Dolazak Senke

20 Dizanje vetra

Elejna se potrudi da pomeri u stranu doručje svoje stolice i pojuri za njima, skoro se sudarivši s Ninaevom kod lestvica. Brod se i dalje ljuljao, mada ne onoliko silovito. Budući da nije bila sigurna da li tonu, Elejna gurnu Ninaevu pred sebe, i potera je da se brže popne.

Kada se uspeše na palubu, videše da posada užurbano proverava konopce, jedra i trup. Svi su vikali nešto o zemljotresima. Isto se čulo i od lučkih radnika, ali Elejna je znala da ovo nije bio zemljotres – iako su dokovi bili puni prevrnutih stvari, a bilo je i brodova što su se još ljuljali.

Zagleda se ka Kamenu. Ogromna tvrdinja beše nepomična, izuzev jata preplašenih ptica što su letela nad njom, i onog bledog barjaka što se skoro lenjo vijorio nošen povetarcem. Nikakvog znaka nije bilo da se ta kamena planina ikada mrdnula. Ono mora da je bio Rand. Bila je sigurna.

Okrete se i vide da je Ninaeva gleda. Njih dve se pogledaše u oči. „Biće baš lepo ako je oštetio brod“, naposletku kaza Elejna. „Kako ćemo da stignemo u Tančiko ako on krši brodovlje?” Svetlosti, samo da je dobro. Ništa neću moći da uradim ako je povređen. Mora da je dobro. Mora.

Ninaeva je uhvati za ruku, kao da želi da je ohrabri. „Sigurno ga je pogodilo ono tvoje drugo pismo. Muškarci se uvek naprasito ponašaju kada ih osećanja ponesu; to je zbog toga što ih stalno suzbijaju. On je možda Ponovorođeni Zmaj, ali mora naučiti da... Šta oni traže ovde?“

„Oni“ su bili dva muškarca posred užurbanog Morskog naroda na palubi. Jedan beše Tom Merilin, ogrnut svojim zabavljačkim plaštom. Na leđima mu je bila kožna kutija s harfom i flautom, a na palubi pred njim jedan zavežljaj i izanđala drvena kutija s bravicom. Drugi čovek beše jedan vitak zgodan Tairenac srednjih godina, mišićav tamnokos čovek, s kupastim slamenim šeširom ravnog oboda na glavi i odeven u jedan od onih kaputa koje u Tiru nosi običan svet. Sve do struka bio mu je usko pripijen, a onda se širio kao neka kratka suknja. Za pojasom koji je nosio preko kaputa visio je mačolomac, a oslanjao se na jedan bledi štap od nekog kvrgavog drveta što se sastojalo od samih članaka. Štap beše tačno njegove visine, i debeo taman kao njegov palac. O ramenu mu je visio četvrtast zavežljaj. Elejna ga prepozna – zvao se Džuilin Sandar.

Bilo je očigledno da se njih dvojica ne poznaju, iako stoje rame uz rame – držali su se ukočeno. Ali ponašali su se isto. Pažnja im beše podeljena između posmatranja gospe od jedara i Elejne i Ninaeve. Bilo je očigledno da se osećaju nesigurno i da nesigurnost prikrivaju glumeći samopouzdanje. Tom se cerio i gladio svoje duge bele brkove, klimajući svaki put kad bi ih pogledao. Sandar se sve vreme svečano klanjao, s tobožnjom samouverenošću.

„Nije oštećen“, kaza Koina, popevši se uz lestve. „Ako vam je drago, mogu da zaplovim za jedan sat. Ako za to vreme ne pronađemo tairenskog vodiča, zaploviću bez njega – iako bi to značilo da se nikada više nećemo vratiti u Tir.“ A onda joj pogled odluta ka onoj dvojici. „Traže prevoz: zabavljač za Tančiko, a hvatač lopova dokle god vi putujete. Ne mogu da ih odbijem, ali...“ Njene tamne oči ponovo se okrenuše Elejni i Ninaevi. „...hoću ako zatražite to od mene.“ Nevoljnost da prekrši običaj borila se u njenom glasu sa... Željom da im pomogne? Da služi Koramuru? „Hvatač lopova je dobar čovek, čak i ako se uzme u obzir da je vezan za kopno. Ne želim time vas da uvredim, Svetlosti mi. Za zabavljača ne znam, ali on bi mogao da udahne živosti ovom putovanju i olakša umorne sate.“

„Znaš gazda San dara?“ – upita Ninaeva.

„Dvaput je pronašao one što su krali od nas, i to brzo. Neko drugi bi odugovlačio da bi mogao da traži više novca. Očigledno je da ga i vi znate. Želite li da mu odbijem prevoz?“ I dalje je bila nevoljna.

„Hajde da najpre vidimo zašto su ovde“, kaza Ninaeva ravnim glasom, koji je jasno govorio da se toj dvojici ne piše dobro.

„Možda bi ja trebalo da govorim“, predloži Elejna, nežno ali odlučno. „Tako ćeš ti moći da posmatraš da li nešto kriju.“ Nije rekla da Ninaeva tako neće planuti, ali sudeći po njenom kiselom smešku, videlo se da je shvatila šta se krilo iza Elejninih reči.

„Dobro, Elejna. Ja ću da ih posmatram. Možda bi ti mogla da učiš kako ja za to vreme održavam potpuni spokoj. Znaš kakva si kada planeš.“ Elejna se nasmeja.

Ona dvojica se ispraviše kada im ona i Ninaeva priđoše. Oko njih je žurila posada, verući se po konopcima, zatežući vrengije, neke stvari vezujući a druge odvezujući – sve prema naredbama gospe od jedara. Kretali su se oko četvoro ljudi s obale ni ne gledajući ih.

Elejna se zamišljeno namršti na Toma Merilina. Bila je potpuno sigurna da pre njegove pojave u Kamenu nikada nije videla zabavljača, ali ipak joj je nešto u vezi s njim bilo veoma poznato. To je, naravno, bilo malo verovatno. Zabavljači uglavnom nastupaju u selima. Njena majka nikada nijednog od njih nije dovodila da nastupa u Kaemlinu. Jedini zabavljač koga je Elejna u životu videla nastupao je u nekim selima blizu poseda njene majke u unutrašnjosti Andora, a ovaj sedokosi jastreb od čoveka sigurno nikad nije bio tamo.

Odluči da se najpre obrati hvataču lopova. Setila se kako je on uporno tvrdio da je ono što se drugde zove lovac na lopove u Tiru zapravo hvatač lopova. Izgleda da mu je to bilo veoma bitno.

„Gazda Sandare“, ozbiljno mu reče. „Možda nas se ne sećate. Ja sam Elejna Trakand, a ovo je moja prijateljica Ninaeva al’Mera. Kako sam razumela, želite da putujete na isto odredište kao i mi. Mogu li da pitam zašto? Poslednji put kad smo vas videle, niste nam dobro poslužili.“

On ni ne trepnu na nagoveštaj da ih se možda ne seća. Pogled mu munjevito pređe preko njihovih šaka, i uoči odsustvo prstenja. Te tamne oči sve su videle i beležile. „Sećam vas se, gazdarice Trakand, i to veoma dobro. Oprostite mi, ali poslednji put služio sam vam u društvu Meta Kautona, kada smo vas obe izvukli iz vode pre no što su vas srebrnperke proždrale.“

Ninaeva frknu, ali ne preglasno. Zapravo je bila ćelija, a ne voda, i Crni ađah, a ne srebrnperke. Naročito Ninaeva nije volela da je podsećaju kako im je tada bila potrebna pomoć. Naravno, da nije bilo Džuilina Sandara, one ne bi ni završile u toj ćeliji. Ne, to nije u potpunosti pošteno prema njemu. Istinito, ali ne potpuno pošteno.

„To je sve lepo i krasno“, oštro odvrati Elejna, „ali i dalje niste rekli zašto želite da putujete u Tančiko.“

On duboko uzdahnu i oprezno pogleda Ninaevu. Elejni se baš nije svidelo što se nje više pazi. „Nema ni pola sata kako sam izbačen iz sopstvene kuće“, oprezno reče. „Mislim da znate čoveka koji je to učinio. Jedan visok muškarac, kamenog lica. Zove se Lan.“ Ninaeva neznatno diže obrve. „Došao je umesto jednog drugog čoveka, koga takođe znate. Ja... rečeno mi je da je on čobanin. Uručena mi je velika suma zlata i naređeno mi je da vas pratim. Obe. Rečeno mi je da, ako se vas dve ne vratite s ovog putovanja, i to bezbedno... Recimo da bi mi bolje bilo da se sam udavim nego da se vratim. Lan je to posebno istakao, a... čobanin ništa manje od njega, u poruci koju je poslao. Gospa od jedara mi reče da ne mogu dobiti prevoz sem ukoliko se vas dve složite. Ja znam ponešto od čega bi moglo biti koristi.“ Štap mu se munjevito zavrte u šakama, pa stade u mestu, prsti mu dodirnuše mačolomac za pojasom – nalik na zatupljeni kratki mač, sa zarezima čija je svrha bila da uhvate protivničko sečivo.

„Muškarci stalno pronalaze načine da zaobiđu ono što im kažeš da urade“, promrmlja Ninaeva, ali po glasu joj se moglo zaključiti da joj je drago.

Elejna se samo razdraženo namršti. Rand ga je poslao? Mora da nije pročitao ono drugo pismo pre no što je to uradio. Vatra ga spalila! Zašto tako skače, kao bezglave? Nema vremena da mu pošaljem još jedno pismo. Sem toga, ono bi ga verovatno samo još više zbunilo. A ja bih se pokazala kao još veća budala. Oganj ga sagoreo!

„A ti, gazda Meriline?“ – upita Ninaeva. „Je li i tebe čobanin poslao da nam praviš društvo? Ili onaj drugi čovek? Možda bi trebalo da nas zabavljaš žongliranjem i gutanjem vatre.“

Tom je za to vreme pažljivo posmatrao Sandara, ali smesta se okrenu ka Ninaevi i skladno pokloni. Jedino što je kvarilo utisak beše preterano kitnjasto zabacivanje plašta pokrivenog zakrpama. „Ne čobanin, gazdarice al’Mera. Jedna gospa, koju oboje poznajemo, zamolila me je – zamolila – da vam pravim društvo. Gospa koja je vas i čobanina pronašla u Emondovom Polju.“

„Zašto?“ – sumnjičavo upita Ninaeva.

„I ja vladam korisnim veštinama“, reče joj Tom, krajičkom oka pogledavši hvatača lopova. „To jest, izuzev žongliranja. Sem toga, bio sam u Tančiku nekoliko puta. Dobro poznajem taj grad. Mogu vam reći gde da nađete dobru gostionicu, koje su četvrti opasne i po danu, a ne samo pošto padne mrak, i ko mora da se podmiti da Gradska straža ne bi gurala nos u vaša posla. Oni tamo vole budno da motre na strance. Mogu pomoči oko čitavog niza stvari.”

Elejnu ponovo zagolica nešto znano kod njega. Pre no što shvati šta radi, posegnu i čupnu mu jedan dugi beli brk. On se trže, a ona obe ruke prinese usnama i sva pocrvene. „Oprostite mi. Ja... izgleda da se sećam kako sam to nekada radila. Mislim... žao mi je.“ Svetlosti, zašto li sam to učinila? Sada on mora da misli kako sam potpuna budala.

„Ja... setio bih se“, odvrati on, i to veoma ukočeno.

Nadala se da se nije uvredio. Bilo je teško zaključiti po njegovom izrazu. Muškarci znaju da se uvrede kada bi trebalo da im je smešno, a da se smeju kada bi trebalo da su uvređeni. Ako će već putovati zajedno... Tek tada shvati kako je odlučila da će oni putovati s njima. „Ninaeva?“ – kaza.

Druga žena je, naravno, razumela njeno neizgovoreno pitanje. Pažljivo pogleda dvojicu ljudi pa klimnu. „Mogu da pođu. Samo da se saglase da će činiti ono što im se kaže. Neću trpeti da neko vunoglavo muško radi na svoju ruku i dovede nas u opasnost.“

„Kako zapovedate, gazdarice al’Mera“, smesta odvrati Sandar i pokloni se, ali Tom reče: „Zabavljač je slobodna duša, Ninaeva, ali obećavam da vas neću ugroziti. Daleko od toga.“

„Kako vam se kaže“, naglasi Ninaeva. „Dajte reč da će tako biti, ili ćete gledati s obale kako ovaj brod isplovljava.“

„Ata’an Mijere nikome ne odriču pravo na prevoz, Ninaeva.“

„Misliš da je tako? Da li je samo lovcu na lopove“ – Sandar se žacnu – „rečeno da mu je potrebna naša dozvola? Kako vam se kaže gazda Meriline.“

Tom zabaci sedu glavu kao neki razigrani pastuv i duboko uzdahnu, ali ipak klimnu. „Dajem reč, gazdarice al’Mera.“

„Dobro, onda“, zvonko kaza Ninaeva. „Dogovoreno je. Vas dvojica sada idite do gospe od jedara, i recite joj da vam nađe neki sobičak, i to podalje od nas dve. Hajdete sada. Brzo.“

Sandar se ponovo pokloni i ode. Tom vidno zadrhta od besa, pre no što ukočenih leđa pođe za njim.

„Da nisi pomalo prestroga s njima?“ – upita Elejna čim su oni odmakli. Sa svom onom gužvom na palubi, nije bilo nikakvih izgleda da ih čuju. „Napokon, moraćemo da putujemo zajedno. Lepe reči znače lepo društvo

„Najbolje da počnemo kako ćemo i nastaviti, Elejna. Tom Merilin dobro zna da nas dve nismo pune Aes Sedai.“ Pre no što to reče, ona spusti glas i osvrnu se. Niko od posade nije ni gledao u njihovom pravcu, izuzev gospe od jedara, koja je kod krme slušala visokog zabavljača i hvatača lopova. „Muškarci brbljaju – uvek je tako – pa će i Sandar to uskoro znati. Ne bi oni pravili nevolje dvema Aes Sedai, ali dvema Prihvaćenim... Čim im se ukaže prilika, obojica bi činila šta misle da treba, ma šta mi govorile. Nemam nameru da im pružim tu priliku.“

„Možda si u pravu. Misliš li da znaju zašto idemo u Tančiko?“

Ninaeva frknu. „Ne, inače ne bi bili tako raspoloženi. Najradije im ne bih ni rekla, sve dok ne budemo morale.“ A onda značajno pogleda Elejnu. Nije bilo potrebe da kaže kako ni gospi od jedara ne bi rekla, da se nešto pitala. „A evo i tebi jedne izreke: Pozajmljuj nevolje, i desetostruko ćeš ih vratiti.“

„Govoriš kao da im ne veruješ, Ninaeva.“ Htela je da kaže kako se ona ponaša kao Moiraina, ali Ninaevi se to poređenje ni najmanje ne bi svidelo.

„Možemo li da im verujemo? Džuilin Sandar nas je već jednom izdao, pa, da, znam da to niko ne bi mogao da izbegne, ali svejedno je tako. A Lijandrin i ostale znaju kako on izgleda. Moraćemo drugačije da ga obučemo. Možda bismo mogle da ga nateramo da pusti kosu da mu malo poraste. A možda i da pusti brkove, kao one što su napali zabavljačevo lice. To bi možda pomoglo.“

„A Tom Merilin?“ – upita Elejna. „Mislim da njemu možemo verovati. Ne znam zašto, ali takvog sam mišljenja.“

„Priznao je da ga je Moiraina poslala“, umorno odgovori Ninaeva. „Ali šta nije priznao? Šta mu je rekla što nam nije preneo? Je li zaista tu da nam pomogne, ili ima neki drugi zadatak? Moiraina tako često igra neku svoju igru da joj verujem jedva ovolicko više no Lijandrin.“ Palac i kažiprst skoro da su joj se dodirivali. „Ona će nas iskoristiti – i tebe i mene – i to potpuno i do kraja, samo ako to pomaže Randu. Bolje reći, ako to pomaže njenim namerama za njega. Da može, vezala bi ga za sebe kao psa.“

„Moiraina zna šta se mora učiniti, Ninaeva.“ Prvi put je to nevoljno izjavila. Ono što Moiraina zna moglo bi da ubrza Randov put ka Tarmon Gai’donu, a to je možda put ka njegovoj smrti. Rand naspram sveta. Glupo je – i krajnje detinjasto – što su te terazije kod nje u ravnoteži. Ali nije se usuđivala ni đa zamisli koji bi tas pretegao, jer u to nije bila sigurna. „Ona zna bolje od njega“, kaza, nateravši sebe da zvuči odlučno. „Bolje i od nas.“

„Možda“, uzdahnu Ninaeva. „Ali to ne mora da mi se sviđa.“

Konopci kojima je brod bio privezan za dok su poskidani, i na pramcu se odjednom razviše trouglasta jedra, Morski igrač stade da se udaljava od obale. Zatim se razvi još jedara, veliki beli kvadrati i trouglovi, pa brod u velikom luku prođe pored ukotvljenih lađa koje su čekale svoj red đa pristanu uz dokove i pođe na jug, nizvodno. Morski narod se o svom brodu starao kao majstor-konjušar o prelepom pastuvu. Onaj čudni točak nekako je upravljao krmom, kako ga je jedan gologrudi član posade okretao. Elejna s olakšanjem vide da je u pitanju muškarac. Gospa od jedara i vetrotragač stajale su pored točka. Koina bi povremeno izdala neku naredbu, ponekad pošto bi tiho porazgovarala sa sestrom. Toram je neko vreme gledao šta se dešava, lica potpuno okamenjenog, a onda ljutito sišao u potpalublje.

Kod pramca je bio jedan Tairenac – punačak i poguren čovek, odeven u kaput neke tupožute boje, s naduvanim sivim rukavima. Neprestano je kršio ruke. Dovukli su ga na brod tren pre no što su podigli drveni mostič. Trebalo je da on vodi Morskog igrača nizvodno. Prema tairenskom zakonu, nijedan brod ne sme da prođe kroz Zmajeve prste bez tairenskog vodiča. Uzrok njegove pogurenosti svakako je bilo to što ništa nije radio, jer Morski narod uopšte nije obraćao pažnju na njega.

Promrmljavši nešto o tome da hoće da vidi kakva im je kabina, Ninaeva siđe niz stepenište – u potpalublje – ali Elejna je uživala u povetarcu što je šibao preko palube i u osećaju polaska. Putovati i posetiti mesta koja nikada ranije nije videla za nju je, samo po sebi, bilo pravo uživanje. Nikada nije očekivala da će imati takvu priliku. Kći naslednica Andora mogla bi da ode u nekoliko državnih poseta, a bilo bi ih još kada se uspne na presto, ali te posete bile bi okovane svečanošću i onim što je prikladno. Potpuno bi se razlikovale od ovoga sada. Bosonogi Morski narod i brod okrenut ka pučini.

Rečna obala brzo je jurila pokraj njih kako se sunce pelo nebom. Povremeno bi se pojavilo nekoliko kamenih kućica i ambara, sumornih i usamljenih, pa ubrzo nestalo. Ali nigde nije bilo sela. Tir nije dozvoljavao da se ni najmanje selo podigne između grada i reke, jer bi čak i najsićušnije jednog dana moglo da se nadmeće s prestonicom. Visoki lordovi su po čitavoj zemlji ograničavali veličinu sela i varoši služeći se porezom na građenje, koji je bivao tim veći što je više zgrada bilo. Elejna je bila sasvim sigurna da nikada ne bi dozvolili Godanu da se razvija na obali Remarskog zaliva da nije bilo navodne potrebe za snažnim prisustvom u blizini Majena. Na neki način, bilo je pravo olakšanje što ostavlja za sobom tako glup narod. Samo đa nije morala da ostavi i jednog glupog čoveka.

Što je Morski igrač plovio dalje na jug, to je više bilo ribarskih brodića. Većina njih beše veoma mala, a svi su bili okruženi pravim oblacima galebova i ribarskih ptica. Kada je brod uplovio u lavirint vodotokova zvani Zmajevi prsti, videlo se da su tek tu ribarske brodice pogotovo brojne. Često su se sem velikih površina trske i oštrotrave videle jedino duge motke što drže mreže, i ptice iznad njih. Trščana polja bila su načičkana niskim ostrvcima, na kojima je raslo neko čudno, izvitopereno drveće. Mreža njihovog paučinastog korenja štrčala je visoko iznad zemlje. Mnogo brodića radilo je posred te trske, mada ne s mrežama. Elejna ih je jednom videla blizu otvorene vode. Muškarci i žene su zabacivali udice u vodeno rastinje i izvlačili neku prugastu ribu, dužine ljudske ruke.

Tairenski vodič nervozno se ushoda po pramcu kad brod zađe u deltu, i dok je sunce jarko sijalo on odbi činiju gustog, dobro začinjenog ribljeg paprikaša i parče hleba. Elejna je svoj paprikaš proždrala kao vuk, j pomazala zemljanu činiju poslednjim parčencetom hleba, iako se osećala nelagodno baš kao i on. Sve je bilo ispresecano širokim i uzanim vodenim prolazima. Neki od njih naglo su se završavali trščanim zidom. Nikako se nije moglo zaključiti da li će se i ostali tako iznenadno okončati, odmah iza sledeče krivine. Međutim, Koina nije usporila plovidbu Morskog igrača, niti oklevala prilikom izbora kuda će ići. Očigledno je znala kojim kanalima da krene, ili je to vetrotragač znala, ali vodič je sve vreme gunđao sebi u bradu, kao da očekuje da će se svakog časa nasukati.

Bilo je kasno popodne kada se na vidiku pojavi beskrajna pučina Olujnog mora. Morski narod uradi nešto s jedrima, i brod lagano stade. Elejna tek tada primeti jedan veliki čamac kako kao mnogonogi vodeni pauk klizi po vodi iz pravca jednog ostrvceta, na kome se nekoliko izgubljenih kamenih zgrada guralo u podnožju visoke uzane kule, na čijem su se vrhu videli ljudi kako stoje ispod drskog barjaka – tri bela polumeseca na crvenom i zlatnom polju. Vodič bez ijedne reči uze kesu koju mu Koina pruži i smandrlja se niz jedne lestvice, da bi se ukrcao u čamac. Čim se on iskrca s broda, jedra se ponovo zanjihaše i Morski igrač zaseče prve talase otvorenog mora, pri tom se malo izdignuvši. Morski narod stade da se vere uz konopce i razvija nova jedra, a brod pojuri na jug i zapad, sve dalje od kopna.

Kada poslednji tračak nestade iza obzorja, žene poskidaše bluze. Sve do jedne – čak i gospa od jedara i vetrotragač. Elejna nije znala kuda da gleda. Sve su se šetale tako polugole, ni najmanje ne mareći za sve one muškarce oko njih. Izgleda da je Džuilinu Sandaru bilo jednako nezgodno kao njoj, pošto je naizmenice razrogačeno blenuo u žene i u svoja stopala, sve dok bezglavo ne otrča u potpalublje. Elejna nije imala namere da dopusti takav poraz. Umesto toga, odlučila se da posmatra pučinu.

Različiti običaji, podseti sebe. Sve dok ne očekuju da i ja tako činim. I od pomisli na to dođe joj da se histerično nasmeje. Nekako joj beše lakše da razmišlja o Crnom ađahu. Različiti običaji. Svetlosti!

Nebo se oboji purpurom, a sunce na obzorju poprimi zagasitozlatnu boju. Na desetine delfina pratilo je brod, sve vreme se poigravajući pored njega, a nešto dalje iz vode su se dizala čitava jata svetlucavih srebrnoplavih riba, što su na raširenim perajima lebdele i po pedeset koraka, ako ne i više, pre no što ih sivozelena voda ponovo proguta. Elejna je sva u čudu gledala desetak takvih poleta, pre no što ribe potpuno nestadoše.

Ali pravo čudo bili su vitki delfini, koji su kao počasna straža pratili Morskog igrača. Njih je prepoznala zahvaljujući opisima iz knjiga. Slušala je priče kako oni znaju đa odnesu davljenika do obale. Nije baš verovala u to, ali bila je to lepa priča. Pratila ih je duž korita sve do pramca, gde su se igrali u peni što se stvarala dok je brod sekao vodu. Prevrtali su se na bokove da je pogledaju, ne zaostajući ni palac za pramcem.

Skoro da se našla na najužoj tački pramca pre no što shvati da je Tom Merilin već tu, i da se pomalo tužno smeši delfinima. Plašt mu se vijorio na vetru, a ostale stvari je negde bio ostavio. Izgledao joj je veoma poznato; zaista jeste. „Zar nisi srećan, gazda Meriline?“

On je pogleda postrance. „Molim te, zovi me Tom, moja gospo.“

„Tome, onda. Ali ne moja gospo. Ovde sam samo gazdarica Trakand.“

„Kako kažete, gazdarice Trakand“, odgovori on s tračkom osmeha na usnama.

„Kako možete da gledate te delfine i budete nesrečni, Tome?“

„Oni su slobodni“, promrmlja on takvim glasom da se Elejna zapita obraća li se uopšte njoj. „Ni o čemu ne moraju da odlučuju, niti da plaćaju cehove. Ni o čemu ne brinu, izuzev o ribi koju love. I ajkulama, pretpostavljam. I ribama-lavovima. Verovatno i o stotinu drugih stvari za koje ja ne znam. Možda to i nije tako lagodan život.“

„Zar im zavidite?“ On joj ne odgovori, ali to ionako beše pogrešno pitanje. Morala je da ga natera da se ponovo nasmeši. Ne, već da se nasmeje. Iz nekog razloga, bila je potpuno sigurna da će se setiti gde ga je to videla, samo ako se ponovo nasmeje. I stoga se odluči da skrene razgovor na nešto što bi trebalo da mu je bliže srcu. „Nameravaš li da napišeš ep o Randu, Tome?“ Epovi su za bardove, a ne zabavljače, ali malo laskanja neće škoditi. „Ep o Ponovorođenom Zmaju. Loijal namerava da napiše knjigu, znaš.“

„Možda i hoću, gazdarice Trakand. Možda. Ali gledano na duge staze, ni moj ep ni Ogijerova knjiga neće mnogo vredeti. Naše priče neće preživeti. Kada sledeče Doba đođe...“ A onda se namršti i čupnu brk. „Kad malo bolje razmislim, to bi se moglo desiti već za godinu ili dve. Šta označava kraj jednog Doba? Ne može to uvek biti kataklizma kakvo je bilo Slamanje. Ali ako je verovati Proročanstvima, tako će biti u našem slučaju. U tome je nevolja s proročanstvima. Prvobitna su uvek na Starom jeziku, a možda i Visokom pojanju. Ako unapred ne znaš šta nešto znači, nema nikakvih izgleda da odgonetneš. Da li je značenje nečega baš ono što je napisano, ili je to samo kitnjast način da se kaže nešto potpuno drugačije?”

„Pričao si o svom epu“, kaza ona, pokušavši da mu skrene misli, ali on samo odmahnu glavom.

„Pričao sam o promeni. Moj ep, ako ga napišem – i Loijalova knjiga – biče tek puko seme, budemo li imali sreće. Oni koji znaju pravu istinu jednog dana će umreti, a unuci njihovih unuka pamtiće nešto potpuno drugačije. A unuci njihovih unuka opet nešto različito. Neka prođe dvadesetak generacija, i možda ćeš ti biti junakinja te priče, a ne Rand.”

„Ja?“ – nasmeja se ona.

„Ili možda Met, ili Lan. A možda i ja.“ On joj se isceri, a izborano lice ozari mu se toplinom. „Tom Merilin. Ne zabavljač – već šta? Ko bi to mogao reći? Ne bih gutao vatru, već je bljuvao. Vitlao bih njome kao Aes Sedai.“ On zabaci plašt. „Tom Merilin, tajanstveni junak što ruši planine i uzdiže kraljeve.” Smešak se pretvori u gromki smeh. „Rand al’Tor će imati sreće ako se u sledečem Dobu makar njegovo ime bude pamtilo kako treba.”

Bila je u pravu; nije to bila samo slutnja. Sećala se tog lica i veselog smeha. Ali otkud? Morala je da ga natera da joj još priča. „Zar je uvek tako? Mislim da nema sumnje da je, recimo, baš Artur Hokving osvajanjem stvorio carstvo. Skoro da je čitav svet pokorio.“

„Hokving, mlada gazdarice? Jeste da je on stvorio carstvo, ali zar misliš da je učinio baš sve što knjige, priče i epovi govore? I to na način opisan u njima? Ubio stotinu najboljih boraca protivničke vojske, i to jednog po jednog? Da su dve armije samo stajale i gledale kako jedan od njihovih zapovednika – i to kralj – vodi stotinu dvoboja?“

„Knjige tako kažu.“

„Od svitanja do sumraka nema dovoljno vremena da jedan čovek učestvuje u stotinu dvoboja, devojko.” Ona ga skoro prekide – devojko? Ona je kći naslednica Andora, a ne devojka – ali on se već zapalio. „ A to je bilo pre samo hiljadu godina. Vratimo se još dalje, sve do najstarije priče koju ja znam, iz Doba pre Doba legendi. Da li su se Mosk i Merk zaista borili vatrenim kopljima? Da li su uopšte i bili divovi? Da li je Elsbet zaista bila kraljica čitavog sveta, a Anla njena sestra? Da li je Anla bila Mudra savetnica, ili neko drugi? Isto kao da pitaš koja životinja daje belokost, ili koja biljka svilu. Sem ako i svila nije životinjskog porekla.”

„Ne znam za ona druga pitanja“, pomalo ukočeno kaza Elejna; još ju je peklo što je nazvana đevojkom, „ali mogao bi da pitaš Morski narod za svilu i belokost.“

On se ponovo nasmeja – baš kao što se nadala, mada i dalje nije mogla da se seti odakle ga poznaje – ali mesto da je nazove budalastom, kao što je napola očekivala i za šta se pripremala, on reče: „Zdravorazumski i pravo na stvar, baš kao tvoja majka. Obema nogama čvrsto na zemlji i s veoma retkim kulama u vazduhu.“

Ona neznatno diže glavu, a lice joj poprimi hladan izraz. Možda se ona izdaje za običnu gazdaricu Trakand, ali ovo je nešto sasvim drugačije. On je prijatan starac, i zaista je želela da ga odgonetne, ali ipak je samo zabavljač. Ne bi trebalo da tako govori o jednoj kraljici. Međutim, njemu je sve to bilo smešno. Smešno! Došlo joj je da pobesni.

„Ni Ata’an Mijere ne znaju“, kaza joj on. „Jedino što mogu da vide od zemalja s one strane Aijelske pustare jeste nekoliko milja oko šačice luka gde im je dozvoljeno da pristanu. Ta mesta su visoko ozidana, a zidovi čuvani – tako da ne mogu ni da se popnu da vide šta je s druge strane. Ako se neki od njihovih brodova ukotvi bilo gde drugde – ili neki brod koji nije njihov; jedino je Morskom narodu dozvoljeno da tamo ide – taj brod i njegova posada zauvek nestanu. I to je skoro sve što o tome mogu đa ti ispričam, posle mnogih godina raspitivanja. Ata’an Mijere dobro čuvaju svoje tajne, ali što se ovoga tiče, ne verujem da nešto kriju. Po onome što mi je pošlo za rukom da saznam, isto su tako prolazili Kairhijenjani, dok su još imali pravo da putuju Putem svile preko Pustare. Kairhijenski trgovci boravili su u jednom gradu zaklonjenom zidinama, a oni što bi odlutali dalje od njega jednostavno bi nestali.

Elejna uhvati sebe kako ga pomno posmatra, kao maločas delfine. Kakav je to čovek? Već dva puta mogao je da je ismeje – maločas mu jeste bila smešna, ma koliko njoj to bilo mrsko da prizna – ali mesto toga, pričao je s njom ozbiljno... Pa, kao otac sa kćerkom. „Možda ćeš na ovom brodu saznati nešto novo, Tome. Put ih je vodio na istok, sve dok nas dve nismo ubedile gospu od jedara da nas preveze do Tančika. Tovarmajstor reče da su se zaputili u Šaru, istočno od Majena. To mora da je iza Pustare. “

On je na tren pogleda. „Šara, kažeš? Nikada ranije nisam čuo za to ime. Da li je Šara grad, ili država, ili možda oboje? Možda ću ipak još nešto naučiti.“

Šta li sam to rekla? – zapita se ona. Zamislio se zbog nečega što sam rekla. Svetlosti! Kazala sam mu da smo ubedile Koinu da promeni svoje namere. To sigurno ništa nije značilo, ali ipak je ozbiljno samu sebe izgrdila. Jedna nemarno izgovorena reč ovom ljubaznom starcu možda joj se neće obiti o glavu, ali to bi je u Tančiku moglo ubiti, kao i Ninaevu, a da ne spominje hvatača lopova i samog Toma. Ako on uopšte i jeste ljubazni starac.

Tome, zašto si pošao s nama? Samo zato što je Moiraina to zatražila?“

Njemu se ramena zatresoše. Elejna shvati da se on smeje sam sebi.

Što se toga tiče, ko to može da zna? Nije lako odbiti Aes Sedai kad te mole za uslugu. Možda je to bilo zbog izgleda da ćeš mi ti praviti društvo na putu. A možda sam zaključio da je Rand dovoljno odrastao da se sam stara o sebi.“

Zatim se grohotom nasmeja, a ona mu se pridruži. Nije mogla da izdrži na samu pomisao da se taj sedokosi starac brine o Randu. Ponovo joj se vrati ono osećanje da mu može verovati, i to snažnije no ikada, čim je on pogleda. Ne stoga jer je umeo sebi da se smeje, ili ne isključivo zbog toga. Nije mogla da odredi razlog tome, izuzev činjenice da, gledajući u te plave oči, nije mogla poverovati da bi je taj čovek ičim povredio.

Ponovo oseti skoro neizdrživ poriv da mu cupne brkove, ali natera ruke da miruju. Napokon, nije više dete. Dete. Otvori usta – i odjednom joj sve izlete iz glave.

„Molim te, izvini me, Tome“, žurno kaza. „Moram... izvini me.“ A zatim brzo pođe ka krmi, ne sačekavši njegov odgovor. Verovatno je pomislio da joj je pozlilo od kretanja broda. Morski igrač se sve brže ljuljao, ubrzavajući po velikim talasima, a vetar postade svežiji.

Dva muškarca stajala su za onim točkom na krmenoj palubi, pošto je njihova zajednička snaga bila potrebna da brod održi pravac. Gospa od jedara nije bila na palubi, ali vetrotragač jeste. Stajala je za jednom ogradom iza onog točka, gola sve do pojasa – kao i muškarci – i posmatrala nebo po kome su se oblaci komešali gore nego okean. Elejna prvi put ni najmanje ne obrati pažnju na Jorininu golotinju. Bila je okružena blistavim sjajem žene koja grli saidar. Jasno se video. To je osetila, i to ju je privuklo. Žena koja usmerava.

Elejna stade nadomak krmene palube da pogleda šta to Jorina radi. Tokovi Vazduha i Vode kojima je vetrotragač rukovala bili su veoma debeli, ali njeno tkanje beše zamršeno i skoro nežno. Sezalo je sve dokle se pogled pružao preko vode i neba, kao neka mreža. Zatim se diže sve snažniji i brži vetar, a ljudi za onim točkom napeše se iz petnih žila kad Morski igrač polete preko mora. Tkanje stade, sjaj saidara nestade, a Jorina se umorno osloni na ogradu.

Elejna se bešumno pope uz lestve, ali žena Morskog naroda tiho progovori, ne okrećući glavu, čim joj se Elejna dovoljno približi da joj čuje glas. „Učinilo mi se da me gledaš dok sam radila. Ali tada nisam mogla da prestanem. To bi dovelo do oluje kakvu ni Morski igrač ne bi preživeo.

Olujno more je valjano nazvano. U stanju je da i bez moje pomoći iznedri orkane. Nisam htela ovo da radim, ali Koina je rekla da moramo požuriti. Za vas, i za Koramura.“ Diže pogled i zagleda se u nebo. „Ako je Svetlosti drago, ovaj će vetar držati sve do jutra.“

„Zato Morski narod ne prevozi Aes Sedai?“ upita Elejna i priđe joj „Da Kula ne bi saznala da vetrotragači umeju da usmeravaju. Zato je bila tvoja odluka da li ćemo stupiti na brod, a ne tvoje sestre. Jorina, Kula neće pokušati da vas sprečava. Nema zakona u Kuli koji nalaže da se ma koja žena spreči da usmerava, čak i da nije Aes Sedai.“

„Vaša Bela kula će umešati svoje prste. Pokušaće da posegne na naše brodovlje, gde smo slobodni od kopna i njegovih stanovnika. Pokušaće da nas priveže za sebe, i dalje od mora.“ A onda duboko uzdahnu. „Talas koji je prošao ne može biti opozvan.“

Elejna požele da može da joj kaže kako nije tako, ali Kula je zaista tražila žene i devojke koje su u stanju da usmeravaju da bi povećala broj Aes Sedai, koji se sada sve više smanjuje u poređenju s nekadašnjim stanjem i zbog toga što je veoma opasno učiti bez pomoći. Zapravo, žena koja se može naučiti da dodirne Istinski izvor obično bi se našla u Kuli ma šta ona želela – bar dok ne nauči dovoljno da ne predstavlja opasnost po sebe i druge.

Posle nekog vremena, Jorina nastavi: „Nije ovako sa svima nama. Samo sa nekima. Mi šaljemo po nekoliko devojčica u Tar Valon da Aes Sedai ne bi došle među nas da istražuju. Nijedan brod čiji vetrotragač ume da tka vetrove neće nosili Aes Sedai. Kada ste se predstavile, pomislila sam da ste me prepoznale. Ali niste govorile o tome, već zatražile prevoz, pa sara se ponadala da niste Aes Sedai, iako nosite prstenje. Bese to glupa nada. Osećala sam vašu snagu. A sada će Bela kula saznati.“

„Ne mogu da obećam kako ću čuvati vašu tajnu, ali učiniću šta god mogu.“ Ta žena zaslužuje više od toga. „Jorina, zaklinjem se čašću kuće Trakand od Andora da ću učiniti sve što je u mojoj moći da vašu tajnu sačuvam od onih koji bi pokušali da vam naškode, i da ću se, u slučaju da je nekome moram otkriti, iz sve snage truditi da tvoj narod zaštitim od mešanja. Kuća Trakand čak i u Kuli ima nekog uticaja.“ I nateraću majku da ga upotrebi, ako to bude potrebno. Nekako.

„Ako je Svetlosti drago“, utučeno odvrati Jorina, “sve će biti dobro. Sve će biti dobro, i sve će biti dobro, i sve stvari će biti dobro, ako je Svetlosti drago.“

„Na onom seanšanskom brodu bila je jedna damane, zar ne?“ Vetrotragač je zbunjeno pogleda. „Jedna zarobljenica što je u stanju da usmerava.“

„Daleko vidiš za nekoga tako mladog. Zato sam isprva pomislila da možda niste Aes Sedai, jer ste tako mlade. Mislim da su neke od mojih kćeri starije od tebe. Nisam znala da je ona zarobljenica. Sada bih želela da smo mogli da je izbavimo. Morski igrač je isprva s lakoćom pobegao Seanšaninu čuli smo za seanšanski narod i njihove brodove rebrastih jedara. Čuli smo da zahtevaju polaganje čudnih zakletvi i kažnjavaju one koji to odbiju. Ali onda je damane? slomila dva jarbola i oni su s mačevima uskočili na našeg Igrača. Pošlo mi je za rukom da potpalim požar na Seanšaninu meni je veoma teško da tkam Vatru, izuzev da zapalim lampu, ali Svetlosti beše drago da to bude dovoljno pa je Toram poveo posadu da otera one što su upali na njihovu palubu. Onda smo odsekli kuke i užad kojima su nas privezali, pa je Seanšanin otplutao od nas, sav u plamenu. Njegova posada bila je previše zauzeta pokušajima da ga spase da bi marila za nas dok smo s mukom otplovljavali. Tada mi je bilo žao da ga gledam dok gori i tone. Bio je lep brod za debelo more, čini mi se. Sada žalim jer smo možda mogli da spasemo onu ženu, damane. Čak iako ga je oštetila, možda to ne bi učinila da je slobodna. Svetlost obasjala njenu dušu, a vode je spokojno primile.“

Ta priča ju je rastužila. Bilo je potrebno da joj se skrene pažnja. „Jorina, zašto Ata’an Mijere o brodovima govore kao da su ljudska bića, i to muškarci? Pretpostavljam da to nije nešto naročito bitno, ali zanima me?

„Muškarci bi ti drukčije odgovorili“, reče vetrotragač i nasmeši se. „Pričali bi o snazi, veličanstvenosti i tome slično, kao što to već znaju da čine. Ali istina je sledeća: brod je živ, i on je kao pravi muškarac s muškim srcem.“ Nežno pređe rukom po ogradi, kao da mazi nešto živo, što može da oseti njeno milovanje. „Budi dobra prema njemu i on će se za tebe boriti protiv najgoreg mora. Boriće se da ti sačuva život čak i pošto mu je more zadalo smrtni udarac. Ali ako ga zanemariš, ako ne obraćaš pažnju na sitna upozorenja na opasnost koja ti on daje, udaviće te na moru ravnom kao staklo, ispod neba bez oblačka.“

Elejna se ponada da Rand nije tako nestalan. Zašto onda tako menja mišljenje? Čas mu je drago što odlazim, a zatim šalje Džuilina Sandara da pazi na mene. A onda naredi samoj sebi da prestane da razmišlja o njemu. On je sada daleko. Ništa u vezi s njim ne može da uradi.

Osvrnula se ka pramcu. Tom je otišao. Bila je sigurna da je pronašla ključ za rešenje njegove zagonetke, baš pre no što je osetila kako vetrotragač usmerava. Beše to nešto u vezi s njegovim osmehom. Šta god da je bilo, sada se izgubilo. Pa, nameravala je da to ponovo otkrije pre no što stignu u Tančiko, makar morala da sedne na njega. Ali on će i dalje biti tu kada svane jutro. „Jorina, koliko ima dok ne stignemo do Tančika? Čula sam da su vaši brodovi najbrži na svetu, ali koliko je to zapravo?“

„Do Tančika? Da bismo služili Koramuru, nećemo se zaustavljati u lukama odavde do tog grada. Možda deset dana, ako budem mogla dovoljno dobro da izatkam vetrove, i ako Svetlosti bude drago da pronađem prave struje. Ako nam se Svetlost smiluje, možda čak i sedam ili osam.“

„Deset dana?“ preneraženo izusti Elejna. „To je svakako nemoguće.” Napokon, videla je mape.

Jorina joj se nasmeši napola ponosno, a napola samozadovoljno. „Kao što ti reče, najbrže brodovlje na svetu. Sledećem brodu po brzini potrebno je upola više vremena, a većini ostalih više no dvostruko toliko. Obalskim brodicama, što se drže obale i svake noći bacaju sidro u plićacima...” Prezrivo frknu. “...potrebno je desetostruko duže.“

„Jorina, jesi li voljna da me naučiš onome što si maločas radila?“ Vetrotragač je zabezeknuto pogleda, razrogačenih očiju što su blistale na svetlosti zalazećeg sunca. „Da te naučim? Ali ti si Aes Sedai.“

„Jorina, ja u životu nisam izatkala tok ni upola debeo kao oni kojima si ti rukovala. I to sa koliko njih! Jorina, ja sam time zapanjena.“

Vetrotragač je ponovo pogleda, ne više zabezeknuto, već kao da pokušava da Elejnine crte ureže u svoje pamćenje. Naposletku, poljubi prste svoje desne ruke i prisloni ih uz Elejnine usne. „Ako je Svetlosti drago, obe ćemo učiti.“