Dolazak Senke

46 Unutar Puteva

Izuvijane, teskobne ulice Kalpene, kraj Velikog kruga, bile su prepune naroda; dim bezbrojnih kotlova s hranom iza visokih belih zidina bio je povod tome. Opori miris dima, vatre, kuvanja i užeglog znoja ispunjavao je vlažni jutarnji vazduh, baš kao i plač dece i nejasan žamor, uvek prilepljen uz veće mase naroda, dovoljan da priguši oštre krike galebova što su lebdeli nebom. Prodavnice u ovom naselju odavno su zamandalile vrata čeličnim šipkama.

Egeanin se, zgađena, peške provlačila kroz rulju. Užasavalo ju je što je svaki red prekršen; izbeglice bez ijednog novčića zaokupile su Krugove i spavale među kamenim klupama. Bili su podjednako odvratni kao i vladari koji ih puštaju da gladuju. Trebalo je da se raduje – ovaj šljam slomljenog duha nikako ne može zaustaviti Corenne, i pravi zakon će biti donet – ali ne beše joj milo da to posmatra.

Odrpani ljudi su uglavnom bili toliko bezvoljni da se nisu začudili njenoj čistoj, prefinjenoj plavoj jahačkoj haljini, prostog kroja, ali svilenoj. Muškarci i žene nekada fino odeveni, a sada prljavi i izgužvani, bili su česta pojava, tako da se možda nije previše isticala. Nekolicina njih koji su se zapitali da li njena odeća podrazumeva novac u kesi odbacila je te pomisli videvši kako čvrsto drži štap i kako je stasita. Stražari, nosiljka i nosači danas su morali da pričekaju. Floran Gelb bi začelo shvatio da ga takva trupa prati. Barem joj je ova haljina podeljenih skuta davala malo više slobode u kretanju.

Bilo je lako držati čovečuljka nalik lasici na oku, čak i u ovoj gunguli, iako je povremeno morala da se sklanja pred taljigama i ponekom zapregom, u koju su češće bili upregnuti znojavi polugoli muškarci nego životinje. Gelb i sedam ili osam njegovih pratilaca, krupnih, grubih muškaraca, probijali su put guranjem, zbijeni, a pratili su ih talasi psovki. Ovi ljudi su je ljutili. Gelb je opet naumio da pokuša otmicu. Otkad mu je poslala traženo zlato, pronašao je još tri žene, od kojih su sve tek otprilike podsećale na neke sa njenog spiska, a negodovao je kad god bi ga odbila. Nije trebalo da mu plati ni za onu prvu koju je oteo sa ulice. Pohlepa i misli o zlatu očito su mu isprali sećanje o svirepoj pogrdi koju mu je dala uz kesu.

Čula je viku iza sebe, okrenula se i čvrsto stegla šake oko štapa. Stvorila se mala čistina, kao i uvek pred nevolju. Neki čovek u nekada otmenom žutom kaputu klečao je i urlao stežući desnu ruku, previjenu na pogrešnu stranu. Jedna uplakana žena u iscepanoj zelenoj haljini zaštitnički ga je grlila i vikala za nekim čovekom skrivenog lica, već izgubljenim u gomili. „Samo je zamolio jedan novčić! Samo je zamolio!“ Gužva ih ponovo proguta.

Egeanin se zgroženo okrenu nazad. Zastala je, uz psovku koja privuče nekoliko prenutih pogleda. Gelb i njegova pratnja su nestali. Progurala se do male kamene česme na zidu jedne krčme zaravnjenog krova; voda je tekla iz usta bronzane ribe. Razdvojila je dve žene s krčazima i popela se na česmu, ne hajući za njihove uvređene psovke. Odatle je pogledala preko gomile glava. Zakrčene ulice su se širile u svim pravcima, izuvijane oko brda. Krivine i u belo okrečene kuće skratile su joj vidik na manje od sto koračaja, ali Gelb nije ni mogao dalje odmaći tako brzo.

Najednom ga je ugledala, skrivenog u dubokom dovratku trideset koraka dalje; propeo se na prste i virio prema ulici. Tada je lako opazila i druge, naslonjene na zgrade s druge strane ulice – pokušavali su da budu neupadljivi. Nisu bili jedini naslonjeni na zidove, ali dok su svi ostali bi li povijeni, slomljenog duha, njihova lica izlomljenih noseva, prepuna ožiljaka, pokazivala su iščekivanje. Dakle, njihova otmica će se odigrati ovde. Niko se, začelo, neće mešati, kao ni maločas kad je onom čoveku slomljena ruka. Ali ko je žrtva? Ako je Gelb najzad pronašao neku sa spiska, ona može da ode i sačeka da je otkupi, pa da vidi hoće li jedan a’dam zaista držati i druge sul’dam pored Betamin. Ipak, nije želela ponovo da bira hoće li nekoj nesrećnici prerezati grkljan ili će je prodati.

Dosta je žena išlo ulicom prema Gelbu, većina u providnim velovima, upletene kose. Egeanin već na prvi pogled otpisa dve u nosiljkama, okružene stražom; Gelbovi ulični grubijani neće tražiti nevolju tamo gde nisu brojniji, niti će ukrstiti pesnice s njihovim mačevima. Ko god bila ta koju čekaju, neće imati više od dva ili tri muškarca sa sobom, a i oni će biti nenaoružani. Tu su se, izgleda, mogle ubrojiti sve ostale žene na vidiku, bilo u izbledelim seoskim ritama ili pripijenim haljinama omiljenim u Tarabonu.

Najednom, dve žene zauzete razgovorom izbiše iz jedne dalje ulice i upadoše joj u oči. Nosile su tanane pletenice i prozirne velove preko lica, kao Tarabonke, ali nisu pripadale ovde. Te tanke haljine sramnog kroja, plava i zelena, bile su svilene, a ne od lana ili fine vune. Tako odevene žene imale su nosiljke; nisu pešačile, svakako ne ovuda. I nisu držale štapove kao batine, na ramenima.

Otpisala je onu crvenozlatnekose, i odmerila drugu. Njene tamne pletenice behu neobično dugačke, skoro do struka. Sa ove razdaljine, ličila je na sul’dam po imenu Surin. Ipak, nije to bila Surin. Ova žena je bila skoro za glavu niža od nje.

Egeanin nešto nečujno promrsi, doskoči na zemlju i poče da se gura kroz stisku svetine koja ju je delila od Gelba. Uz malo sreće, stići će da ga opozove. Kakva budala. Pohlepni glupan, sa lasičjim mozgom!

„Trebalo je da unajmimo nosiljke, Ninaeva“, ponovo reče Elejna. Po stoti put se pitala kako Tarabonkama velovi ne upadaju u usta dok govore. Ispljunula ga je, i dodala: „Moraćemo da počnemo da ih koristimo.“

Neki žgoljavi čovek se uputio prema njima, ali Ninaeva zapreti štapom i on ustuknu. „Eto za šta ovo služi.“ Možda je i njen vatreni pogled uticao na to da se čovek naglo predomisli. Pođe prstima ka tamnim pletenicama što su joj visile preko ramena, pa izusti nešto zgađeno; Elejna se zapita hoće li se Ninaeva ikad odvići od cimanja one debele pletenice. „A stopala služe za hodanje. Kako bismo mogle da razgledamo i da se raspitujemo ako bi nas nosili kao prasiće na pijacu? Osećala bih se kao prava budala u tim glupavim nosiljkama. U svakom slučaju, više verujem sopstvenom razumu nego muškarcima koje i ne poznajem.“

Elejna je bila ubeđena da bi Bejl Domon pronašao poverljive ljude. Morski narod svakako bi; bese joj žao što je Morski igrač otplovio, ali gospa od jedara i njena sestra hitale su da pronesu vesti o Koramuru kroz Dantoru i Kantorin. Dvadesetak telohranitelja bi joj baš odgovaralo.

Osetila je kako joj se nešto tare o kesu za pojasom; stegla ju je jednom rukom i okrenula se podižući štap. Gomila se neznatno raziđe oko nje – ljudi su se gurali laktovima gotovo i ne gledajući ka njoj, a od neuspešnog secikese nije bilo ni traga. Barem joj je novac još tu. Po uzoru na Ninaevu, počela je da nosi svoj prsten Velike zmije i izuvijani kameni ter’angreal oko vrata, jer jednom prilikom umalo nije izgubila kesu. Za pet dana boravka u Tančiku ostala je bez tri. Dvadeset telohranitelja bi bilo potaman. I nosiljka. Sa zavesama na prozorima.

Nastavila je spori uspon uz ulicu pored Ninaeve, govoreći: „Onda ne bi trebalo da nosimo ove haljine. Sećam se kako si mi jednom navukla ruho seljanke.“

„Dobro smo se prerušile“, odsečno kaza Ninaeva. „Uklapamo se.“

Elejna tiho šmrknu. Kao da se jednostavnije haljine ne bi uklopile još bolje. Ninaeva nije priznavala da je počela da uživa u svili i lepoj odeći. Elejna je samo žalila što u tome preteruje. Istina, svima se činilo da su Tarabonke – barem dok ne progovore – ali premda joj je čipka skrivala vrat, osećala se razgoličenije nego ikad. Nikad nije obukla nešto nalik ovome, naročito ne u javnosti. Ninaeva se, s druge strane, kretala tesnim ulicama kao da ih niko i ne gleda. Možda ih niko i nije gledao – mada sigurno ne zahvaljujući haljinama – ali nije se tako osećala.

Ovo nije nimalo pristojnije od njihovog donjeg veša. Obrazi joj se zarumeneše i ona pokuša da istera iz glave misli o tesno pripijenoj svili. Prekini! Savršeno je pristojno. Jeste!

„Zar ti Amis nije dala nikakav savet?“

„Kazala sam ti šta mi je rekla.“ Elejna uzdahnu. Ninaeva ju je do sitnih sati ispitivala o aijelskoj Mudroj koja je prethodne noći bila u Tel’aran’riodu sa Egvenom, da bi za doručkom nastavila. Egvena je zbog nečeg splela kosu u dve pletenice i ljuti to je gledala Mudru; nije rekla ništa osim da je Rand dobro i da ga Avijenda čuva. Belokosa Amis je pričala za obe. Održala je strogu pridiku o opasnostima u Svetu snova, pri čemu je podsetila Elejnu na njenu staru dadilju Lini onda kad se kao desetogodišnja devojčica iskrala iz kreveta da krade slatkiše. Posle toga usledila su upozorenja o pribranosti i upravljanju sopstvenim mislima ako je ulazak u Tel’aran’riod nužan. Kako da upravljaš onim što misliš? „Zaista sam mislila da je Perin s Random i Metom.“ To je bilo najveće iznenađenje, posle same Amisine pojave. Egvena je očito mislila da je Perin s Ninaevom i Elejnom.

„Verovatno je otišao s onom devojkom da negde mirno živi kao kovač“, kaza Ninaeva, ali Elejna odmahnu glavom.

„Ne bih rekla.“ Gajila je neke duboke sumnje o Faili, a ako su bile i upola tačne, Failu ne bi zadovoljilo da bude žena jednog kovača. Ponovo je ispljunula veo. Glupava stvar.

„Pa, gde god bio“, reče Ninaeva, ponovo petljajući oko pletenica, „nadam se da je dobro i na sigurnom, ali nije ovde, i ne može nam pomoći. Jesi li uopšte pitala Amis može li se Tel’aran’riod iskoristiti za...?“

Jedan krupan proćelav čovek u iznošenom mrkom kaputu progurao se kroz gužvu i pokušao da je obuhvati snažnim rukama. Debeli štap sevnu s njenog ramena i raspali ga preko lica – oteturao je držeći se za nos, barem drugi put slomljen.

Elejna još nije smogla daha da užasnuto vrisne, kad je drugi čovek, podjednako krupan, gustih brkova, odgurnu i pođe ka Ninaevi. Zaboravila je na strah. Ljutito je stegla zube, a čim njegove ruke dodirnuše drugu ženu, sastavila ga je štapom po glavi najsnažnije što je mogla. Čovekove noge klecnuše i on pade ničice, na njeno neizmerno zadovoljstvo.

Gužva se povukla unazad, jer niko nije želeo da se upliće u tuđe nevolje. Naravno, niko nije ponudio pomoć. A Elejna je shvatila da im je pomoć neophodna. Onaj koga je Ninaeva udarila još je hodao, iskeženih usta, ližući krv što mu se slivala iz nosa. Stezao je pesnice kao da želi nekoga da zadavi. Što je najgore, nije bio sam. Još sedam ljudi postavilo se ukrug da im odseku svaku odstupnicu. Svi osim jednog bili su veliki kao i on, ogrubelih lica, s pesnicama koje kao da su godinama mrvile kamenje. Neki sparušeni čovek uskih obraza cerio se kao razdražena lisica, i dahtao: „Ne dajte joj da pobegne. Ona je zlato, kad vam kažem. Zlato!“

Znali su ko je. Ovo nije bila pljačka: želeli su da se reše Ninaeve i da otmu kćer naslednicu Andora. Osetila je kako Ninaeva grli saidar – ako se od ovoga nije razbesnela dovoljno da uzmogne da usmerava, neće ni od čega – pa se i sama otvori Istinskom izvoru. Jedna moć poteče kroz nju, slatka poplava što obliva telo od glave do pete. Dva-tri utkana toka Vazduha bilo koje od njih dve sredila bi ove grubijane.

Ali nije usmeravala, a ni Ninaeva. Zajedno su mogle premlatiti ove ljude kao što ih majke nikada nisu premlatile. Ipak se nisu usuđivale, sve dok postoji bilo kakav drugi izbor.

Ako je neka iz Crnog ađaha dovoljno blizu, već su se izdale sjajem saidara. Usmeravanje dovoljno tek za jedan ili dva toka Vazduha moglo ih je razotkriti Crnoj sestri i u nekoj drugoj ulici, udaljenoj sto ili više koraka, u zavisnosti od njene moći i osetljivosti. I same su već pet dana pokušavale da hodajući kroz grad osete neku ženu koja usmerava, u nadi da će ih to dovesti do Lijandrin i ostalih.

Morale su da misle i o gomili oko sebe. S obe strane bilo je još prolaznika, stiskali su se i češali o zidove. Ostali su se vrteli ukrug, tražeći neki drugi put. Samo je nekolicina postiđeno skrenula pogled s dve ugrožene žene. Ali šta bi se desilo kada bi videli kako nešto nevidljivo razbacuje ogromne ljude...?

Aes Sedai i Jedna moć trenutno i inače nisu bile dobrodošle u Tančiku, zbog zastarelih glasina o Falmeu i novijih priča o tome kako Bela kula podržava Zmajuzaklete u divljini. Ako vide tkanje Jedne moći, ljudi će se možda razbežati, a možda će se i pretvoriti u nasilnu rulju. Čak i ako ih ne raskomadaju na mestu – u šta nije bila sigurna – nikako neće moći to da zataškaju. Crni ađah bi čuo za Aes Sedai u Tančiku još pre sutona.

Stala je leđa u leđa s Ninaevom i grčevito stiskala štap. Nadolazio joj je izbezumljen smeh. Ako Ninaeva ikada više predloži da nekuda pođu same – i to peške – videće kako je to kada ti neko nabije glavu u vedro vode. Barem nijedan od lupeža nije želeo da bude prvi kome će glava biti razbijena kao ovom što nepomično leži na pločniku.

„Krenite“, bodrio ih je čovek upalog lica mašući rukama. „Krenite! To su samo dve žene!“ Ipak, ni sam nije previše žurio. „Krenite, kad kažem. Samo nam ona treba. Ona je zlato, kad vam kažem.“

Najednom odjeknu tup udarac i jedan od grubijana pade na kolena omamljeno se hvatajući za rascepljenu glavu. Neka namrgođena tamnokosa žena u plavoj haljini za jahanje prolete pored njega, hitro se okrenu i nadlanicom stisnute pesnice odalami drugog po ustima, štapom ga obori s nogu i ritnu ga u glavu dok je padao.

Sama činjenica da je pomoć pristigla zaprepastila je Elejnu više nego i sam nosilac te pomoći, ali trenutno nije bila probirljiva. Ninaeva zareža i odvoji se od njenih leđa, a ona jurnu vičući: „Napred Beli lav!“, da bi spopala najbližeg dripca što je pre moguće. On, potresen do izbezumljenosti, podiže ruke da se odbrani. „Napred Beli lav!“, ponovo je ispustila bojni poklič Andora, a on se okrenu i pobeže.

Nasmejala se za sebe i zaokrenula, tražeći nekog drugog da premlati. Samo dvojica još nisu utekla ili pala. Onaj prvi, slomljenog nosa, pokušao je da beži, ali Ninaeva ga za oproštaj svom snagom raspali po leđima. Žena strogog lica upotrebila je štap da nekako izvije i vuče ruku i rame drugog čoveka, koji poče da se propinje na prste; bio je za glavu viši i duplo teži od nje, ali ona ga hladnokrvno tri puta udari dlanom u bradu, a on zakoluta očima i previ se. U tom trenu, Elejna primeti da se čovek upalog lica pridiže s ulice; iz nosa mu je kapala krv, a oči mu behu skoro staklaste, ali je ipak isukao bodež iz pojasa i pojurio ka ženinim leđima.

Bez razmišljanja, Elejna usmeri. Šaka vazduha odbi čoveka i njegov bodež tako da se otkotrljaše. Žena strogog lika se okrenu, ali on je već bauljao na sve četiri prema gomili, da bi se osovio na noge i šmugnuo me- đu ljude. Narod je zastajao da odgleda neobičnu bitku, ali niko ni prst nije podigao u njihovu odbranu osim tamnokose žene. Ona je sada nesigurno odmeravala Elejnu i Ninaevu. Elejna se zapita da li je primetila kako se žgoljavi čovek naizgled odbio ni od čega.

„Zahvaljujem ti“, kaza Ninaeva prilazeći ženi, skoro bez daha. Ispravljala je veo. „Mislim da bi bilo dobro da odemo odavde. Znam da gradska straža ne izlazi često na ulice, ali ne bih da se pravdam ako kojim slučajem naiđu. Naša gostionica nije daleko. Hoćeš li da nam se pridružiš? Najmanje što možemo da ponudimo nekome ko se zaista potrudio da pomogne dvema ženama u ovom gradu bez Svetlosti jeste šolja čaja. Moje ime je Ninaeva al’Mera, a ovo je Elejna Trakand.“

Žena je vidno oklevala. Jeste primetila. „Ja... bih... rado pošla s vama. Da, poći ću.“ Govorila je nekako zapleteno, nerazgovetno ali na odnekud poznat način. Bila je zaista dražesna, a tamna kosa duga skoro do ramena činila ju je još ljupkijom. Ne bi se, ipak, lako mogla nazvati lepom. U, plavim je očima imala tvrdoću, kao neko sviknut da naređuje. Možda je trgovkinja, čim nosi ovakvu haljinu. „Zovem se Egeanin.“

Bez daljeg oklevanja Egeanin pođe za njima u najbližu sporednu uli- čicu. Gužva se već okupljala oko oborenih ljudi. Elejna pomisli kako će„ kad se probude, otkriti da im je oteto sve što imaju, uključujući i odeću i čizme. Kada bi samo saznala kako su je prepoznali. Ali nije bilo načina da povedu nekog na ispitivanje. Sada će svakako morati da unajme telohranitelje, šta god Ninaeva govorila.

Možda Egeanin nije oklevala, ali bila je napeta. Elejna joj je to pročitala u očima dok su se prodevale kroz masu naroda. „Primetila si, zar ne?“, upitala je. Žena umalo posrnu, što je Elejni bila dovoljna potvrda, pa žurno dodade: „Nećemo te povrediti, pritekla si nam u pomoć.“ Opet je morala da ispljune veo. Ninaeva kao da nije imala tih nevolja. „Ne mršti se na mene, Ninaeva. Videla je šta sam učinila.“

„Znam“, procedi Ninaeva. „I bilo je to ispravno. Ali nismo ušuškani u dvor tvoje majke, ni bezbedni od skrivenih prisluškivača.“ Pokazala je na svetinu što ih okružuje. Gledajući njihove štapove, većina im se uklanjala s puta. Oslovila je Egeanin: „Veliki deo glasina koje si možda čula su laž. Malo je istinito. Ne treba da nas se plašiš, ali razumećeš da ima stvari o kojima ovde ne možemo da pričamo.“

„Da vas se plašim?“, trže se Egeanin. „Nisam ni pomislila da bi trebalo. Neću progovarati dok ne poželite da pričamo.“ Održala je reč; ćutke su prošle kroz žamor gomile, celim putem natrag preko poluostrva, do Dvora tri šljive. Elejnu su od tolikog hodanja bolela stopala.

Šačica ljudi i žena sedela je u trpezariji i grlila čaše vina i piva, uprkos tome što je bilo rano. Ženi sa udaraljkama i dulčimerom pridružio se neki mršav čovek s flautom, čiji je tanani zvuk pristajao njegovom struku. Džuilin je za stolom pokraj vrata pušio svoju zdepastu lulu. Kada su odlazile, on se još ne beše vratio sa svog noćnog pohoda. Elejna se obradova što prvi put na njemu nema ni modrice ni rasekotine; ono što je nazivao podzemljem Tančika očito je bilo još grublje od vidljivog lica grada. Jedini ustupak tančikanskom odevanju učinio je zamenivši svoj pleteni šešir jednom od onih kupastih, tamnih filcanih kapa, koju je nosio nakrivo na glavi.

Đipio je iz stolice, strgao kapu, i ne videvši da nisu same rekao: „Pronašao sam ih!“ Potom sumnjičavo pogleda Egeanin i napravi mali naklon; klimnula je glavom i uzvratila podjednakom uzdržanošću.

„Pronašao si ih?“, uskliknu Ninaeva. „Jesi li siguran? Govori, čoveče. Da nisi progutao jezik?“ Toliko o njenim upozorenjima o pričanju pred drugima.

„Trebalo je da kažem, pronašao sam gde borave.“ Nije više gledao Egeanin, ali je pažljivo birao reči. „Pratio sam ženu s belim pramenom do kuće gde je odsela s drugima, međutim one retko izlaze. Ljudi iz tog naselja drže ih za bogate izbeglice iz sela. Iza njih nije ostalo mnogo, osim nešto hrane u ostavi – čak su i sluge nestale – ali kad sve saberem, čini mi se da su otišle juče po podne, ili uveče. Rekao bih da se ne boje noći u Tančiku.“

Ninaeva svom snagom steže tanke pletenice u šaci. „Ulazio si tamo?“, upita vrlo smirenim glasom. Elejni se učinilo da će se svakog časa mašiti za štap.

Džuilin je imao sličan osećaj. Pogledao je prema štapu, pa reče: „Dobro znaš da se ne kockam s njima. Prazna kuća to odaje izgledom, pojavom, koliko god velika bila. Ne možeš loviti lopove tako dugo kao ja ako ne naučiš da posmatraš okolinu na njihov način.“

„A šta da si upao u klopku?“, gotovo prosikta Ninaeva. „Da li tvoj veličanstveni talenat predosećaja uključuje i klopke?“ Džuilinovo tamnoputo lice pomalo je posivelo; oblizao je usne kao da bi da objasni ili da se brani, ali ona ga preseče: „Kasnije ćemo o tome, gazda Sandare.“ Pogled joj polako skrenu ka Egeanin; konačno se setila da nisu sami. „Kaži Rendri da ćemo piti čaj u Sobi opalog cveća.“

„Odaji uvelih cvetova“, blago je ispravi Elejna, a Ninaeva je prostreli očima. Džuilinove vesti su je razdražile.

On se duboko pokloni, raširenih ruku. „Kako zapovedate, gazdarice al'Mera, tako ću svim srcem služiti“, suvo reče, pa opet nakrivo nabaci kapu na glavu i ode, ne krijući uvređenost. Mora da je neprijatno primati naređenja od nekoga s kim si pokušavao da očijukaš.

„Glupak!“, zareža Ninaeva. „Trebalo je obojicu da ostavimo na pristaništu u Tiru.“

„Je li on vaš sluga?“, polako upita Egeanin.

„Da“, prasnu Ninaeva, a Elejna u istom času reče: „Ne.“ Zgledaše se, Ninaeva se i dalje mrgodila.

„Možda i jeste, na neki način“, uzdahnu Elejna u isti mah kad Ninaeva promrmlja: „Valjda i nije, kad porazmislim.“

„Da... jasno mi je“, zaključi Egeanin.

Rendra se probijala između stolova, smešeći se iza vela onim svojim usnama poput pupoljka ruže. Elejni ne beše prijatno što ona toliko liči na Lijandrin. „Ah. Tako ste lepe danas. Vaše haljine, divne su. Prekrasne.“ Kao da nisu zajedno birale tkaninu i kroj. Njeno odelo bilo je crveno kao u krparke, svakako neprikladno za javnost. „Ali opet ste bile luckaste, zar ne? Zato dobri Džuilin ide onako namršteno. Ne morate toliko da ga morite.“ Krupne mrke oči joj zaiskriše, i postade jasno da je Džuilin pronašao nekog s kim će očijukati. „Hodite. Popićete čaj na svežem i skrivenom mestu, a ako ponovo budete morale napolje, dozvolićete mi da obezbedim nosače i čuvare, zar ne? Lepa Elejna ne bi izgubila toliko kesa da je imao ko da vas čuva. Ali nećemo sada o tome. Čaj vam je skoro zgotovljen. Hodite.“ Mora da je to veština koja se vežba, činilo se Elejni; moraš naučiti da pričaš a da ne jedeš svoj veo.

Odaja uvelih cvetova, smeštena u uzani hodnik uz trpezariju, beše mala prostorija bez prozora, s niskim stolom i izrezbarenim stolicama sa crvenim jastucima. Ninaeva i Elejna su ovde obedovale s Tomom ili Džuilinom, ili obojicom, pod uslovom da je Ninaeva raspoložena za njih. Zidovi od opeke, dovoljno debeli da onemoguće prisluškivanje, bili su okrečeni i verodostojno oslikani predelom šljivika, uz pravu kišu cvetova po kojima je soba dobila ime. Elejna gotovo strže veo i baci prozračnu krpicu na sto pre no što sede; čak ni Tarabonke nisu pokušavale da jedu ili piju noseći velove. Ninaeva je svoj jednostavno razvezala s jedne strane.

Rendra je, dok ih je posluživala, neumorno ćeretala; teme su skakale od nove švalje koja bi im mogla sašiti haljine po poslednjoj modi od najtanje moguće svile – predložila je i Egeanin da potraži tu ženu, a ravnodušan pogled koji je dobila umesto odgovora nije je prekinuo ni za tren – preko toga kako bi trebalo da slušaju Džuilina jer je grad preopasan za usamljene žene čak i danju, pa do mirišljavog sapuna što kosi daje najfiniji sjaj. Elejna se ponekad pitala kako ova žena drži tako uspešnu gostionicu kad očito razmišlja samo o kosi i haljinama. Svakako je bila uspešna; Elejna samo nije znala kako. Naravno, nosila je lepu odeću, samo ne previše pristojnu. Sluga donese čaj, plave porcelanske šolje i kolačiće na poslužavniku; isti onaj vitki tamnooki mladić koji je one izuzetno sramotne noći dopunjavao Elejnin pehar. Pokušao je to još nekoliko puta, ali ona se pred sobom zaklela da nikada više neće popiti više od jedne čaše. Zgodan muškarac, ali ona mu uputi svoj najledeniji pogled, tako da je žurno napustio sobu.

Egeanin je ćutke posmatrala Rendru dok i ona nije otišla. „Niste ono što sam očekivala“, reče potom, držeći čašu nekako čudno, na vrhovima prstiju. „Gostioničarka brblja o kojekakvim tricama kao da ste joj sestre, podjednako budalaste, a vi to dozvoljavate. Tamnoputi čovek – izgleda, nekakav sluga – ruga vam se. Onaj poslužitelj bulji sa otvorenom žudnjom u očima, a vi mu to dozvoljavate. Vi ste... Aes Sedai, zar ne?“ I ne čekajući odgovor, njene oštre plave oči pređoše na Elejnu. „A ti si... plemenitog roda. Ninaeva je pomenula dvor tvoje majke.“

„Takve pojedinosti ne znače mnogo u Beloj kuli“, ogorčeno joj reče Elejna, hitro brišući mrve kolača s brade. Bio je to jako začinjen kolač; skoro neprijatno. „I kraljica bi, da ode tamo da uči, morala da riba podove kao i svaka druga polaznica, i da skače na svaki njihov mig.“

Egeanin polako klimnu glavom. „Dakle, tako vi vladate. Vladajući samim vladarima. Ima li i drugih... kraljica koje tako obučavate?“

„Koliko znam, nema“, nasmeja se Elejna. „Ipak, u našem Andoru tradicija je da kćeri naslednice tamo odlaze. Ide i veći broj plemkinja, ali one to obično ne žele i većina napušta obuku jer ne može ni da oseti Istinski izvor. To je bio samo primer.“

„Ti si takođe... plemkinja?“, upita Egeanin, a Ninaeva frknu.

„Majka mi je bila seoska domaćica, a otac čobanin koji je uzgajao i duvan. Malo ko u mom kraju može da preživi bez vune i duvana za prodaju. Šta je s tvojim roditeljima, Egeanin?“

„Otac mi je bio vojnik, a mati... zapovednica na brodu.“ Otpila je nezaslađen čaj, pa ih odmeri pogledom. Najzad progovori: „Vi nekoga tražite. Žene koje je tamnoputi čovek pominjao. Ja pomalo trgujem znanjem, između ostalog. Imam izvore koji me obaveštavaju. Možda mogu da pomognem. Ne bih vam naplaćivala, osim da mi još govorite o Aes Sedai.“

„Već si nam previše pomogla“, žurno odgovori Elejna, setivši se da je Ninaeva skoro sve rekla Bejlu Doraonu. „Hvala ti, ali ne možemo prihvatiti ništa više.“ Objasniti ovoj ženi šta je Crni ađah i uplesti je u to a da toga nije ni svesna bilo je nedopustivo. „Zaista ne možemo.“

Ninaeva zastade poluotvorenih usta i ošinu je ljutitim pogledom. „Baš zaustih to da kažem“, hladnokrvno reče, pa nastavi malo veselije: „Zahvalnost nam svakako nalaže da odgovorimo na pitanja, Egeanin, koliko god možemo.“ Svakako je htela reći da postoji mnoštvo pitanja na koja ne znaju odgovor, ali Egeanin je to shvatila drugačije.

„Naravno. Neću se mešati u tajne poslove vaše Bele kule.“

„Izgleda da te silno zanimaju Aes Sedai“, reče Elejna. „Ne mogu da osetim tu sposobnost u tebi, ali možda možeš naučiti da usmeravaš.“

Egeanin umalo ne ispusti porcelansku šolju. „To... ne može da se nauči. Ja nisam... ne. Ne, ne želim to... da učim.“

Elejnu je rastužila njena rastresenost. Previše se ljudi i dalje bojalo svega u vezi s Jednom moći, čak i među onima koji se ne plaše Aes Sedai. „Šta želiš da znaš, Egeanin?“

Pre no što je žena stigla da odgovori, neko kucnu na vrata. Tom uđe zaogrnut bogatim smeđim plastom koji je počeo da nosi kada izlazi u grad. Svakako je privlačio manje pogleda nego u zabavljačkom odelu od zakrpa. Uistinu, učinio se kao prilično uzvišena prilika, s onom bujnom belom kosom, premda ju je mogao malo bolje očešljati. Elejna ga zamisli kao mlađeg, i postade joj jasnije šta je to njenu majku privuklo kod njega. To naravno ne znači i da mu je oprostila što je otišao. Nije htela da je vidi namrštenu, pa brzo izgladi izraz.

„Rečeno mi je da niste same“, kaza on, pogledujući nepoverljivo u Egeanin, na skoro isti način kao Džuilin; muškarci su uvek sumnjičavi prema svakome koga ne poznaju. „Ali pomislio sam da ćete želeti da čujete kako su Deca Svetla jutros opkolila Panarhovu palatu. Po ulicama se sve više priča o tome. Izgleda da će gospa Amatera sutra biti ustoličena kao panarh.“

„Tome“, umorno reče Ninaeva, „ako ta Amatera nije prerušena Lijandrin, ne zanima me ni da li će postati i panarh, i kralj, i Mudrost Dve Reke sve o istom trošku.“

„Zanimljivo je“, nastavi Tom šepajući prema stolu, „da kolaju glasine kako je Savet odbio da izabere Amateru. Odbio. Zašto je onda ustoličavaju? Tako čudne stvari moraju biti zabeležene, Ninaeva.“

Pokušao je da se spusti u stolicu, ali ona prošapta: „Razgovaramo o ličnim stvarima, Tome. Sigurna sam da će neko u trpezariji biti predusretljiviji.“ Otpila je čaj i pogledala ga preko šoljice; bilo je jasno da očekuje od njega da ode.

Nije ni seo, a već morade da se pridigne, porumenelih obraza; ipak, nije smesta otišao. „Bez obzira na to hoće li Savet promeniti odluku, verovatno će izbiti neredi. Na ulici još vlada uverenje da je Amatera odbijena. Ako zaista želite da izlazite, ne smete izlaziti same.“ Gledao je Ninaevu, ali Elejna se osećala skoro kao da joj je spustio ruku na rame. „Bejl Domon je zaglavljen u onom sobičku blizu dokova, pokušava da sredi svoje poslove u slučaju da beg bude neophodan, ali pristao je da nam obezbedi pedeset probranih ljudi, čvrstih momaka naviklih na tuče i spretnih s nožem i mačem.“

Ninaeva nešto zausti, ali Elejna je prekide. „Zahvalne smo, Tome, i tebi i gazda Domonu. Molim te, kaži mu da prihvatamo tu ljubaznu i velikodušnu ponudu.“ Susrela je Ninaevin sumorni pogled, pa značajno dodade: „Ne bih želela da budem oteta na ulici usred bela dana.“

„Ne“, potvrdi Tom, „to nikako ne želimo.“ Elejni se učinilo da je čula poluglasnu reč „dete“ na kraju, i ovog puta joj je zaista dotakao rame prstima, samo u prolazu. „Zapravo”, nastavio je, „ljudi već čekaju ispred, na ulici. Pokušavam da pronađem kočiju; one nosiljke su previše ranjive.“ Izgleda da je shvatio da je preterao: doveo je Domonove ljude bez njihovog pristanka, a da ne pominjemo priču o kočiji bez ikakvog pitanja, ali ispod tih namrštenih, čupavih obrva gledale su ih oči vuka sateranog u tesnac. „Lično bi mi bilo... veoma žao ako bi vam se nešto loše dogodilo. Kočija će biti tu čim pronađem konje. Ako ih igde uopšte ima.“

Ninaevi je, jasno su govorile njene razrogačene oči, malo nedostajalo da ga izgrdi tako strašno da nikad ne zaboravi, a i Elejna je bila raspoložena da doda nešto blaži prekor. Neznatno blaži; kome on to dete!

Iskoristio je njihovo oklevanje za naklon kojim bi i kakva palata bila počašćena, pa nestade dok je još imao priliku.

Egeanin bejaše odložila šolju i gledala ih potpuno zbunjeno. Elejna je pretpostavila da se nisu ponele kao prave Aes Sedai, čim su pustile Toma da im se nameće. „Moram da idem“, reče žena, pa ustade i podiže štap naslonjen na zid.

„Ali nisi postavila svoja pitanja“, pobuni se Elejna. „Dugujemo ti barem odgovore na njih.“

„Drugi put“, reče Egeanin s časkom zakašnjenja. „Ako je dozvoljeno, doći ću još neki put. Moram da učim o vama. Niste ono što sam očekivala.“ Uverile su je da može doći kad god su one tu, pa pokušaše da je ubede da dovrši čaj i kolačiće, ali ona se nije dala pokolebati.

Isprativši je do vrata, Ninaeva se podboči. „Da otmu tebe? Ako si zaboravila, Elejna, oni muškarci su pokušali da otmu mene!“

„Da te onesposobe kako bi zarobili mene“, kaza Elejna. „Ako si zaboravila, ja sam kći naslednica Andora. Moja mati bi im dala čitavo bogatstvo samo da me vrate.“

„Možda“, sumnjičavo promrmlja Ninaeva. „Pa, barem nemaju veze s Lijandrin. Njena družina ne bi poslala čopor lupeža da pokušaju da nas strpaju u vreću. Zašto muškarci uvek rade stvari bez pitanja? Da li im dlake na grudima crpe mozak dok rastu?“

Iznenadna promena nije zbunila Elejnu. „Kako god bilo, bar ne moramo da tražimo telohranitelje. Slažeš li se da su neophodni, bez obzira na to što je Tom prekršio ovlašćenja?“

„Valjda.“ Ninaeva se neverovatno gnušala mogućnosti da prizna kad je pogrešila. Kao na primer, u tome da su oni grubijani želeli nju. »Elejna, shvataš li da i dalje nemamo ništa osim prazne kuće? Ako Džuilin – ili Tom – omaše i dozvole da ih otkriju... Moramo pronaći Crne sestre a da im ne privučemo pažnju, jer u suprotnom nećemo moći da ih sledimo do toga što je opasno po Randa, šta god to bilo.“

„Znam“, strpljivo odvrati Elejna. „Pričale smo o tome.“

Starija žena se namršti za sebe. „I dalje ni ne naslućujemo šta je to niti gde se nalazi.“

„Znam.“

„Čal i da zarobimo Lijandrin i ostale ovog trena, ne bismo smele to da ostavimo gde bi ga neko drugi mogao pronaći.“

„Znam to, Ninaeva.“ Podsetila se da bude strpljivija, pa omekša ton. „Pronaći ćemo ih. Negde će se sigurno okliznuti, a između Tomovih glasina, Džuilinovih kradljivaca i Domonovih mornara, mi ćemo to saznati.“

Ninaevino mrštenje odavalo je zamišljenost. „Jesi li primetila kako je Egeanin pogledala Toma kada je pomenuo Domona?“

„Ne. Misliš da ga poznaje? Zašto nam ne bi rekla?“

„Ne znam“, nestrpljivo odgovori Ninaeva. „Lice joj se nije promenilo, ali oči... bila je preplašena. Poznaje ga. Pitam se šta...“ Neko tiho pokuca na vrata. „Zar će nam ceo Tančiko upadati ovamo?“, zarežala je i trgla kvaku.

Rendra ustuknu od Ninaevinog izraza, ali se njen večiti osmeh smesta vrati. „Oprostite mi što vas ometam, ali dole vas očekuje neka žena. Ne zna vam imena, ali vas je opisala sasvim tačno. Kaže kako veruje da .vas poznaje. Ona je...“ Usta nalik pupoljku pomalo se skupiše. „Zaboravih da je pitam za ime. Baš sam jutros tupava koza. Bogato je obučena, i još nije zašla u srednje godine. Nije Tarabonka.“ Pomalo se stresla. „Vrlo odsečna, čini mi se. Čim me je videla, pogledala me je kao moja starija sestra dok smo bile male, kada mi je pretila da će mi vezati pletenice za žbunje.“

„Ili su one nas prve pronašle?“, prošapta Ninaeva.

Elejna prigrli Istinski izvor brže od misli i zadrhta od olakšanja što je uspela, što nije zagrađena dok nije bila svesna. Ako je ta žena dole iz Crnog ađaha... Ali zašto bi se najavila, u tom slučaju? Ipak, zažalila je što sjaj saidara ne okružuje Ninaevu. Kada bi samo i ona mogla da usmerava bez besa.

„Pošaljite je unutra“, reče Ninaeva, a Elejna primeti da je i ona prestrašena i svesna svog nedostatka. Čim se Rendra okrenula, Elejna poče da spliće tokove Vazduha, čvrste poput užadi, spremne da vežu, i tokove Duha, kadre da zabrane Izvor nekom drugom. Ako ta žena makar malo podseća na neku s njihovog spiska, ako pokuša da usmeri makar jednu iskru...

Žena koja je kročila u Odaju uvelih cvetova, u haljini tuđinskog kroja od svetlucave crne svile, beše sasvim nepoznata Elejni; svakako nije bila na spisku žena koje su otišle s Lijandrin. Tamna kosa doticala joj je ramena i uokvirivala lepo, jedro lice s krupnim mračnim očima i glatkim obrazima, ali u njemu ne beše bezvremenosti Aes Sedai. Nasmešila se i zatvorila vrata za sobom. „Oprostite mi, ali pomislila sam da ste...“ Saidar zablista oko nje, i ona...

Elejna otpusti Istinski izvor. Taj mračni pogled bio je prilično zapovednički, kao i taj oreol oko nje, bledi sjaj Jedne moći. Ženu plemenitijeg držanja Elejna nikad nije videla, i ona shvati da se hitro poklonila, postiđena što je i pomislila... šta je pomislila? Tako je teško misliti.

Žena ih odmeri, pa zadovoljno klimnu, priđe stolu i sede u ukrasnu stolicu na čelu. „Dođite ovamo da vas boije pogledam“, naredila je. „Hodite. Tako. Dobro je.“

Elejna je shvatila da stoji kraj stola i gleda u tamnooku ženu okruženu sjajem. Nadala se da je to u redu. Ninaeva je s druge strane stola stezala svoje duge, tanane pletenice, ali je zurila u gošću s priglupim ushićenjem. Elejna se umalo ne zakikota.

„Šta sam ja očekivala“, reče žena. „Jedva bolje od devojčuraka, i očito ni blizu polovini obuke. Ipak, snažne ste; dovoljno snažne da budete više od nevolje. Naročito ti.“ Probola je Ninaevu pogledom. „Možda ćeš jednog dana postati nešto. Ali zagradila si sebe, zar ne? Isterali bismo mi to iz tebe uz jauke.“

Ninaeva je još uvek čvrsto stezala pletenice, ali na licu joj se umesto zadovoljnog, detinjastog osmeha ukaza stid i usne joj uzdrhtaše. „Žao mi je što sam se zagradila“, skoro da je cvilela. „Plašim se toga... tolike moći... Jedne moći... kako mogu...?“

„Ćutaćeš ako te ništa ne pitam“, grubo reče žena. „I ne cmizdri mi tu. Drago ti je što me vidiš, uzbuđena si. Želiš jedino da mi iskreno odgovoriš na pitanja i da budem zadovoljna.“

Ninaeva živahno zaklima glavom, sa još ushićenijim osmehom nego pre. Elejna je shvatila da se i sama isto ponaša. Bila je ubeđena da će umeti još bolje da odgovori na pitanja. Bilo šta, samo da ova žena bude zadovoljna.

„Dobro. Jeste li same? Ima li drugih Aes Sedai s vama?“

„Ne“, hitro odgovori Elejna na prvo pitanje, pa još brže i na sledeće: „Nema drugih Aes Sedai s nama.“ Možda je mogla pomenuti da ni same nisu Aes Sedai. Ali to nije bilo pitanje. Ninaeva ju je ljutito gledala, grčevito stežući pletenice, besna što je zakasnila sa odgovorom.

„Zašto ste u ovom gradu?“, upita žena.

„Lovimo Crne sestre“, izbaci Ninaeva, pa pobedonosno pogleda Elejnu.

Lepuškasta žena se nasmeja. „Zato nisam osetila da usmeravate sve do danas. Mudro je što se krijete kada vas ima dve protiv jedanaest. Uvek sam i sama sledila to načelo. Neka druge budale skaču uokolo da ih svi vide. Njih može srediti i pauk skriven u pukotini, pauk koga neće videti dok ne bude prekasno. Pričajte mi sve što ste otkrile o tim Crnim sestrama, sve što znate o njima.“

Elejna prosu sve pred nju, boreći se protiv Ninaeve da bude prva. Nije bilo mnogo toga. Opisi, ter’angreali koje su ukrale, ubistva u Kiili i strah da ih je tamo još preostalo, pomoć koju su pružile jednom od Izgubljenih u Tiru pre nego što je Kamen pao i dolazak ovamo, u potrazi za nečim što je opasno po Randa. „Sve su boravile u jednoj kući“, završavala je zadihana Elejna, „ali sinoć su je napustile.“

„Izgleda da ste se veoma približile“, polako zaključi žena. „Veoma. Ter’angreal. Ispraznite torbice i kese na sto.“ Poslušale su je, i ona hitro prepipa novčiće, igle, konce, maramice i slično. „Imate li ikakve ter’angreale u svojim odajama? Angreale ili sa’angreale?“

Elejna je bila svesna izuvijanog kamenog prstena u svojim nedrima, ali pitanje nije bilo o tome. „Ne“, odgovori ona. Nisu imale ništa slično u sobi.

Žena odgurnu sve i zavali se, govoreći sebi u bradu: „Rand al’Tor. Dakle tako se sada zove.“ Na tren je napravila grimasu. „Nadmeni muškarac koji se osećao na krotkost i dobrotu. Je li još i sad takav? Ne, ne trudite se da odgovarate. Nevažno pitanje. Dakle, Be’lal je mrtav. Taj drugi mi zvuči kao Išamael. Sav njegov ponos što je, bez obzira na cenu, bio samo napola uhvaćen – kada sam ga ponovo videla, u njemu beše ostalo ponajmanje ljudskosti nego i u kome od nas; mislim da je bezmalo poverovao kako je on Veliki gospodar Mraka – i tri hiljade godina spletkarenja završiše se time što ga je ulovio neuki dečak. Moj način je najbolji. Tiho, tiho, iz senke. Nije to sitnica, upravljati muškarcem koji usmerava. Da, to bi bilo to.“ Oči joj se izoštriše, pa ih obe osmotri. „Sada, šta da radim s vama?“

Elejna je strpljivo čekala. Ninaeva se priglupo smeškala poluotvorenih usta, u iščekivanju; izgledala je posebno budalasto jer je onako stezala pletenice.

„Previše ste snažne da propadnete; možda ćete jednog dana biti korisne. Sve bih dala da vidim Rafhinovo lice kada vidi da više nisi zagrađena“, rekla je Ninaevi. „Sprečila bih taj vaš lov, samo da mogu. Šteta što je prisila tako ograničena. Ipak, kako ste malo otkrile, prekasno je da ih stignete. Valjda ću kasnije moći da vas pokupim i postaram se za vašu... ponovnu obuku.“ Ustala je, a Elejna najednom zadrhta celim telom. Um joj beše ustreptao; čula je samo glas te žene u ušima, kao urlik iz daljine. „Po- kupićete svoje stvari sa stola, a kada ih vratite gde im je mesto, zaboravićete sve što se ovde desilo, osim da sam došla misleći da ste moje prijateljice sa sela. Pogrešila sam, popila sam šolju čaja i otišla.“

Elejna zatrepta i zapita se zašto vezuje svoju torbicu natrag za pojas. I Ninaeva se mrštila vezujući sopstvenu kesu.

„Fina žena“, kaza Elejna, trljajući čelo. Osećala je da joj sleduje glavobolja. „Je li se predstavila? Ne sećam se.“

„Fina?“ Ninaeva podiže ruku i oštro povuče pletenice; začudila se, kao da nije vladala tim pokretom. „Ja... mislim da nije.“

„O čemu smo govorile pre nego što je ušla?“ Egeanin je baš tada izašla. Šta li ono beše?

„Sećam se šta sam htela da kažem.“ Ninaevin glas je očvrsnuo. „Moramo pronaći Crne sestre a da im ne privučemo pažnju, jer u suprotnom nećemo moći da ih sledimo do toga što je opasno po Randa, šta god bilo.“

„Znam“, strpljivo odgovori Elejna. Da li je to već rekla? Naravno da nije. „Pričale smo o tome...“

Egeanin zastade na lučnoj kapiji malenog dvorišta gostionice i pogleda ogrubela lica muškaraca koji su čekali, bosi i često goli do pojasa, među besposličarima na ovoj strani uzane ulice. Izgledali su kao da znaju da koriste sablje okačene o pojaseve i provučene kroz kaiševe, ali nijedno lice ne beše joj poznato. Ako je iko od njih bio na brodu Bejla Domona kada je otela i jedno i drugo i otplovila ka Falmeu, nije se sećala. Ponadala se da ako je ko i bio tamo, taj neće povezati ženu u haljini za jahanje sa ženom u oklopu koja im je zarobila brod.

Odjednom je shvatila da su joj dlanovi vlažni. Aes Sedai. Žene koje koriste Moć, a nisu upristojene ogrlicom. Sedela je za istim stolom s njima, razgovarala je s njima. Uopšte nisu bile nalik njenim očekivanjima; tu misao nije mogla da izbije iz glave. Usmeravale su, stoga su opasne po pravilan red, stoga moraju biti vezane radi bezbednosti – pa ipak... ništa nalik onome čemu su je učili. To se može naučiti. Naučiti! Samo da izbegne Bejla Domona – on bi je svakako prepoznao – moći će da dođe ponovo. Mora da sazna više. Više nego ikad, morala je.

Poželela je da ima ogrtač sa kukuljicom, ali stisnu štap i pođe uz ulicu, provlačeći se između ljudi u prolazu. Nije privukla pogled nijednom mornaru, a gledala ih je da bi bila sigurna u to.

Nije primetila svetlokosog čoveka u prljavom tančikanskom odelu, pogurenog pred vratima krčme na drugoj strani ulice. Njegove plave oči iznad izlizanog vela i gustih brkova pričvršćenih lepkom pratile su je sve dok ponovo ne skliznuše ka Dvoru tri šljive. Ustao je i prešao ulicu, ne hajući za odvratne ljude koji su ga gurali. Egeanin ga je zamalo primetila kada se do te mere zaboravio da slomi ruku onom glupaku. Čovek od Krvi, vredan koliko je to vredelo u ovoj zemlji, unižen na prosjačko mesto, lišen časti da otvori svoje vene. Odvratno. Možda će, kad u ovoj gostionici shvate da ima više zlata nego što odeća kazuje, saznati više o njenim namerama.