Dolazak Senke

15 Kroz dovratak

Visoko podigavši fenjer Met pogleda niz uzani hodnik, duboko u utrobi Kamena. Jedino ako mi život od toga zavisi. Tako sam obećao. Pa, oganj me spalio ako ne zavisi!

Pre no što će ponovo podleći sumnji, Met požuri dalje, pored vrata rastočenih i ispalih iz okvira, i drugih što su se raspala od truleži, a žarke im izjela rđa. Videlo se da je pod nedavno počišćen, ali se i dalje osećalo na ustajalu prašinu i buđ. Nešto šmugnu u mraku, i on izvadi nož pre no što shvati da je to samo neki pacov što beži od njega – jamačno ka nekoj rupi samo njemu znanoj.

„Pokaži mi izlaz“, prošapta Met za pacovom, „i poći ću s tobom.“ Zašto šapućem? Ovde nema nikoga da me čuje. Ali činilo se da to mesto traži tišinu. Osećao je čitav Kamen iznad glave, kako ga pritiska.

Poslednja vrata, rekla mu je. I ta behu izvaljena. Met ih udari nogom, a ona se raspadoše. Soba beše zatrpana sanducima, buradima i raznim stvarima naslaganim uza zidove i po podu. Kao i prašinom. Veliko skladište! Izgleda kao podrum nekog napuštenog imanja, samo još gore. Iznenadio se što Egvena i Ninaeva nisu obrisale prašinu i pospremile dok su bile tu. Žene večito briskaju i čiste, čak i kad za tim nema potrebe. Tragovi stopala ukrštali su se po podu. Neke od njih ostavile su čizme, ali one dve su sigurno dovele ljude da im po mera ju teže stvari. Ninaeva je pogotovo volela da tera muškarce na posao. Vrlo verovatno je namerno pronašla neke jadnike koji su do tada uživali.

Ono što je tražio bilo je posred sveg tog krša. Visoki dovratak od crvenog kamena kao da je vrebao u senkama što ih je bacao njegov fenjer. Kada mu se približio, i dalje mu se činio neobičnim. Kao da je nekako bio izvitoperen. Nije mogao da ga lepo sagleda – kao da nije bio dobro spojen u uglovima. Visoki šuplji pravougaonik izgledao je kao da će svakog časa pasti, ali kada ga on probe radi gurnu, nije se ni mrdnuo. Met potom gurnu malo jače – nije znao da li bi radije da se ta stvar preturi – i ta strana kliznu po prašini. Met se sav naježi. Kao da je dovratak bio nekom žicom vezan za tavanicu. Prinese fenjer i pogleda. Žica nije bilo. Bar neće pasti dok sam ja unutra. Svetlosti, ulazim, zar ne?

Povrh jednog uspravljenog bureta bila je gomila figurica i nekih stvarčica umotanih u tkaninu što je počela da truli. On sve to sasu na pod da bi tu stavio fenjer, a onda pogleda dovratak. Ter’angreal. Ako Egvena zna o čemu priča. Verovatno da zna. Sigurno je svakakve čudne stvari naučila u Kuli, ma koliko to poricala. Prirodno je da sada to poriče, zar ne. Uči da postane Aes Sedai. Ali ovo nije porekla, zar nije tako? Ako zažmiri, stvar pred njim liči na običan kameni dovratak, mutnih boja još više prigušenih prašinom. Samo običan dovratak. Pa, ne baš običan. Tri vijugave linije duboko urezane u kamen išle su s obe strane dovratka, od vrha do dna. Viđao je kitnjastije rezbarije u sopstvenom selu. Kada prođe kroz njega, verovatno će i dalje biti u istoj prašnjavoj prostoriji.

Neću znati dok ne pokušam, zar ne? Srećo! Duboko udahnuvši – zakašljavši se od prašine – on zakorači.

I kao da prođe kroz polje blistavobele svetlosti, beskonačno jarke i guste. Na tren koji potraja zauvek, on oslepe. Uši mu zabrujaše od svih zvukova na svetu sakupljenih i sažetih u jedan. Samo na jedan tren, tokom tog beskrajnog koraka.

Zateturavši se, on se preneraženo osvrnu oko sebe. Ter’angreal i dalje beše tu, ali ne u prostoriji iz koje je krenuo. Uvrnuti kameni dovratak nalazio se u središtu okrugle dvorane čija se visoka tavanica gubila u senkama, okružen neobičnim spiralnim žutim stubovima što su uranjali u polumrak. Podsećali su na neke ogromne puzavice uvijene oko okruglih štapova, koji su potom izvučeni. Meko svetlo dopiralo je od blistavih kugli povrh izvijenih stalaka od nekog belog metala. Nisu bili srebrni -metal nije bio dovoljno blistav. Ni po čemu se nije dalo zaključiti otkud taj sjaj; nije ličio na plamen; kugle su jednostavno sijale. Pod je bio popločan tako da su bele i žute pruge u spiralama kružile od ter’angreala u središtu. U vazduhu se osećao neki težak miris, oštar i suv – i ne baš prijatan. Met skoro da se okrete i smesta vrati kroz dovratak.

„Dugo vremena.”

On poskoči i nož mu se nađe u ruci. Zatim se zagleda među stubove, tražeći odakle je došao taj zadihani glas što je tako oštro izgovorio one reči.

„Dugo vremena, ali tragači ponovo dolaze po odgovore. Ispitivači su ponovo ovde.“ Nešto se pomeri među stubovima. Metu se učini da je to neki čovek. „Dobro. Nisi doneo svetiljke, nema baklji, kao što dogovor beše, jeste i večno će biti. Nemaš sa sobom gvožđa? Niti muzičke instrumente?”

Prilika među stubovima iskorači i Met pred sobom ugleda nekog visokog, bosonogog i potpuno umotanog u slojeve žute tkanine. Odjednom posumnja da je to muškarac. Ili uopšte ljudsko biće. Na prvi pogled, podsećao je na čoveka, mada je možda bio suviše graciozan, ali stvor pred njim beše premršav za svoju visinu, uskog i izduženog lica. Njegova koža, pa čak i prava crna kosa, presijavala se na bledom svetlu kao zmijske krljušti. A te oči – zenice behu samo crni uspravni prorezi. Ne, ne ljudsko biće.

„Gvožđe. Muzički instrumenti. Nemaš ih?”

Met se zapita šta li taj stvor pred njim misli od čega je nož načinjen; izgleda da uopšte nije mario za njega. Pa, sečivo beše načinjeno od valjanog čelika, a ne od gvožđa. „Ne. Nemam gvožđa, niti instrumenata -Zašto...?“ A onda odjednom ućuta. Egvena mu reče da ima pravo na tri pitanja. Nije imao namere da jedno protraći na „gvožđe“ ili „muzičke instrumente”. Zašto bi on mario i da mi je u džepu tuce svirača, a na leđima kovačnica? „Došao sam po istinite odgovore. Ako ih neću dobiti od tebe, onda me vodi do onih što će mi odgovoriti.”

Čovek – ako ništa drugo, bar je mužjak, pomisli Met – neznatno se nasmeši. Zubi se uopšte nisu videli. „U skladu sa sporazumom. Hodi.“ Mahnu Metu jednom dugoprstom šakom. „Za mnom.“

Met munjevito vrati nož u rukav. „Vodi, i ja ću slediti.” Samo se ti drži ispred mene, i ne gubi mi se s vida. Ježim se od ovog mesta.

Dok je pratio tog neobičnog čoveka, nigde nije video nijednu pravu liniju. Čak je i tavanica bila zasvođena, a zidovi izbočeni. Hodnici su se neprestano povijali, dovraci bili zaobljeni, a prozori savršeni krugovi. Podovi behu popločani u vidu spirala i krivudavih linija, a nešto nalik bronzanim ukrasima ravnomerno raspoređenim po tavanici beše urađeno u vidu zamršenih arabeski. Nije bilo nikakvih slika, niti tapiserija. Samo Šare i sveprisutne krive.

Nije video nikoga sem svog mučaljivog vodiča. Kao da je čitavo mesto, izuzev njih dvojice, bilo potpuno pusto. Odnekud se kao kroz maglu sećao prolaska kroz hodnike u koje ljudska noga stotinama godina nije zakoračila, i ovo mu se činilo veoma sličnim. Ali ponekad bi krajičkom oka uhvatio neki pokret. Samo, ma koliko se brzo okrenuo, nikada nikoga nije bilo. Stade da se pretvara kako trlja podlaktice, ali zapravo je proveravao da li su mu noževi tu.

Pogled koji se pružao kroz one okrugle prozore bio je još gori. Visoko vijugavo drveće sa šačicom grana skroz na vrhu, kao i neko drugo s ogromnim lisnatim lepezama – gomila zamršenog rastinja jednaka samom središtu nekog gustiša zagušenog trnovitom lozom, pod tmurnim svetlom, iako na nebu nije bilo ni oblačka. Prozora je uvek bilo, mada uvek samo duž jedne strane zakrivljenog hodnika, ali ta strana bi se ponekad promenila, i umesto da prozori gledaju na neko dvorište ili sobe, pružali su pogled na tu istu šumu. Nijednog trena nije ugledao ni tračak nekog drugog dela te palate, ili šta je već, kroz te prozore, niti ma kakve druge zgrade, sem...

Kroz jedan okrugli prozor vide tri visoke srebrnaste kule, kako se povijaju jedna ka drugoj tako da su im vrhovi uprti u istu tačku. Sa sledećeg prozora, tri koraka dalje, kule se nisu videle, ali nekoliko minuta kasnije, pošto su on i njegov vodič zašli za toliko krivina da su sigurno bili okrenuti u potpuno drugom pravcu, on ih ponovo ugleda. Pokuša da kaže sebi kako su to neke druge kule, ali između njega i njih bilo je neko drvo sa slomljenom granom, isto kao i prošli put. Pošto treći put ugleda one kule i neobično drvo sa slomljenom granom, ovog puta deset koraka dalje ali s druge strane hodnika, pokuša da prestane da gleda kroz prozore.

Šetnja mu se odužila.

„Kada...? Da li...?“ Met stisnu zube. Tri pitanja. Veoma je teško nešto saznati bez postavljanja pitanja. „Nadam se da me vodiš onima što mogu odgovoriti na moja pitanja. Oganj mi kosti spalio, zaista se nadam. Svetlost zna, ne samo zarad mene, već i zarad tebe.“

„Ovde“, odvrati taj čudni čovek umotan u žutu tkaninu, i mršavom rukom pokaza ka okruglastom dovratku dvostruko većem od onih što ih je Met do tada viđao. Njegove neobične oči pomno su posmatrale Meta. Usta mu se razjapiše i on dugo i polako udahnu. Met se namršti, a stranac zadrhta u predelu ramena. „Ovde ćeš naći odgovore na svoja pitanja. Uđi. Uđi i pitaj.“

I Met duboko udahnu, pa se namršti i protrlja nos. Baš mu je smetao onaj oštar i težak miris. A onda, uz oklevanje, koraknu ka visokom dovratku, pa se osvrnu da pogleda svog vodiča. Ali njega više nije bilo. Svetlosti! Ne znam zašto me išta ovde iznenađuje. Pa, vatra me spalila ako ću sada da se vratim. Pokušavajući da ne razmišlja može li sam da pronađe ter’angreal kroz koji je prošao, Met prođe kroz dovratak pred sobom.

Našao se u još jednoj okrugloj odaji, poda popločanog crvenim i belim pločicama u vidu spirala i zasvođene tavanice. U toj odaji nije bilo stubova, niti nameštaja, izuzev tri debela uvijena postolja posred poda. Met nije mogao ni da zamisli kako da se uspne uz njih, ali povrh svakog sedeo je prekrštenih nogu po jedan čovek, nalik njegovom vodiču, samo obmotan crvenom tkaninom. Kada se malo bolje zagleda, shvati da nisu svi pred njim muškarci; dva od tih izduženih lica s neobičnim očima imala su izrazito ženske crte. Osobe pred njim prodorno su ga gledale i duboko disale. Ti ljudi skoro da su dahtali. Met se zapita da ga se možda ne plaše. Nema od toga ništa. Ali ja se, vala, od njih ježim.

„Dugo je vremena prošlo“, kaza žena s desne strane.

„Veoma dugo“, dodade ona s leve.

Čovek klimnu. „Ali ponovo dolaze. “

Sve troje su govorili dahtavo, kao i vodič pre njih – zapravo, gotovo istovetno kao on – što je važilo i za oštro izgovorene reči. Na to progovoriše uglas, tako da se činilo da reči dopiru iz jednih usta. „Uđi i pitaj, u saglasju sa sporazumom od starine.“

Ako se Met ranije ježio, sada mu je došlo da iskoči iz kože. Međutim, natera sebe da im se približi. Oprezno – pazeći da ne kaže ništa što bi ličilo na pitanje, on im izloži prilike. Reče im da su Beli plaštovi sigurno u njegovom rodnom selu i da jure njegove prijatelje, a možda i njega. Jedan od njegovih prijatelja poći će da se suoči s njima, a drugi ne. Njegova porodica verovatno nije u opasnosti, ali s krvavom Decom krvavog Svetla nikad se ne zna... Jedan ta’veren toliko ga vuče da ne može ni da se mrdne. Nije im naveo nijedno ime, niti spomenuo da je Rand Ponovorođeni Zmaj. Svoje prvo pitanje – kao i druga dva – razradio je pre no što je sišao do Velikog skladišta. „Da li bi trebalo da se vratim kući i pomognem svojim zemljacima?“ – naposletku upita.

Tri para očiju s uspravnim zenicama skrenuše poglede s njega – činilo mu se, krajnje nevoljno – i zagledaše se nekud iznad njegove glave. Naposletku, žena s leve strane kaza: „Moraš poći u Ruidean.“

Čim to reče, pogledi im se ponovo zariše u njega, i sve troje se nagnuše napred, ponovo duboko dišući. Ali u tom trenu oglasi se jedno zvono. Beše to prodoran i glasan zvuk koji ispuni prostoriju. Oni se uspraviše i zgledaše, a onda ponovo upreše poglede iznad Metove glave.

„On je još jedan“, prošapta žena s leve strane. „Napor. Napor.“

„Ukus“, kaza muškarac. „Odavno je bilo.“

„Još ima vremena“, kaza im druga žena. Zvučala je spokojno – sve troje je tako zvučalo – ali kada se ponovo obrati Metu, glas joj beše oštriji „Pitaj. Pitaj.“

Met ih besno pogleda. Ruidean? Svetlosti! To je negde u Pustari, Sama Svetlost i Aijeli znaju gde. Samo je toliko o tome znao. U Pustari! Gnev mu istera iz glave pitanje o tome kako da pobegne od Aes Sedai i kako da povrati izgubljeno pamćenje. „Ruidean!“ – odreza. „Svetlost mi kosti gorela u pepeo ako želim da odem u Ruidean! A moja krv na zemlji ako to učinim! Zašto bih? Ne odgovarate na moja pitanja. Trebalo bi da mi pružite odgovore, a ne zagonetke!“

„Ako ne odeš u Ruidean“, kaza žena s desne strane, „umrećeš.“

Zvono se ponovo oglasi, ovog puta glasnije. Met kroz čizme oseti kako ono odzvanja. Ono troje se zgledaše s veoma očiglednim nestrpljenjem i usplahirenošću. On otvori usta, ali oni i dalje behu okrenuti samo sebi.

„Napor“, reče jedna žena. „Preveliki je.“

„Njegov ukus“, odmah za njom kaza druga. „Tako je davno bilo “

Pre no što završi, čovek progovori: „Napor je preveliki. Preveliki, Pitaj. Pitaj!“

„Oganj vam spalio kukavička srca!“ – planu Met. „I hoću! Zašto ću umreti ako ne odem u Ruidean? Verovatnije ću poginuti ako to učinim. To nema...“

Muškarac ga prekide i žurno kaza: „Ako ne pođeš u Ruidean, sići ćeš s niti sudbine, što će tvoj usud ostaviti da ga nose vetrovi vremena, tako da će te ubiti oni koji ne žele da ispuniš taj usud. Sada, idi. Moraš poći! Brzo!“

U žuto odeveni vodič odjednom se stvori kraj Meta i cimnu ga onim izduženim šakama.

Ali Met ga se otrese. „Ne! Neću da idem! Skrenuli ste me od pitanja koja sam želeo da postavim i dali mi odgovore koji nemaju smisla. Neće se ovo tako završiti. O kakvom to usudu pričate? Bar ću jedan razuman odgovor dobiti od vas!“

Zvono se žalobno oglasi treći put i čitava odaja zadrhta.

„Idi!“ – povika onaj čovek. „Dobio si svoje odgovore. Moraš poći pre no što bude prekasno!“

Odjednom se desetak ljudi u žutoj tkanini stvori oko Meta, naizgled niotkud, i pokuša da ga odvuče ka vratima. Ali on se i rukama i nogama borio da ostane u toj odaji. „Kakav usud? Plamen vam srca spalio, kakav usud?“ A onda kao da sama prostorija zabruja. Zidovi i pod tako zadrhtaše da se Met i oni što su ga napadali skoro sručiše na pod. „Kakav usud?“

Ono troje poskakaše na noge povrh postolja. Met ne beše u stanju da razazna ko provrišta koji odgovor.

„Da se oženiš Kćerkom Devet meseca!“

„Da umreš i ponovo živiš, i ponovo budeš deo onoga što beše!“

„Da se odrekneš polovine svetlosti sveta da bi spasao svet!“

A onda skupa zaurlaše kao vulkan: „Idi u Ruidean, sine bitaka! Idi u Ruidean, varalice! Idi, kockaru! Idi!“

Meto vi napadači zgrabiše ga za ruke i noge, digoše i potrčaše, noseći ga iznad sebe. „Puštajte me, bledunjavi kozji sinovi!“ – prodra se on dok se otimao. „Oganj vam oči spalio! Senka vam duše otela, puštaj te me! Čreva ću vam prosuti!“ Ali ma koliko da se otimao i psovao, držali su ga čvrsto kao mašicama.

Još dvaput zvono zabruja, ili pak palata. Sve se treslo kao u zemljotresu. Zidovi su odzvanjali od zaglušujuće jeke, svaki put sve glasnije. Metovi otmičari zateturaše se i skoro popadaše, ali njihova bezglava trka se nastavi. Nije ni video kuda ga nose sve dok oni odjednom ne stadoše i baciše ga kroz vazduh. A onda, dok je leteo ka njemu, vide ter’angreal u vidu dovratka.

Bela svetlost ga zaslepi, misli mu zagluši gromoglasna buka.

Met se teško sruči na prašnjavi pod osvetljen slabašnom svetlošću i dokotrlja do bureta na kome beše ostavio fenjer. Bure se zaljulja, a zavežljaji i figurice sručiše na pod, tako da se kamen, slonovača i porcelan uz tresak polomiše. Skočivši na noge, Met se baci ka kamenom dovratku. „Spaljeni da ste, ne možete mene da izbacite...“

Projuri kroz njega – i nalete na sanduke i burad s druge strane. Bez zastaj kivan ja, okrete se u mestu i ponovo skoči kroz njega. S istim učinkom. Ovog puta pođe mu za rukom da se pridrži za bure s fenjerom, koji skoro pade na već polomljene stvari na podu pred njim. Met ga na vreme zgrabi, usput se opekavši, i vrati ga na mesto.

Oganj me spalio ako bih voleo da ovde boravim u mraku, pomisli, s opečenim prstima u ustima. Svetlosti, kako mi je sreća okrenula ćurak, verovatno bi zbog ovog planuo požar, pa bih živ izgoreo!

A onda pogledom ošinu ter’angreal. Zašto ne radi? Možda su ga oni s druge strane nekako isključili. Uopšte nije razumeo ono što se odigralo. Ono zvono i njihov strah. Čovek bi pomislio kako se boje da će im tavanica pasti na glavu. Kad malo bolje razmisli, skoro da je tako i bilo. A Ruidean, i ono ostalo? Kao da Pustara nije dovoljno zlo, već rekoše kako mu je suđeno da se oženi nekom Kćeri Devet meseca. Da se oženi! I to plemkinjom, sudeći po tituli. Radije bi za ženu uzeo krmaču. A i ono o umiranju i ponovnom životu. Lepo od njih što su dodali to poslednje! Ako ga na putu do Ruideana ubije neki u crno zabrađeni Aijel, otkriće koli. ko je to istinito. Sve su to bile gluposti, u koje ni najmanje nije verovao. Samo... Krvavi dovratak ga je zaista nekud odveo, i hteli su da mu odgovore samo na tri pitanja, baš kao što mu je Egvena rekla.

„Neću da se ženim nikakvom krvavom plemkinjom!“ – obrati se on ter’angrealu. „Oženiću se kad prematorim, pa više ne mogu da se zabavljam, eto kad! Ruidean, malo...“

A onda iz uvrnutog kamenog dovratka izađe čizma, a za njom i ostatak Randa, s onim ognjenim mačem u rukama. Sečivo nestade čim on u potpunosti izađe, i uzdahnu od olakšanja. Međutim, Met čak i na toj slaboj svetlosti vide da Randa nešto muči. On se trže kad ugleda Meta. „Samo njuškaš unaokolo, Mete? Ili si i ti prošao?“

Met ga na tren oprezno pogleda. Bar onog mača više nema. Izgleda da nije usmeravao – mada, kako je to moguće oceniti? – i nimalo nije ličio na luđaka. Zapravo, izgledao je baš kao što ga se Met sećao. A onda morade da podseti sebe kako više nisu kod kuće, i da Rand nije kakvim ga pamti. „Oh, prošao sam. Ako mene pitaš, to je gomila krvavih lažovčina! Šta su oni? Podsetili su me na zmije.“

„Mislim da nisu lažovi.“ Rand je zvučao kao da zapravo želi da jesu. „Ne, to ne. Bojali su me se, i to odmah isprva. A kada ona zvonjava poče... Mač ih je držao na odstojanju; nisu hteli ni da ga pogledaju. Bežali su dalje od njega. Skrivali oči. Jesi li dobio odgovore na svoja pitanja?“

„Ništa mi suvislo nisu rekli“, progunđa Met. „A ti?“

Odjednom, iz ter’angreala izađe Moiraina, kao da se graciozno pojavi iz neke rupe u vazduhu. Da nije Aes Sedai, bilo bi lepo plesati s njom. A onda stisnu usne kada ih ugleda.

„Vi! Obojica ste bili unutra. Zato je...“ Moiraina razdraženo zasikta. „Jedan bi bio i više no dovoljno zlo, ali dva ta’verena odjednom – mogli ste u potpunosti da pokidate vezu i ostanete zatočeni tamo. Prava ste deca što se igraju sa stvarima o čijoj opasnosti nemaju ni predstave. Perin! Je li i Perin ovde? Je li učestvovao u vašem... poduhvatu?“

„Kada sam poslednji put video Perina“, odgovori Met, „spremao se da pođe na spavanje.“ Možda će Perin pobiti njegove reči time što će izaći iz one stvari, ali bolje da skrene bes Aes Sedai, kad već može. Nema potrebe da se i Perin suoči s njim. Možda će joj bar on umaći, ako utekne pre no što ona otkrije šta on radi. Prokleta žena! Kladim se da je plemenite krvi.

Ali da je Moiraina besna, u to nije bilo sumnje. Lice joj beše prebledelo, a oči kao tamni bodeži zariše se u Randa. „Bar ste sačuvali žive glave. Ko vam je za ovo ispričao? Koja od njih? Poželeče da je živu oderem.“

„Jedna knjiga mi je rekla“, mirno odvrati Rand, a zatim sede na ivicu jednog sanduka, koji opasno zaškripa pod njegovom težinom, pa prekrsti ruke. Bio je hladan kao led. Met požele da i on može tako. „Zapravo, dve knjige. Blaga Kamena i Odnosi s Majenskom oblašću. Iznenađujuće je šta sve možeš da iskopaš iz knjiga ako dovoljno dugo čitaš, zar ne?“

„A ti?“ Ona sada ošinu Meta onim prodornim pogledom. „Jesi li i ti za ovo pročitao u knjizi? Ti?“

„Čak i ja ponekad čitam“, suvo odvrati on. Ne bi mu zasmetalo da Egvena i Ninaeva ostanu bez malo kože, posle onoga što su mu uradile da bi im rekao gde je sakrio Amirlinino pismo – to što su ga vezale uz pomoć Moći bilo je već dovoljno gadno – ali ono posle! – ali bilo je zabavnije da živcira Moirainu. Blaga. Odnosi Svašta čovek pročita u knjigama.“ Srećom, nije od njega tražila da ponovi naslove; prestao je da obraća pažnju čim je Rand spomenuo knjige.

Umesto toga, ponovo se okrete Randu. „A tvoji odgovori?“

„Su moji“, odvrati Rand, pa se namršti. „Doduše, nije bilo lako. Doveli su jednu... ženu... da prevodi, ali govorila je jezikom kao iz neke stare knjige. Jedva da sam razumeo neke reči. Nisam ni pomišljao da bi oni mogli govoriti nekim drugim jezikom.“

„Stari jezik“, kaza mu Moiraina. „Za susrete s ljudima koriste Stari jezik – i to prilično teško narečje. A ti, Mete? Jesi li ti imao muka da razumeš svog tumača?“

Met ovlaži usta. „Stari jezik? Tim su jezikom govorili? Nisu mi dodelili prevodioca. Zapravo, nisam ni stigao da postavim pitanja. Zidovi su počeli da se tresu od one zvonjave, pa me izbaciše kao da sam od kravlje balege.“ Ona ga je i dalje prodorno gledala. Znala je da Stari jezik ponekad ume da navre iz njega. „Ja... skoro da sam tu i tamo razumeo poneku reč, ali ne svesno. Ti i Rand ste dobili odgovore. Šta oni dobijaju iz svega toga? Zmije sa nogama? Nećemo se vratiti gore i otkriti da je deset godina prošlo, zar ne, kao Bili iz priče?“

„Osećaje“, odvrati Moiraina i namršti se. „Osećaje, osećanja i iskustva. Preturaju po svemu tome; možeš da osetiš kako ti se koža ježi dok to čine. Možda se nekako hrane njima. Aes Sedai koje su proučavale ovaj ter’angreal dok je još bio u Majenu pisale su o veoma snažnoj želji da se posle toga okupaju. Ja svakako nameravam da to učinim.“

„Ali njihovi odgovori su istiniti?“ – upita Rand kad se ona okrenu da pode. „Sigurna si u to? Knjige tako nagoveštavaju, ali daju li oni zaista istinite odgovore na pitanja u vezi sa budućnošću?“

„Odgovori su im istiniti“, lagano odgovori Moiraina, „sve dok se tiču tvoje sopstvene budućnosti. Toliko je sigurno.“ Pomno ih je posmatrala obojicu, ocenjujući učinak svojih reči. „Što se tiče pitanja kako, postoje samo nagađanja. Da je svet... nekako... nabran. Ne mogu biti jasnija. Moguće je da im to dozvoljava da čitaju nit ljudskog života, pa i da pročitaju različite načine na koje ona može biti utkana u Šaru. A moguće je i da je to neki dar tog naroda. Međutim, njihovi odgovori su često mutni. Ako ti je potrebna pomoć da otkriješ šta tvoji zapravo znače, nudim svoje usluge.“ Pogled joj pređe od jednog do drugog, i Met skoro opsova. Nije mu poverovala u vezi s odgovorima. Sem ako to nije bila uobičajena sumnjičavost Aes Sedai u vezi s a svime.

Rand joj se lagano nasmeši. „A hočeš li mi reći šta si ti pitala, i kako su odgovorili?“

Ona mu na tren uzvrati ravan pogled, pun odmeravanja, a onda pođe ka vratima. Omanja svetlosna lopta, blistava kao svetiljka, odjednom zalebde ispred nje, da joj osvetli put.

Met je znao kako bi trebalo da je sada ostavi na miru. Jednostavno da je pusti i da se nada kako će zaboraviti da je on uopšte i bio tu dole. Ali bes je i dalje goreo u njemu. Sve one besmislice koje su izgovorili. Pa, možda su i bile istinite, kad već Moiraina tako kaže, ali želeo bi da može da ih dohvati i natera da objasne neke stvari.

„Zašto ne možeš tamo dvaput, Moiraina?“ – viknu za njom. „Zašto ne?“ Skoro da je upita i zašto su brinuli oko gvožđa i muzičkih instrumenata, ali ugrize se za jezik. O tome nije mogao da zna ako nije razumeo šta mu pričaju.

Ona zastade na vratima odaje, i nemoguće je bilo reći da li je gledala ka ter’angrealu ili ka Randu. „Da ja sve znam, Metrime, ne bih morala da postavljam pitanja.“ A onda se još malo zagleda u sobu - zaista je gledala Randa – pa se ćutke udalji.

Met i Rand se na tren zgledaše, okruženi tišinom.

„Jesi li ti saznao ono što si želeo?“ – naposletku upita Rand.

„A ti?“

Blistavi plamen blesnu iznad Randovog dlana. Nije to bila glatka sjajna lopta kojom se služe Aes Sedai, već vatra kao od buktinje. Kada Rand koraknu da ode, Met još nešto upita: „Zar ćeš zaista dopustiti da Beli plaštovi rade šta hoće kod nas kući? Znaš da su se zaputili ka Emondovom Polju. Ako već i nisu tamo. Žute oči, krvavi Ponovorođeni Zmaj. U suprotnom, bilo bi to previše.“

„Perin će učiniti... ono što mora da bi spasao Emondovo Polje“, napaćenim glasom odvrati Rand. „A ja moram učiniti ono što moram. U suprotnom, neće samo Emondovo Polje pasti, i to pred nečim gorim od Belih plaštova.“

Met je stajao i gledao kako svetlost što je taj plamen baca lagano nestaje u hodniku, sve dok se ne seti gde se nalazi. Ruidean! Svetlosti, šta da radim?