Dolazak Senke

37 Sklonište Imre

Kada je Ruark rekao da do skloništa Imre, gde je naumio da provedu noć, ima još približno jedna milja, sunce je od nazubljenog zapadnog horizonta bilo odvojeno tek za sopstvenu visinu.

„Zašto stajemo tako rano?“, upita Rand. „Dnevna svetlost trajaće još satima.“

Odgovori mu Avijenda, koračajući kraj Džede’ena na suprotnoj strani od poglavara klana, prekornim glasom na koji je već svikao. „U skloništu Imre ima vode. Ako već postoji prilika, najbolje je logorovati u blizini vode.“

„Ni torbarska kola neće moći dalje“, dodade Ruark. „Kada se senke protegnu, moraće da stanu, ili će početi da slamaju kolima točkove, a mazgama noge. Ne želim da ih ostavim iza nas. Nemam na raspolaganju nikoga ko bi ih motrio, ali Kuladin ima.“ Rand se okrenu u sedlu. Nekoliko stotina koraka bočno, kolona je s Mahdi’inima, Vodotragačima što su ih pratili uz bok, jedva prevaljivala put, tromo, dižući paperjaste oblake žute prašine. Većina jaraka beše ili preduboka ili prestrma i kočijaši su morali da ih zaobilaze, tako da se kolona izvijala kao premlaćena zmija. Otuda su dopirale glasne psovke, većinom pogrde na račun mazgi. Kader i Keila i dalje se nisu pomaljali iz svojih belih kola.

„Tačno“, reče Rand, „to ne bi valjalo.“ Tiho se nasmejao, ne mogavši da se suzdrži.

Met ga popreko pogleda ispod širokog oboda svog novog šešira. Ovaj se nasmeši u nadi da će ga odobrovoljiti, ali Met nije menjao izraz. Moraće dobro da se pripazi, pomisli Rand. Previše zavisi od ovoga.

Razmišljajući o tome kako se pripaziti, primeti da ga Avijenda odmerava, s maramom poput šoufe omotanom oko glave. Opet se ispravio. Moiraina joj je možda naredila da mu izigrava dadilju, ali imao je utisak da ova žena jedva čeka da ga vidi kako pada. Znajući aijelsku šaljivost, to bi je začelo razonodilo. Rado bi verovao da joj je naprosto mučno što su joj navukli haljinu i naterali je da ga čuva, ali sjaj u njenom oku delovao je suviše lično za to.

Prvi put, Moiraina i Mudre nisu ga posmatrale. Na pola puta između Džindoa i Šaidoa, Egvena i Moiraina su hodale uz Amis i ostale; svih šest žena beše zagledano u neki predmet u rukama Aes Sedai. Odbijao je svetlost zalazećeg sunca kao iskričavi dragulj; izgleda da im je zaista privukao svu pažnju, kao lepa haljina devojčicama. Lan je kao po naređenju jahao iza, među tovarnim konjima i gai’šainima.

Randu beše nelagodno od ovoga prizora. Navikao je da bude u središtu njihove pažnje. Šta li ih to zanima više nego on? Zasigurno ništa što bi ga razveselilo, bilo da se tu pita Moiraina, Amis ili ma koja druga. Svaka je imala sopstveni naum za njega. Samo Egveni zaista može da veruje.

Svetlosti, nadam se da još i sad mogu. Iskreno, može da veruje jedino sebi. Kada divlji vepar izjuri iz žbunja, nećeš uz sebe imati nikoga do koplja. Ovog puta nasmejao se pomalo gorko.

„Zar ti je Trostruka zemlja zabavna, Rande al’Tore?“ Avijendin osmeh beše jedva primetan blesak belih zuba. „Smej se dok možeš, mokrozemče. Kada ova zemlja počne da te slama, bićeš kažnjen što si se loše poneo prema Elejni.“

Zašto ova žena ne može da prekine? „Nisi pokazala nikakvo poštovanje prema Ponovorođenom Zmaju“, zareža on, „ali bi bar mogla pokušati da ga pokažeš pred Kar’a’karnom.“

Ruark se zasmejulji. „Poglavar klana nije isto što i mokrozemski kralj, Rande, niti je to Kar’a’karn, Postoji poštovanje – iako ga žene obično izostavljaju koliko god mogu – međutim, svako može da govori s poglavarom.“ Uprkos ovome, namrštio se na Aijelku s druge strane Randovog konja. „Neke, ipak, previše razvlače granice časti.“

Avijenda je začelo znala da je ovo potonje namenjeno njenim ušima; lice joj se okameni. Svejedno, produžila je ćutke, grčeći pesnice spuštenih ruku.

Pojaviše se dve Device iz izvidnice, u suludom trku. Očito nisu bile zajedno; jedna krenu pravo prema Šaidoima, druga prema Džindoima.

Rand je prepoznade, žutokosu ženu zvanu Adelina, zgodnu ali grubog lica, s nežnom, svetlom linijom ožiljka preko osunčanog obraza. Premda starija od većine Devica, od njega možda deset godina, bila je među onima u Kamenu. Pre no što se pridružila Ruarku, hitro je pogledala Avijendu s mešavinom znatiželje i sažaljenja u očima, na šta se Rand ljutito nakostreši. Premda se Avijenda složila da bude uhoda u službi Mudrih, sigurno ne zavređuje sažaljenje. Njegovo prisustvo nije baš toliko zlokobno. Njega Adelina uopšte nije ni primetila.

„Nevolja je nad skloništem Imre“, reče ona Ruarku, hitro i odsečno. „Nikoga nema na vidiku. Ostale smo skrivene, nismo prilazile.“

„Dobro“, odvrati Ruark. „Obavesti Mudre.“

Nesvesno se hvatajući kopalja, zaostade da se pridruži glavnini Džindoa. Avijenda promrsi nešto sebi u bradu prebirajući po suknji, očigledno voljna da mu se pridruži.

„Mislim da već znaju“, reče Met dok je Adelina jurila prema družini Mudrih.

Sudeći po nemiru među ženama u Moiraininom društvu, Rand se složio. Izgleda da su sve uglas govorile. Egvena je zaklonila oči i zurila u Adelin ili njega, pokrivši drugim dlanom usta. Kako su mogle znati, bilo je pitanje koje valja ostaviti za posle.

„Kakva bi to nevolja mogla biti?“, pitao je Avijendu. Još uvek je gunđala, i ništa mu ne odgovori. „Avijenda, kakva nevolja?“ Ništa. „Spaljena da si, ženo, umeš li ti da odgovoriš na jednostavno pitanje? Kakva nevolja?“

Zacrvenela se, ali mu odgovori hladno: „Najverovatnije pohara, radi koza ili ovaca; i jedne i druge dovode se u Imre na ispašu, ali pre će biti da su koze, zbog vode. Moguće je da su to bili Čarin, septa Bele planine, ili Džara. Oni su najbliži. Ili neka septa Gošijena. Tomaneli su, čini mi se, predaleko.“

„Hoće li biti borbe?“ Posegao je za saidinom; slađani upliv Moći ga ispuni. Opora opačina klizila je kroz njega, i znoj nanovo izbi iz svake pore. „Avijenda?“

„Ne. Adelina bi nas obavestila da su napadači i dalje tamo. Stado i gai’šaini sada su miljama daleko. Ne možemo da povratimo stado jer moramo da budemo uz tebe.“

Pitao se zašto ne pominje vraćanje zarobljenika, gai’šaina, ali ne predugo. Bilo je mučno stezati saidin i držati se uspravno; nije imao vreme da razmišlja dok se bori da ne bude slomljen i zbrisan.

Ruark i Džindoi projuriše napred, već obavijajući lica velovima, a Rand ih je pratio nešto sporije. Avijenda ga je streljala nestrpljivim pogledima, ali Džede’en je i dalje samo živahno kaskao. Nije nameravao da galopom uleće u nečiju zamku. Barem se Metu nikuda nije žurilo; oklevao je, osvrćući se prema torbarskim kolima, dok naposletku ne potera Kockicu u nešto brži kas. Rand nije obraćao pažnju na povorku.

Šaidoi počeše da zaostaju, čekajući da Mudre ponovo krenu. Naravno. Ovo je zemlja Taardada. Kuladina nije bilo briga da li je neko pljačka. Rand se ponada da će se poglavari klanova veoma brzo okupiti u Alkair Dalu. Kako da ujedini narod koji je neprestano zakrvljen sam sa sobom? To mu sad beše poslednja briga.

Kada najzad ugledaše sklonište Imre, poprilično su se iznenadili. Nekoliko naširoko raštrkanih grupa dugodlakih belih koza paslo je oskudne busenove trave, čak i lišće trnovitog bilja. Na prvi pogled nije primetio grubo kameno zdanje priljubljeno uz podnožje ogromnog stuba od stene; neotesana kamena građevina savršeno se uklapala u okolinu, a na njenom prašnjavom krovu izraslo je i nekoliko trnovitih žbunova. Ne beše previše velika; umesto prozora imala je proreze za strele, i samo jedna vidljiva vrata. Tren potom, primetio je još jedno zdanje – ništa veće – priljubljeno uz stenovitu gredu dvadesetak koračaja poviše prvog. Do ivice, i dalje, od kamene kuće u podnožju vodila je samo duboka naprslina u steni; nije bilo drugog vidljivog načina da se gore stigne.

Ruark je stajao na četiristotinak koraka od stene, neskriven, spuštenog vela; bio je jedini Džindo na vidiku. To, naravno, nije značilo da i ostali nisu tamo. Rand pritegnu uzde i sjaha kraj njega. Poglavar klana i dalje je promatrao kamene građevine.

„Koze“, progovori Avijenda zabrinutim glasom. „Pljačkaši ih ne bi ostavili za sobom. Većina je izgubljena, ali izgleda skoro kao da je stado ostavljeno da luta.“

„Već danima“, složio se Ruark, ne skidajući oka sa zdanja. „U suprotnom bilo bi ih više. Zašto niko ne izlazi? Trebalo bi da mi vide lice i da me prepoznaju.“ Pošao je napred, ne buneći se što ga Rand prati vodeći Džede’ena. Avijenda se jednom rukom držala noža o pojasu, a Met, jašući iza njih, pri teže crni držak koplja kao da naslućuje da će mu us trebati.

Vrata behu od grubog drveta, sklepana od kratkih uzanih dasaka. Deo gvozdenih šarki i okova beše razvaljen udarcima sekira, Ruark je na časak oklevao, pa onda gurnu vrata. Jedva zavirivši kroz njih, okrenu se natrag prema okolini.

Rand proturi glavu unutra. Nije bilo nikoga. Osvetljena zracima što su doticali kroz proreze za strele, unutrašnjost se sastojala iz jedne jedine prostorije, očito nenamenjene za stanovanje, već samo za zaklon pastirima, ako zatreba i za odbranu. Ne beše nikakve opreme, ni stola ni stolice. Iznad izdignutog, otvorenog ognjišta na tavanici se otvarao čađavi odušak za dim. Pozadi, u naprslini na sivom kamenu bile su isklesane stepenice. Mesto beše opustošeno, jastuci rasečeni, posteljina, ćebad i krčazi razbacani po kamenom podu. Sve je bilo isprskano – zidovi, čak i tavanica – nečim sada pocrnelim i sasušenim.

Shvativši čime, on se trže i ustuknu, a mač satkan od Moći niče mu u ruci brže i od same misli. Krv. Toliko krvi, Ovde se dogodio pokolj, čudovišan i nezamisliv. Napolju se nije pomeralo ništa osim koza.

Avijenda uđe i podjednako brzo izlete. „Ko?“, pitala je u neverici, razrogačivši krupne plavozelene oči. „Ko je ovo mogao učiniti? Gde su mrtvi ?“

„Troloci“, promrsi Met. „Meni liči na delo Troloka.“

Ona prezrivo frknu. „Troloci ne zalaze u Trostruku zemlju, mokrozemče. Barem ne dublje od nekoliko milja južno od Pustoši, a i to retko. Čula sam da Trostruku zemlju zovu Zemlja umiranja. Ne love Troloci nas, mokrozemče, već mi njih.“

Ništa se nije mrdalo. Rand otpusti mač, odgurnuvši saidin. Bilo je naporno. Slast Moći gotovo je nadjačala gnusni ukus izopačenja, a čisto ushićenje skoro izbrisalo brige. Met je, šta god Avijenda govorila, imao pravo; ali ovo nije bilo sveže, a Troloci su otišli. Troloci u Pustari, gde on hodi. Nije bio toliko budalast da odbaci povezanost. Ali ako pomisle da jesam, možda će postati nemarni.

Ruark dade Džindoima – kao izniklim iz zemlje – znak da uđu, a posle nekog vremena pojaviše se i ostali, Šaidoi, torbarska kola i družina Mudrih. Vest o zatečenome brzo se pronela i napetost među Aijelima postade skoro opipljiva. Kretali su se kao da svakog časa očekuju napad, možda i iz sopstvenih redova. Izviđači su se razvili u svim pravcima. Kočijaši ispregnuše mazge, neprestano se napregnuto osvrćući, spremni da zalegnu pod kola na prvi znak uzbune.

Za neko vreme, sve beše kao u mravinjaku koji je neko prodžarao. Ruark je naredio da se torbari rasporede duž ivice logora Džindoa. Kuladin ga je mrko gledao, svestan da će svi Šaidoi koji žele da trguju morati da prilaze Džindoima, ali nije se raspravljao. Možda je konačno i sam shvatio da bi se to završilo plesom kopalja. Šatori Šaidoa bili su na mršavih četvrt milje odatle, a Mudre, kao po običaju, behu između. Mudre su, s Moirainom i Lanom, ispitale unutrašnjost građevine ali nisu iznosile nikakve zaključke, ako su i do kakvih došle.

Voda kraj skloništa Imre bila je, kako se ispostavilo, maleni potok iza naprsline, koji je napajao duboko jezerce približno okruglog oblika, ne šire od dva koraka – Ruark ga je nazivao vrčem. Dovoljno za pastire, dovoljno i za Džindoe, da napune pokoju mešinu. Niko od Šaidoa nije prilazio; u zemlji Taardada pravo prvenstva na vodu imali su Džindoi. Koze su, kako je izgledalo, tečnost unosile u sebe samo putem debelog lišća trnovitih biljaka. Ruark je ubeđivao Randa da će sutra uveče, na sledećem odmorištu, vode biti mnogo vise.

Kader im je, dok su kočijaši raspuštali tegleće životinje i vedrima zahvatali iz kola sa vodom, priredio jedno iznenađenje. Kada je izašao iz svojih kola, pratila ga je tamnokosa mlada žena u odori od crvene svile i crvenim somotskim papučicama primerenijim nekoj palati negoli Pustari. Ni poluprovidna crvena marama zavijena skoro kao šoufa ni veo nisu je mogli štititi od sunca, a beše jasno da nisu mogli ni skriti njeno bledo, dražesno srcoliko lice. Dok je ulazila u krvlju zapljuskanu sobu, zanosno njišući kukovima, držala se za torbarevu čvrstu ruku; Moiraina i ostali već su bili s gai’šainima što su podizali šatore Mudrih. Kada su izašli, mlada žena se nežno strese. Rand je bio siguran da je to samo gluma, i podjednako siguran da je sama tražila da vidi klanicu. Prikaz njene mučnine trajao je čitave dve sekunde, a potom se ljubopitljivo zagledala u Aijele.

Rand je, očito, bio jedna od zanimljivosti koju je želela da vidi, Kader je, čini se, bio spreman da je povede natrag u kola, ali umesto toga ona ga odvuče do Randa, zavodnički se smešeći punim usnama iza prozračnog vela. „Hadnan mi je pričao o tebi“, prozborila je mutnim glasom. Premda se držala za torbara, njene tamne oči su krajnje odvažno odmeravale Randa. „Ti si taj o kome Aijeli pričaju. Onaj Koji Dolazi sa Zorom.“ Keila i zabavljač istupiše iz drugih kola, i ostadoše podalje, posmatrajući.

„Izgleda da jesam“, odgovorio je.

„Čudno.“ Osmeh joj postade nestašan i zločest. „Mislila sam da si zgodniji.“ Uzdahnula je i potapšala Kadera po obrazu. „Ova grozna žega tako zamara. Ne zadržavaj se previše.“

Dok se nije ispela natrag u kola, Kader nije progovarao. Umesto šešira smotao je oko glave dugačak beli šal čiji su mu krajevi visili niz vrat. „Oprostite Isendri, dobri gospodaru. Ponekad je previše... slobodna.“ Glas mu beše mekušački, ali oči podobne kakvoj ptici grabljivici. Zastade načas, pa s oklevanjem nastavi: „Čuo sam i druge stvari. Čuo sam da ste izvukli Kalandor iz Srca Kamena.“

Čovekove se oči uopšte nisu menjale. Ako je znao za Kalandor, znao je i da je Rand Ponovorođeni Zmaj i da ume da koristi Jednu moć. A nije ni trepnuo. Opasan čovek. „Ljudi kažu“, odgovori Rand, „da čovek ne treba da veruje ničemu što čuje, već samo onome što vidi – a i od toga, samo polovini.“

„Mudro pravilo“, reče Kader nakon jednog trena. „Ipak, ako želi da postigne vrsnost, čovek mora verovati u nešto. Vera i znanje utiru put ka uzvišenosti. Znanje je od svega možda i najvažnije. Svi mi tragamo za dukatom znanja. Izvinite, dobri gospodaru. Isendra nije strpljiva žena. Možda ćemo razgovarati drugom prilikom.“

Pre nego što je čovek triput koraknuo, Avijenda tiho i strogo progovori: „Pripadaš Elejni, Rande al’Tore. Zuriš li tako u svaku ženu koja stupi pred tebe, ili samo u one polugole? Ako se skinem, hoćeš li i mene tako gledati? Pripadaš Elejni!“

Na nju je bio zaboravio. „Ne pripadam nikome, Avijenda. Elejna? Ona nije načisto ni sa svojim umom.“

„Elejna ti je ogolila svoje srce, Rande al’Tore. Ako ti to nije pokazala u Kamenu Tira, kako nisi shvatio njena osećanja iz dvaju pisama? Ti si njen, i ničiji drugo.“

Rand podiže ruke i odstupi od nje. Barem je pokušao. Bila mu je za petama, ljutita senka pod jarkim suncem.

Mačevi. Aijeli su možda zaboravili zašto ih ne nose, ali zadržali su prezir prema njima. Možda će je mačevi naterati da ga ostavi na miru. Potražio je Lana u logoru Mudrih i zamolio Zaštitnika da ga nadgleda dok vežba položaje. Od četiri Mudre jedina prisutna beše Bair, još izboranija jer se mrgodila. Egvene nije bilo na vidiku. Za Moirainu, lica smirenog poput maske, sa hladnoćom u tamnim očima, nije mogao da proceni odobrava li njegovu molbu.

Nije želeo da vređa Aijele, te se Lan i on postaviše između šatora Mudrih i Džindoa. Koristio je jedan od mačeva za vežbu iz Lanovog prtljaga, sa labavo zavezanim brusovima umesto sečiva. Ipak, ravnoteža i težina behu dobre, te je mogao da zaboravi na sebe u talasima promene položaja nalik plesu; lažni mač je mogao oživeti u njegovoj ruci i postati deo njega. Tako je obično i bivalo. Danas pak sunce beše nebeska pećnica što tečnost i snagu pretvara u paru. Avijenda je čučala sa strane, obgrlivši kolena, pomno motreći na njega.

Konačno, zadihan, on pusti ruke da padnu.

„Izgubio si pribranost“, reče mu Lan. „Moraš je čuvati čak i kada ti se mišići pretvore u vodu. Gubitak pribranosti znači smrt. To se obično dešava malim čobanima koji prvi put drže mač u ruci.“ Najednom se nasmešio, što je delovalo neobično na tom kamenom licu.

„Da. Pa, više nisam čobanin, zar ne?“ Privukli su posmatrače, doduše s određene razdaljine. Aijeli su omeđili prostor između logora Šaidoa i Džindoa. Keilina bledožuta prilika štrčala je među Džindoima, a pored nje beše i zabavljač s plaštom od raznobojnih zakrpa. Ne beše mu milo što su videli da ih posmatra. „Kako se boriti protiv Aijela, Lane?“

„Teško“, procedi Zaštitnik. „Nikada ne gube sabranost. Gledaj ovamo.“ Mačem je iscrtao krug i strele u popucaloj glini. „Aijeli menjaju taktiku u skladu s događajima, ali evo nečeg što im je omiljeno. Kreću se u povorci podeljenoj na četiri dela. Kada se susretnu s neprijateljem, prva četvrtina izjuri da ih pribode na mesto. Druga i treća prave širok zaokret s obe strane i probijaju bokove i leđa. Poslednja četvrtina čeka u rezervi, a među njima često niko i ne posmatra bitku osim predvodnika. Kada se pojavi slabost – rupa, bilo šta – rezerva udara u to mesto. Gotovo!“ Zabo je mač u krug već izboden strelama.

„Kako s tim da se borim?“, upita Rand.

„Vrlo teško. Pri prvom dodiru – nećeš primetiti Aijele pre nego što napadnu ako ti sreća zaista nije naklonjena – smesta šalji konjanike da rasturaju, ili bar odlože njihove bočne napade. Ako uštediš glavninu snage, a pobediš one koji su te prikovali u mestu, moći ćeš zaokretom da uzvratiš ostalima i da ih poraziš.“

„Zašto želiš da naučiš da se boriš protiv Aijela?“, prasnu Avijenda. „Zar nisi Onaj Koji Dolazi sa Zorom, koji treba da nas ujedini i vrati nam staru slavu? Osim toga, ako želiš da znaš kako protiv Aijela, pitaj Aijele, a ne mokrozemce. Njegov način neće uroditi plodom.“

„Krajišnicima je povremeno dovoljno dobro urađao.“ Ruarkove meke čizme jedva da su stvarale ikakav zvuk na čvrstom tlu. Pod rukom je nosio mešinu. „Razočaranima se ponešto oprašta, Avijenda, ali zlovolja ne može biti neograničena. Odrekla si se koplja iz obaveza prema svom narodu i krvi. Jednoga dana će, bez sumnje, neki poglavar klana raditi po tvojoj volji umesto po svojoj, ali čak i ako si Mudra najmanjeg uporišta najmanje septe Taardada, obaveze ostaju, a gnev ih ne ispunjava.“ Mudra. Rand se osetio kao budala. Naravno, zato je išla u Ruidean. Ali nikada nije pomislio da bi Avijenda mogla da se odrekne koplja. Ipak, to je u celini objašnjavalo zašto je odabrana da ga uhodi. Iznenada se zapitao može li i ona da usmerava. Izgleda da od one Zimske noći u njegovom životu jedino Min to nije mogla.

Ruark mu dobaci presamićenu mešinu. Mlaka voda slivala mu se niz grlo kao ohlađeno vino. Pokušavao je da se ne pljuska po licu, radi uštede, ali nije bilo lako.

Kada je konačno spustio polupraznu mešinu, Ruark mu reče: „Pomislio sam da će te možda zanimati da naučiš koplje.“ Rand tek tad primeti da poglavar klana nosi samo dva koplja i par malenih štitova. Ovo nije bilo oružje za vežbu, ako takvo ovde i postoji, već po stopa zaoštrenog čelika na oba koplja.

Čelik ili drvo, svejedno, njemu su mišići vapili za odmorom. Noge su mu zapovedale da sedne, a glava je želela da prilegne. Keila i zabavljač su otišli, ali Aijeli iz oba logora i dalje su ih posmatrali. Videli su njegove vežbe s prezrenim, premda drvenim mačem. Bili su njegov narod. Nije ih poznavao, ali bili su njegovi, na više načina. Avijenda ga je i dalje pomno, narogušeno posmatrala, kao da je kriv za prekor koji joj je Ruark uputio. Naravno, to ne znači da je imala veze s njegovim izborom. Džindoi i Šaidoi su gledali, to je bilo sve. „Planina ponekad postane vrlo naporna“, uzdahnu preuzimajući koplje i štit od Ruarka. „Imaš li ikada priliku da se odmoriš od ovoga?“

„Da, kad umreš“, jednostavno odgovori Lan.

Nateravši noge da se kreću – i trudeći se da izbegne Avijendu – Rand se suoči s Ruarkom. Nije nameravao ubrzo da umire. Ne, još zadugo.

Naslanjajući se na ogromni točak u senci jednih torbarskih kola, Met je povremeno gledao ka redu Džindoa što su posmatrali Randa. Sada im je video samo leđa. Kakva je taj budala bio, da skače uokolo po ovakvoj vrelini. Svaki razuman čovek potražio bi spas od sunca i nešto za piće. Promeškoljio se u hladu, pa namršteno pogledao kriglu piva tek kupljenu od jednog kočijaša. Pivo vruće kao supa nije ono pravo. Opet, bar je bilo tečno. Poslednje što je kupio, izuzimajući šešir, bila je zdepasta lula posrebrenog burenceta, sada ušuškana uz duvan u džepu njegovog kaputa. Nije mu padalo na pamet da trguje. Možda jedino u zamenu za izlazak iz Pustare, zadovoljstvo koje torbarska kola trenutno nisu mogla da mu prirede.

Izuzev piva, posao im je išao dobro. Aijelima vrelina nije smetala, ali im je možda bilo preslabo. Većinom su bili Džindoi, ali neprestano su priticali i Šaidoi iz drugog logora. Kuladin i Kader su se podugo sašaptavali glavu uz glavu, ali ne dođoše ni do kakvog dogovora, jer Kuladin ode praznih ruku. Kader začelo nije voleo da gubi mušterije; zurio je za Kuladinom očima jastreba, a jedan Džindo ga natera da se prene tek kada ga je triput pozvao.

Što se tiče kovanog novca, Aijeli nisu bili prebogati, ali su torbari oberučke prihvatali srebrno posuđe i zlatne figurice ili fine tapiserije otete u Tiru, a Met se trže kad opazi kako Aijeli iz kesa izvlače i sirove komade zlata i srebra. Ipak, Aijel koji izgubi na kocki najverovatnije bi posegao za kopljem. Pitao se gde bi ti rudnici mogli biti. Ako jedan čovek može da pronađe zlato, mogu i dva. Međutim, taj posao je verovatno pretežak, to kopanje zlata. Otpivši dugačak gutljaj toplog piva, opet se skrasio uz kolski točak.

Zanimljivo je bilo gledati šta se prodaje, a šta ne, i po kojoj ceni. Aijeli nisu bili naivčine kadre da zamene zlatan slanik za, recimo, smotuljak tkanine. Znali su vrednost svega i žestoko se cenkali, ali imali su svoje prohteve. Knjige su se smesta razgrabile; nije ih svako želeo, ali oni koji jesu pokupiše sve do jedne iz kola. Čipka i somot nestadoše čim behu izneseni, u zamenu za zapanjujuću količinu srebra i zlata; trake takođe, ali najfiniju svilu niko nije ni dodirnuo. Svila se povoljnije kupovala na istoku, načuo je reči jednog Šaidoa upućene Kaderu. Jedan kršni kočijaš polomljenog nosa pokušavao je da nagovori Džindo Devicu da pazari izrezbarenu narukvicu od slonovače. Ona je izvukla još širu, deblju i lepše ukrašenu iz vreće i ponudila mu da se porve sa njom za obe. Oklevao je, i na kraju odbio, što je Met video kao dokaz da je još gluplji nego što je izgledao. Igle su rasprodate, ali posuđe i noževi zaradiše samo prezriv pogled; aijelski kovači bili su daleko bolji. Sve je prelazilo iz ruke u ruku, od bočica parfema i mirišljave soli do buradi rakije. Vino i rakija dostizali su pozamašne cene. Kada je Hern zaiskao duvana iz Dve Reke, Met se trže. Torbari nisu imali nimalo.

Jedan kočijaš se uzaludno trudio da privuče pažnju Aijela teškim, zlatom okovanim samostrelom. Oružje privuče Metov pogled, sa svim tim izrezbarenim lavovima koji su namesto očiju imali nešto nalik rubinima. Mali, ali ipak rubini. Naravno, dobar luk iz Dveju Reka mogao bi odapeti šest strela dok samostrelac još namotava žicu za drugi hitac. Ovoliki samostrel, ipak, ima duži domet, i to za stotinu koraka. Dva čoveka koji se staraju da svaki samostrel ima zapetu strelu, i stamena pešadija dugih kopalja da pripreti konjici...

Met zatrepta i pusti glavu da padne na paoke točka. Opet mu se to dogodilo. Mora da ode iz Pustare, što dalje od Moiraine, od svih Aes Sedai. Možda da se vrati kući na neko vreme. Možda bi stigao na vreme da pomogne u tim nevoljama s Belim plaštovima. Slabi izgledi, ukoliko ne koristim krvave Puteve, ili još neki krvavi Putokamen. To mu ionako ne bi rešilo probleme. Za početak, u Emondovom Polju ne bi doznao šta su to zmijoliki mislili govoreći o njegovom venčanju s Kćeri Devet Meseci, ili umiranju i ponovnom životu. Ili Ruideanu.

Protrljao je srebrni medaljon s lisičjom glavom o kaput i ponovo ga okačio oko vrata. Zenica lisičinog oka beše sićušni krug podeljen iskrivljenom linijom na svetlu, uglačanu polovinu, i drugu, nečim zatamnjenu. Drevni simbol Aes Sedai, stariji od Slamanja. Uze crnohvato koplje čiju su oštricu nalik maču ukrašavala dva gavrana, i položi ga preko kolena. Opet posla Aes Sedai. Ruidean nije pružio nijedan odgovor, samo nova pitanja, i...

Pre Ruideana, sećanje mu je bilo prepuno rupa. U mislima se vratio u ono vreme kada je jutrom umeo da izađe na vrata da bi se uveče osvestio napolju, nesvestan svega što se zbilo između. Sada je namesto svih tih procepa postojalo nešto. Snovi na javi, ili nešto veoma slično. Kao da se priseća plesa i bitaka, ulica i gradova od kojih nijedan nije zaista video i za koje nije bio siguran da su uopšte postojali, kao stotinu delića sećanja stotine različitih ljudi. Možda je bolje nazvati ih snovima – malo bolje – ali bio je siguran u njih koliko i u sopstvena sećanja. Najviše je bilo bitaka, i povremeno bi mu nadošle, kao pred onim samostrelom. Zatekao bi sebe kako posmatra komad zemlje smišljajući zasedu, ili odbranu od zasede, ili raspored vojske pred bitku. Bilo je to ludilo.

I ne gledajući, dodirivao je tok pismena urezanih u dršku crnog koplja. Sada ga je čitao glatko kao knjigu, premda mu je bio potreban čitav put od Čendara dovde da to shvati. Rand nije ništa govorio, ali pretpostavio je da se odao tamo u Ruideanu. Sada je poznavao Stari jezik, pročišćen i prikupljen iz tih snova. Svetlosti, šta su mi to učinili?

„Sa souvr’aya niende misain ye“, reče naglas. „Izgubljen sam unutar sopstvenog uma.“

„Učenjak, u ovo vreme, u ovome Dobu.“

Met podiže pogled i susrete zabavljačeve duboke tamne oči. Čovek beše natprosečno visok, srednjih godina i verovatno privlačan ženama, ali neobično, zamišljeno nakrivljene glave, kao da pokušava da gleda ljude postrance.

„To sam samo čuo nekada davno“, reče Met. Mora da bude oprezniji. Ako bi Moiraina rešila da ga spakuje za Belu kulu, radi izučavanja, nikada ga više ne bi pustili napolje. „Čuo sam isečke i pamtio ih. Znam nekoliko izraza.“ Ovo bi moralo sakriti sve greške koje je bio dovoljno glup da napravi.

„Ja sam Jasin Natael. Zabavljač.“ Natael nije zalepršao plaštom kao što bi Tom to učinio; predstavio se kao nekakav drvodelja ili kolar. „Ne smeta ako vam se pridružim?“ Met klimnu glavom prema zemlji pored sebe, a zabavljač sede na svoj plašt, skrštenih nogu. Očito su ga opčinjavali Džindoi i Šaidoi – većinom naoružani kopljima i štitovima – što su vrveli oko kola. „Aijeli“, promrmlja. „Nisam ovo očekivao. Još mi je teško da poverujem.“

„Već nedeljama sam s njima“, reče Met, „a ne znam verujem li i ja. Čudan narod. Ako te koja Devica zamoli da zaigrate Devičin poljubac, moj ti je savet da odbiješ. Uljudno.“

Natael ga upitno pogleda. „Vodiš, kako izgleda, buran život.“

„Kako to misliš?“, oprezno upita Met.

„Nije valjda da veruješ da se ne zna? Ne putuje mnogo ljudi u društvu... Aes Sedai. Ta žena, Moiraina Damodred. Potom, tu je i Rand al’Tor. Ponovorođeni Zmaj. Onaj Koji Dolazi sa Zorom. Ko zna koliko će proročanstava on ispuniti? Neobičan sadrug u putovanju, ako ništa drugo.“

Aijeli su, naravno, sve ispričali. Svako bi ispričao. Ipak, nije bilo ugodno slušati nekog stranca da tako govori o Randu, potpuno smireno. „Do sada se nije pokazao kao loš. Ako te zanima, pričaj s njim. Što se mene tiče, radije bih da se ne podsećam.“

„Možda i hoću. Kasnije, može biti. Hajde da pričamo o tebi. Razumeo sam da si ušao u Ruidean, gde već tri hiljade leta nije kročio niko osim Aijela. Jesi li to tamo pokupio?“ Posegao je preko Metovih kolena za kopljem, ali ovaj ga blago izmače, i zabavljačeva ruka klonu. „Vrlo dobro. Ispričaj mi šta si video.“

„Zašto?“

„Ja sam zabavljač, Metrime.“ Natael nakrivi glavu, onako neprijatno, a u glasu mu se osećala razdraženost što je prinuđen da objašnjava. Podigao je krajičak svog šarenog plašta kao dokaz. „Gledao si ono što niko drugi nije, izuzev šačice Aijela. Kakve bih sve priče satkao od prizora koji su prošli pred tvojim očima! Čak ću od tebe napraviti junaka, ako želiš.“

Met frknu. „Ne želim da budem nikakav krvavi junak.“

A opet, nije imao razloga da ćuti. Amis i njena družina mogle su da ćeretaju kako ne treba govoriti o Ruideanu, ali on nije Aijel. Osim toga, moglo se desiti da mu među torbarima zatreba neko blagonaklon, neko kadar da, ako ustreba, kaže lepu reč za njega.

Ispričao je povest od prispeća pred magleni zid do izlaska, izostavljajući pojedinosti. Nikome nije nameravao da pominje onaj ter’angreal u vidu iskrivljenih vratnica, a čudovišta iz prašine koja su pokušala da ga ubiju najradije bi zaboravio. Taj nezemaljski grad divovskih palata sigurno je bio dovoljan, uz Avendesoru.

Natael brzo pređe preko Drveta života, ali je naterao Meta da iznova i iznova ponavlja ostatak, tražeći sve više detalja, od toga kakav je tačno osećaj prolaska kroz tu maglu, ili koliko je trajao put do unutrašnjosti i svetlosti koja ne stvara senke, sve do poslednje sitnice koje je Met mogao da se seti u vezi s ogromnim trgom u srcu grada. Met ih je odavao snebivljivo; mogao se izlanuti i pomenuti ter’angreal, a ko zna dokle bi ga to dovelo. Uprkos tome, iskapio je ostatak mlakog piva, i nastavio da priča dok mu se grlo opet nije osušilo. Tako kako je govorio, sve je izgledalo prilično dosadno, kao da je samo ušetao, sačekao da Rand završi i potom izašao, ali Natael je očito bio rešen da iskopa sve do poslednje mrvice. Met tada pomisli kako to lici na Toma; Tom je ponekad tako uporan, kao da želi da te iscedi kao krpu.

„Je li to tvoj posao?“

Začuvši Keilin zvonak ali strog glas, Met prestrašeno đipi na noge. Ova žena ga je ionako dovodila do ivice živaca, a sada je izgledala spremna da iščupa srce i njemu i zabavljaču.

Natael se pridiže na noge. „Ovaj mladić mi je upravo pripovedao neverovatne stvari o Ruideanu. Ne bi verovala.“

„Nismo ovde zbog Ruideana.“ Reči joj behu reske kao i njen nos nalik sekiri. Sada je, barem, piljila samo u Nataela.

„Kažem ti...“

„Ništa mi ne govori.“

„Ne ućutkuj me!“

Ne obazirući se na Meta, kretoše put kola, uz tihu prepirku i žustro mahanje rukama. Do trena kad su ušli u kola Keila je očito bila primorana na zloslutan muk.

Met zadrhta. Nije mogao ni da zamisli suživot sa tom ženom. Bilo bi to poput boravka u društvu medveda sa zuboboljom. Međutim, Isendra... To lice, te usne, taj zanosni hod. Ako bi je preoteo od Kadera, mogao bi joj otkriti mladog junaka – peščana čudovišta za nju bi bila visoka tri metra; njoj bi prepričao svaki detalj koga se seća ili koji može da izmisli – zgodnog junaka koji više odgovara njenom ukusu nego dosadni stari torbar. Vredno razmišljanja.

Sunce je skliznulo iza horizonta i male logorske vatre od trnovog granja stvoriše klobuke svetlosti između šatora. Miris hrane ispuni logor – jaretina pečena sa sasušenim papričicama. Hladnoća se takođe uvukla u logor; studen noći u Pustari. Kao da je sunce odvuklo svu toplotu sveta sa sobom. Kada se spremao na put iz Kamena, Met nije očekivao da će zažaliti za podebelim ogrtačem. Možda su torbari imali neki. Možda bi se Natael kockao za svoj.

Obedovao je kraj Ruarkove vatre, uz Herna i Randa. I Avijendu, naravno. Tu su bili i torbari, Natael pored Keile i Isendra skoro obavijena oko Kadera. Možda će mu biti teže nego što se nadao da odvoji Isendru od čoveka kukastog nosa – ili možda lakše. Koliko god da se uspijala uz njega, oči su joj se maglile za Random i ni za kim drugim. Činilo se da mu je već obeležila uši, kao ovci iz sopstvenog stada. Ni Rand ni Kader to nisu primećivali; torbar je budno motrio Randa. Ali Avijenda je primetila, i šibala je Randa ljutitim pogledima. Bar se od vatre širila izvesna toplina.

Kada dovršiše jareće pečenje – i nekakvu pegavožutu kašu, ukusniju nego što joj je izgled obećavao – Ruark i Hern napuniše zdepaste lule, a poglavar klana zaiska od Nataela pesmu.

Zabavljač zatrepta. „Oh, naravno. Naravno. Samo da donesem harfu.“ Ogrtač mu se zavijori na suvom, studenom povetarcu, i on nestade u pravcu Keilinih kola.

Ovaj čovek se vidno razlikovao od Toma Merilina. Tom je retko ustajao iz kreveta bez flaute ili harfe u ruci, a ponekad i sa oboje. Met palcem sabi pregršt duvana u svoju posrebrenu lulu te stade zadovoljno pućkati dim, a uto se vrati i Natael, zauzimajući kraljevsko držanje. Po tome je podsećao na Toma. Okidajući žicu, zabavljač započe.

Bio je to Mideanov gaz, stara pesma, začudo o Maneterenu i ratu pre Troločkih ratova. Natael ju je vrlo pristojno upriličio; naravno, ni blizu Tomovom svečanom pojanju, ali valovi reči privukoše Aijele, šćućurene uz ivice svetlosti kraj vatri. Zlobni Aedomon poveo je Saferce ka bezbrižnom Maneterenu, pljačkajući, paleći, rasterujući sve pred sobom sve dok kralj Bujrin nije okupio snagu Maneterena i dok vojska maneterenska nije dočekala Saferce na Mideanovom gazu. Izdržali su, premda brojno nadjačani, tri dana bespoštedne bitke, tako da se rečni tok crveneo, a nebo zatamnelo od lešinara. Trećeg dana, sve malobrojniji, sve lišeniji nade, Bujrin i njegovi vojnici prokrčili su očajničkim jurišom put preko gaza i zasekli duboko u Aedomonovu hordu, u pokušaju da odagnaju neprijatelje smakavši samog Aedomona. Ali okružila ih je nenadmašna sila, zarobivši ih, stežući ih u sve uži krug. Vojnici su napravili krug oko kralja i barjaka Crvenog orla i nastavili da se bore, odbijajući predaju čak i kada je propast bila izvesna.

Natael je pevao kako je njihova hrabrost ganula čak i Aedomonovo srce, te je najzad dozvolio preživelima da odu u slobodu i vratio sopstvenu vojsku u Safer, u počast neprijateljima.

Odsvirao je poslednji akord, i Aijeli oduševljeno zazviždaše, stadoše lupati kopljima o kožne štitove, a neki počeše i da zavijaju.

To se, naravno, nije tako odvilo. Met se sećao – Svetlosti! Ne želim to! Ali svejedno je naviralo – sećao se kako je savetovao Bujrina da ne prihvati ponudu, kako je zauzvrat dobio odgovor da je bilo kakvo obećanje bolje nego nikakvo. Aedomon, sjajne crne brade ispod čeličnog pletiva koje mu je prekrivalo lice, opozvao je svoje kopljanike i pustio neprijatelje da krenu prema gazu, da bi se, kada su bili najranjiviji, skriveni strelci pokazali, a konjica jurnula na preživele. Što se tiče povratka u Safer... Met se nije slagao s tim. Poslednje čega se sećao s gaza beše napor da ostane na nogama, do pojasa u vodi, proburažen trima strelama; ali beše tu još nečeg, neki delić koji se dogodio kasnije. Video je Aedomona, sada sedobradog, kako pada u ljutoj bici u nekoj šumi, stropoštava se s jogunastog konja, sa kopljem nekog neoklopljenog, golobradog mladića zarivenim u leđa. Ovo je bilo još gore od rupa.

„Nije ti se svidela pesma?“, upita Natael.

Metu je bio potreban trenutak da shvati kako se čovek obratio Randu, a ne njemu. Pre nego što će odgovoriti, Rand protrlja ruke, zagledan u vatricu. „Nisam siguran koliko je mudro računati s velikodušnošću neprijatelja. Šta ti misliš, Kadere?“

Torbar se snebivao, pogledajući ka ženi koja ga je držala za ruku. „Ne razmišljam o takvim stvarima“, konačno reče. „Mislim o zaradi, ne o bitkama.“ Keila se hrapavo nasmeja. Zastade kad ugleda Isendrin osmeh pun prezrenja prema ženi od koje se mogu napraviti tri manje; tu joj tamne oči opasno zasijaše iza naslaga sala.

Najednom, u tami oko šatora neko zavika na uzbunu. Aijeli sakriše lica velom, a tren potom noć izbi junu Troloke, njuške i rogate glave gorostasne u odnosu na ljudske. Uz riku su mahali srpolikim mačevima, probadali kukastim kopljima i nazubljenim trozupcima i kasapili šiljatim sekirama. Mirdraali su klizili među njima kao smrtonosne, bezoke zmije. Tek otkucaj srca beše prošao, ali Aijeli su se, primajući juriš na svoja munjevita koplja borili kao da su se pripremali već ceo sat.

Met je polusvesno video Randa, već naoružanog onim plamenim mačem, ali potom i sam utonu u vir, baratajući svojim oružjem kao kopljem i palicom u isto vreme, sekući i zabadajući, dok se drška vrtela ukrug. Prvi put beše mu drago zbog tih snenih sećanja; upotreba ovog oružja beše mu poznata, a bila mu je neophodna svaka mrvica veštine koju je mogao pribrati. Na sve strane, metež i ludilo.

Troloci su srljali na njega i padali od njegovog ili koplja nekog Aijela, ili su se okretali natrag u zbrku vike, urlika i jeke čelika. Mirdraali su mu se suprotstavljali, crne oštrice su susretale njegov gavranima ukrašen čelik uz bleske plave svetlosti nalik munjama skrivenim iza oblaka; suprotstavljali su mu se i opet nestajali u buri. Kraj glave mu dvaput prolete kratko koplje, oba puta ubijajući Troloke spremne da ga obore s leđa. Zario je oštropero sečivo u grudi jednom Mirdraalu, i premda stvor ne pade, već isceri blede usne i izmahnu crnim mačem ledeći ga svojim slepim pogledom, znao je da ga je usmrtio. Tren potom, Polučovek se zabatrga isprobadan aijelskim strelama; batrgao se dovoljno dugo da Met odskoči od čudovišta koje je i u padu pokušavalo da ga saseče, da saseče bilo koga.

Već desetinu puta, poput čelika postojana držalja koplja odbijala je udarce Troloka. Bilo je to delo Aes Sedai, i to ga je radovalo. Srebrna lisičja glava na grudima dahtala je hladnoćom, podsećajući ga da i ona nosi njihov beleg. Trenutno ga to nije brinulo; bio je spreman da sledi Moirainu kao veran pas ako će ga dela Aes Sedai održati u životu.

Nije mogao da proceni da li je trajalo minutima ili satima, ali najednom na vidiku ne beše ni Mirdraala ni Troloka, premda su krici i urlici iz tame govorili o poteri. Mrtvi i oni na samrti prekrili su zemlju, Aijeli i nakot Senke, i Poluljudi, još u grčevima. Jauci su ispunjavali vazduh bolom. Odjednom je shvatio da su mu mišice malaksale, a pluća mu gore. Dahćući, skliznuo je na kolena i naslonio se na koplje. Troja torbarska kola zastrta platnom pretvorena su u lomače, a uz jedna je troločkim kopljem bio prikovan jedan od kočijaša. Neki šatori su takođe goreli. Vika iz pravca logora Šaidoa, uz sjaj prejak za logorske vatre, govorila je da su i oni napadnuti.

Još naoružan plamenim mačem, Rand priđe Metu. „Jesi li dobro?“ Avijenda ga je sledila kao senka. Negde je pronašla koplje i štit, krajičkom marame skrila je lice. Čak i u suknji, izgledala je smrtonosno.

„Oh, dobro sam ti ja“, promuca Met pridižući se na noge. „Ništa bolje od malo plesa s Trolocima pred spavanje. Je 1’ tako, Avijenda?“ Otkrivajući lice, šturo mu se nasmešila. Žena je verovatno uživala u ovome. Bio je potpuno mokar od znoja; činilo mu se da će se zalediti.

Pojaviše se Moiraina,.Egvena i dve Mudre, Amis i Bair, i stadoše kružiti među ranjenima. Titraji Lečenja pratili su Aes Sedai, mada bi ponegde tek odmahnula glavom i produžila.

Ruark priđe krupnim koračajima, smrknutog lica.

„Loše vesti?“, tiho upita Rand.

Poglavar klana progunđa: „Osim Troloka ovde gde ih ne bi smelo biti ni na dvesta liga ili više? Moguće. Pedesetak Troloka napalo je logor Mudrih. Bilo bi to dovoljno da ih nadjačaju, da ne beše Moiraine Sedai i dobre sreće. Opet, izgleda da su oni koji su napali Šaidoe bili malobrojni ji nego ovi što su udarili na nas, a imajući u vidu da im je logor veći od našeg, trebalo je biti obratno. Čini mi se da su napadnuti tek da nam ne bi priskočili u pomoć. Pomoć ionako ne bi bila izvesna od Šaidoa, ali Troloci i Noćni jahači to možda ne znaju.“

„A ako su znali da je među Mudrima i jedna Aes Sedai“, nastavi Rand, „možda je taj napad smišljen da izostavi nju, takođe. Ja vodim neprijatelje sa sobom, Ruarče. Upamti to. Kud god da idem, moji krvnici nisu predaleko.“

Isendra izviri iz predvodničkih kola. Tren potom, Kader izađe pored nje, a ona klisnu natrag unutra i zatvori bela vrata za njegovim leđima. On stade, posmatrajući scenu pokolja, dok mu je plamen njegovih zapaljenih kola bacao razigrane senke na lice. Ljudi okupljeni oko Meta privukli su mu svu pažnju. Kao da ga kola uopšte nisu zanimala. Natael je takođe izašao iz Keilinih kola – ona je još uvek bila unutra – i razgovarao s njom preko stepeništa, ne odvajajući oči s Meta i ostalih.

„Budale“, promumla Met poluglasno. „Sakrili se u kola, kao da to za Troloke nešto menja. Lako su svi mogli živi da izgore.“

„Preživeli su“, reče Rand, i Met shvati da ih i Rand posmatra. „Uvek je bitno ko je preživeo, Mete. To ti je kao kockanje. Ne možeš da pobediš ako ne zaigraš, a ne možeš da zaigraš ako si mrtav. Ko zna koju igru igraju torbari?“ Tiho se nasmeja i plameni mač mu nestade iz ruku.

„Hoću da odspavam“, reče Met već odlazeći. „Probudite me ako se Troloci ponovo pojave. Ili bolje, pustite ih da me ubiju u postelji. Preumoran sam da bih ponovo ustajao.“ Rand je, bez sumnje, zakoračio preko ivice. Možda će ova noć ubediti Keilu i Kadera da odustanu. Namerio je da, ako tako bude, pođe s njima.

Rand je, gunđajući sebi u bradu, pustio Moirainu da ga pregleda iako nije zadobio nijednu ranu. Toliko beše onih koji jesu da nije mogla da mu zaleči umor Jednom moći kako joj ne bi ponestalo snage.

„Sve je ovo bilo upereno u tebe“, reče mu ona, okružena jecajima ranjenika. Tovarni konji i mazge torbara odvlačili su Troloke u noć. Aijeli su očito namerili da ostave Mirdraale na miru dok ne prestanu da se mrdaju, kako bi bili sigurni da su zaista mrtvi. Vetar je brijao, kao led bez traga vlage u sebi.

„Misliš?“, upita on. Oči joj zaiskriše na svetlosti vatre i ona se okrenu nazad ranjenicima.

Priđe mu i Egvena, ali samo da bi mu ljutito došapnula: „Čime god da si je uznemirio, prekini!“ Hitrim pogledom prema Avijendi otklonila je svaku sumnju o tome na koga je mislila, pa pre no što je on mogao da se opravda ode da pomogne Bair i Amis. S te dve pletenice i vrpcama u njima bila je krajnje smešna. To su, izgleda, primetili i Aijeli; neki su joj se smejali iza leđa.

Posrćući, drhteći, pošao je ka svom šatoru. Nikada u životu nije bio ovoliko umoran. Jedva da je stvorio mač. Bar se nadao da je razlog umor. Ponekad kada bi posegao za Izvorom, ne bi bilo ničega, a ponekad se Moć ne bi vladala kako je on hteo, ali od samog početka mač se stvarao i bez misli. Zar baš sada... mora da je umor.

Avijenda je uporno htela da ga prati do šatora, a kada se sledećeg jutra probudio, zateče je kako sedi ispred, skrštenih nogu, ali bez koplja i štita. Bila ona uhoda ili ne, beše mu drago što je vidi. Barem je znao ko je i šta je, i šta oseća prema njemu.