Dolazak Senke

2 Komešanja u Šari

Vreli noćni vetar duvao je s pučine na kopno, na sever preko Široke delte zvane Zmajevi prsti. Bio je to pravi lavirint vodotokova širokih i uskih. Neki od njih bili su začepljeni travom. Ogromna trščana polja razdvajala su niska ostrvca obrasla drvećem paukolikog korenja, koje nije raslo nigde drugde. Iza delte lagano se nazire njen izvor: reka Erinin. Široka reka bila je prepuna brodića što su lovili ribu na svetiljku. Odjednom, i brodići i svetiljke divlje se zanjihaše – iznenadno i neočekivano. Neki od starijih ribara promrmljaše nešto o zlim stvarima koje putuju kroz noć. Mlađi su im se smejali, ali i oni počeše žustrije da izvlače mreže, željni da se što pre vrate kućama. U pričama se kaže da ti zlo ne može preći prag, sem ako ga pozoveš. Tako je u pričama. Ali napolju, u tami...

Kada je noćni vetar stigao do velikog grada Tira, neposredno kraj reke, gde su se gostionice i radnje tiskale rame uz rame s visokim kulama palata koje su se presijavale na mesečini, miris morske soli više se nije osećao. Ali nijedna palata nije bila ni upola visoka kao ogromna građevina, skoro planina, što se pružala od središta grada pa sve do same reke. Kamen Tira, tvrdinja iz legendi, najstarije utvrđenje čovečanstva, podignuto u poslednjim danima Slamanja sveta. Carstva su nastajala i pretvarala se u prah, druga su ih smenjivala, pa i ona padala – ali Kamen je stajao. Bila je to stena o koju su tri hiljade godina bezbrojne vojske slamale koplja, mačeve i zube. Za sve to vreme nijednom nije pao pred osvajačem. Sve do sada.

Gradske ulice, krčme i gostionice bile su skoro puste u maglovitom mraku. Ljudi su bili na oprezu unutar sopstvenih zidina. Onaj ko vlada Kamenom bio je gospodar Tira, i grada i države. Tako je oduvek bilo, a Tirani su to prihvatali, kao i uvek. Na svetlosti dana građani će klicati svom novom gospodaru s jednakom radošću kao starom; ali kada noć padne skupiće se zajedno, i uprkos vrelini drhtati dok vetar iznad njihovih krovova zavija kao hiljadu narikača. U glavama su im poigravale neke neobične nove nade. Niko u Tiru nikada ranije nije se usudio da se takvom čemu nada. Bile su to nade izmešane sa strahovima starim kao samo Slamanje.

Vetar je nosio dugi beli barjak obasjan mesečinom visoko iznad Kamena, kao da hoće da ga otkine. Čitavom dužinom barjaka bila je oslikana vijugava pojava – nalik na zmiju sa nogama, zlatne lavlje grive i skerletnih i zlatnih krljušti. Kao da je letela na vetru. Bio je to barjak proročanstva, kome su se nadali i koga su se užasavali. Bio je to Zmajev barjak. Ponovorođenog Zmaja. Glasnika spasenja sveta i novog Slamanja. Kao da je razljućen takvim prkosom vetar se bacio o tvrde bedeme Kamena. Ali Zmajev barjak je ne mareći za to lebdeo u noći i čekao snažnije oluje.

U jednoj sobi negde u gornjoj polovini južne strane Kamena Perin je sedeo na kovčegu u podnožju svog kreveta s baldahinom i posmatrao jednu tamnokosu devojku kako korača gore-dole. U njegovim zlatnim očima nazirala se trunčica opreza. Faila se obično raspravljala s njim, a ponekad ga i nežno zadirkivala što je tako promišljen; noćas mu ni deset reči nije rekla otkako je ušla u sobu. Osećao je miris ružinih latica koje su bile odložene sa njenom odećom da bi mirisala na njih, i onaj poseban miris, samo njen. A u tom blagom nagoveštaju čistog znoja osetio je miris usplahirenosti. Faila to skoro nikada nije pokazivala. Pitajući se zašto li je sada tako raspoložena osetio je iznenadni svrab između plećaka, koji nikakve veze nije imao s noćnom vrelinom. Njena uska podeljena suknja tiho je šuštala u skladu s njenim koracima.

On razdraženo počeša svoju dve nedelje staru bradu. Bila mu je još kovrdžavija od kose. Takođe mu je od nje bilo vruće. Po stoti put je pomislio da se obrije.

„Pristaje ti“, odjednom kaza Faila i stade u mestu.

On nelagodno sleže ramenima mišićavim od dugog rada u kovačnici. Umela je ona ponekad da to uradi – da zna o čemu on razmišlja. „Svrbi me“, progunđa Perin i smesta požele da je to odlučnije rekao. To je njegova brada; može da je obrije kad god hoće.

Posmatrala ga je, nagnuvši glavu u stranu. Zbog izraženog nosa i visokih jagodica činilo se kao da ga prodorno odmerava, što je bila prava suprotnost s mekim glasom kojim je rekla: „Zaista ti pristaje.“

Perin uzdahnu i ponovo slegnu ramenima. Nije ga zamolila da ostavi bradu, niti će to učiniti. Ali on je nekako znao da će ponovo odložiti brijanje. Pitao se kako bi njegov prijatelj Met izašao na kraj s time. Verovatno bi je uštinuo, poljubio i izvalio nešto od čega bi se ona nasmejala i priklonila njegovom mišljenju. Ali Perin, za razliku od Meta, nije umeo s devojkama. Met se nikada ne bi znojio zbog brade samo zato što neka žena misli da bi valjalo da je pušta. Sem ako, možda, ta žena nije Faila. Perin je pretpostavljao da je njen otac duboko zažalio što je otišla od kuće, i to ne samo zato što mu je kći. On je bio najveći trgovac krznom u čitavoj Saldeji, bar je tako tvrdila. Perin je bio siguran da ona uvek postiže najbolje cene. „Nešto te muči, Faila, a to nije moja brada. Šta je u pitanju?“

Lice joj posta bezizražajno. Gledala je svuda sem u njegovom pravcu, prezrivim okom premeravajući nameštaj u sobi.

Sve je bilo ukrašeno rezbarijama leoparda, lavova, sokolova u napadu, i prikazima lova, čak i visoki ormar, krevetski stubovi debeli kao njegova noga i klupa ispred mermernog kamina. Neke od izrezbarenih životinja imale su oči od granata.

Pokušao je on da ubedi Madžheru kako želi da bude u nekoj jednostavnoj sobi, ali ona ga izgleda nije dobro shvatila – mada nije bila ni glupa ni zaostala. Madžhera je zapovedala pravom vojskom slugu, daleko brojnijom od Branitelja Kamena; ma ko zapovedao Kamenom, ma ko bio na njegovim zidinama, ona se starala o svakodnevnim pitanjima na kojima je sve počivalo. Ali na svet je gledala tairenskim očima. Ma kako on bio obučen, mora da je nešto više od mlađanog seljaka kakvim se predstavljao, jer obični ljudi nikada nisu bili gosti u Kamenu – izuzev Branitelja i slugu, naravno. Sem toga, bio je član Randove družine, prijatelj ili sledbenik – a u svakom slučaju na neki način blizak Ponovorođenom Zmaju. Što se Madžhere ticalo, to ga je u najmanju ruku činilo jednakim zemaljskom lordu, ako ne i visokom lordu. Bila je potpuno zaprepašćena što je morala da ga smesti u te odaje, koje nisu imale čak ni sobu za prijem. Perin je mislio da bi se Madžhera onesvestila da je zatražio još jednostavnije odaje. Ako je uopšte i bilo takvih, a da nisu pripadale slugama ili Braniteljima. Bar ništa, sem svećnjaka, nije bilo pozlaćeno.

Faila se, međutim, nije slagala s njegovim mišljenjem. „Trebalo je da dobiješ bolje odaje. Zaslužuješ ih. Možeš se kladiti u poslednji novčić da je Met dobio bolje.“

„Met voli kitnjaste stvari“, jednostavno odgovori Perin.

„Ne zalažeš se dovoljno za sebe.“

Na to nije odgovorio. Faila se nije nelagodno osećala zbog njegovih odaja, ništa više no zbog brade.

Trenutak kasnije ona reče: „Izgleda da te je gospodar Zmaj zaboravio. Sada sve svoje vreme provodi s visokim lordovima.“

Perina još jače zasvrbe između plećaka; sada je znao šta je muči. Pokuša da mu glas bude bezbrižan. „Gospodar Zmaj? Zvučiš kao Tairenka. On se zove Rand.“

„On je tvoj prijatelj, Perine Ajbara, ne moj. Ako takav čovek uopšte ima prijatelje.“ Duboko je uzdahnula i nešto umerenijim glasom nastavila: „Razmišljala sam da odem iz Kamena. Da odem iz Tira. Mislim da me Moiraina sada neće sprečiti u tome. Vesti o... o Randu već dve nedelje kolaju iz grada. On se više ne može smatrati tajnom.“

Perin se jedva suzdrža da ne uzdahne. „Ni ja ne mislim da će te sprečiti. Štaviše, mislim da te smatra suvišnom. Verovatno će ti dati novac, samo da ti vidi leđa.“

Faila se podboči i prostreli ga pogledom. „Zar je to sve što imaš da kažeš?“

„A šta bi ti htela da kažem? Da želim da ostaneš?“ Iznenadi ga bes u sopstvenom glasu. Bio je besan na sebe, a ne na nju. Besan jer ovo nije predvideo, jer nije mogao da iznađe način da to reši. Voleo je da dobrano razmisli o stvarima. Kada žuriš, lako je povrediti ljude bez razmišljanja. Što se upravo i desilo. Njene tamne oči bile su razrogačene od zaprepašćenja. Pokušao je da umekša svoje reči. „Zaista želim da ostaneš, Faila, ali možda bi trebalo da odeš. Znam da nisi kukavica, ali Ponovorođeni Zmaj, Izgubljeni...“ Mada, nigde zapravo više nije bilo bezbedno – ali ima mesta bezbednijih od Kamena. Bar još neko vreme. Nije, međutim, bio toliko glup da joj to na taj način kaže.

Ali ona izgleda nije marila za to. „Da ostanem? Svetlost me obasjala! Sve je bolje no da čamim ovde kao neka kamenčuga, ali...“ Ona skladno kleknu pred njega i osloni se na njegova kolena. „Perine, ne prija mi da se neprestano pitam kada će se iza nekog ugla pojaviti Izgubljeni ili kada će nas Ponovorođeni Zmaj sve pobiti. Napokon, učinio je to tokom Slamanja. Pobio je sve koji su mu bili bliski.“

„Rand nije Lijus Terin Rodoubica“, pobuni se Perin. „Mislim, on jeste Ponovorođeni Zmaj, ali nije... ne bi on...“ Naposletku je ućutao, ne znajući kako da završi. Rand zapravo jeste bio ponovo rođeni Lijus Terin Telamon. Biti Ponovorođeni Zmaj značilo je upravo to. Ali da li je Rand bio osuđen da proživi Lijusovu sudbinu? Ne samo da poludi – to je čekalo svakog muškarca što je u stanju da usmerava, i smrt od raspadanja, već i da ubije svakog kome je drag?

„Pričala sam s Bain i Čijad, Perine.“

To ga nije iznenadilo. Znatan deo vremena provodila je s Aijelkama. Upala je u nešto malo nevolja zbog tog prijateljstva, ali izgleda da su joj Aijelke bile jednako drage koliko je prezirala tairenske plemkinje u Kamenu. Samo što on nikakve veze nije video između njih i stvari o kojima su upravo razgovarali, pa je to i rekao.

„Kažu mi da se Moiraina ponekad raspituje gde si ti. Ili Met. Zar ne shvataš? Kad bi mogla da vas posmatra uz pomoć Moći, ne bi morala to da čini.“

„Da me posmatra uz pomoć Moći?“, slabašno ponovi on. Na to nikad nije pomislio.

„Ali ne može. Pođi sa mnom, Perine. Možemo biti na dvadeset milja od reke pre no što primeti da nas nema.“

„Ne mogu“, kaza on jadno. A zatim pokuša da joj poljupcem skrene pažnju, ali ona skoči na noge i ustuknu tako brzo da je skoro pao na nos. Nije bilo svrhe da pokuša da joj priđe. Prekrstila je ruke ispod grudi, kao neku nepremostivu prepreku.

„Nemoj mi reći da je se bojiš. Znam da je ona Aes Sedai, i da svi vi igrate na njenim uzicama. Možda je ona... Randa... tako čvrsto vezala da joj ne može pobeći. A sama Svetlost zna da Egvena i Elejna, pa čak ni Ninaeva, ni ne žele da joj uteknu – ali ti možeš raskinuti njene uzice, samo ako pokušaš.

„Nema to nikakve veze s Moirainom. Jednostavno, neke stvari moram da uradim. Ja...“

Ona ga prekide. „Da se nisi usudio da mi izvaljuješ te mužjačke gluposti kako muškarac mora da izvrši svoju dužnost. Znam ja šta je dužnost jednako dobro kao ti – i ovde te nikakva dužnost ne vezuje. Možda i jesi ta’veren, iako ja to ne vidim, ali on je Ponovorođeni Zmaj, ne ti.“

„Ma, hoćeš li me ti već jednom saslušati?“ – dreknu on i ošinu je pogledom, a ona odskoči. Nikada ranije nije digao glas na nju, ne tako. Digla je glavu i ispravila ramena, ali ništa nije rekla. Perin nastavi: „Mislim da sam ja nekako deo Randove sudbine. I Met takođe. Mislim da Rand ne može da uradi ono što mora, sem ako i mi ne obavimo naš deo posla. To je dužnost. Kako mogu da odem ako bi to možda značilo da će Rand pretrpeti neuspeh?“

„Možda?“ U njenom glasu osećao se tračak sumnje, ali samo tračak. Perin se zapita da li bi mogao da natera sebe da malo češće viče na nju.

„Da li ti je to Moiraina rekla, Perine? Dosad je trebalo da naučiš kako ne treba verovati baš svemu što neka Aes Sedai kaže.“

„Sam sam došao do toga. Mislim da se ta’vereni međusobno privlače. Ili možda Rand privlači Meta i mene. Trebalo bi da je on najsnažniji ta’veren još od Artura Hokvinga, možda još od Slamanja. Met ni neće da prizna kako je ta’veren, ali kad god pokuša da pobegne, uvek ponovo završi uz Randa. Loijal kaže kako nikada nije čuo za tri ta’verena istog godišta i iz istog mesta “

Faila glasno frknu. „Loijal ne zna baš sve. On nije preterano star za jednog Ogijera.“

„Prešao je devedesetu“, odvrati Perin braneći se, a ona mu se nasmeši. po ogijerskim merilima, devedesetogodišnjak nije bio mnogo stariji no što je Perin bio star za čoveka. Možda čak i mlađi. Nije znao mnogo o Ogijerima. U svakom slučaju, Loijal je pročitao više knjiga no što je Perin u životu video, ili za njih čuo. Ponekad je mislio da je Loijal pročitao svaku knjigu ikad napisanu. „Sem toga, zna više od tebe i mene. Smatra da sam možda u pravu. Moiraina takođe. Ne, nisam je pitao, ali zašto bi inače motrila na mene? Da ne misliš kako hoće da joj napravim kuhinjski nož?“

Na tren je ćutala, a onda glasom punim saosećanja reče: „Jadni Perine. Ja sam otišla iz Saldeje da bih pronašla pustolovine, a sada kada se nalazim usred najveće pustolovine od Slamanja sveta, jedino želim da budem negde drugde. Ti samo želiš da budeš običan kovač, a hteo to ili ne – završićeš u pričama.“

On skrenu pogled, iako je još bio omamljen njenim mirisom. Nije mislio da će iko pričati priče o njemu, sem ako čitav svet ne sazna za njegovu tajnu. Faila je mislila da zna sve o njemu, ali nije bila u pravu.

Uza zid naspram njega bili su oslonjeni sekira i čekić, i jedno i drugo jednostavno, načinjeno da obavlja posao, s dugim držaljima. Sekira je s jedne strane imala okrutno sečivo u obliku polumeseca, a sa druge debeli šiljak. Jedina njena svrha bilo je nasilje. Sa čekićem je mogao da pravi stvari, a to je u jednoj kovačnici već i učinio. Glava čekića je bila dvostruko teža od sečiva sekire, ali svaki put kad bi tu sekiru uzeo u ruke – ona mu se činila težom. Tom sekirom je... Namrštio se, jer nije želeo da razmišlja o tome. Faila je bila u pravu. Jedino je želeo da bude kovač, da se vrati kući, ponovo vidi svoju porodicu i radi u kovačnici. Ali znao je da to nije suđeno.

Ustao je i uzeo čekić, pa ponovo seo. Malo bi mu laknulo kada mu je bio u rukama. „Gazda Luhan je imao običaj da kaže kako ne možeš da ostaviš posao koji se mora završiti.“ A onda shvati da je to preblizu onome što je ona nazvala mužjačkim glupostima, pa malo brže reče: „On je kovač u mom rodnom selu. Bio sam njegov šegrt. Pričao sam ti o njemu.“ Na njegovo iznenađenje, nije iskoristila tu priliku da ga izgrdi. Zapravo, ništa nije rekla, već ga je samo gledala i čekala nešto. Trenutak kasnije on shvati šta.

„Onda, da li odlaziš?“ – upita je.

Ona otrese suknju. Neko vreme je ćutala, kao da rešava šta da mu odgovori. „Ne znam“, naposletku kaza. „U lep si me sos ti uvalio.“

„Ja? Šta sam ja uradio?“

„Pa, ako ne znaš, ja ti sigurno neću reći.“

Perin se ponovo počeša po bradi i zagleda u čekić koji je držao. Met bi verovatno znao na šta je mislila. Pa čak i matori Tom Merilin. Sedokosi zabavljač je tvrdio kako niko ne razume žene, ali čim je izašao iz svog tesnog sobička u dubinama Kamena, ubrzo ga je okružilo nekoliko devojaka dovoljno mladih da mu budu unuke, koje su ga s uzdasima slušale dok je svirao na harfi i pripovedao o slavnim pustolovinama i ljubavima. Faila je bila jedina žena koju je Perin želeo, ali ponekad se osećao kao riba koja pokušava da pojmi pticu.

Znao je da ona želi da je pita. Toliko je znao. Možda će mu reći, a možda i ne – ali želela je da je pita. Međutim, tvrdoglavo je ćutao. Rešio je da je ovog puta izmori čekanjem.

Napolju, u mraku, jedan petao oglasi se kukurikanjem.

Faila zadrhta i obgrli se. „Moja dadilja je imala običaj da kaže kako to znači da smrt dolazi. Naravno, ja u to ne verujem.“

On otvori usta da se saglasi kako su to budalaštine, iako se i sam stresao. Ali u tom trenu začu neko škriputanje i tresak, kao da je nešto palo. Sekira mu je pala na pod. On se namršti, zapitavši se zbog čega li je pala, kada se sekira ponovo pomeri, sama od sebe, pa polete pravo na njega.

Ni ne razmišljajući, on zamahnu čekićem. Udar metala o metal prigušio je Failin vrisak. Sekira polete preko sobe, odbi se o suprotni zid i ponovo polete ka njemu. Perin se naježio od glave do pete.

Kako sekira prolete kraj nje, Faila skoči i obema rukama zgrabi držalje. Sekira joj se obrnu u rukama i sečivo polete ka njenom prestrašenom licu. Perin u poslednjem trenutku skoči, bacivši čekić kako bi mogao da zgrabi sekiru. Jedva mu je pošlo za rukom da spreči okrutno sečivo da se zarije u Failu. Pomislio je kako će umreti ako je sekira – njegova sekira – povredi. On je povuče dalje od nje tako snažno da mu se debeli šiljak skoro zario u grudi. Što se njega ticalo, ako bi to sprečilo sekiru da povredi Failu, smesta bi pristao. Ali imao je neki loš predosećaj da to neće biti moguće.

Oružje se otimalo kao da je živo biće, i to obdareno nekom zlom voljom. Želelo je Perina – znao je to kao da je sekira urliknula – ali lukavo se borilo. Kada je povukao sekiru dalje od Faile, iskoristila je njegove pokrete da pokuša da se zarije u njega. Kada ju je gurnuo dalje od sebe, pokušala je da dosegne Failu, kao da je znala da će zbog toga on prestati. Ma koliko čvrsto stezao držalje, ono mu se okretalo u rukama, čas mu preteći šiljkom – a čas oštrim sečivom u obliku polumeseca. Šake su ga već bolele od napora, a mišićave ruke bile su mu potpuno napete. Lice mu je oblio znoj. Nije bio siguran koliko ima vremena pre no što mu se sekira otme iz šaka. Ovo je bilo ludilo, čisto ludilo. Nije imao vremena ni da razmisli.

„Napolje“, procedi kroz stisnute zube. „Izlazi iz sobe, Faila!“ .

Lice joj beše mrtvački bledo, ali ona odmahnu glavom i stade da se rve sa sekirom. „Ne! Neću te ostaviti!“

„Ubiće nas oboje!“

Ona ponovo odmahnu glavom.

Zarežavši, on jednom rukom pusti sekiru – druga mu se sva tresla od napora, a dlan ga pekao od držalja koje se neprestano okretalo – i odgurnu Failu. Ona ciknu dok ju je gurao ka vratima. Ne obraćajući pažnju na njenu viku i pesnice koje su ga tukle, ramenom ju je držao uz zid dok je slobodnom rukom otvarao vrata, pa ju je onda izgurao u hodnik.

Zalupivši vrata za njom, osloni se leđima na njih i kukom namače rezu, pa ponovo obema rukama zgrabi sekiru. Teško sečivo, oštro i blistavo, podrhtavalo je na svega nekoliko palaca od njegovog lica. On se iz petnih žila nape i odgurnu sekiru što je dalje mogao od sebe. Iza debelih vrata prigušeno se čulo kako Faila viče i osećao je kako udara o njih, ali skoro da je nije bio svestan. Žute oči kao da su mu sijale, kao da su odbijale svaku trunčicu svetlosti u sobi.

„Sada smo samo ti i ja ovde“, proreža sekiri. „Krv i pepeo, kako te mrzim!“ Duboko u sebi, skoro da zaurla od smeha. Trebalo bi da Rand bude taj koji će poludeti, a evo mene kako pričam sa sekirom! Rand! Oganj ga spalio!

Iskezivši zube, on odgurnu sekiru na pun korak od vrata. Oružje se treslo i borilo da se zarije u njega. Skoro da je osećao tu žeđ za sopstvenom krvlju. Iznenada urliknuvši, on povuče sečivo ka sebi i baci se unazad. Da je sekira zaista bila živa, bio je siguran da bi čuo pobednički krik dok mu je letela ka glavi. U poslednjem trenu, on se okrete i natera sekiru da proleti pored njega. Uz glasan tresak, sečivo se zari u vrata.

Osetio je kako život – jedino je tako mogao to da nazove – napušta zatočeno oružje. Lagano ga je pustio. Sekira je ostala zarivena u vrata. Ponovo je bila običan čelik i drvo. Svejedno, činilo mu se pametnim da ostane tu gde jeste, zarivena u vrata. Rukom koja se tresla obrisa znoj s lica. Ludilo. Kud god Rand išao, ludilo ga sledi.

Odjednom shvati da više ne čuje Failu kako viče, niti da lupa o vrata. Smesta se bacivši ka njima, povuče rezu i žurno ih otvori. Sa spoljne strane videlo se kako je čelični polumesec prosekao debelo drvo. Presijavao se na svetlosti koju su bacale svetiljke razmeštene duž hodnika zastrtog tapiserijama.

Faila je samo stajala, podignutih ruku, kao da se zamrzla u mestu dok je lupala po vratima. Široko razrogačenih očiju, dodirnula se po nosu. „Samo još jedan palac“, slabašno reče, „i...“

Odjednom se prenuvši, ona polete ka njemu i snažno ga zagrli. Obasula mu je vrat i bradu poljupcima praćenim nerazumljivim mrmljanjem. Jednako brzo, odgurnula se od njega i prestravljeno mu rukama prešla preko grudi i ruku. „Jesi li povređen? Da nisi ranjen? Da li je...“

„Dobro sam“, kaza joj on. „Ali jesi li ti dobro? Nisam hteo da te uplašim.“ Ona ga ozbiljno pogleda. „Zaista? Ni na koji način nisi povređen?“

„Nisam ni ogreban. Ja...“ Od njenog snažnog šamara glava mu zazvoni kao nakovanj od udarca čekićem.

„Ti čupavi vole! Mislila sam da si mrtav! Plašila sam se da te je to čudo ubilo! Mislila sam...!“ Ućuta kada je on zgrabi za ruku u trenutku dok je pokušavala ponovo da ga osamari.

„Molim te, nemoj više to da radiš“, tiho joj kaza. Obraz ga je pekao od otiska njenog dlana. Činilo mu se da će ga vilica cele večeri boleti.

Uhvatio ju je za zglob nežno, kao što bi uhvatio neku ptičicu, ali iako se Faila otimala, njegova ruka nije se ni makla. U poređenju s čitavim radnim danom provedenim u kovačnici, nju je držao bez po muke, čak i posle borbe sa sekirom. Ona odjednom kao da odluči da ne obraća pažnju na njegov stisak i pogleda ga pravo u oči. Ni tamne ni zlatne oči nisu trepnule. „Mogla sam da ti pomognem. Nisi imao prava...“

„Imao sam svako moguće pravo“, odlučno joj odvrati on. „Nisi mogla da mi pomogneš. Da si ostala, oboje bismo poginuli. Nisam mogao da se borim – ne kao što sam morao – i da pazim da ne budeš povređena.“ Ona otvori usta, ali Perin diže glas i nastavi: „Znam da to mrziš. Pokušaću što bolje mogu da se prema tebi ne ponašam kao da si krhka i nejaka, ali ako tražiš od mene da te gledam kako umireš, uvezaću te kao jagnje za prodaju i poslati te gazdarici Luhan. Ona neće trpeti takve gluposti.“

Dodirnuvši jezikom zub i pitajući se da li se on to rasklimao, skoro da je poželeo da vidi Failu kako pokušava da izađe na kraj sa Alsbet Luhan. Kovačeva žena je svog muža držala u redu a da se pri tom nije mučila ništa više no kad sređuje kuću. U društvu gazdarice Luhan čak je i Ninaeva pazila na svoj oštar jezik. Zub je i dalje čitav, zaključi on.

Faila se odjednom tiho nasmeja. „Učinio bi to, zar ne? Ali pokušaš li tako nešto, nemoj misliti da se ne bi igrao sa Mračnim.“

Perin je bio toliko iznenađen da ju je pustio. Nikakvu razliku nije mogao da vidi između onog što je upravo rekao i onoga što joj je ranije kazao. Ali zbog onog maločas sva je planula, a sada ga je posmatrala... milo. Mada, nije bio siguran da se u potpunosti šalila kada mu je pripretila da će ga ubiti. Faila je bila puna skrivenih noževa, i umela je da ih koristi.

Ona vidno protrlja zglob i promrmlja nešto sebi u bradu. Načuo je reči: „čupavi vo“, i smesta sebi obećao kako će obrijati tu glupavu bradu. Hoće.

Ona naglas reče: „Sekira. Bio je to on, zar ne? Ponovorođeni Zmaj je pokušao da nas ubije.“

„To mora da je bio Rand.“ Perin naglasi ime. Nije želeo da o Randu razmišlja na bilo koji drugi način. Više je voleo da se Randa seća kao momka s kojim je odrastao u Emondovom Polju. „Ali sigurno nije pokušao da nas ubije. Ne on.“

Ona mu se kiselo nasmeši. „Ako nije pokušavao, nadam se da se nikada neće ozbiljno potruditi.“

„Ne znam šta je radio, ali nameravam da mu kažem da prestane s tim – i to iz ovih stopa.“

„A ja ne znam zašto mi je stalo do čoveka koji toliko brine o svojoj bezbednosti“, promrmlja ona.

On je zbunjeno pogleda, zapitavši se šta je time htela da kaže, ali ona ga samo uhvati za ruku. I dalje se pitao kad su krenuli kroz Kamen. Sekiru je ostavio tamo gde je bila. Nikoga neće povrediti dok je zarivena u vrata.

Zuba stegnutih oko dugog kamiša, Met još malo razgrnu kaput i pokuša da se usredsredi na karte pred sobom i novac zgrnut nasred stola. Na sebi je imao jarkocrveni kaput andorskog kroja, načinjen od najbolje vune, sa zlatnim vezom na manžetnama i dugom okovratniku, ali svakim danom sve je više shvatao koliko je Tir južnije od Andora. Lice mu je bilo obliveno znojem, a košulja se lepila za leđa.

Niko od njegovih drugova za stolom izgleda nije mario za vrelinu iako su nosili kapute još deblje od njegovog, sa naduvanim rukavima. Svi su nosili postavljenu svilu i brokat i prugasti saten. Dvojica slugu u crvenim i zlatnim livrejama pazila su da srebrni pehari kraj kockara budu neprestano puni vina i da sjajni srebrni poslužavnici s maslinkama, raznim sirevima i lešnicima budu nadohvat ruke. Vrućina izgleda nije smetala ni slugama, iako bi povremeno neko od njih zevnuo kada bi pomisao da niko ne obraća pažnju na njega. Noć je već dobrano poodmakla.

Met se uzdrža da ne podigne karte i ponovo ih pogleda. Sigurno se nisu promenile. Tri vladara – bile su to najjače karte – značila su skoro sigurnu pobedu.

Bolje bi se osećao da su se bacale kockice. Na mestima gde se on obično kockao retko kada se mogao naći špil karata, ali novac je menjao ruke u pedesetak različitih igara koje su se igrale s kockicama. Nažalost, ovi mlađani tairenski plemići radije bi nosili prnje no bacali kocke. Bilo je to za seljake, iako su dobro pazili da tako nešto ne izjave u njegovom prisustvu. Nisu se plašili njegove naravi, već njegovih prijatelja. Igrali su igru koja se zvala čop, i to sat za satom, iz noći u noć. Služili su se rukom oslikanim i premazanim kartama, koje je načinio jedan čovek u gradu. Taj se zahvaljujući ovim ljudima, i drugima poput njih, skoro obogatio. Jedino što bi moglo da im skrene pažnju s kartanja bile su žene ili konji – ali ne zadugo.

Svejedno, on je brzo shvatio kako se igra. Iako je imao više sreće s kockama, i karte su ga išle. Pokraj njegovih karata na stolu bila mu je kesa nabrekla od novca, a jednu još veću imao je u džepu. Nekada, dok je još bio u Emondovom Polju, mislio bi da je to pravo bogatstvo, dovoljno da ostatak života provede kao bubreg u loju. Međutim, njegovo viđenje lagodnog života promenilo se otkako je otišao iz Dve Reke. Mladi plemići svoj novac su držali pred sobom razbacan u blistave gomile, ali Met neke stare navike nije imao namere da menja. Ponekad je u gostionicama i krčmama bilo neophodno da se čovek brzo izgubi. Pogotovo ako ga sreća zaista dobro služi.

Kada bude nakupio dovoljno novca da živi kako mu to bude odgovaralo, jednako će se brzo izgubiti iz Kamena. I to pre no što Moiraina shvati da je to rešio. Da se on pitao, pobegao bi iz Kamena još pre nekoliko dana. Jedino ga je zadržala činjenica da se tu moglo nakupiti zlata. Jedna noć za ovim stolom donela bi mu više od čitave sedmice provedene u kockanju po krčmama. Samo ako ga sreća bude služila.

Lagano se namršti i zabrinuto dunu u lulu, ne bi li postigao da deluje nesigurno u svoje karte. Dvojica mladih plemića takođe su među zubima držala lule, ali ukrašene srebrom i umetnutim ćilibarom. Zbog usijanog i učmalog vazduha namirisani duvan osećao se kao požar u odaji za oblačenje neke gospe. Mada Met nikada nije bio u nekoj takvoj. Zbog bolesti koja ga je skoro ubila, pamćenje mu je bilo puno rupa kao najbolja čipka, ali bio je siguran da bi se toga setio. Čak ni Mračni ne bi bio toliko zao da mi to izbriše iz pamćenja.

„Danas je pristao jedan brod Morskog naroda“, promrmlja Rejmon, ne vadeći lulu iz usta. Brada plećatog plemića bila je nauljena i podšišana tako da obrazuje uredan šiljak. Bila je to najnovija moda među mladim plemićima, a Rejmon je grabio za takvim stvarima isto kao za ženama. Što je bilo tek zeričak manje revnosno od načina na koji se kartao. Rejmon baci srebrnu krunu na gomilu posred stola i uze još jednu kartu.

„Kažu da su to najbrži brodovi. Kažu da su brži od vetra. Voleo bih to da vidim. Oganj mi dušu spalio, voleo bih da vidim.“ Nije ni pogledao kartu koju je dobio. Nikad ih nije gledao dok ne dobije svih pet.

Punački čovek rumenih obraza koji je sedeo između Rejmona i Meta nasmeja se na njegove reči. „Hteo bi da vidiš brod, Rejmone? Ti zapravo misliš na devojke, zar ne? Na žene. Egzotične lepotice Morskog naroda s njihovim prstenjem, đinđuvama i njihanjem u hodu, zar ne?“ I on baci krunu, pa uze kartu, i namršti se kada je pogleda. Ali to ništa nije značilo. Po njegovom licu uvek bi se dalo zaključiti da su mu sve karte rasparene i male. Međutim, dobijao je češće no što je gubio. „Pa, možda bih imao više sreće s morskim devojkama.“

Čovek koji je delio karte, jedan visok i vitak mladić brade još tamnije i bujnije od Rejmonove – sedeo je Metu s druge strane – dodirnu se po nosu. „Misliš da će ti se s njima posrećiti, Edorione? Sudeći po tome kako ne silaze s brodova, imaćeš ti sreće ako osetiš dašak njihovog mirisa.“ On načini pokret kao da rukom grabi vazduh, i duboko udahnu, proprativši to uzdahom. Ostali mladi plemići, uključujući i Edoriona, grohotom se nasmejaše.

Ali najglasnije se smejao jedan mladić neupadljivog lica po imenu Estean. Dok se smejao, prolazio je prstima kroz mlitavu kosu koja mu je stalno padala po čelu. Ako bi neko zamenio njegov lepi žuti kaput nekim od sirove vune, mogao bi da prođe kao običan seljak, a ne sin visokog lorda s najbogatijim posedom u Tiru. Čak i ako se uzme u obzir samo ono što je lično posedovao, bio je najbogatiji čovek za stolom. Takođe je popio daleko više vina od ostalih.

Teturavo se nagnuvši preko čoveka koji je sedeo do njega, kicoša po imenu Baran, koji je večito dizao svoj tanak nos, Estean drhtavim prstom slabašno gurnu mladića koji je delio karte. Baran se izmače unazad, stisnuvši kamiš zubima, kao da se bojao da će Estean povratiti.

„Ta ti je dobra, Karlomine“, prokrklja Estean. „I ti tako misliš, zar ne, Barane? Edorion ih neće ni omirisati. Ako baš hoće da iskuša sreću... da se kocka... trebalo bi da se oproba s aijelskim curama, kao ovaj Met ovde. Sva ona koplja i noževi. Oganj mi dušu spalio. Bilo bi to kao da pozove lavicu na ples.“ Oko stola zavlada mrtva tišina. Estean nastavi da se sam smeje, a onda trepnu i ponovo prstima prođe kroz kosu. „Šta je bilo? Da nisam nešto rekao? Oh! Oh, da. Oni.“

Met se jedva suzdrža da se ne namršti. Budala je morala da pomene Aijele. Jedino bi bilo gore da je pomenuo Aes Sedai. Plemići bi radije trpeli Aijele da se šetaju kroz hodnike i streljaju pogledima svakog Tairenca koji bi im se našao na putu no jednu jedinu Aes Sedai – a ovi su ljudi mislili kako moraju da podnose najmanje njih četiri. Met iz kese na stolu izvadi andorsku srebrnu krunu i baci je na banak. Karlomin mu polako baci kartu.

Met je pažljivo odiže, ali nije ni trepnuo. Vladar pehara, visoki lord Tira. Vladari u špilu menjali su se u zavisnosti od zemlje u kojoj su karte napravljene, a vladar te države uvek je bio prikazan kao vladar pehara, najjačih karata. Ove su karte bile stare. Već je video nove špilove s Randovim licem, ili nečim sličnim, na vladaru pehara, i to sa sve Zmajevim barjakom. Rand je vladao Tirom. Bilo je to toliko besmisleno da mu je došlo da se uštine. Rand je bio čobanin, dobar za druženje sem kad ne postane sav ozbiljan i odgovoran. Međutim, sada je on Ponovorođeni Zmaj. To mu je govorilo da je glup kao kamen što sedi tu, gde ga Moiraina može zgrabiti kad god poželi, i čeka da vidi šta će Rand sledeće uraditi. Možda Tom Merilin bude voljan da pođe sa njim. Ili Perin. Samo, Tom se smestio u Kamen kao da nikad više neće ni izaći iz njega, a Perin nikud neće poći ako Faila ne pokaže prstom. Pa, Met je bio spreman da putuje sam, ako bude potrebno.

A ipak, nasred stola ispred tih mladih plemića bilo je srebro i zlato. Ako bude dobio i petog vladara, imaće najjaču ruku u čopu. Mada mu, zapravo, i nije bila potrebna. Odjednom je osetio kako ga sreća golica. Naravno, nije zveckala kao s kockicama, ali već je bio siguran da niko neće dobiti jače karte od njega. Tairenci su se čitave noći divlje kartali. Tokom najkraćih ruku na stolu je bilo dovoljno novca da se kupi deset imanja.

Ali Karlomin je samo gledao špil karata u ruci, umesto da uzme svoju četvrtu, a Baran besno grizao lulu i slagao novac pred sobom, kao da namerava da ga strpa u džep. Rejmon se namrštio, a Edorion ljutito gledao svoje nokte. Samo se Estean nije promenio. Nesigurno se cerio i posmatrao ljude za stolom. Možda je već zaboravio šta je rekao. Obično bi svima pošlo za rukom da se svaki pomen Aijela okrene na smeh, ali već je bilo kasno i svi su dobrano popili.

Met poče grozničavo da razmišlja kako da ih spreči da pokupe zlatnike i odu. Jedan pogled na njihova lica jasno mu je rekao kako neće biti dovoljno da jednostavno povede razgovor o nečemu drugom. Ali bilo je i drugog načina. Ako bude mogao da ih nagna da se Aijelima smeju... A da li je to vredno da se i meni smeju? Zagrizavši kamiš, pokuša da se seti nečeg drugog.

Baran obema šakama zgrabi zlatnike i krete da ih strpa u džepove.

„Možda se i oprobam s tim ženama Morskog naroda“, brzo kaza Met, uzevši lulu u ruku. „Čudne ti se stvari dese kada juriš za aijelskim curama, Veoma čudne. Kao na primer igra koju zovu ’Devičin poljubac’.“ To im je privuklo pažnju, ali Baran nije spustio zlatnike, a Karlomin nije uzeo novu kartu.

Estean se pijano nasmeja. „Valjda te poljube čelikom u rebra. Device koplja, shvatate, čelik. Koplje u rebra. Oganj mi dušu spalio.“ Niko se drugi ne nasmeja. Ali pažljivo su ga slušali.

„Ne baš“, Metu pođe za rukom da se isceri. „Vatra me sagorela, kad sam ovoliko rekao, mogao bih i ostalo da ispričam. „Ruark mi je rekao da, ako hoću da se dobro slažem s Devicama, zamolim neke od njih da mi pokažu kako se igra Devičin poljubac. Rekao je da je to najbolji način da ih čovek upozna.“ To mu je zvučalo kao neka od igara s ljubljenjem koje su se igrale u Emondovom Polju, na primer „Poljubi bele rade“. Ni na kraj pameti mu nije bilo da je aijelski plemenski poglavar čovek koji voli da zbija neslane šale. Sledeći put moraće da bude oprezniji. Ponovo natera sebe da se još šire isceri. „I tako sam otišao do Bain i...“ Rejmon se nestrpljivo namršti. Niko od njih nijednog Aijela sem Ruarka nije znao po imenu, niti su to želeli. Met batali imena i požuri s pričom – „...otišao ja tako glup kao gusan i zamolio ih da mi pokažu.“ Trebalo je da posumnja kako nešto nije u redu kada je video kako su im se lica ozarila širokim osmesima. Kao mačke koje je miš zamolio za ples. „I pre no što sam shvatio šta se dešava, oko vrata mi se našla ogrlica od gomile kopalja. Samo da sam kinuo, mogao sam da se obrijem.“

Ostali za stolom prasnuše u gromoglasan smeh, od Rejmonovog šištanja, pa do Esteanovog pijanog njakanja.

Met ih je pustio da se smeju. Skoro da je ponovo osetio oštra koplja kako ga bockaju čim se mrdne. Bain mu je, sve vreme se smejući, rekla kako nikada nije čula da muškarac zatraži da igra „Devičin poljubac“.

Karlomin se pogladi po bradi i prekide Metovo oklevanje. „Ne možeš sad da staneš. Nastavi. Kad je to bilo? Kladim se, preksinoć. Kad se nisi pojavio za kartanje, a niko nije znao gde si.“

„Te noći sam s Tomom Merilinom igrao kamenova“, brzo odvrati Met. „Ovo se desilo pre nekoliko dana.“ Bilo mu je drago što je u stanju da slaže a da ne trepne. „Svaka me je jednom poljubila. To je sve. Ako bi mislila da je poljubac dobar, ostale bi malo olabavile koplja. Ako ne, malo bi ih pogurale. Takoreći, da me ohrabre. To je bilo to. Ali mogu da vam kažem da me nisu ni ogrebale.“

Ponovo je zagrizao kamiš. Ako žele nešto više da saznaju, neka sami zatraže da se igraju. Skoro da se nadao da će neko od njih biti dovoljno glup da to učini. Krvave Aijelke i njihova krvava koplja. Tek je u zoru stigao da legne.

„Meni bi to bilo previše“, suvim glasom kaza Karlomin. „Svetlost mi dušu spalila ako nije tako.“ A zatim baci još jednu srebrnu krunu nasred stola i uze kartu. „Devičin poljubac.“ Zasmeja se, a za njim i ostali za stolom.

Baran uze petu kartu, a Esteban nespretno potraži odgovarajući novčić u gomili pred sobom. Uze jedan i zaškilji da vidi je li odabrao odgovarajući. Sada već neće stati s kartanjem.

„Divljaci“, promrmlja Baran, ne vadeći lulu iz usta. „Neuki divljaci. Duša mi izgorela ako nisu. Žive u pećinama tamo u Pustari. U pećinama! Niko sem divljaka ne bi mogao da živi u Pustari.“

Rejmon klimnu. „Ako ništa drugo, bar služe gospodara Zmaja. Da nije tako, poveo bih stotinu Branitelja i očistio ih iz Kamena.“ Baran i Karlomin glasno se saglasiše.

Met je morao iz petnih žila da se napregne da se ne bi nasmejao. Već je čuo te priče. Lako je bilo hvaliti se kada niko ne očekuje da to i uradiš. Stotinu Branitelja? Čak i da Rand iz nekog razloga ostane po strani, one dve-tri stotine Aijela u Kamenu verovatno bi mogle da se odbrane od svake vojske koju bi Tir mogao da pošalje na njih. Mada, oni izgleda ni najmanje nisu želeli da zadrže Kamen. Met je pretpostavljao da su tu samo zbog Randa. Izgleda da niko od ovih mlađanih plemića to nije shvatio – pokušavali su da što je više moguće zanemare Aijele – ali teško da bi se zbog toga osećali išta bolje.

„Mete.“ Estean raširi karte u jednoj ruci i poče da ih premešta, kao da ne može da se odluči po kom bi redu trebalo da idu. „Mete, razgovaraćeš s gospodarom Zmajem, zar ne?“

„U vezi sa čim?“ – oprezno upita Met. Premnogo je Tairenaca znalo da su Rand i on odrasli zajedno. A svi su mislili da je ruku pod ruku s njim čim ga oni ne gledaju. Niko od tih plemića ne bi prišao ni sopstvenom bratu ako bi on bio u stanju da usmerava. Nikako nije shvatao zašto misle da je on tolika budala.

„Zar nisam rekao?“ Neupadljivi mladić pogleda svoje karte, počeša se po glavi, a onda sinu. „Oh, da. U vezi s njegovim proglasom, Mete. Proglasom gospodara Zmaja. Onim poslednjim. Znaš, onim u kome se kaže da običan svet ima pravo da pozove plemiće pred sudiju. Ko je ikad čuo da neki plemić odgovara pred sudom? I to zbog seljaka!“

Met tako snažno stisnu svoju kesu da novčići u njoj zaškripaše tarući se jedan o drugi. „Baš bi bila sramota“, tiho kaza, „da ti se sudi i presudi samo zato što si se malo zabavio sa kćerkom nekog ribara, ma šta ona htela, ili što si dao da se neki seljak istuče jer te je ne namerno poprskao blatom.“ Ostali se u neprilici promeškoljiše, shvativši kako je raspoložen, ali Estean samo klimnu, kao da će mu otpasti glava. „Baš tako. Mada, naravno da neće doći do toga. Da se plemiću sudi? Naravno da ne. Nikako.“ Pijano se nasmeja i pogleda svoje karte. „Nikakva ribareva kći. Smrdi na ribu, znaš, ma koliko ih ribali po tvojoj naredbi. Najbolje su punačke seljanke.“ Met reče sebi kako je tu samo da bi se kockao. Reče sebi da ne obraća pažnju na budalino blebetanje, i podseti se koliko još zlata ima u Esteanovoj kesi. Ali jezik ga nije slušao. „Ko zna na šta sve to može da izađe? Možda će čak i vešanja biti.“

Edorion ga krajičkom oka nelagodno pogleda. „Moramo li da pričamo o... tim stvarima, Esteane? Šta je bilo sa kćerima matorog Astorila? Jesi li odlučio koju ćeš uzeti za ženu?“

„Šta? Oh. Oh. Valjda ću bacati novčić, pa da vidim šta će da ispadne.“ Estean se namršti na svoje karte, premesti jednu, pa se ponovo namršti. „Medore ima dve ili tri lepe sluškinje. Možda Medore.“

Met otpi pozamašan gutljaj iz svog srebrnog pehara s vinom, i to samo da ne bi tresnuo Esteana u to njegovo seljačko lice. Još je bio kod prvog pehara; dvojica slugu su odavno odustali od pokušaja da mu doliju još vina. Ako bi udario Esteana, niko od njih ne bi ni prst digao da ga odbrane od njega. Pa ni sam Estean. I to samo zato jer je Met prijatelj gospodara Zmaja. Poželeo je da je u nekoj krčmi, tamo u gradu, gde bi se neki lučki radnik možda pobunio zbog njegove sreće, pa bi se samo zahvaljujući veštom jeziku, spretnim nogama ili brzim rukama izvukao čitave kože. E sad, to je bila glupa misao.

Edorion ponovo iskosa pogleda u Meta, pokušavajući da oceni njegovo raspoloženje. „Danas sam čuo da se nešto priča. Čuo sam da će nas gospodar Zmaj povesti u rat protiv Ilijana.“

Met se zagrcnu vinom. „Rat?“ – zakašlja se.

„Rat“, srećno potvrdi Rejmon, ne vadeći lulu iz usta.

„Jesi li siguran?“- upita Karlomin, a Baran dodade:, Ja ništa nisam čuo.“

„Tek sam danas saznao za to, i to iz troje ili četvoro usta.“ Edorion kao da je bio potpuno obuzet svojim kartama. „Ko zna da li je tačno?“

„Mora da jeste“, kaza Rejmon. „S gospodarom Zmajem na čelu, i Kalandorom u njegovim rukama, nećemo ni morati da se borimo. On će razneti njihove vojske, a mi ćemo se ušetati u Ilijan. Nekako mi je i žao zbog toga. Oganj mi dušu spalio ako nije. Baš bih voleo da dobijem priliku da ukrstim mač s Ilijancima.“

„Ako nas gospodar Zmaj bude predvodio, neće ti se ta prilika pružiti“, kaza Baran. „Pašće oni na kolena čim ugledaju Zmajev barjak.“

„A ako tako ne bude“, uz smeh dodade Karlomin, „gospodar Zmaj će ih na licu mesta zgromiti svojim munjama.“

„Najpre Ilijan“, kaza Rejmon. „A onda... A onda ćemo za gospodara Zmaja pokoriti čitav svet. Kaži mu da sam tako rekao, Mete. Čitav svet.“ Met odmahnu glavom. Samo pre mesec dana bili bi užasnuti i da pomisle na muškarca koji je u stanju da usmerava – muškarca prokletog da poludi i umre na užasan način. A sada su bili spremni da slede Randa u bitku i puni poverenja da će zahvaljujući njegovoj moći tu bitku i dobiti. Verovali su Moći, mada se oni, najverovatnije, ne bi tako izrazili. Ali, valjda im je bilo potrebno da se nečega drže. Nepobedivi Kamen bio je u aijelskim rukama. Ponovorođeni Zmaj je bio u svojim odajama stotinu soba iznad njih, a s njime i Kalandor. Tri hiljade godina tairenskih verovanja i istorije bilo je u ruševinama, a čitav svet okrenut naglavačke. Pitao se da li se i on sam bolje nosio sa svime što mu se desilo. I njegov svet se za tek nešto malo više od godine dana potpuno promenio. Met stade da se igra zlatnom tairenskom krunom. Ma koliko uspeo u životu, nije imao namere da se vraća.

„Kada krećemo, Mete?“ – upita Baran.

„Ne znam“, lagano odvrati Met. „Mislim da Rand ne bi bio voljan da otpočne rat.“ Sem ako nije već poludeo. Ali o tome nije želeo da razmišlja.

Ovi ostali ga pogledaše kao da im je rekao kako zora sutra neće osvanuti.

„Mi smo svi odani gospodaru Zmaju, naravno.“ Edorion se namršti na svoje karte. „Međutim, u unutrašnjosti... Čujem da su neki visoki lordovi, svega nekolicina, pokušali da sakupe vojsku da bi povratili Kamen.“ Odjednom niko više nije gledao Meta, mada je Estean još pokušavao da razazna koje karte drži u rukama. „Kada nas gospodar Zmaj povede u rat, naravno da će se sve to istopiti. U svakom slučaju, svi u Kamenu su mu odani. I visoki lordovi. Siguran sam u to. Samo ona nekolicina u unutrašnjosti pravi nevolje.“

Jedini razlog njihovoj odanosti bio je strah od Ponovorođenog Zmaja. Met na tren pomisli da će Randa ostaviti na cedilu među zmijama otrovnicama. A onda se seti šta je zapravo Rand, Bolje reći da će ostaviti lasicu u kokošinjcu. Rand mu je bio prijatelj. Ali Ponovorođeni Zmaj... Ko njemu može biti prijatelj? Nikoga ja ne ostavljam na cedilu. On verovatno može da sruši Kamen do temelja, samo ako bude hteo, i da ih sve zatrpa. Pa i mene. Ponovo pomisli kako je krajnje vreme da se izgubi.

„Nikakve ribareve kćeri“, promumla Estean. „Reći ćeš gospodaru Zmaju.“

„Na tebe je red, Mete“, bojažljivo kaza Karlomin. Izgledalo je kao da se nečega boji, mada čega – da će Estean ponovo razbesneti Meta, ili da se ponovo ne okrene priča na odanost – nije se moglo reći. „Hoćeš li da platiš petu kartu, ili odustaješ?“

Met shvati da nije obraćao pažnju na igru. Svi sem njega i Karlomina već su imali pet karata, mada ih je Rejmon uredno složio pokraj novca nasred stola da pokaže kako odustaje. Met je na tren oklevao pretvarajući se da razmišlja, a onda uzdahnuo i bacio još jedan novčić na gomilu.

Dok se srebrna kruna prevrtala u vazduhu, on odjednom oseti kako se njegova sreća od potočića pretvara u nabujalu reku. Svaki udarac srebrnjaka o drveni sto zvonio mu je u glavi; jednostavno je znao kako će se svaki put novčić obrnuti u vazduhu, i koje će lice biti dole a koje gore. Baš kao što je znao koju će kartu dobiti, i pre no što mu je Karlomin podelio.

Skupivši karte na stolu, on ih raširi jednom rukom. Vladar plamenova gledao ga je zajedno s drugom četvoricom. Bila je to Amirlin Tron s plamenom na dlanu, mada nimalo nije ličila na Sijuan Sanče. Ma kako Tairenci gledali na Aes Sedai, priznavali su silu Tar Valona, iako su plamenovi bili najslabije karte.

Kakvi su izgledi bili da će dobiti svih pet karata? Njegova sreća bila je najbolja sa nasumičnim stvarima kakve su kockice, ali možda je počela da utiče i na karte. „Svetlost mi kosti u pepeo spalila ako nije tako“, promrmlja. Odnosno, to je hteo da kaže.

„Eto“, povika Estean. „Sada ne možeš da poričeš. To je bio stari jezik. Nešto o plamenu i kostima.“ Estean se isceri svima za stolom. „Moj učitelj bi bio ponosan. Trebalo bi da mu pošaljem neki poklon. Ako budem mogao da otkrijem kuda je pobegao.“

Trebalo bi da su svi plemići u stanju da se služe starim jezikom, mada je u stvarnosti malo njih bilo nešto učenije od Esteana. Mladi plemići počeše da se raspravljaju šta je Met tačno rekao. Izgleda da su mislili kako je izneo neku primedbu o vrućini.

Met se sav naježi dok je pokušavao da se seti reči što ih je upravo izgovorio. Bio je to niz besmislica, mada mu se skoro činilo kako bi trebalo da ih razume. Oganj spalio Moirainu! Da me je samo ostavila na miru, ne bi mi pamćenje bilo puno rupa velikih kao volujska kola, i ne bih brbljao... šta god već! Takođe bi muzao očeve krave umesto da se šeta s džepovima punim zlata, ali pošlo mu je za rukom da to zanemari.

„Jeste li ovde da se kartate“, oštro kaza, „ili da blebećete kao babe oko pletiva!“

„Da se kartamo“, takođe oštro odvrati Baran. „Tri krune u zlatu!“ S tim rečima, Baran baci zlatnike na sto.

„I još tri preko.“ Estean štucnu i dodade još šest zlatnih kruna na gomilu.

Potisnuvši osmeh, Met smesta zaboravi na stari jezik. Bilo je veoma lako; nije želeo da razmišlja o njemu. Sem toga, ako su ovako snažno počeli, možda u ovoj ruci dobije dovoljno da ujutru ode. A ako je on toliko poludeo da započne rat – otići ću odavde, makar i peške.

Napolju, u mraku, odjednom se začu kukurikanje. Met se nelagodno promeškolji i samome sebi reče da se mane gluposti. Niko neće umreti.

Pogled mu se spusti ka kartama – i on trepnu. Amirlin više na dlanu nije nosila plamen, već držala nož. Dok je on govorio sebi kako mu se priviđa jer je umoran, ona mu zari sićušno sečivo u dlan.

Promuklo dreknuvši on hitnu karte od sebe i baci se unazad, prevrnuvši stolicu i obema nogama udarivši u sto dok je padao. Vazduh kao da se zgusnu poput meda. Kao da se vreme usporilo, ali opet, kao da se sve istovremeno odigralo. I drugi uzviknuše za njim, ali krici su im bili nekako šuplji, kao da odzvanjaju u nekoj pećini. On i stolica lagano su padali unazad, dok je sto lebdeo nagore.

Vladar plamenova lebdela je u vazduhu i bivala sve veća. Posmatrala ga je uz okrutan smešak na usnama. Sada već blizu prirodnoj veličini, zakoračila je iz karte. I dalje je bila samo slika, bez dubine – ali kada je pružila nož ka njemu, on je bio crven od njegove krvi, kao da mu se već zario u srce. Pored nje, vladar pehara takođe je počeo da raste, a tairenski visoki lord na njemu isuka svoj mač.

Met je lebdeo, ali nekako mu je pošlo za rukom da dosegne nož u levom rukavu i istim pokretom ga uputi pravo u Amirlinino srce. Ako je taj stvor uopšte imao srce. Drugi nož mu se vešto spusti u levu ruku i još veštije je napusti. Dva sečiva plovila su kroz vazduh kao maslačak. Došlo mu je da vrisne, ali usta mu još behu puna onog prvog krika punog zaprepašćenja i besa. Vladar štapova polako se širio pored prve dve karte, a kraljica Andora na njemu čvrsto stiskala skiptar, kao da je topuz. Njena riđezlatna kosa padala je oko lica iskeženog od ludila.

On je i dalje lebdeo, i dalje davao glasa onom otegnutom kriku. Amirlin je izašla iz svoje karte, a visoki lord se probijao mačem. Pljosnate prilike kretale su se skoro jednako sporo kao on. Skoro. Posekotina na dlanu bila mu je dokaz da čelik u njihovim rukama može da seče, a nimalo nije sumnjao da je onaj skiptar u stanju da smrvi nečiju lobanju. Njegovu lobanju.

Bodeži koje je bacio kretali su se kao da tonu kroz med. Bio je siguran da se petao zbog njega oglasio. Šta god njegov otac pričao, bilo je to istinito predskazanje. Ali nije imao namere da digne ruke i prepusti se smrti. Nekako je uspeo da ispod kaputa izvadi još dva bodeža. Napevši se da se okrene u vazduhu, da se dočeka na noge, bacio je jedan nož ka zlatokosoj pojavi s topuzom. Drugi je zadržao dok je pokušavao da se okrene i doskoči spreman da se suoči...

Odjednom se svet ponovo kretao uobičajenom brzinom, a on se nezgodno dočeka na bok, tako snažno da mu je ponestalo daha u plućima. Očajnički se borio da ustane, posegavši pod kaput za još jednim nožem. Tom je uvek tvrdio da noževa nikad nije previše. Ali nisu mu bili potrebni.

Na tren je pomislio da su karte i slike na njima nestale. Ili da je možda sve to umislio. Možda je počeo da ludi. A onda je ugledao karte, ponovo obične veličine, prikovane njegovim noževima za ploče od tamnog drveta kojima su zidovi bili obloženi. Noževi su još podrhtavali.

Sto je bio prevrnut, a novac rasut po podu, dok su plemići i sluge klečali među razbacanim kartama. Razrogačeno su blenuli u Meta i njegove noževe, one što je držao u rukama i one zarivene u zid. I to podjednako zapanjeno. Estean zgrabi srebrni ibrik, koji nekim čudom nije bio prevrnut, i nasu vino pravo u grlo. Ono što nije mogao da proguta slivalo mu se niz bradu i grudi.

„Samo zato što nisi imao jake karte“, promuklo kaza Edorion, „nije bilo potrebe da...“ Ućuta i poče da se trese.

„I vi ste videli.“ Met vrati noževe u kanije. Šaka mu je bila oblivena krvlju iz sićušne rane. „Ne pretvarajte se da ste oslepeli!“

„Ja ništa nisam video“, ukočeno kaza Rejmon. „Ništa!“ To reče i stade da puzi po podu, sakupljajući zlatnike i srebrnjake, sav usredsređen na novčiće – kao da nema ničeg bitnijeg na svetu. I ostali su činili isto, izuzev Esteana, koji je gledao ima li u nekom od prevrnutih ibrika još vina. Jedan od slugu je rukama zaklonio lice, a drugi se, sklopljenih očiju, tiho i piskutavo molio.

Met opsova i priđe noževima koji su se kroz tri karte zarili u drvo. To su ponovo bile obične karte za igranje – tvrdi papir premazan ispucalim providnim lakom. Ali naslikana Amirlin i dalje je u šaci mesto plamena imala bodež. Met oseti ukus krvi i shvati da siše posekotinu na nadlanici.

On žurno izvuče noževe, pocepavši svaku kartu napola pre no što je izvukao sečivo iz njih. Posle trenutka provedenog u razmišljanju, on stade da prebira po kartama rasutim na podu sve dok nije pronašao vladare zlatnika i vetrova, pa i njih pocepao. Osećao se pomalo glupavo – sve se završilo; karte su ponovo bile obične karte za igranje – ali bilo je to jače od njega.

Niko od mladih plemića što su puzali po podu nije pokušao da ga spreči u tome. Sklanjali su mu se s puta, izbegavajući da ga pogledaju. Noćas više neće biti kartanja, a možda ni sledećih nekoliko noći. U svakom slučaju, ne sa njim. Šta god da se desilo, očigledno da je bilo upereno protiv njega. A još očiglednije, to je moralo biti učinjeno uz pomoć Jedne moći. Oni nisu želeli da se mešaju u to.

„Oganj te spalio, Rande!“ – promrmlja Met sebi u bradu. „Ako si već morao da poludiš, što mene mešaš u to!“ Lula mu je bila prepolovljena. Kamiš pregrizen. On besno zgrabi kesu s poda i izjuri iz sobe.

U svojoj zatamnjenoj odaji za spavanje Rand se mučno bacakao na krevetu dovoljno velikom za petoro. Sanjao je.

Kroz neku senovitu šumu Moiraina ga je oštrim štapom terala kod Amirlin Tron, koja ga je čekala sedeći na jednom panju, i u rukama držala povodac namenjen njegovom vratu. Kroz šumu su se kretale jedva vidljive i ponekad samo naslućene prilike, koje su se šunjale i lovile ga. Ponegde bi bodež blesnuo na slabašnom svetlu, a negde drugde bi krajičkom oka ugledao konopce pripremljene da ga vežu. Moiraina je kao i uvek bila vitka i niža od njegovog ramena, ali na licu je nosila izraz kakav on nikada ranije kod nje nije video. Strah. Znojeći se, ona ga snažnije gurnu štapom, pokušavši da ga potera ka Amirlininom povocu. Prijatelji mraka i Izgubljeni u senkama, povodac Bele kule pred njim, a Moiraina za leđima. Rand se izmače ispred Moiraininog štapa i pobeže.

„Prekasno je za to“, viknu ona za njim, ali on je morao da se vrati. Vrati.

Mrmljajući nešto, Rand se bacakao po krevetu, a onda na tren smirio, dišući malo lakše.

Bio je u Vodenoj šumi, kod Emondovog Polja. Sunčevi zraci probijali su se kroz granje i svetlucali na jezercetu pred njim. Na stenama na tom kraju jezerceta bila je zelena mahovina, a trideset koraka dalje – na drugom kraju – divlje cveće. Upravo je tu, još kao dete, naučio da pliva.

„Trebalo bi da malo zaplivaš.“

On se iznenađeno okrete. Iza njega je bila Min, u svom muškom kaputu i pantalonama, i smešila mu se. Pored nje je stajala Elejna, s rasutim riđezlatnim kovrdžama, odevena u haljinu od zelene svile – prikladnu da se nosi na dvoru njene majke.

Min mu se obratila, ali Elejna je dodala: „Voda deluje primamljivo, Rande. Ovde nam niko neće smetati.“

„Ne znam“, poče on polako, ali Min ga prekide tako što preplete prste iza njegovog vrata i prope se da ga poljubi.

A zatim tiho ponovi Elejnine reči. „Ovde nam niko neće smetati.“ Min ustuknu jedan korak i zbaci kaput, a zatim prstima napade košulju.

Rand samo zapanjeno pogleda. Još se više zaprepasti kada vide da je Elejnina haljina bačena na mahovinom pokrivenu zemlju. Kći naslednica se saginjala, ukrštenih ruku, da bi uhvatila porub svoje podsuknje.

„Šta to radite?“ – promuklo upita on.

„Spremamo se da plivamo s tobom“, odgovori Min.

Elejna mu se osmehnu i skide podsuknju povukavši je preko glave.

On joj smesta okrete leđa, mada nešto u njemu to nije želelo. I ugleda Egvenu. Njene krupne tamne oči tužno su ga gledale. Bez ijedne reči ona se okrete i izgubi među drvećem.

„Stani!“ – povika on za njom. „Objasniću.“

A zatim potrča. Morao je da je pronađe. Ali kada stiže do kraja čistine, Minin glas ga zaustavi u mestu.

„Nemoj ići, Rande.“

Ona i Elejna već su bile u vodi. Samo su im se glave videle dok su lagano plivale po sredini jezerceta.

„Vrati se“, doviknu mu Elejna i podiže vitku ruku iz vode da ga pozove. „Zar ne zaslužuješ da bar jednom dobiješ ono što želiš?“

On se premesti s noge na nogu. Želeo je da se pokrene, ali nije mogao da se odluči u kom smeru. Ono što želi. Te reči zvučale su mu neobično. Šta on to želi? Diže ruku da obriše lice, da obriše znoj sa njega. Kad ono, čaplja utisnuta u njegov dlan skoro da je u potpunosti bila razjedena natrulim mesom; kroz krvave procepe videla se bela kost.

On se trže i probudi. Iako je bio okružen vrelom tamom, sav je drhtao. Rublje mu je bilo mokro od znoja, kao i laneni čaršavi na kojima je ležao. Bok ga je boleo, tamo gde mu se stara rana nikada nije zacelila kako treba. Ruka mu sama od sebe pronađe grubi ožiljak – krug skoro palac u prečniku. I posle sveg ovog vremena još je bio osetljiv na dodir. Čak ni Moirainino Aes Sedai Lečenje nije bilo u stanju da ga u potpunosti izvida. Ali još nisam počeo da trulim. Niti sam poludeo. Ne još. Ne još. Time je sve bilo rečeno. Došlo mu je da se nasmeje, pa se zapitao da li to znači kako je već pomalo lud.

Sanjati o Min i Elejni, i to onako... Pa, ako to nije bilo ludilo, sigurno je bila glupost. Ni jedna ni druga nikada ga onako nisu pogledale na javi. On se obećao Egveni još dok su oboje bili deca. Nikada nisu izgovorili vereničke reči pred Ženskim krugom, ali svi u Emondovom Polju i oko njega znali su da će se njih dvoje jednoga dana uzeti.

Naravno, taj dan nikada neće doći. Ne sada. Ne kada je pred njim sudbina koja čeka svakog muškarca što može da usmerava. Mora da je i Egvena to shvatila. Mora da je tako. Postala je potpuno obuzeta učenjem da bude Aes Sedai. Ipak, žene su neobična stvorenja. Možda misli kako može da bude Aes Sedai i da se svejedno uda za njega – usmeravao on ili ne. Kako da joj kaže da više ne želi da je uzme za ženu, da je voli kao sestru? Ali bio je siguran da za tim neće biti potrebe. Mogao je da se sakrije iza onog što je. To je morala da razume. Koji to čovek može da zaprosi neku ženu kada zna da mu je ostalo svega nekoliko godina, i to ako ima sreće, pre no što poludi i počne živ da truli? Ponovo se stresao, iako je bilo vrelo.

Moram da spavam. Visoki lordovi će se ujutru vratiti i ponovo pokušati da zadobiju njegovu naklonost. Naklonost Ponovorođenog Zmaja. Možda ovog puta neću sanjati. Rand se okrete, tražeći suv deo čaršava – i zaledi se. U tami se čulo tiho šuštanje. Nije bio san.

Mač Koji To Nije bio je na drugom kraju sobe, van njegovog dohvata, na jednom postolju nalik na presto, koje je dobio od visokih lordova. Nema sumnje da su se nadali kako im na taj način Kalandor neće biti pred očima. Neko želi da ukrade Kalandor. A odmah zatim pomisli: Ili da ubije Ponovorođenog Zmaja. Nisu mu bila potrebna Tomova prošaptana upozorenja da bi znao kako su mu se visoki lordovi zakleli na večnu odanost samo jer su morali.

Rand se ispraznio od svih misli i osećanja i dozvao Prazninu. Za to mu nije trebalo nimalo truda. Lebdeo je u hladnom ništavilu u sebi, dok su sve misli i osećanja bili napolju. A zatim je posegao za Istinskim izvorom. Ovog puta, s lakoćom ga je dodirnuo, što se nije uvek dešavalo.

Saidin ga ispuni poput bujice belog usijanja i svetlosti. Ispuni ga životom – i mučninom od izopačenosti Mračnoga, nalik na poganu prljavštinu što pluta povrh čiste, slatke vode. Bujica mu je pretila da ga odnese, da ga sagori, da ga prožme.

Boreći se protiv nje, izuzetnim naporom pođe mu za rukom da je podvrgne svojoj volji i on se skotrlja s kreveta, usmeravajući Moć dok se dočekivao na noge u stavu kojim je počinjao mačevalački pokret Pupoljci na vetru. Njegovi neprijatelji sigurno su malobrojni, inače bi načinili više buke. Taj mačevalački stav nežnoga imena bio je namenjen borbi protiv više protivnika.

Čim su mu noge dotakle ćilim, mač mu se stvorio u rukama. Bilo je to oružje dugog balčaka i neznatno povijenog sečiva, sa samo jednom oštricom. Izgledalo je kao da je čitav mač sačinjen od plamena, ali nije bio ni mlak. U zlatnocrvenu oštricu bila je utisnuta crna čaplja. Odjednom, sve sveće i pozlaćene svetiljke u sobi istovremeno planuše. Ogledalca iza njih dodatno su doprinosila da čitava odaja bude obasjana. Pride, zbog velikih ogledala na zidovima i još dva stojeća ogledala, soba je bila toliko osvetljena da je u svakom njenom delu moglo sasvim lepo da se čita.

Kalandor je bio nedirnut – mač koji kao da je bio potpuno od stakla, od balčaka pa sve do vrha sečiva, i dalje je stajao na kao čovek i visokom i širokom stalku, od izrezbarenog i pozlaćenog drveta, sa umetnutim dragim kamenjem. I ostatak nameštaja bio je pozlaćen i optočen draguljima: krevet, stolice i klupe; ormari, kovčezi i umivaonik. Ibrik i lavor bili su od zlatnog porcelana Morskog naroda, tankog kao lišće. Za široki tarabonski ćilim, sa skerletnim, zlatnim i plavim šarama, moglo se dobiti dovoljno novca da se čitavo selo mesec dana prehranjuje. Soba je bila pretrpana nežnim porcelanom Morskog naroda, ili peharima, činijama i ukrasima načinjenim od zlata sa srebrnim intarzijama – ili srebra sa zlatnim. Na širokom mermernom kaminu dva srebrna vuka sa rubinima umesto očiju pokušavala su da obore dobrane tri stope visokog zlatnog jelena. Uzane prozore zastirale su zavese od skerletne svile izvezene zlatnim orlovima. Svaki delić slobodnog prostora bio je zatrpan knjigama. Neke su bile uvezane u kožu, a neke sa drvenim koricama. Neke su bile pocepane i prašnjave od boravka na najdaljim policama biblioteke Kamena.

Umesto da ugleda ubice ili lopove, pred njim se našla jedna mlada žena, koja je iznenađeno oklevala nasred ćilima, dok joj je crna kosa u sjaktavim talasima padala na ramena. Njena tanka odora od bele svile više je otkrivala no prikrivala. Berelajn, vladarka grada-države Majena, bila je poslednja osoba koju je mislio da će videti.

Pošto se razrogačeno trže, ona se duboko i skladno nakloni, tako da joj se odora zategla preko tela. „Nisam naoružana, moj gospodaru Zmaju. Ukoliko sumnjaš u moje reči, slobodno me pretresi.“ Ona se nasmeši, a on se odjednom seti da na sebi ima samo veš.

Oganj me spalio ako me natera da se krijem iza čaršava. Ta misao lebdela je negde izvan praznine. Ja je nisam zvao da dođe. Ne, da se ušunja! Na granicama praznine lebdeli su bes i sramota, ali on je ipak pocrveneo. Nekako nejasno bio je svestan da se to dogodilo, svestan znanja da mu obrazi sve više crvene. U praznini je bio tako hladan i spokojan, ali napolju... Osećao je svaku pojedinačnu kapljicu znoja kako mu klizi niz grudi i leđa. Morao je da usredsredi svu svoju tvrdoglavu volju samo da bi nepomično stajao pred njenim pogledom. Da je pretražim? Svetlost mi pomogla!

Opustivši se, Rand pusti da mu mač nestane iz ruku, ali zadrža uzani tok koji ga je spajao sa saidinom. Bilo je to kao da pije iz rupice u brani, i to dok čitava ta gomila zemlje samo što se ne obruši. Kao da pije vodu slatku kao vino začinjeno medom i ogavnu kao potočić što teče kroz smetlište.

O toj ženi ništa nije znao, sem da se šeta kroz Kamen kao da je to njen dvor u Majenu. Tom mu je rekao da Prva od Majena neprestano svima postavlja pitanja. U vezi s Random. Što je možda i prirodno, uzevši u obzir šta je on, ali zbog toga mu nije bilo nimalo lakše. Sem toga, ona se nije vratila u Majen. To već nije bilo prirodno. Već mesecima bila je prividno gost, ali zapravo zatočenik u Kamenu – sve do njegovog dolaska. Bila je odsečena od svog prestola i vladanja svojom malom državom. Većina sveta bi obema rukama zgrabila prvu priliku da pobegne od muškarca u stanju da usmerava.

„Šta radiš ovde?“ Znao je da zvuči grubo, ali nije mario. „Kada sam otišao na spavanje, Aijeli su čuvali vrata mojih odaja. Kako si prošla pored njih?“

Berelajn se još malo nasmeši, a Randu se učini da je u sobi odjednom postalo još toplije. „Kada sam im rekla da je gospodar Zmaj zapovedio moje prisustvo, smesta su me propustili.“

„Zapovedio tvoje prisustvo? Ničije prisustvo ja nisam zapovedio.“ Prestani s tim, reče Rand samome sebi. Ona je kraljica, ili šta već. O kraljicama znaš isto koliko i o letenju. Pokuša da natera sebe da bude učtiv, samo što nije znao kako da oslovi Prvu od Majena. „Moja gospo...“ To će morati da bude dovoljno. „...zašto bih usred noći zatražio tvoje prisustvo?“

Ona se nasmeja tiho i duboko, baršunastim glasom. Čak i umotanom u bezosećajnu prazninu učinilo mu se kao da ga taj smeh golica i da se od njega ježi. Najednom, kao da tek tad primeti njenu pripijenu odoru, i ponovo pocrvene. Nemoguće da misli... Nije valjda? Svetlosti, pre ovoga nismo ni dve reči razmenili.

„Možda sam želela da popričamo, moj gospodaru Zmaju.“ Ona pusti da bleda odora padne na pod, otkrivši ispod nje još tanju spavaćicu od bele svile. Spavaćica je bila tako krojena da su joj glatka ramena bila potpuno naga, i otkrivala je pozamašan deo bledih grudi. Rand se nekako izdaleka zapita šta li je drži da ne padne. Bilo je veoma teško da ne pilji. „Kao i ja, ti si daleko od doma svog. Čovek se oseća usamljenim, pogotovo noću.“

„Biće mi zadovoljstvo da sutra pričam s tobom.“

„Ali danju si neprestano okružen ljudima. Moliocima. Visokim lordovima. Aijelima.“ Ona zadrhta. Rand pomisli kako bi zaista trebalo da skrene pogled, ali lakše bi mu bilo da prestane da diše. Nikad ranije nije bio toliko svestan sopstvenih postupaka kada je umotan u prazninu. „Od Aijela sam prestravljena, a tairenske plemiće ne mogu ni da smislim.“ To za Tairence je i mogao da joj poveruje, ali mislio je da se ta žena ne plaši ničega. Oganj me sagoreo, ona se nalazi u odaji za spavanje jednog njoj potpuno nepoznatog čoveka, i to usred noći, skoro gola, a ja sam živčan kao mačka usred čopora pasa, i to još u praznini. Došlo je vreme da se sve to okonča pre no što ode predaleko.

„Bolje bi bilo da se vratiš u svoje odaje, moja gospo.“ Deo njega požele da joj kaže da pride odene plašt. I to debeli plašt. Ali samo deo njega. „Zaista... Zaista je previše kasno da bismo razgovarali. Sutra. Na dnevnom svetlu.“

Ona ga pogleda postrance, kao da je nečim zbunjena. „Jesi li već prihvatio ukočene tairenske običaje, moj gospodaru Zmaju? Ili je ova nevoljnost nešto što sa sobom vučeš iz tvojih Dveju Reka? Mi u Majenu nismo tako... ozbiljni.“

„Moja gospo...“ Rand pokuša da zvuči ozbiljno; ako nije volela ozbiljnost, onda je njemu upravo ozbiljnost bila potrebna. „Obećan sam Egveni al’Ver, moja gospo.“

„Misliš na onu Aes Sedai, moj gospodaru Zmaju? Ako ona uistinu jeste Aes Sedai. Baš je mlada – možda i premlada – da nosi prsten i šal.“ Berelajn je govorila kao da je Egvena dete, iako je i ona sama svega godinu dana starija od Randa, a možda ni toliko, a on je tek nešto malo više od dve godine stariji od Egvene. „Moj gospodaru Zmaju, ne želim da se isprečim između vas. Uzmi je za ženu, ako je ona iz Zelenog ađaha. Ja se nikada ne bih drznula da samom Ponovorođenom Zmaju postanem žena. Oprosti mi ako sam se zaboravila, ali već sam ti rekla da u Majenu nismo toliko... ozbiljni. Mogu li da te zovem po imenu?“

Rand sam sebe iznenadi time što uzdahnu sa žaljenjem. Kada je Berelajn spomenula brak s Ponovorođenim Zmajem, oči su joj na tren blesnule, a izraz lica se promenio. Čak i ako ranije nije na to pomišljala, sada joj je taj brak bio na umu. Ali ona je želela Ponovorođenog Zmaja, a ne Randa al’T ora. Želela je čoveka o kome govore Proročanstva, a ne nekog čobanina iz Dve Reke. To ga nije baš iznenadilo. Neke devojke koje je poznavao još dok je bio kod kuće sanjarile su o momcima koji su se na igrama što se održavaju za Bel Tin i Nedelju pokazali najbržim i najjačim, a povremeno bi se neka žena namerila na muškarca s najplodnijim poljima ili najbrojnijim stadima. Ali lepo bi bilo misliti kako je njoj bilo stalo do Randa al’Tora. „Vreme ti je da odeš, moja gospo“, tiho joj reče.

A ona mu priđe za još jedan korak. „Osećam tvoj pogled na sebi, Rande.“ Glas joj beše vreo. „Ja nisam neka seljanka koja se drži za majčinu suknju, i znam da želiš...“

„Misliš li da sam od kamena, ženo?“ Ona se trznu na taj njegov urlik, ali već sledećeg trena pređe preko tepiha i pruži mu ruke. Oči kao da su joj bile tamna jezerca u kojima čovek može da se udavi.

„Mišice ti deluju snažno kao da su zaista od kamena. Ako misliš da prema meni moraš biti strog, onda budi – samo me zagrli.“ Berelajn mu dodirnu lice. Dodir njenih prstiju kao da ga je pekao.

Ne razmišljajući, Rand usmeri tokove s kojima je još bio povezan, a ona se odjednom razrogačenih očiju zatetura kad je gurnu zid načinjen od vazduha. Rand shvati da to i jeste Vazduh. Najčešće mu se dešavalo da i ne zna šta radi kada koristi Moć. Ali barem mu je obično polazilo za rukom da se seti kako da nešto ponovi kada to jednom uradi.

Nevidljivi pokretni zid zarozao je tepih, i sa sobom poneo Berelajninu odbačenu odoru, čizmu koju je on bacio u stranu dok se svlačio i stoličicu postavljenu crvenom kožom na kojoj je otvoren ležao jedan tom Istorije Kamena Tira Ebana Vandesa. Nevidljivi zid je sve to nosio sa sobom i skupa sa Berelajn pribio skoro uz suprotni zid sobe. Sada je bila na bezbednom odstojanju od njega. A onda Rand zaveza tok i pusti ga – jedino je tako mogao da nazove ono što je učinio – i više nije morao da održava štit. Odvojio je jedan trenutak da pogleda šta je uradio, sve dok se nije uverio da može to da ponovi. Delovalo mu je korisno – pogotovu ono vezivanje.

I dalje razrogačenih tamnih očiju, Berelajn drhtavim rukama dodirnu svoj nevidljivi zatvor. Lice joj beše bledo skoro kao njena svilena spavaćica. Stoličica, čizma i knjiga ležale su joj kraj nogu, zapetljane u odoru.

„Iako žalim zbog toga“, reče joj Rand, „nas dvoje nećemo razgovarati, izuzev u javnosti, moja gospo.“ Zaista je žalio zbog toga. Ma kojim se ciljevima vodila, bila je prelepa. Oganj me spalio, jesam budala! Nije bio siguran na šta se to odnosilo – da li na misao o njenoj lepoti, ili na to što će je oterati. „Zapravo, najbolje bi bilo da se što je pre moguće vratiš u Majen. Obećavam ti da Tir više neće praviti Majenu nevolje. Imaš moju reč.“ To obećanje vredelo je samo dok je on živ, a možda i samo dok boravi u Kamenu, ali nešto je morao da joj ponudi. Melem za povređen ponos, dar da joj skrene misli sa straha.

Ali ona je svoj strah već savladala – bar naizgled. Lice joj beše ozareno iskrenošću. Više se ni najmanje nije trudila da deluje zavodljivo. „Oprosti mi. Loše sam se ponela. Nije mi bila želja da te uvredim. U mojoj zemlji žena može slobodno da se obrati nekom muškarcu, ili on njoj. Rande, jamačno znaš da si veoma zgodan, visok i snažan. Ja sam ta što bi morala biti od kamena da to ne vidim i da se tome ne divim. Molim te, nemoj me terati od sebe. Ako želiš, moliću te na kolenima.“ Ona skladno kleknu, kao da pleše. Izraz lica i dalje joj beše iskren, kao da mu sve priznaje. Ali s druge strane, kada se spustila na kolena, pošlo joj je za rukom da još više povuče spavaćicu, tako da joj je skoro spala. „Molim te, Rande?“

Iako zaklonjen prazninom, on je zapanjeno pogleda, i to ne zbog njene lepote ili golotinje. Pa, dobro – samo delimično. Da su Branitelji Kamena bili upola odlučni kao ta žena pred njim, upola toliko uporni, ni deset hiljada Aijela ne bi moglo da osvoji Kamen.

„Polaskan sam, moja gospo“, odvrati on. „Veruj mi da jesam. Ali to ne bi bilo pošteno prema tebi. Ne mogu ti pružiti ono što zaslužuješ.“ I to može da protumači kako god hoće.

Napolju, u tami, oglasi se petao.

Na Randovo iznenađenje, Berelajn se odjednom zagleda nekud iza njega, a oči joj se izbečiše. Usta joj se otvoriše, labuđe grlo nape od vriska koji nije hteo da iz njega izađe. Rand se munjevito okrete, a u rukama mu ponovo blesnu zlatnocrveni mač.

Na drugoj strani sobe, u jednom od visokih podnih ogledala video se njegov odraz – visoki mladić tamnoriđe kose i sivih očiju, odeven samo u rublje od belog lana, s ognjenim mačem u rukama. A onda odraz zakorači na ćilim i podiže mač.

Ja jesam poludeo. Ta misao zaplovi negde po obodima praznine.

Ne! I ona ga je videla, Stvaran je.

Krajičkom oka Rand primeti iznenadni pokret sa svoje leve strane. I pre no što stiže da razmisli o tome, on se okrete i silovito zadade udarac Mesec nad vodom. Sečivo saseče neku priliku – njegovu priliku – koja je izlazila iz ogledala na zidu. Ona zadrhta, rasu se kao prašina u vazduhu, i nestade. Randov odraz ponovo se pojavi u ogledalu, ali smesta se uhvati za okvir, spremajući se da ponovo izađe. Rand shvati da se to isto dešava sa svim ogledalima u sobi.

Boreći se sa očajem, on zari ognjeni mač u ogledalo. Posrebreno staklo rasu se u stotinu krhotina, ali činilo se kao da se njegov odraz tren pre toga razlomio. Učinilo mu se da je negde u svom umu začuo daleki vrisak – kao da njegov glas slabašno vrišti i zamire. Još dok su krhotine ogledala padale na pod, on zavitla korbačem od Jedne moći. Sva ogledala u sobi nemo se slomiše, prosuvši na ćilim bujicu staklenih krhotina. Umirući vrisak u njegovoj glavi ponovo se oglasi, pa ponovo, a Rand se sav naježi. Bio je to njegov glas. Skoro da je poverovao kako to on vrišti.

A zatim se okrete da se suoči s onim odrazom što je izasao iz ogledala, taman na vreme da presretne njegov udarac. Otvaranje lepeze presrelo je kotrljanje kamenja niz planinu. Prilika pred Random odskoči unazad, i on odjednom shvati kako ih ima još. Iako je munjevito smrskao sva ogledala u sobi, još su dva odraza pobegla iz njih. A sada su bili pred njim – tri istovetna dvojnika, namreškanim okruglim ožiljkom na boku. Gledali su ga, a lica su im bila iskrivljena od mržnje, prezira i neke neobične gladi. Jedino su im oči bile prazne i beživotne. Pre no što Rand stiže da udahne, oni se baciše na njega.

Rand zakorači u stranu, a krhotine ogledala zariše mu se u tabane. I tako je on gazio po slomljenom staklu sve vreme prelazeći iz stava u stav i pokušavajući da izbegne da ga okruže. Morao je da iskoristi sve što je tokom svakodnevnih vežbi naučio od Lana, Moiraininog Zaštitnika.

Da su se njegovi protivnici zajedno borili, da su sarađivali, on bi već u prvih nekoliko trenutaka poginuo. Ali svaki od njih borio se kao da druga dvojica ne postoje. Svejedno, nije mogao u potpunosti da odbije njihove udarce. Ubrzo mu se krv slivala niz lice, grudi i ruke. Stara rana se otvorila i oblila mu rublje crvenilom. Ne samo da su njegovi protivnici bili obdareni njegovim likom, već i njegovom veštinom. Sem toga, njih je bilo trojica – a on jedan. Stolovi i stolice leteli su po sobi, a neprocenjivi porcelan Morskoga naroda lomio se po ćilimu.

Rand oseti kako gubi snagu. Nije bio ozbiljno ranjen, izuzev one stare rane, ali kada se sve skupi... Nije ni pomišljao da u pomoć pozove Aijele s druge strane vrata. Zidovi su bili toliko debeli da se čak ni samrtnički krik ne bi čuo. Jedino mu je preostalo da se osloni na samoga sebe. Borio se obavijen hladnim odsustvom osećanja, koje je vladalo u praznini, ali strah je strugao po obodu – kao kad grane nošene noćnim vetrom grebu prozor.

Sečivo mu kliznu pored protivnikovog mača i zaseče ga po licu, odmah ispod očiju. Nije mogao a da se ne trzne – bilo je to njegovo lice. Protivnik mu se izmače taman toliko da izbegne smrt. Krv navre iz posekotine i obli usta i bradu tamnim grimizom, ali izraz lica ni najmanje se nije promenio, a mrtve oči nisu ni trepnule. Želeo je da ga ubije, kao što čovek koji umire od gladi želi hranu.

Može li ih išta ubiti? Sva trojica krvarili su iz rana koje im je zadao, ali to ih nije usporavalo kao njega. Pokušavali su da izbegnu njegov mač, ali izgleda nisu shvatali da su povređeni. Ako uopšte i jesu, sumorno pomisli Rand. Svetlosti, ako krvare, onda ih je moguće povrediti! Mora da jeste!

Bio mu je potreban predah – jedan trenutak da povrati dah, da se pribere. Iznenada, Rand se baci dalje od njih, pravo na krevet, i zakotrlja se po njemu. Pre je osetio no video kako mačevi seku čaršave, odmah uz njegovu kožu. Zateturavši se, dočeka se na noge i pridrža za jedan stočić da bi povratio ravnotežu. Sjaktava srebrna zdela ukrašena zlatnim intarzijama, koja je bila na stolu, u tom trenu se zaljulja. Jedan od njegovih dvojnika skoči na rasečeni krevet, pri tom razbacavši guščije perje, i podignutog mača oprezno pođe ka njemu. Druga dvojica lagano zaobiđoše krevet, i dalje ne obraćajući pažnju jedan na drugoga, potpuno usredsređeni na njega. Oči su im bleštale kao staklo.

Rand zadrhta kada mu bol sevnu u šaci kojom se pridržavao za stočić. Njegov dvojnik, nekih šest palaca visok, podiže majušni mač da iznova zada udarac. Ponet nekim nagonom, Rand zgrabi sićušnu priliku pre no što ona stiže da ga ponovo napadne. Njegov maleni dvojnik otimao mu se u ruci i režao na njega. Rand posta svestan sićušnih pokreta svuda po sobi i desetina majušnih odraza što izlaze iz uglačanog srebra. Šaka poče da mu trne i da se smrzava, kao da stvor koga drži siše svu toplotu iz nje. Odjednom, u Randu zablista oganj saidina i udari mu u glavu, a njegovu ledenu šaku obli vrelina.

Malena prilika iznenada prsnu kao mehur sapunice, a Rand oseti kako se nešto uliva u njega – neki delić snage koju je izgubio. Trže se kada ga zasuše sićušne munje zdravlja.

Kada podiže glavu – pitajući se zašto nije mrtav – malenih odraza koje je krajičkom oka primetio više nije bilo. Tri velika drhtala su na nogama, kao da je snaga koju je dobio bila njima na uštrb. Ali, dok ih je on posmatrao, oni se pribraše i ponovo pođoše ka njemu, mada opreznije.

Rand ustuknu, mahnito razmišljajući, dok je mačem pretio čas jednom – čas drugom protivniku. Ako nastavi da se bori kao do sada, vremenom će ga ubiti. To mu je bilo sasvim jasno. Ali svi ti odrazi nečim su bili povezani. Kada je iscedio snagu iz onog malenog – smuči mu se od te udaljene misli, ali to se desilo – ne samo da je to uništilo one druge poput njega, već je i imalo nekog uticaja na velike odraze, makar samo na trenutak. Ako mu pođe za rukom da isto uradi i s nekim od ovih velikih, možda će uništiti svu trojicu.

I od same pomisli na to došlo mu je da povrati, ali nije znao šta drugo da čini. Ne znam kako to da uradim. Kako mi je to uspelo? Svetlosti, šta li sam uradio? Morao je da se porve s jednim od njih, ili bar da ga dodirne – u to je odnekud bio siguran. Ali ako bude pokušao da im se toliko približi, neće proći ni tri otkucaja srca pre no što se sva tri mača zariju u njega. Odrazi. Koliko su oni i dalje odrazi?

Nadajući se da neće ispasti budala – ako tako bude, biće mrtva budala – Rand pusti mač da nestane. Bio je spreman da ga istog trena stvori, ali kada se njegovo ognjeno sečivo izgubi, isto se desi i sa mačevima njegovih protivnika. Na trenutak, lica njegovih dvojnika bila su zbunjena. Ali pre no što on stiže da zgrabi jednog od njih, oni se baciše na njega, tako da se sva četvorica sručiše na pod i zakotrljaše preko ćilima posutog slomljenim staklom.

Randa prože hladnoća. Sav je otupeo, a led mu se uvukao u kosti, tako da je jedva osećao kako mu se smrvljeno staklo i porcelanske krhotine zarivaju u telo. Prazninu kojom je bio okružen protrese nešto kao panika. Da nije počinio kobnu grešku. Ovi su bili veći od dvojnika čiju je snagu isisao, i crpeli su znatno više toplote iz njega. I to ne samo toplote. Kako se on hladio, njihove staklaste sive oči dobijale su na životu. Odjednom ga prože neka ledena sigurnost da njegova smrt ne bi okončala borbu. Ta trojica bi se potom okrenula jedan protiv drugoga, sve dok ne preostane samo jedan. A taj bi bio ispunjen njegovim životom i sećanjima – bio bi on.

Ali Rand se i dalje tvrdoglavo borio, sve snažnije što je slabiji bivao. Posegnu za saidinom, pokušavajući da se ispuni njegovom vrelinom. Dobrodošlicom je dočekao čak i mučnu opačinu, jer što ju je snažnije osećao, to je bio ispunjeniji saidinom. Ako oseća mučninu, onda je i dalje živ, a ako je živ – u stanju je da se bori. Ali kako? Kako? Šta sam to maločas uradio? Saidin je toliko divljao u njemu da mu se učinilo kako će ga Moć sagoreti. Kako sam to uradio? Jedino što je mogao da uradi bilo je da seže za saidinom i pokuša... da dosegne... granicu...

Jedan od trojice dvojnika odjednom nestade – Rand oseti kako se stapa s njim; bilo je to kao da je s neke velike visine pao na tvrdi kamen – a onda i druga dvojica. I to istovremeno. Od sile udarca koji je to izazvalo, on se prostre na leđa, i ostade tako da pilji u kitnjastu gipsanu tavanicu, uživajući u tome što još diše.

Svaki delić tela i dalje mu je ispunjavala Moć. Došlo mu je da povrati svaki obrok koji je u životu pojeo. Osećao se toliko živim da je, u poređenju s time, život bez saidina bio kao senka. Osećao je miris pčelinjeg voska od koga su sveće bile napravljene i ulja u svetiljkama. Osećao je svaku nit tepiha na kome je ležao, svaku ranu na sebi, posekotinu, ogrebotinu, svaku modricu. Ali i dalje se držao saidina.

Jedan od Izgubljenih pokušao je da ga ubije. A možda i svi oni. Mora da je bilo to, sem ako Mračni već nije na slobodi. Ali, ako bi to bio slučaj, ne bi se tako lako izvukao. I stoga se Rand držao svoje veze s Istinskim izvorom. Sem ako to nisam ja učinio. Zar je moguće da toliko mrzim ono što sam postao da sam pokušao sam sebe da ubijem? A da to i ne znam? Svetlosti, moram da naučim kako da ovladam ovim. Moram!

Rand se bolno pridiže. Ostavljajući krvave otiske stopala na ćilimu, dovuče se do stalka na kome je počivao Kalandor, obliven krvlju iz stotina posekotina. Uze mač u ruku i podiže ga, a stakleno sečivo zablista od Moći koja se uli u njega. Mač Koji To Nije. To sečivo, naizgled od stakla, bilo je oštro kao najbolji čelik, ali Kalandor zaista nije mač, već ostatak Doba legendi, sa’angreal. Uz pomoć jednog od retkih angreala koji su preživeli Rat Senke i Slamanje sveta bilo je moguće usmeravati tokove Jedne moći koji bi inače u pepeo sagoreli onoga što usmerava. Uz pomoć jednog od još ređih sa’angreala moguće je pojačati tokove u odnosu na angreal koliko angrealom u odnosu na golo usmeravanje. A Kalandor, koji samo muškarac može da koristi, kroz tri hiljade godina predanja i proročanstava povezan s Ponovorođenim Zmajem, bio je jedan od najmoćnijih sa’angreala ikada načinjenih. S Kalandorom u rukama mogao je jednim udarcem da sravni čitav grad sa zemljom. S Kalandorom u rukama mogao je da se suoči čak i sa nekim od Izgubljenih. Bili su to oni. Mora da jesu.

Odjednom, Rand shvati da uopšte ne čuje Berelajn. Pribojavajući se da će je videti mrtvu, polako se okrete.

Berelajn je i dalje bila na kolenima. Kada vide da se Rand okrenuo ka njoj, trže se. Ponovo se ogrnula prethodno zbačenom odorom, i obavila je oko sebe kao čelični oklop ili kamene bedeme. Lica bledog kao sneg, ona obliznu usne i upita: „Koji...“ Ovlaži usta i ponovo poče: „Koji...“ Nije mogla da dovrši rečenicu.

„Ja sam jedini pravi“, nežno odvrati Rand. „Onaj s kojim si se ponašala kao da ti je zaručeni.“ Hteo je da je smiri, a možda čak i razvedri – tako snažna žena sigurno bi mogla da se nasmeši čak i suočena s čovekom oblivenim krvlju – ali ona se samo nagnu i prisloni lice uz pod.

„Pokorno se izvinjavam i tražim oproštaj za uvredu koju sam ti nanela, gospodaru Zmaju.“ Njen tihi glas zaista je zvučao ponizno i prestravljeno.

Ni nalik njoj. „Preklinjem te da zaboraviš na moju uvredu i da mi oprostiš. Neću ti više smetati. Kunem ti se, moj gospodaru Zmaju. Kunem se majčinim imenom i samom Svetlošću.“

Rand raščini čvorište vezanog toka. Nevidljivi zid kojim je bila zatočena pretvori se u slabašno komešanje vazduha od koga njena odora zatreperi. „Nema ničega što bi trebalo oprostiti“, umorno kaza. Bio je strašno umoran. „Slobodna si da ideš.“ .

Ona se oklevajući ispravi, pa pruži ruku i uzdahnu od olakšanja kada vide da je nevidljiva prepreka nestala. Prikupivši skute, ona se zaputi preko tepiha posutog smrvljenim staklom. Krhotine su škriputale pod njenim somotskim papučama. Na korak od vrata, ona stade i okrete se ka njemu. Jasno se videlo koliki je napor volje u to uložila. Izbegavala je da ga pogleda u oči. „Ako želiš, poslaću ti Aijele. Mogla bih i da pošaljem po neku Aes Sedai da se postara za tvoje rane.“

Sada bi radije bila u sobi s Mirdraalom, ili samim Mračnim – ali nije mlakonja. „Hvala ti“, tiho joj odgovori, „ali ne. Bio bih ti zahvalan da nikom ne kažeš šta se ovde desilo. Ne još. Ja ću uraditi ono što se mora.“ To mora da je bio neki Izgubljeni.

„Kako moj gospodar Zmaj zapoveda.“ Ona se napeto nakloni i požuri iz sobe. Možda se pribojavala da će se on predomisliti.

„Sa samim Mračnim“, promrmlja Rand kada se vrata zatvoriše za njom. Došepavši do podnožja kreveta, on polako sede na kovčeg koji se tu nalazio i položi Kalandor preko kolena. Krvave šake počivale su mu na blistavom sečivu. Sa njim u rukama ulio bi strah u kosti čak i nekom Izgubljenom. Još malo, pa će poslati po Moirainu da mu Izleči rane. Još malo, pa će se obratiti Aijelima napolju i ponovo postati Ponovorođeni Zmaj. Ali za sada, samo je želeo da sedi i da se seća jednog čobanina koji se zvao Rand al’Tor.