osetila. Nešto je zaprečilo njene tokove kao kamena brana vodu. Ali pošlo joj je za rukom da van Kule nauči isto koliko i u njoj. Valjda u svem tom znanju ima nečega što bi mogla njemu da prenese, neke pomoći koju bi mogla da mu pruži.

„Ako možemo“, dodade Elejna.

Lice mu ponovo postade sumnjičavo. Baš su joj smetale te njegove nagle promene raspoloženja. „Ja imam više izgleda da čitam Stari jezik no vi da... Jeste li sigurne da ovo nije Moirainino maslo? Da vas nije ona poslala? Misli da će me nekako izokola ubediti, je li? Da nije to neka zamršena spletka Aes Sedai, koju neću prepoznati sve dok se ne upetljam u nju?“ On natmureno zagunđa i pokupi tamnozeleni kaput s poda iza jedne stolice, pa ga žurno ogrnu. „Pristao sam da se jutros sretnem s još nekim visokim lordovima. Ako ih ne držim na oku, neprestano pronalaze načine da zaobiđu ono što želim. Ali, pre ili posle, naučiće se oni pameti. Sada ja vladam Tirom. Ja. Ponovorođeni Zmaj. Naučiću ja njih. A sada ćete morati da me izvinite.“

Egveni dođe da ga izmlati. On vlada Tirom? Pa, može biti i da vlada, ali ona se sećala dečaka s jagnjetom sakrivenim u kaputu, ponosnog kao petao jer mu je pošlo za rukom da ga odbrani od vuka. On je čobanin, a ne kralj. Ništa mu ne vredi što diže nos.

Taman se spremala da mu to i kaže, ali Elejna odlučno progovori. „Niko nas nije poslao. Niko. Došle smo jer... jer nam je stalo do tebe. Možda to neće vredeti, ali možeš da pokušaš. Ako je meni... ako je nama dovoljno stalo do tebe da se potrudimo, možeš i ti. Zar je to toliko nebitno da nam ne možeš udeliti sat vremena? Za tvoj život?“

On prestade da zakopčava kaput i tako se zagleda u kći naslednicu da je Egvena na trenutak pomislila kako je potpuno zaboravio na nju. Rand zadrhta i skrete pogled. Zatim pogleda Egvenu, premesti se s noge na nogu i namršti. „Pokušaću“, promrmlja. „Neće vredeti, ali hoću... Šta hoćete da radim ?“

Egvena duboko udahnu. Nije se nadala da će ga ovako lako ubediti. Oduvek je bio kao gromada zakopana u blato, kada nešto odluči. A to se prečesto dešavalo.

„Pogledaj me“, kaza i prigrli saidar. Pustila je da je Moć ispuni koliko je najviše moguće. Prihvatila je svaku kapljicu koju je mogla da primi. Bilo je to kao da je svetlost prožela svaku njenu česticu, kao da ju je sama Svetlost ispunila. Život buknu u njoj kao oganj. Nikada ranije nije toliko primila. Sa zaprepašćenjem shvati da ne drhti. Ta veličanstvena slast bila je skoro nepodnošljiva. Došlo joj je da uživa u njoj, da igra i peva, da jednostavno legne i prepusti se. Ali natera sebe da progovori: „Šta vidiš?

Šta osećaš? Pogledaj me, Rande!“

On lagano diže glavu. I dalje beše namršten. „Vidim tebe. Šta bi trebalo da vidim? Dodiruješ li Izvor? Egvena, Moiraina je stotinu puta usmeravala u mojoj blizini, a ja nijednom ništa nisam video. Izuzev onoga što je činila. To ne radi tako. Čak i ja znam toliko.“

„Ja sam snažnija od Moiraine“, odlučno mu odvrati ona. „Da ona pokuša da ovoliko povuče iz Izvora, tresla bi se na podu ili bila u nesvesti.“ Bila je to istina, mada nikada ranije nije toliko tačno odredila sposobnost te Aes Sedai.

Moć koja je kroz nju kolala snažnije od krvi zahtevala je da bude upotrebljena. Sa tolikom snagom mogla bi da učini stvari o kojima Moiraina nije ni sanjala. Ona rana na Randovom boku koju Moiraina nikad nije mogla u potpunosti da Izleči. Ona nije znala Lečenje – to je bilo daleko složenije od ičega što je ikada uradila – ali gledala je Ninaevu dok Leči. Možda će joj, sa toliko Moći u sebi, poći za rukom da vidi kako bi se to moglo Izlečiti. Naravno, ne da to uradi. Samo da vidi.

Ona pažljivo izatka kao vlas kose tanane niti Vazduha, Vode i Duha, Moći koje se koriste prilikom Lečenja, i dodirnu mu tu staru povredu. Jedan dodir bio je dovoljan da ustukne. Sva se tresla dok je raskidala svoje tkanje. Utroba joj se prevrtala, kao da će povratiti svaki obrok što je u životu pojela. Činilo se kao da je sva tama na ovom svetu počivala u Randovom boku. Sve svetsko zlo kao da je bilo u toj gnojavoj rani slabašno prekrivenoj nežnim ožiljkom. Takvo što upilo bi tokove Lečenja kao pesak kapi vode. Kako li je samo podnosio bol? Zašto ne jeca?

Od prve misli do dela protekao je samo trenutak. Uzdrmana i očajnički pokušavajući da to sakrije, ona smesta nastavi: „Snažan si koliko i ja. Znam da je tako. Mora biti. Pokušaj da osetiš, Rande. Šta osećaš?“ Svetlosti, šta to može da Izleći? Može li išta da Izleći tu ranu?

„Ništa ne osećam“, promrmlja on, premestivši se s noge na nogu. „Samo sam se naježio. A nije ni čudo. Verujem ti, Egvena, ali ne mogu a da se ne usplahirim kada neka žena usmerava u mojoj blizini. Žao mi je.“

Nije ni pokušala da mu objasni razliku između usmeravanja i prihvatanja Istinskog izvora. Bilo je toliko toga što on nije znao, čak i u poređenju s njenim slabašnim znanjem. Bio je slepac koji dodirom pokušava da nauči kako da tka, pri tom nemajući predstave kako boje izgledaju, šta su niti, pa ni na šta je nalik razboj.

Morala je iz petnih žila da se napregne da pusti saidar. Duboko u sebi došlo joj je da zaplače zbog toga. „Sada ne dodirujem Izvor, Rande.“ A onda mu priđe bliže i zagleda se u njega. „Da li se i dalje ježiš?“

„Ne, ali to je samo zato što si mi rekla.“ A onda odjednom trznu ramenima. „Vidiš? Počeo sam da razmišljam o tome, i ponovo sam se naježio.“

Egvena se pobednički nasmeši. Nije morala da se osvrne i pogleda Elejnu da bi se uverila u ono što je već osetila, u ono što su se prethodni dogovorile. „Ipak možeš da osetiš kada žena dodirne Izvor, Rande. Elejna upravo to radi.“ On pogleda kći naslednicu. „Nije bitno šta vidiš ili ne vidiš. Bitno je da osećaš. Toliko smo postigli. Hajde da vidimo šta još možemo da otkrijemo. Rande, prigrli Izvor. Prigrli saidin.“ Te reći izgovorila je promuklim glasom. I u vezi s time saglasila se sa Elejnom. Bio je to Rand, a ne neko čudovište iz priča, i složile su se da će to učiniti. Svejedno, zatražiti od muškarca... Bilo je pravo čudo što je uopšte mogla da izgovori te reči. „Vidiš li nešto?“ – upita Elejnu. „Ili osećaš?“

Rand ih je i dalje naizmenično gledao, a onda spuštao pogled i povremeno crveneo. Zašto li je toliko stidljiv? Netremice ga gledajući, kći naslednica odmahnu glavom. „Što se mene tiče, samo stoji tu. Jesi li sigurna da nešto radi?“

„On ume da bude tvrdoglav, ali nije budala. U svakom slučaju, uglavnom nije.“

„Pa, tvrdoglav, budala ili nešto treće, ja ništa ne osećam.“

Egvena se namršti na njega. „Rekao si da ćeš činiti što budemo zatražile od tebe, Rande. Činiš li? Ako si ti nešto osetio, onda bi to trebalo da važi i za mene, a ja ništa...“ A onda prigušeno ciknu. Nešto ju je uštinulo za zadnjicu. Randove usne se trznuše, očigledno u pokušaju da se ne razvuku u širok osmeh. „To“, kaza mu ona oštro, „nije bilo lepo.“

On pokuša da zadrži izraz nevinašca na licu, ali osmeh mu se izmače. „Rekla si kako hoćeš da nešto osetiš, pa sam pomislio...“ Egvena poskoči u mestu od njegovog iznenadnog urlika. Uhvativši se rukom za levu butinu, on poče bolno da skakuće ukrug. „Krv i pepeo, Egvena! Nije bilo potrebe da...“ A zatim stade da mrmlja nešto nerazgovetno. Egveni je bilo drago što ga ne razume.

Iskoristila je tu priliku da mahne šalom ne bi li se malo rashladila, i nasmešila se Elejni, koja joj je uzvratila osmeh. Sjaj oko kćeri naslednice lagano se izgubio. Obe se skoro zakikotaše dok su se krišom trljale. To će mu pokazati. Egvenina procena bila je stotinu prema jedan.

Ponovo se okrenuvši ka Randu, Egvena namesti svoj najstroži izraz lica. „Tako nešto bih očekivala od Meta. Mislila sam da si bar ti odrastao. Došle smo da ti pomognemo, ako možemo. Pokušaj da sarađuješ s nama. Učini nešto uz pomoć Moći, što nije detinjasto. Možda ćemo to moći da osetimo.“

Pogrbljeni Rand ih osinu pogledom. „Da nešto učinim“, progunđa. „Nisi imala prava da... šepaću čitav... Hoćeš da nešto uradim?“

Egvena i Elejna odjednom poleteše u vazduh. Razrogačeno se zgledaše dok su lebdele na korak iznad ćilima. Ništa ih nije držalo. Egvena nije mogla ni da vidi ni da oseti tokove. Ništa. A onda stisnu usne. Nije imao prava to da uradi. Nikakvog prava, i bilo je krajnje vreme da to shvati. I njega će zaustaviti štit načinjen od Duha, koji je Džoiju odsekao od Istinskog izvora. Aes Sedai su ga primenjivale na onim retkim muškarcima što su u stanju da usmeravaju.

Ona se otvori saidaru – i srce joj siđe u pete. Saidar je bio tu – osećala je njegovu toplinu i svetlost – ali između nje i Istinskog izvora pružalo se nešto, neko ništavilo, neko odsustvo koje joj je kao kameni zid branilo pristup Istinskom izvoru. Osetila se šupljom, sve dok je ne ispuni panika. Muškarac usmerava, a ona je zahvaćena time. Naravno, bio je to Rand, ali dok je tako bespomoćno visila u vazduhu, jedino je imala na umu da je to muškarac koji usmerava, ispunjen izopačenim saidinom. Pokušala je da vikne na njega, ali izgubila je glas.

„Hoćeš da nešto učinim?“ – prosikta Rand. Dva stočića nespretno protegnuše nogare i ukočeno zaigraše po sobi. Drvo je škripalo, a pozlata otpadala sa njih. „Da li ti se ovo sviđa?“ Oganj planu u kaminu, potpuno ga ispunivši. Vatra je buktala na golom kamenu. „Ili ovo?“ Visoki jelen i vukovi iznad kamina počeše da se ugibaju i klize. Iz njih potekoše tanani potočići zlata i srebra, pretvarajući se u vijugave blistave niti što su se zmijoliko tkale u uzanu tkaninu. To bleštavo tkanje lebdelo je u vazduhu dok je raslo. Jedan njegov kraj i dalje beše povezan sa statuom što se polako topila na kaminu. „Nešto da učinim“, kaza Rand. „Nešto da učinim! Imaš li ti ikakvu predstavu kako je to dotaći saidin? Držati ga? Imaš li? Osećam kako me ludilo čeka. Kako sipi u mene!“

Razigrani stolovi odjednom buknuše u plamen kao baklje, ali nastaviše da igraju. Knjige poleteše u vazduh, a dušek na krevetu raspade se i perje se rasu po sobi kao sneg. Neka pera dođoše u dodir sa zapaljenim nameštajem i soba se ispuni oporim smradom.

Rand na tren divlje pogleda stolove u plamenu. A onda, šta god da je Egvenu i Elejnu držalo u vazduhu odjednom nestade, zajedno sa štitom. Noge im dodirnuše čilim u istom trenu kada se plamen izgubi, kao da ga je drvo koje je do maločas proždirao jednostavno upilo. I oganj u kaminu nestade, a knjige se sručiše na pod, u još gorem neredu no ranije. I tkanina od zlata i srebra pade na zemlju, zajedno s nitima grubo istopljenog metala, koji više nije bio u tečnom stanju, pa čak ni usijan. Na kaminu su sada bile samo tri poveće grudve – dve srebrne i jedna zlatna – hladne i neprepoznatljive.

Egvena se zatetura i nalete na Elejnu kada se spustiše na zemlju. One se zagrliše u pokušaju da održe ravnotežu, a Egvena oseti kako Elejna radi isto što i ona – prihvata saidar što brže može. Već tren kasnije bila je spremna da baci štit oko Randa, čim bude izgledalo da će početi da usmerava, ali on je samo zapanjeno stajao i gledao spaljene stolove i perje koje je još padalo oko njega, lepeći mu se za kaput.

Izgleda da sada nije predstavljao opasnost, ali soba je svakako bila u velikom neredu. Ona izatka sićušne tokove Vazduha i sakupi sve perje na jednu gomilu. A zatim, kao da se toga naknadno setila, pokupi i ono što mu se zalepilo za kaput. Ostatak je mogao da poveri Madžheri da sredi, ili da se sam poštara za to.

Rand se trznu kada vide da perje leti pored njega i pada na rascepani dušek. To nimalo nije ublažilo smrad spaljenog perja i drveta, ali bar je soba sada bila urednija, a zadah se polako gubio zahvaljujući otvorenim prozorima i blagom povetarcu.

„Madžhera mi možda neće dati drugi dušek“, reče, pokušavši da se nasmeje. „Verovatno je dušek dnevno sve što je voljna..Izbegavao je da pogleda nju ili Elejnu. „Žao mi je. Nisam hteo da... Ponekad mi se otrgne. Ponekad nema ničega kada posegnem ka njemu, a ponekad čini... Žao mi je. Možda bi bolje bilo da odete. Izgleda da u poslednje vreme to često ponavljam.“ Ponovo pocrvene i pročisti grlo. „Više ne dodirujem Izvor, ali možda bi najbolje bilo da odete.“

„Još nismo završile“, nežno kaza Egvena. Daleko nežnije no što se osećala – želela je da mu izvuče uši; kako je samo smeo da je onako podigne i okruži Štitom – i Elejnu – ali videlo se da puca po šavovima. Nije znala zbog čega, i nije ni želela da sazna. Ne sada i ne ovde. Toliko se Aes Sedai iščudavalo zbog njihove snage – sve su govorile da će ona i Elejna biti među najsnažnijim, ako ne i najsnažnije Aes Sedai u poslednjih hiljadu godina, ako ne i više – da je pretpostavila kako je jednako snažna kao on. Ili bar blizu tome. Ali upravo je bila grubo razuverena. Možda bi Ninaeva mogla da mu se približi, ako dovoljno pobesni, ali Egvena je znala da ona nikad ne bi mogla da uradi ono što je njemu maločas pošlo za rukom. Da tokove toliko podeli i radi toliko stvari odjednom. Raditi sa dva toka istovremeno nije bilo tek dvostruko teže nego raditi sa jednim tokom iste snage, a raditi sa tri toka bilo je neuporedivo teže nego raditi sa dva. Mora da je izatkao najmanje desetak tokova. Činilo se da se čak nije ni umorio, a ipak, rad sa Moći crpeo je snagu. Bojala se da bi on sa njom i Elejnom mogao da izađe na kraj kao da su mačići. Mačići koje je u stanju da udavi, samo ako poludi.

Ali ona neće i ne može da ode od njega. To bi bilo isto što i odustati, a to nije u njenoj prirodi. Nameravala je da uradi ono zbog čega je i došla – i to sve – a on je neće sprečiti u tome. Ni on, ni bilo ko drugi.

Elejnine plave oči behu ispunjene istom odlučnošću. Egvena na tren ućuta pre no što znatno čvršćim glasom dodade: „I ne idemo odavde dok ne završimo. Rekao si da ćeš pokušati. Moraš to učiniti.“

„Zaista sam rekao, zar ne?“ – poćutavši malo promrmlja on. „Hajde bar da sednemo.“

Ne gledajući ka garavim stolovima i metalnom tkanju što je zgužvano ležalo na ćilimu, on ih, pomalo šepajući, povede do stolica visokih naslona kraj prozora. Morale su da sklone nagomilane knjige s jastučića od crvene svile da bi sele. Na Egveninoj stolici bio je dvanaesti tom Dragocenosti Kamena Tira, jedna prašnjava knjiga drvenih korica pod nazivom Putovanja kroz Aijelsku pustaru, sa raznim primedbama o njenim divljačkim stanovnicima i debela i pohabana kožna knjiga s naslovom Odnosi sa Majenskom oblašću, od 500. do I750. godine nove ere. Elejna je morala da pomeri još veću gomilu knjiga, ali Rand žurno uze te knjige od nje i spusti ih na pod, zajedno s knjigama sa svoje stolice. Naslagane knjige odmah se rasuše po podu. Egvena uredno složi svoje knjige kraj njih.

„Šta sada želite da uradim?“ Rand sede na ivicu stolice i osloni šake na kolena. „Obećavam da ću sada činiti samo ono što zatražite od mene.“

Egvena se ugrize za jezik da mu ne kaže kako je malo zakasnio s tim obećanjem. Možda i nije bila sasvim jasna kada mu je rekla šta želi, ali to nije bio nikakav izgovor. Svejedno, time će se pozabaviti neki drugi put. Odjednom shvati da o njemu ponovo razmišlja kao o Randu, ali on je izgledao kao da joj je blatom uprskao omiljenu haljinu pa se brine da mu neće poverovati kako je to bilo slučajno. Ipak nije pustila saidar, a ni Elejna. Nije bilo potrebe da budu nesmotrene. „Ovog puta“, reče mu, „želimo samo da pričamo s tobom. Kako ti prihvataš Izvor? Samo nam ispričaj. Polako i korak po korak.“

„To je više nalik rvanju no prihvatanju“, gunđajući odvrati on. „Korak po korak? Pa, najpre zamislim jedan plamen, pa onda sve nabijem u njega. Mržnju, strah, usplahirenost. Sve. Kada sve to sagori, u mojoj glavi ostane samo praznina. Ja sam usred nje, ali istovremeno sam deo onoga na šta se usredsredim.“

„Zvuči mi poznato“, kaza Egvena. „Slušala sam tvog oca kako priča o načinu za usredsređivanje pažnje kojim se služi da pobedi na našim takmičenjima u streljaštvu. On je to zvao plamen i praznina.“

Rand klimnu glavom. Učini joj se da je tužan. Egvena pomisli kako mu sigurno nedostaje dom i otac. „Tam me je tome naučio. I Lan se time služi u mačevanju. Selena – neko koga sam jednom upoznao – nazvala je to Jedinstvom. Izgleda da priličan broj ljudi zna za to, mada ga različito zovu. Ali ja sam sam došao do toga da osetim saidin kada sam u praznini. Kao da je on neko svetlo koje mi se krije u krajičku oka. Onda nema ničega sem mene i tog svetla. Osećanja, pa čak i misli, nalaze se van svega toga. Nekada sam sve to postepeno činio, ali sada to radim odjednom. Uglavnom.“

„Praznina“, reče Elejna i zadrhta. „Odsustvo osećanja. To mi nimalo ne zvuči kao ono što mi radimo.“

„Da, zapravo jeste slično“, usprotivi se Egvena. „Rande, mi to samo malo drugačije radimo – to je sve. Ja zamišljam da sam cvet, pupoljak ruže, sve dok ne postanem ružin pupoljak. To je na neki način isto kao tvoja praznina. Latice tog pupoljka otvaraju se ka svetlosti saidara, i ja pustim da me on ispuni – sva ta svetlost, toplina, život i divota. Predam se tome, i svojom predajom stavim ga pod moju vlast. To je, zapravo, najteže naučiti; kako ovladati saidarom tako što ćeš mu se predati. Ali sada mi je to tako prirodno da i ne razmišljam o tome. Sigurna sam da je u tome ključ, Rande. Moraš naučiti kako da se predaš...“ Ali on je snažno odmahivao glavom.

„To nimalo nije nalik onome što ja radim“, pobuni se. „Da ga pustim da me ispuni? Ja moram da posegnem i zgrabim saidin. Ponekad i kad to učinim – nema ničega što mogu dodirnuti. Ali ako ne posegnem ka njemu, mogao bih doveka stajati i ništa se ne bi desilo. On me ispuni kada ga zgrabim, ali da mu se predam?“ Prođe prstima kroz kosu. „Egvena, kad bih se predao – makar i na tren – saidin bi me sagoreo. On je kao neka reka istopljenog metala, kao okean ognja i sva svetlost sunca sakupljena na jednom mestu. Moram se boriti sa njime da bih ga naterao da radi ono što ja želim. Moram da se borim da me ne bi prožđrao.“

Uzdahnuo je. „Znam šta si htela da kažeš kada si spomenula da postaneš puna života. Osećam to, iako mi se utroba prevrće od izopačenosti. Boje su jasnije, a mirisi oštriji. Nekako je sve više stvarno. Kada jednom zgrabim saidin, ne želim da ga pustim, iako pokušava da me proguta. Ali ono ostalo... Suoči se s činjenicama, Egvena. Kula je u pravu u vezi s ovim. Prihvati da je to istina, jer jeste tako.“

Ona odmahnu glavom. „Prihvatiću to kada mi neko dokaže.“ Nije zvučala kao da je sigurna da to želi, ne kao ranije. Ono što joj je ispričao podsećalo ju je na neki iskrivljeni poluodraz onog što ona radi. Sličnosti su samo naglašavale razlike. Ali sličnosti je ipak bilo. Nije imala namere da odustane. „Možeš li da razlikuješ tokove? Vazduh, Vodu, Duh, Zemlju, Vatru?“

„Ponekad“, polako odgovori on. „Ali obično ne. Jednostavno uzmem šta mi je potrebno da dobijem ono što želim. Uglavnom napipavam šta da radim- Sve je to veoma neobično. Ponekad mi je potrebno da nešto uradim, i to i učinim, ali tek kasnije shvatim šta sam to uradio, ili kako. To je skoro kao da se prisetim nečega što sam zaboravio. Ali posle mogu da se setim kako da to ponovo uradim. Uglavnom.“

„Bitno je da se sećaš kako si šta uradio“, bila je uporna ona. „Kako si zapalio one stolove?“ Htela je da ga pita kako ih je naterao da igraju – mislila je da shvata kako bi se to moglo izvesti sa Vazduhom i Vodom – ali bolje bi bilo da počne sa nečim jednostavnijim; kao na primer sa paljenjem i gašenjem sveće, sto su i polaznice mogle.

Rand se namučeno namršti. „Ne znam.“ Zvučao je postiđeno. „Kada želim vatru, za svetiljku ili kamin, jednostavno je načinim. Ali ne znam kako. Zapravo i ne moram da razmišljam da bih radio stvari sa Vatrom.“

To je skoro i imalo smisla. Od Pet moći, muškarci su u Dobu legendi bili najsnažniji sa Vatrom i Zemljom, a žene sa Vazduhom i Vodom. Duh je po snazi jednako zastupljen među polovima. Egvena nije ni morala da razmišlja da bi se koristila Vazduhom ili Vodom, kada jednom nauči kako se nešto radi. Ali to im ništa nije pomagalo.

Ovog puta Elejna mu postavi pitanje. „Znaš li kako si ih ugasio? Učinilo mi se da si se zamislio pre no što se plamen izgubio.“

„Toga se sećam, jer mislim da to nikada ranije nisam uradio. Uzeo sam vrelinu iz stolova i raširio je po kamenu od koga je kamin načinjen. Ta količina toplote nije ništa za kamin.“

Elejna zaprepašćeno uzdahnu i na tren nesvesno steže svoju levu ruku, a Egvena se saosećajno namršti. Pamtila je kada je ta ruka bila sva u opekotinama, jer je kći naslednica uradila upravo ono što je Rand maločas opisao, i to samo s jednom svetiljkom iz svoje sobe. Serijam je pretila kako će pustiti da se opekotine same zaleče. Nije to učinila, ali jeste pretila. Sve polaznice bile su na to upozoravane: nikada nemoj da uvlačiš vrelinu u sebe. Plamen se može ugasiti uz pomoć Vazduha ili Vode, ali koristiti Vatru da se izvuče vrelina vodilo je u sigurnu propast, ma koliko plamen s kojim se radilo bio mali. Šerijam je rekla da to nije pitanje snage. Kada se vrelina jednom uzme, nemoguće je otarasiti je se. To nije mogla ni najsnažnija žena koja je ikada boravila u Beloj kuli. Obično se dešava da žene koje to pokušaju uhvate plamen i sagore. Egvena isprekidano udahnu.

„Šta je bilo?“ ~ upita Rand.

„Mislim da si mi upravo dokazao da između nas ima razlike.“ A zatim uzdahnu.

„Oh. Znači li to da si spremna da odustaneš?“

„Ne!“ A onda pokuša da spusti glas. Nije bila ljuta na njega. Ne baš. Nije bila sigurna na koga je ljuta. „Možda su moje učiteljice bile u pravu, ali mora da postoji neki način. Samo što u ovom trenutku ne mogu da ga pronađem.“

„Pokušala si“, kaza jednostavno on. „Na tome sam ti zahvalan. Nisi ti kriva što nije uspelo.“

„Mora da postoji neki način“, promrmlja Egvena, a Elejna progunđa: „Naći ćemo ga. Hoćemo!”

„Naravno da hoćete“, kaza on, s usiljenom vedrinom. „Ali ne danas.“ A onda stade da okleva. „Pretpostavljam da ćete sada poći.“ Zvučao je kao da napola žali a napola mu je drago zbog toga. „Zaista moram da saopštim visokim lordovima neke stvari u vezi sa oporezivanjem. Izgleda da misle kako mogu da od seljaka jednako uzimaju i kad je loša i kad je dobra godina, a da ga pri tom ne oteraju u prosjake. A pretpostavljam da se vi morate vratiti ispitivanju Prijatelja Mraka.“ Rand se namršti.

Ništa nije rekao, ali Egvena beše sigurna kako bi voleo da ih drži što je dalje moguće od Crnog ađaha. Bila je pomalo iznenađena što već nije pokušao da ih natera da se vrate u Kulu. Možda je znao šta bi mu ona i Ninaeva rekle da je pokušao.

„Moramo“, čvrsto odgovori ona. „Ali ne odmah. Rande..“ Došlo je vreme da spomene drugi razlog zašto je tu, ali bilo joj je još teže no što je očekivala. To će ga povrediti. Te tužne i oprezne oči ubedile su je da će tako biti. Ali se to mora učiniti. Egvena čvrsto pripi šal uz sebe. Potpuno ju je obgrlio i prekrio, od ramena do struka. „Rande, ne mogu da se udam za tebe.”

„Znam“, kaza on.

A ona trepnu. Nije to primio onoliko teško koliko je ona očekivala. Rekla je sama sebi kako je to dobro. „Ne želim da te povredim – zaista ne želim – ali ne želim da se udam za tebe.“

„Razumem, Egvena. Znam šta sam. Nijedna žena ne bi..“

„Ti vunoglavi idiote!” – prasnu ona. „Ovo nikakve veze nema sa time što usmeravaš. Ne volim te! U svakom slučaju, ne tako da bih htela da se udam za tebe.“

Rand razjapi usta. „Ne... voliš me?” Zvučao je krajnje iznenađeno, i povređeno. A tako je i izgledao.

„Molim te, pokušaj da me razumeš”, nežnije mu kaza. „Ljudi se menjaju, Rande. Osećanja se menjaju. Kada su ljudi razdvojeni, ponekad se i raziđu. Volim te kao da si mi brat, a možda i više od toga, ali ne tako da bih se udala za tebe. Možeš li to da shvatiš?“

On se nesrećno isceri. „Vala, jesam budala. Nisam zaista verovao da bi i ti mogla da se promeniš, Egvena. Ni ja ne želim da se oženim tobom. Nisam želeo da se promenim, niti sam to pokušavao, ali jednostavno se desilo. Kad bi samo znala koliko mi ovo znači. To što ne moram da se pretvaram, ni da brinem da ću te povrediti. To nikada nisam želeo, Egvena. Nikada nisam želeo da te povredim.“

Ona se skoro nasmeši. Toliko se pravio hrabar. Skoro da mu je pošlo za rukom da je ubedi. „Drago mi je što si to tako dobro primio”, tiho mu reče. „Ni ja nisam želela da tebe povredim. A sada zaista moram da pođem.“ Ona ustade i ovlaš ga poljubi u obraz. „Naći ćeš neku drugu koja će te voleti.“

„Naravno”, kaza on, ustavši. Glas mu je odzvanjao od laži.

„Hoćeš.“

Egvena s osećajem zadovoljstva izađe iz njegovih odaja i požuri preko predvorja, pustivši saidar dok je skidala šal sa sebe. Prokletinja je bila užasno vruća.

A on je bio potpuno spreman da ga Elejna pokupi kao izgubljeno štene, ako s njim postupi kao što su se dogovorile. Mislila je da će Elejna dobro postupati s njim, sada i kasnije. Bar onoliko koliko budu imali vremena. Nešto se mora učiniti s njegovom kontrolom. Bila je voljna da prizna kako je ono što su joj rekli tačno – nijedna žena ga ne može podučavati; ribe i ptice, i sve to – ali to nije bilo isto što i odustajanje. Nešto se mora uraditi, pa se stoga mora iznaći neki način. Ona užasna rana i ludilo bili su nevolje koje valja ostaviti za kasnije, ali vremenom će i na njih doći red. Nekako. Svi kažu da su Dvorečani tvrdoglavi, ali ni u kom slučaju ne mogu da se mere s Dvorečankama.