Dolazak Senke

18 Kroz Puteve

Zakopčavši kaput, Perin stade i pogleda sekiru, koja je i dalje bila gde ju je ostavio pošto ju je istrgao iz vrata. Nije voleo što je ponovo uzima u ruke, ali svejedno skide opasač s klina i pripasa ga. Čekić je već privezao za natrpane bisage. Prebacivši bisage i ćebe preko ramena, iz ugla uze napunjeni tobolac i nezapeti dugi luk.

Izlazeće sunce sipalo je toplotu i svetlost kroz uske prozore. Razmešteni krevet bio je jedini trag da je tu iko boravio. Soba mu je već postala strana; mirisala je prazno, iako su čaršavi na krevetu odisali njegovim mirisom. Nigde nije ostao dovoljno dugo da mu to pomete spremnost za odlazak. Nigde nije pustio korenje. Nijedno mesto nije učinio svojim domom. Pa, sada se vraćam kući.

Okrete leđa već praznoj sobi, i izađe.

Gaul se s lakoćom diže s poda. Sedeo je oslonjen uz jedan zid, ispod tapiserije na kojoj behu prikazani konjanici kako love lavove. Nosio je sve svoje oružje, i pride dve kožne boce za vodu, zamotano ćebe i omanji kotlić. Sve beše privezano pored kožne kutije za luk na njegovim leđima. Bio je sam.

„Ostali?“ – upita Perin, a Gaul odmahnu glavom.

„Predugo van Trostruke zemlje. Upozorio sam te na to, Perine. Ove tvoje zemlje previše su vlažne; vazduh je kao voda. Imate premnogo ljudi, preblizu jedni drugima. Videli su čudnih mesta i više no što žele.“

„Razumem”, kaza Perin. Ali jedino je razumeo da ga ipak neće izbaviti. Neće biti aijelskih ratnika da oteraju Bele plaštove iz Dve Reke. Međutim, zadržao je za sebe svoje razočaranje. Bilo je oštro nakon što je pomislio da će umaći svojoj sudbini, ali nije mogao da kaže da se nije pripremio i za tu mogućnost. Nema svrhe plakati kada gvožđe prsne; samo ga prekuješ. „Jesi li imao muke da uradiš ono što sam te zamolio?”

„Ne. Rekao sam dvojici Tairenaca da odnesu stvari koje si želeo do konjušnice kod Zmajske kapije i da nikome ne pričaju o tome. Kada budu tamo, videće jedan drugoga, ali misliće da su te stvari za mene, pa će ćutati. Zmajska kapija. Čovek bi pomislio da je Kičma sveta odmah iza obzorja, a ne više od stotinu liga daleko.” Aijel je na tren oklevao. „Devojka i Ogijer nisu tajili svoje pripreme, Perine. Ona je pokušavala da pronađe zabavljača, i svima priča kako namerava da hodi Putevima.”

Perin se počeša po bradi, duboko udahnu i skoro zareža. „Ako me je odala Moiraini, zaklinjem se da nedelju dana neće moći da sedne.”

„Veoma je vešta s onim noževima”, ravno kaza Gaul.

„Ne dovoljno vešta. Ne, ako me je odala.” Sada je Perin oklevao. Neće biti aijelskih ratnika. Vešala ga i dalje čekaju. „Gaule, ako mi se nešto desi, ako ti dam znak, vodi Failu. Možda neće hteti da ode, ali svejedno je vodi. Postaraj se da bezbedno izađe iz Dve Reke. Hoćeš li mi to obećati?”

„Učiniću šta budem mogao, Perine. Zbog krvi koju ti dugujem, hoću.” Gaul je zvučao sumnjičavo, ali Perin je mislio da Failini noževi njega neće zaustaviti.

Služili su se zabačenim prolazima što su više mogli, i uzanim stepeništima čija je svrha bila da se služinčad njima neopaženo služi. Perin je mislio da je prava šteta što Tairenci nisu napravili i hodnike samo za sluge. Svejedno, naišli su na svega nekoliko ljudi, čak i u širokim hodnicima s pozlaćenim svetiljkama i kitnjastim tapiserijama. Plemića nigde nije bilo.

Perin primeti kako ih nema, a Gaul reče: „Rand al’Tor ih je sve dozvao u Srce Kamena.“

Perin samo nešto progunđa u odgovor, ali ponada se da je i Moiraina među njima. Zapita se da li je to Randov način da mu pomogne da pobegne od nje. Šta god da je bilo razlog, beše mu drago zbog toga.

Siđoše niz poslednje skučeno stepenište i izađoše u prizemlje Kamena, gde su prostrani hodnici, nalik na podzemne puteve, vodili do spoljnih kapija. Tu nije bilo tapiserija. Mračne hodnike obasjavale su svetiljke od crnog gvožđa, postavljene na gvozdene nosače visoko na zidovima, a pod beše od širokih ploča od grubog kamena, napravljenih da istrpe konjske potkovice. Perin potrča. Konjušnice su se videle na izlazu iz ogromnog tunela. Široka Zmajska kapija bila je širom otvorena, a čuvala ju je svega šačica Branitelja. Moiraina sada nije mogla da ih presretne. Ne bez sreće samog Mračnoga.

Otvorena vrata konjušnice behu punih petnaest koraka široka. Perin zakorači unutra i stade.

Vazduh je bio težak od mirisa slame i sena, kao i žita i ovsa, kože i konjske balege. Pregraci uza zidove behu puni lepih tairenskih konja, koji su svuda bili na visokoj ceni, a posred širokog poda pružalo se još takvih pregradaka. Tu beše uposleno na desetine konjušara. Timarili su i češljali, čistili i krpili. Bez zastajkivanja, ponekad bi pogledali ka Faili i Loijalu, koji behu spremni za put. A pored njih bile su Bain i Čijad, opremljene kao Gaul – s oružjem i ćebadi, kožnim bocama za vodu i kotlićem.

„Jesi li zbog njih rekao da ćeš pokušati?“ – tiho upita Perin.

Gaul slegnu ramenima. „Učiniću šta god budem mogao, ali one će stati na njenu stranu. Čijad je Gošijen.“

„Kakve veze ima njen klan?“

„Njen klan i moj su u krvnoj zavadi, Perine, a ja joj nisam sestra po koplju. Možda će je vodene zakletve zadržati. Neću sa njom plesati koplja, ako ona ne ponudi.“

Perin odmahnu glavom. Kakav čudan narod. Šta li su te vodene zakletve? Međutim, on upita: „Šta će njih dve sa njom?“

„Bain je rekla kako bi htela da vidi još vaših zemalja, ali mislim da su zapravo opčinjene raspravom između tebe i Faile. Ona im se dopada, i kada su čule za ovo putovanje, odlučile su da pođu s njom, a ne sa tobom.“

„Pa, sve dok paze na nju da ne upadne u nevolje.“ A onda se zapanji kad se Gaul grohotom nasmeja. To ga natera da se zabrinuto počeše po bradi.

Loijal im priđe. Duge obrve behu mu klonule. Džepovi njegovog kaputa bili su natrpani, kao što je već njegov običaj kad putuje, i to uglavnom knjigama. Bar je lakše hodao. „Faila postaje nestrpljiva. Perine. Mislim da će svakog trena hteti da krene. Molim te, požuri. Bez mene nećeš moći da pronađeš Kapiju. Naravno, ne bi trebalo ni da pokušavaš. Zbog vas, ljudi, toliko se uzvrpoljim da ne znam ni gde mi je glava. Molim te, požuri.“

„Neću ga ostaviti“, doviknu Faila. „Čak ni ako je i dalje toliko tvrdoglav i budalast da neće da zamoli za običnu uslugu. Ako je već tako, može da me sledi kao izgubljeno kučence. Obećavam da ću ga češkati i brinuti se o njemu.“ Aijelke se uhvatiše za trbuh od smeha.

Gaul odjednom skoči u vazduh, više od dva koraka iznad zemlje, i zamahnu kopljem. „Pratićemo vas kao greben-mačke“, viknu, „kao vukovi kad love.“ S lakoćom se dočeka na noge. Loijal ga je zapanjeno gledao.

Bain, s druge strane, lenjo prođe prstima kroz svoju kratku kosu boje plamena. „Imam jednu vučju kožu u utvrdi. Služi mi za spavanje“, reče ona Čijad, kao da joj je dosadno. „Vukovi se lako love.“

Perina nešto odjednom natera da zareži. Obe žene ga pogledaše. Na tren se činilo kao da će Bain reći još nešto, ali onda se namršti kad ugleda njegove žute oči i ućuta. Nije bila uplašena, samo se odjednom našla na oprezu.

„Ovo kučence još nije lepo vaspitano“, poveri se Faila Aijelkama.

Perin odbi da je pogleda. Mesto toga, priđe pregratku u kome beše njegov pastuv. Bio je to konj visok kao ma koji tairenski, ali stamenijih ramena i sapi. Odmahnuvsi konjusaru, on sam zauzda Koraka i izvede ga iz pregratka. Konjušari su, naravno, šetali konja, ali on je toliko bio u zatvorenom da je poigravao u hodu, zbog čega mu je Perin i dao to ime. Perin ga smiri, sa sigurnim samopouzdanjem čoveka koji je mnogo konja u svom životu potkovao. Nije mu bilo teško da ga osedla, namesti bisage, i iza visokog sedla priveže umotano ćebe. Gaul ga je bezizražajno gledao. On nije hteo da jaše, sem ako ne mora, a i tada ni korak dalje no što je neophodno. To je važilo za sve Aijele. Perin nije shvatao zašto. Možda jer su se ponosili svojom sposobnošću da pretrče duge udaljenosti. Aijeli su se ponašali kao da u tome ima i nešto više od toga, ali podozrevao je da niko od njih ne bi umeo da mu objasni.

Naravno, morao je i tovarnog konja da pripremi, ali to beše brzo gotovo, pošto je sve što je Gaul naručio bilo složeno na urednu gomilu. Hrana i mešine s vodom. Ovas i žito za konje. Ništa od svega toga neće biti dostupno u Putevima. Bilo je tu još nekih stvari, kao što su pajvan za sapinjanje konja, neke konjske lekarije, za svaki slučaj, još jedna kutija s kremenom i trudom, i tome slično.

Pletene kotarice većinom su popunjene kožnim bocama, istim kao one koje su Aijeli koristili za vodu. Samo što su ove bile veće i pune ulja za svetiljke. Čim je povrh svega toga privezao fenjere na dugim motkama, posao beše završen.

Perin zadenu nezapeti luk ispod kolana i uzjaha Koraka, sve vreme držeći uzdu tovarnog konja. A onda je morao da čeka i kipti u sebi.

Loijal već beše uzjahao svog ogromnog konja čupavih nogu, daleko višeg od bilo kog drugog u konjušnici. Ali naspram Ogijera podsećao je na ponija. Loijalove noge gotovo da su se vukle po zemlji. Nekada je Ogijer krajnje nevoljno jahao, isto kao Aijeli, ali sada se sasvim lepo snalazio na konju. Faila je bila ta koja je odugovlačila. Ispitivala je svog ata skoro kao đa nikada pre toga nije ni videla blistavocrnu kobilu, iako je Perin znao da ju je temeljno isprobala pre no što ju je kupila, ubrzo po dolasku u Kamen. Kobila, po imenu Lastavica, bila je veoma lep konj tairenskog soja, vitkih nogu i labuđeg vrata. Volela je da poigrava i činilo se da je ne samo brza, već i izdržljiva. Doduše, bila je suviše lagano potkovana za Perinov ukus. Te potkovice neće dugo trajati. Sve to bilo je samo još jedan pokušaj da mu se pokaže gde mu je mesto.

Kada Faila napokon uzjaha, odevena u svoje uzane podeljene suknje, potera konja bliže Perinu. Izvanredno je jahala. Kao da je srasla s Lastavicom. „Zašto me ne zamoliš, Perine?“ – tiho ga upita. „Pokušao si da me oteraš, i stoga sada moraš da me zamoliš. Zar je to toliko teško?“

Kamen zazvoni kao neko čudovišno zvono. Pod se zaljulja, a tavanica zadrhta kao da će se srušiti. Korak poskoči, njišteći i mlateći glavom. Perin se jedva održa u sedlu. Konjušari poskakaše s poda, gde su pali, i očajnički pojuriše da smire konje što su se propinjali i njištali, pokušavajući da pobegnu iz svojih pregradaka. Loijal se uhvati za vrat svog ogromnog ata, ali Faila je bila sigurna u sedlu, dok se njena kobila divlje bacakala.

Rand. Perin je znao da je to on. Drugi ta’veren ga je privlačio k sebi, kao da su bili dva vrtloga u potoku. Zakašljavši se zbog prašine što je padala s tavanice, on odmahnu glavom što je jače mogao, boreći se da ne sjaše s konja i ne potrči nazad u Kamen. ,Jašemo!“ – povika dok se tvrdinja i dalje tresla. „Smesta jašemo, Loijale! Smesta!“

Faila izgleda više nije smatrala da treba oklevati. Potera svoju kobilu iz konjušnice odmah pored Loijalovog krupnijeg konja. Njihova dva tovarna konja išla su za njom. Svi su već bili u galopu pre no što stigoše do Zmajske kapije. Branitelji ih jednom pogledaše i baciše se u stranu. Neki od njih još su bili na rukama i kolenima. Njihova dužnost bila je da brane pristup u Kamen, a nisu imali naredbe da njih zadrže. Mada, nije baš verovatno da bi se toga setili čak i da im je tako nešto naređeno. Podrhtavanje se tek smirivalo, a Kamen je još ječao iznad njih.

Perin je sa svojim tovarnim konjem bio odmah iza Faile. Priželjkivao je da je Ogijerov at brži. Želeo je da može da ih ostavi za sobom i pobegne sili koja ga je vukla nazad – privlačenju jednog ta’verena ka drugome. Zajedno su jurili niz tirske ulice, pravo ka izlazećem suncu, jedva usporavajući da izbegnu povremena kola ili taljige. Muškarci u pripijenim kaputima i žene s višeslojnim keceljama, još uzdrmani potresom, zapanjeno su ih gledali, ponekad jedva uspevajući da im se sklone s puta.

Nakon zidina unutrašnjeg grada kaldrma se pretvori u nabijenu zemlju, a cipele i kaputi u bose noge i gole grudi iznad vrečastih pantalona opasanih širokim tkanicama. Ali i ovde su ljudi bežali pred konjima, jer Perin nije dao Koraku da uspori, sve dok nisu projurili izvan spoljnih bedema grada i jednostavnih kamenih kućica i radnji ugnezdenih oko njih. Tek kad su zašli u seoski predeo pun raštrkanih imanja i gustiša, i van uticaja ta’verena, tek je tada, teško dišući skoro kao i njegov konj obliven znojem i penom, zauzdao Koraka.

Loijalove uši behu ukočene od preneraženosti. Faila obliznu usne i sva prebledela pogleda Ogijera, pa onda Perina. „Šta se desilo? Je li to bio... on?“

„Ne znam“, slaga Perin. Moram da idem, Rande. Znaš to. Gledao si me u lice kada sam ti to rekao, i odgovorio mi da moram činiti ono što smatram da je potrebno.

„Gde su Bain i Čijad?“ – upita Faila. „Sada će im biti potreban čitav sat da nas sustignu. Volela bih da su voljne da jašu. Ponudila sam da im kupim konje, a one su se uvredile. Pa, ionako sada moramo da prošetamo konje, da se malo ohlade.“

Perin izdrža da joj ne kaže kako ne poznaje Aijele kao što misli. Jasno je video gradske zidine iza njih, i Kamen kako se iznad bedema diže kao neka planina. Mogao je čak da razazna i zmijoliku priliku na barjaku iznad tvrdinje, i ptice u letu oko njega. Niko od ostalih to nije mogao. S lakoćom je video troje ljudi kako dugim koracima što su proždirali razdaljinu jure ka njima. Teško je bilo poverovati s koliko lakoće trče. Pomislio bi kako neće dugo moći da održavaju tu brzinu, ali mora biti da su tom brzinom trčali sve od Kamena, kad su im tako blizu.

„Nećemo morati dugo da čekamo“, reče.

Faila se namršti i pogleda ka gradu. „Zar su to oni? Jesi li siguran?“ Odjednom se namršti na njega, kao da ga izaziva da joj odgovori. Naravno, to što ga je pitala bilo je suviše nalik priznanju da je on ipak deo njene družine. „Mnogo se hvali oštrinom svog vida“, kaza ona Loijalu, „ali pamćenje mu je slabo. Ponekad mi se čini da bi zaboravio noću da zapali sveću da ga ja ne podsećam. Verovatno je video neku jadnu porodicu kako beži od onoga za šta misle da je zemljotres. Šta ti misliš?“

Loijal se mučno promeškolji u sedlu, teško uzdahnu i promrmlja nešto o ljudima. Perin je čisto sumnjao da je to preterano pohvalno, ali Faila to nije primetila. Naravno.

Ubrzo potom Faila se zagleda u Perina pošto su se troje Aijela dovoljno približili da ih i ona razazna, ali ništa ne reče. Kako je bila raspoložena, ne bi priznala ni da je nebo plavo, ako on tako kaže. Kada Aijeli usporiše i stadoše pokraj konja, videlo se da se nisu ni zadihali.

„Šteta što trčanje nije duže potrajalo.” Bain i Čijad se nasmešiše jedna drugoj, pa onda lukavo pogledaše Gaula.

„Inače bismo satrle ovog Kamenog psa“, kaza Čijad, kao da dovršava rečenicu. „Zato se Kameni psi zaklinju da se nikad neće povlačiti. Preteški su zbog kamenih kostiju i kamenih glava.“

Gaul se na te reči ne uvredi, mada Perin primeti da se postavio tako da Čijad drži na oku. „Znaš li, Perine, zašto se Device tako često koriste kao izvidnica? Zato što tako brzo trče. A to je stoga što se boje da će neki muškarac poželeti da se njima oženi. Devica će pretrčati stotinu milja, samo da to izbegne “

„Veoma mudro od njih“, kiselo upade Faila. „Je li vam potreban odmor?“ – upita Aijelke i očigledno se iznenadi kada one odgovoriše odrečno. A onda se okrete Loijalu. „Jesi li ti spreman da nastavimo? Dobro, pronađi mi tu Kapiju, Loijale. Predugo smo se ovde zadržali. Ako čovek dozvoli izgubljenom kučencetu da predugo bude u njegovoj blizini, ono pomisli kako ćeš se stalno starati o njemu, a to nikako ne valja.“

„Faila“, pobuni se Loijal, „zar ne misliš da preteruješ?“

„Teraću ja ovo dokle god moram, Loijale. Kapija?“

Klonulih ušiju, Loijal teško uzdahnu i ponovo okrete konja na istok. Perin pusti da on i Faila odmaknu nekih desetak koraka, pa onda pođe za njima. Moraće da igra po njenim pravilima, ali neće igrati ništa gore od nje.

Imanja – skučene zgradice od grubog kamena, koje Perin ne bi koristio ni za obore – behu sve reda što su više odmicali na istok, a gustiši sve manji. Naposletku, nije bilo ni imanja ni gustiša, već samo zatalasana brežuljkasta stepa. Trava se pružala dokle god je pogled sezao. Tek bi ponegde oko zapelo o žbunić ili brdo.

Zelene padine behu načičkane konj ima. Krda su brojala od desetak pa sve do stotinu grla. Behu to konji nadaleko čuvenog tairenskog soja. Bila krda velika ili mala, svako od njih nalazilo se pod budnim očima jednog ili dvojice bosonogih dečaka, što su jahali bez sedla. Momčići su nosili bičeve s dugim držaljima kojima su se služili da konje drže na okupu, ili teraju kuda hoće, i to vešto pucketajući njima tako da ni u jednom trenutku nisu oprljili nekog od atova za koje behu zaduženi. Pazili su da konji budu podalje od stranaca, pa su ih čak i terali dalje od njih, ali posmatrali su prolazak te čudne družine – dvoje ljudi i jedan Ogijer na konjima, i troje okrutnih Aijela za koje priče kažu da su zauzeli Kamen – s hrabrom radoznalošću, koja je odlika mladih.

Taj prizor Perinu beše veoma prijatan. Voleo je konje. Jedan od razloga zašto je tražio da šegrtuje kod gazde Luhana bila je prilika da radi s konjima, mada u Emondovom Polju nije bilo toliko konja, niti tako lepih.

Ali Loijal nimalo nije uživao. Ogijer poče da gunđa sebi u bradu, sve glasnije što su dublje zalazili među travnata brda. Naposletku, prasnu svojim kao grmljavina dubokim glasom: „Nema ih! Nijednog više nema a zbog čega? Trave radi. Sve ovo nekada beše ogijerski gaj. Ovde nismo! stvarali velika dela, ne u poređenju s Maneterenom, niti gradom koji zovete Kaemlin, ali dovoljno smo radili da se gaj zasadi. Drveće od svake! sorte, iz svake zemlje i sa svakoga mesta. Velika drveta grabila su po stotinu hvati ka nebu. Sva behu voljena, da bi podsećala moj narod na steding koji oni za sobom ostaviše da bi gradili za ljude. Ljudi misle da rad u kamenu mi cenimo, ali to je beznačajna sitnica, koju naučismo u Dugom izgnanstvu posle Slamanja. Drveće mi volimo. Ljudi mišljahu da je Maneteren najveći domet moga naroda, ali mi znamo da je to zapravo gaj što tamo bejaše zasađen. Nema ga sada. Isto kao ni ovde. Nema ga, i više se neće vratiti.“

Loijal se kamenog lica zagleda u brda, potpuno gola, na kojima behu samo trava i konji. Uši mu behu pripijene uz glavu. Mirisao je na... srdžbu. Većina priča govorila je da su Ogijeri mirni, skoro jednako miroljubivi kao Putujući narod. Ali neke, veoma malo njih, govorile su da mogu biti neumoljivi neprijatelji. Perin je samo jednom video Loijala besnog. Možda je i sinoć pobesneo, dok je branio onu decu. Pogledavši Loijala u lice, priseti se jedne stare izreke. Glasila je otprilike: „Razbesneti Ogijera isto je što i srušiti planine na glavu.“ Svi su smatrali kako to znači pokušati nešto nemoguće. Perin pomisli kako je lako moguće da se tokom godina značenje promenilo. Možda je u početku glasila; „Ako razbesniš Ogijera, planine će ti pasti na glavu.“ Nešto veoma teško, ali smrtonosno ako se postigne. Nikad ne bi voleo da vidi Loijala – nežnog, trapavog Loijala, širokog nosa večito nabijenog u knjigu – besnog na njega.

Loijal preuze vodstvo kada dođoše do mesta na kome se nekada pružao ogijerski gaj. Njihov put neznatno skrete ka jugu. Nije bilo nikakvih obeležja, ali on beše siguran kuda treba ići, i sa svakim korakom sve sigurniji. Ogijeri su bili u stanju da nekako osete Kapiju, i da je nepogrešivo nađu, kao pčela košnicu. Kada Loijal naposletku sjaha, trava je bila tek nešto malo viša od njegovog kolena. Videlo se samo gusto žbunje, nešto više no obično. Lisnato rastinje beše visoko kao Ogijer. On ga sa žaljenjem počupa i složi u stranu. „Možda će momčići s konjima moći da ga iskoriste za loženje kada se osuši.“

I ugledaše Kapiju.

Dizala se uz padinu brda pred njima, naizgled običan sivi zid, a ne kapija. Doduše, zid neke palate, s gusto uklesanim lišćem i lozom, i to tako umešno da su se činili živi kao ono žbunje maločas. Stajala je tu najmanje tri hiljade godina, ali zub vremena nimalo joj nije naškodio. Činilo se da će se to lišće pred njima zatalasati sa sledečim lahorom.

Na trenutak, svi su je ćutke gledali, sve dok Loijal ne udahnu duboko j položi ruku na jedan list koji se razlikovao od svih ostalih na Kapiji. Trostruki list Avendesore, čuvenog Drveta života. Sve dok ga njegova ogromna ruka ne dotače, činilo se da je deo rezbarije, isto kao i ostali, ali Loijal ga s lakoćom skide.

Faila zapanjeno uzdahnu, a čak i Aijeli zažagoriše. Vazduh beše pun mirisa nelagode; nije se moglo reći čije. Možda svih njih.

Kameno lišće sada kao da se odista zatalasa na nekom nevidljivom povetarcu, a onda poprimi primesu zelenila i života. Polako se pojavi procep po sredini i Kapija se raskrili, otkrivši ne brdo, već neko prigušeno mreškanje u kome su se slabašno ogledali.

„Priča se da su nekada“, promrmlja Loijal, „Kapije blistale kao ogledala, i da su oni što hodiše Putevima boravili pod suncem i nebom. Toga više nema. Kao ni ovog gaja.“

Perin s tovarnog konja žurno skide jedan napunjeni fenjer na dugačkoj palici, pa ga zapali. „Ovde je pretoplo“, kaza. „Prijaće malo hlada.“ Zatim potera Koraka ka Kapiji i ču kako Faila ponovo iznenađeno uzdahnu.

Pastuv ustuknu, suočen sa sopstvenim nejasnim odrazom, ali Perin ga potera dalje. Lagano, setio se. To valja obaviti lagano. Konj s oklevanjem dodirnu sopstvenu sliku, pa se stopi s njome, kao da ulazi u ogledalo. I Perin se približi svom odrazu, dodirnu ga... i ledena hladnoća mu skliznu preko kože, pa ga potpuno obavi. Vreme se otegnu.

Zatim hladnoća nestade kao mehur sapunice, i on se nađe posred beskrajne tame. Svetlost fenjera kao da beše zdrobljena oko njega. Korak i tovarni konj preplašeno zarzaše.

A onda kroz Kapiju mirno prođe Gaul i poče da priprema drugi fenjer. Iza njega kao da je bio prozor od dimljenog stakla. Videlo se šta ostali rade: Loijal se vraćao u sedlo, a Faila prikupljala uzde. Svi su puzali; jedva da su se kretali. Vreme drugačije prolazi u Putevima.

„Faila je ljuta na tebe“, kaza Gaul kada pripali svoj fenjer. Svetlost se nije naročito pojačala. Tama ju je upijala i gutala. „Izgleda da misli kako si prekršio nekakav sporazum. Bain i Čijad... Pazi da te ne uhvate nasamo. Smeraju da te nauče redu, Faile radi. Ako im to pođe za rukom, nećeš tako lako sedeti na toj životinji.“

„Ni na šta ja nisam pristao, Gaule. Činim ono na šta me je Faila prevarom naterala. Moraćemo da sledimo Loijala kao što ona želi, ali nameravam da preuzimam vodstvo kad god mogu.“ A onda pokaza na debelu belu crtu pod Korakovim kopitima. Isprekidana i boginjava, vodila je napred, nestajući u crnilu svega nekoliko stopa od njih. „Ovo vodi do prvog putokaza. Tamo ćemo morati da sačekamo Loijala, da ga on rastumači i odluči kojim ćemo mostom, ali Faila će dotle pratiti nas.“

„Most“, zamišljeno promrmlja Gaul. „Poznata mi je ta reč. Zar ovde ima vode?“

„Ne. Nije to baš takav most. Slični su, otprilike, ali... Možda će Loijal umeti da ti objasni.“

Aijel se počeša po glavi. „Znaš li ti šta radiš, Perine?“

„Ne“, priznade Perin, „ali nema razloga da Faila to sazna.“

Gaul se nasmeja. „Zabavno je biti tako mlad, zar ne, Perine?“ Namrštivši se, ne znajući da li se on to njemu smeje, Perin potera Koraka i povuče tovarnog konja za sobom. Svetlost fenjera uopšte se neće videti na dvadeset ili trideset koraka od njegovog oboda. Želeo je da se potpuno izgubi s vidika pre no što Faila prođe kroz Kapiju. Neka pomisli da je odlučio da krene bez nje. Ako provede nekoliko minuta brinući se, sve dok ga ne pronađe kod putokaza, ništa bolje nije ni zaslužila.