Dolazak Senke

29 Povratak kući

Put u Zapadnu šumu, za koji mu je u vučjem snu trebalo najviše pet-šest koračaja niz planinu i preko Peščanih brda, potrajao je tri duga dana jahanja. Aijeli su ih bez muke pratili pešice, dok životinje, s druge strane, nisu mogle postidi veliku brzinu zbog valovitog terena. Perina su rane žestoko svrbele; zaceljivale su. Failin melem očigledno je činio svoje.

Većim delom put beše tih; češće su mir remetili lavež lisica u lovu i odjekivanje jastrebovih krika negoli nečiji glas. Bar nisu primetili nijednog gavrana. U dva-tri navrata učinilo mu se da će Faila privesti svoju kobilu do njega, kao da želi nešto da kaže, ali se svaki put uzdržala. To mu beše drago; više od svega želeo je da razgovara s njom, ali šta ako bi se na kraju pomirili? Prekorio je sebe zbog takvih želja. Prevarila je Loijala, prevarila ga je. Ona će sve još samo pogoršati; otežati. Želeo je da je ponovo poljubi. Želeo je da joj presedne i da ga ostavi. Zašto mora da bude tako tvrdoglava?

I ona i obe Aijelke držale su se po strani. Bain i Čijad su koračale uporedo s Lastavicom, a ponekad bi jedna od njih izmakla napred, u izviđanje. Povremeno bi se sve tri sašaptavale, posle čega bi uvek tako očigledno izbegavale da ga pogledaju da se osećao kao da ga kamenuju. Loijal je, na Perinov zahtev, jahao sa njima, premda ga je to stanje beskrajno dražilo. Uši su mu se tresle kao da je besan što je ikada čuo za ljude. Gaulu je sve zajedno očito bilo vrlo zabavno; kad god bi ga Perin pogledao, dočekao bi ga prikriveni smešak.

Što se Perina tiče, on je jahao potopljen brigom, a na jabuci sedla držao je zapet luk. Da li taj čovek koga zovu Koljač krstari Dvema Rekama samo u vučjem snu ili i na javi? Podozrevao je da će istina biti ovo drugo, a i da je Koljač ustrelio onog jastreba bez ikakvog povoda. Još jedna otežavajuća okolnost bez koje se moglo, s obzirom na Decu Svetla.

Njegova porodica je živela na velikom imanju na više od pola dana puta iza Emondovog Polja, skoro kod Vodene šume. Otac i majka, sestre i mali brat. Petram je ove godine napunio devet leta, i sigurno se sve žešće protivi da ga nazivaju malim, Desela punačkih dvanaest, a Adora šesnaest, i verovatno je već spremna da uplete kosu. Stric Evard, i strina Magda, krupna i slična njemu, i njihova deca. Ujna Neajna, koja svakog jutra obilazi grob ujka Karlina, i njihova deca, te baka- ujna Elsina, večita usedelica oštrog nosa i još oštrijeg oka da pronikne u namere svakog koga sretne. Kada je šegrtovao kod majstora Luhana, viđao je bližnje samo praznicima. Bili su predaleko da bi ih redovno posećivao, a posla je uvek imao. Ako su Beli plaštovi tragali za Ajbarama, nije bilo teško pronaći ih. Oni su bili njegova odgovornost, a ne Koljač, To je sve što je mogao. Da zaštiti porodicu, i Failu. To je bilo najvažnije. Posle njih selo, vukovi, pa tek na kraju Koljač. Jedan čovek ne može sve.

Zapadna šuma je rasla na kamenitom tlu prošaranom stenama i kupinovim žbunjem; negostoljubiva, gusto pošumljena zemlja s malobrojnim imanjima i putevima. Lutao je ovim gustim šumama kao dečak, sam ili uz Randa i Meta, loveći lukom ili praćkom. Postavljao je zamke za zečeve ili jednostavno istraživao radi istraživanja. Veverice raskošnih repova brbljale su u krošnjama, pegavi drozdovi cvrkutali s grana dok su ih crnokrile rugalice podražavale, a prepelice plavih leđa uzletale iz grmlja pred putnicima; sve ga je to podsećalo na dom. Čak je i miris prašine što se dizala za konjskim kopitima bio prepoznatljiv.

Mogao je da nastavi pravo ka Emondovom Polju, ali je blago skrenuo ka severu, kroz šumu, konačno prelazeći široku grubu stazu zvanu Kamenolomski put, dok se sunce sve više naginjalo prema krošnjama. Zašto „Kamenolomski“, to nije znao niko u Dve Reke, a na put jedva da je uopšte i ličio – korovom obrasla stazica koju prestanete da smatrate delom šume tek kada ugledate travom obrasle ureze silnih pokolenja taljiga i zaprega. Ponegde se moglo videti i komade starinskih ploča gde viri iz zemlje. Možda je ovaj put vodio nekom kamenolomu za Maneteren.

Posed koji je Perin tražio bio je nedaleko od puta, iza jabučara i krušika u kojima je voće dozrevalo. Namirisao je imanje pre nego što ga je ugledao. Miris gareži; ne svež, ali ni godinu dana ne bi bilo dosta da taj miris omekša.

Zauzdao je konja na granici voćnjaka i zaprepašćeno posmatrao ono što je ostalo od imanja al’Torovih, dok najzad nije ujahao. Tovarni konj sledio je njegovog kulaša. Samo su još kameni zidovi tora za ovce bili čitavi, ali su otvorene vratnice visile na samo jednoj šarki. Čađavi dimnjak je bacao iskrivljenu senku preko ispremetanih, spaljenih greda kuće. Od štale i šupe za sušenje duvana ostao je samo pepeo. Korov je ugušio polje duvana i bastu, koja je izgledala izgaženo; sve osim oštrolista i divlje perunike bilo je polomljeno i smeđe.

Ni na pamet mu nije palo da pripremi strelu. Požar se dogodio pre više nedelja, minule kiše već su uglačale i zatamnele spaljeno drvo. Davikorovu je potrebno skoro mesec dana da ovoliko poraste. Obrastao je čak i plug i drljaču ostavljenu pored polja; pod bledim, uzanim listovima nazirala se rđa.

Aijeli su, ipak, obazrivo istraživali okolinu, pripravnih kopalja i oštrog pogleda, razgledajući zemlju i razgrćući pepeo. Kada se Bain ispentrala iz ruševina, pogledala je Perina i odmahnula glavom. Barem Tam al’Tor nije poginuo unutra.

Oni znaju. Znaju, Rande. Trebalo je da dođeš. Malo je falilo da nagna Koraka u galop i da ga tako tera sve do imanja svoje porodice. Odnosno, da pokuša; čak ni Korak ne bi preživeo toliko dugačak trk. Ako su ovo bili Troloci, njegova porodica možda još radi na svom posedu, bezbedna. Duboko je udahnuo, ali garež je zagadila svaki drugi miris.

Gaul stade kraj njega. „Ko god da je ovo učinio, odavno je nestao. Ubili su nekoliko ovaca, a ostatak rasterali. Kasnije je neko došao, pokupio stado i poterao ga ka severu. Dvojica mislim, ali tragovi su prestari da bih bio siguran.“

„Ima li nagoveštaja ko bi to mogao biti?“ Gaul odmahnu glavom. Možda Troloci. Kako je to čudno, priželjkivati tako nešto. I budalasto. Beli plaštovi znaju njegovo ime, a očigledno i Randovo. Znaju moje ime. Pogledao je pepeo okućnice al’Torovih, zatresao uzde i poterao Koraka.

Loijal je sjahao na obodu voćnjaka, ali mu je glava i dalje bila u krošnjama. Faila pritera kobilu krotkim kasom do Perina, i pogleda ga u lice. „Je li ovo...? Poznaješ li ljude koji su ovde živeli?“

„Rand i njegov otac.“

„Oh. Pomislila sam da nisu...“ Olakšanje i saosećanje u njenom glasu bili su dovoljni da dovrše misao. „Žive li tvoji u blizini?“

„Ne“, odseče on, a ona se trže kao da ju je ošamario. Međutim, i dalje ga je gledala, i čekala. Šta je trebalo da uradi da je otera? Ako do sada nije uspeo, to je bilo izvan njegovih mogućnosti.

Senke su postajale sve dublje, a sunce se izležavalo na krošnjama drveća. Okrenuo je Koraka, grubo joj pokazujući leđa. „Gaule, moraćemo da zanoćimo ovde u blizini. Želim da krenemo rano u jutru.“ Krišom se osvrnuo; Faila je jahala nazad prema Loijalu, ukočena u sedlu. „U Emondovom Polju ćemo otkriti...“ Gde se nalaze Beli plaštovi, da bi mogao da se preda pre nego što povrede njegovu porodicu. Ako mu je porodica zdrava i čitava. Ako imanje na kome je rođen već nije ovakvo. Ne. Mora da će stići na vreme da to spreči. „Otkrićemo kakvo je stanje.“

„Onda krećemo rano.“ Gaul je oklevao. „Nećeš moći da je oteraš. Ona je skoro Far Dareis Mai, a ako te devica voli, ne možeš trčati dovoljno brzo da joj utekneš.“

„Prepusti ti meni brigu o Faili.“ Ublažio je glas; nije nameravao da se otarasi Gaula. „Veoma rano. Dok Faila još spava.“

Oba logora pod jabukovim drvećem bila su tiha te noći. Aijelke su nekoliko puta ustajale, zagledane u vatricu pred kojom su on i Gaul sedeli, ali ništa se sem huka sove i pomeranja konjskih kopita nije čulo. Perinu san nije dolazio; on i Gaul su se iskrali čitav sat pre prvog svetla, dok je pun mesec zalazio. Aijel je u svojim mekim čizmama bio potpuno nečujan, a konjska kopita su stvarala jedva nešto malo veću buku. Bain, ili možda Čijad, posmatrala je njihov odlazak. Nije znao koja od njih dve, ali joj je bio zahvalan što nije probudila Failu.

Sunce se već bilo popelo visoko u nebo kada su izbili iz Zapadne šume, nešto niže od sela, i zašli na staze i puteve za zaprežna kola, većim delom oivičene živicom ili niskim kamenim zidovima. Dim se izdizao u sive perjanice iznad dimnjaka seoskih kuća; domaćice su pekle hleb, sudeći po mirisu. Muškarci su bili u poljima duvana i ječma, dok su dečaci na pašnjacima čuvali stada ovaca s crnim gubicama. Nekoliko ljudi je primetilo njihov prolazak, ali je Perin terao Koraka prilično brzim kasom, u nadi da niko nije dovoljno blizu da ga prepozna ili da se začudi Gaulovoj odeći i kopljima.

I u Emondovom Polju narod je morao biti naokolo za poslom, tako da je zaokrenuo ka istoku naširoko zaobišavši uličice od utabane zemlje i slamne krovove raspoređene oko Zelenila, gde se nalazila stena iz koje izvire Vinska voda, u mlazu toliko snažnom da bi lako oborio čoveka. Sva šteta od prethodne Zimske noći koju je pamtio bila je popravljena, spaljene kuće i ugljenisani krovovi nanovo sagrađeni. Kao da Troloci nikada nisu ni dolazili. Molio se da niko nikad ne doživi tako nešto. Gostionica Kod vinskog izvora nalazila se, praktično, na istočnom kraju Emondovog Polja, između širokog drvenog Kolskog mosta nad hitrom Vinskom vodom i nekog ogromnog starog kamenog temelja iz čijeg je središta rastao golemi hrast. Narod je u prijatnim popodnevnim časovima sedeo za stolovima pod gustim granjem i posmatrao kuglanje. Naravno, u ovo doba jutra, stolovi su bili prazni. Dalje na istoku bilo je još svega nekoliko kuća. Sama gostionica sazidana je od rečnog kamena, a u belo okrečeni sprat bio je sa svih strana isturen nad prizemljem. Desetak dimnjaka dizalo se nad krovom od crvenog crepa, jedinim takvim u široj okolini.

Privezavši Koraka i tovarnog konja za gredu kraj kuhinjskih vrata, Perin se obazre ka slamom zakrovljenoj staji. Čuo je muškarce koji rade unutra, verovatno Hua i Tada, kako čiste štalu gde je gazda al’Ver držao dva krupna duranska konja iznajmljena za tešku vuču. Bilo je i zvukova s druge strane gostionice, žamora glasova sa Zelenila, graje gusaka, tandrkanja zaprege. Nije skidao prtljag s konja; svratiće samo na trenutak. Pozvao je Gaula da pođe s njim i požurio unutra ponevši luk, pre nego što se pojavi neki od konjušara.

Kuhinja beše prazna, sve gvozdene peci i kamini osim jednog ugašeni, mada se u zraku još osećao miris peciva. Hleb i medenjaci. Gosti su bili retkost u ovoj gostionici, izuzev trgovaca iz Baerlona koji su dolazili po vunu ili duvan, ili ponekog torbara u mesecima kada putevi nisu zavejani snegom, a seoski živalj koji navrati na piće ili obrok u večernjim časovima sada je vredno radio po kućama. Moglo se ipak desiti da nekoga ima, pa je Perin na prstima prešao kratak hodnik između kuhinje i trpezarije i odškrinuo vrata da proviri unutra.

Video je tu pravougaonu sobu hiljadu puta, njen kamin od rečnog kamena izdužen preko pola prostorije, gornju gredu kamina koja doseže do ljudskog ramena i gazda al’Verovu uglačanu tabakeru i skupoceni sat na njoj. Sve mu je to nekako izgledalo manje nego ikad. Visoke naslonjače ispred kamina bile su sastajalište seoskog saveta. Nekada je preko puta ognjišta stajala polica s knjigama Brandelvina al’Vera. Perin tada nije mogao da zamisli više knjiga na jednom mestu od tih nekoliko desetina uglavnom otrcanih svezaka. Uz drugi zid behu poredani burici piva i vina, a na jednom od njih je, kao i obično, spavao Češko, žuti gostionički mačor.

U trpezariji nije bilo nikoga osim samog Brana al’Vera i njegove žene Marin; opasani dugim belim keceljama čistili su srebrno i kalajno posuđe za jednim stolom. Gazda al’Ver bio je širok, obao čovek sa oskudnom resom sede kose; gazdarica al’Ver beše majčinska pojava, nežna, s debelom sedom pletenicom prebačenom preko ramena. Mirisala je na pecivo, a ispod toga i na ruže. Perin ih je upamtio kao nasmejane ljude, ali sada su izgledali zabrinuto, a gradonačelnikov namrgođen izraz sigurno nije izazvala srebrna šolja koju je držao. „Gazda al’Vere?“ Odgurnuo je vrata i ušao. „Gazdarice al’Ver. Ja sam, Perin.“ Oboje poskakaše na noge obarajući stolice, od čega i Češko đipi. Gazdarica al’Ver pokri rukama usta; i ona i njen muž gledali su u njega podjednako zapanjeno kao i u Gaula. Perin premesti luk iz jedne ruke u drugu – osetio se nezgrapno. Naročito kada je Bran pohitao prema jednom od prednjih prozora – kretao se sa začuđujućom lakoćom za tako krupnog čoveka – razmakao letnje zavese i provirio, kao da očekuje da napolju ima još Aijela.

„Perine?“, u neverici prošapta gazdarica al’Ver. „To si ti. Jedva sam te prepoznala s tom bradom, i sa tim na obrazu. Jesi li...? Je li Egvena s tobom?“

Perin postiđeno dodirnu poluzaceljenu rasekotinu na licu, žaleći što se nije umio, ili bar ostavio luk i sekiru u kuhinji. Nije pomišljao da bi ih njegov izgled mogao prestrašiti. „Ne. Ovo nema veze s njom. Ona je na sigurnom.“ Sigurnije joj je, verovatno, na putu za Tar Valon nego što bi bilo da je još uvek u Tiru s Random, ali u oba slučaja nije u opasnosti. Pretpostavio je da bi Egveninoj majci trebalo dati nešto više od tako odvažne izjave. „Gazdarice al’Ver, Egvena se sprema da postane Aes Sedai. Ninaeva takođe.“

„Znam“, promrmljala je dodirujući džep na kecelji. „Dobila sam tri pisma od nje iz Tar Valona. Kaže da je poslala još pisama, i da je Ninaeva napisala bar jedno, ali dobili smo samo tri Egvenina. Malo nam je opisivala svoju obuku i moram reći da zvuči strašno teško.“

„To je ono što ona želi.“ Tri pisma? Promeškoljio se od neugodnosti i krivice. Nikome nije pisao još od poruka koje je ostavio porodici i gazdi Luhanu one noći kada ga je Moiraina odvela iz Emondovog Polja. Nijedno pismo.

„Izgleda da jeste, ali nisam tako zamišljala njenu budućnost. Pred većinom ljudi ne mogu baš da se pohvalim time, zar ne? Kako god bilo, kaže da je stekla prijateljice, i to izgleda neke fine devojke. Elejna i Min. Poznaješ li ih?“ „Upoznao sam ih. Mislim da se može reći da su fine devojke.“ Koliko li je Egvena otkrila u tim pismima? Očigledno, ne mnogo. Neka gazdarica al’Ver misli šta god hoće; nije želeo da joj stvara brige pred kojima je nemoćna. Prošlost je prošlost. Egvena je sada bezbedna.

Iznenada se setio da Gaul čeka tu gde se zatekao, pa ga brže-bolje predstavi. Bran je zatreptao kada mu je Gaul predstavljen kao Aijel i namrštio se videvši koplja i crni veo kako viri iz šoufe, raspušten niz telo, ali njegova supruga samo kaza: „Dobro došao u Emondovo Polje i u gostionicu Kod vinskog izvora, gazda Gaule.“

„Neka vam nikad ne uzmanjka vode i hlada, gospodarice krova“, svečano uzvrati Gaul. „Molim za dozvolu da branim vaš krov i imanje.“

Jedva da je i tren oklevala pre no što će odgovoriti kao da je na ovakve razgovore odavno navikla. „Velikodušna ponuda. Ali moraš mi dopustiti da sama procenim kada će mi to biti potrebno.“

„Kako ti kažeš, gospodarice krova. Tvoja čast je i moja.“ Gaul iz kaputa izvuče zlatni slanik, sićušnu činiju naslonjenu na leđa vešto izrađenog lava, i ispruži ruku. „Kao gost, nudim ovaj mali dar vašem krovu.“

Marin al’Ver se nadnese nad predmet, kao što bi učinila pred bilo kakvim poklonom, vešto skrivajući zapanjenost. Perin je verovao da nigde u Dvema Rekama ne postoji stvar nalik ovoj, naročito ne po količini utrošenog zlata. Premalo je u selu bilo i zlatnih novčića, a kamoli zlatnih ukrasa. Ponadao se da ona nikada neće otkriti da je ukraden iz Kamena Tira; sam je bio spreman da se opkladi u to.

„Moj momče“, progovori Bran, „možda bi trebalo da kažem ’dobro došao kući“, ali zašto si se vratio?“

„Čuo sam za Bele plaštove, gospodine“, jednostavno odgovori Perin. Gradonačelnik i njegova supruga razmeniše smrknute poglede, a Bran upita: „Opet, zašto si se vratio? Ne možeš ništa sprečiti, moj dečače, niti možeš bilo šta promeniti. Najbolje bi bilo da ideš. Ako nemaš konja, ja ću ti dati. Ako imaš, uzjaši ga i jaši ka severu. Mislio sam da Beli plaštovi čuvaju Tarensku Skelu... jesu li ti oni napravili taj ukras na licu?“

„Ne. To...“

„Onda nije važno. Ako si ih izbegao dolazeći, izbeći ćeš ih i u odlasku. Glavni logor im je kod Stražarskog Brda, ali im izvidnice mogu biti bilo gde. Uradi tako, sinko.“

„Ništa ne čekaj, Perine“, dodade gazdarica al’Ver, tiho ali nepokolebljivo, glasom kojim je obično postizala da ljudi poštuju njenu volju. „Ne časi časa. Spremiću ti zavežljaj da poneseš. Svežeg hleba i sira, malo šunke i pečene govedine, kisele krastavce. Moraš ići, Perine.“

„Ne mogu. Znam da me traže, jer u suprotnom ne biste zahtevali da idem.“ A nisu ni pomenuli njegove oči, čak ni iz brige za njegovo zdravlje. Gazdarica al’Ver nije bila naročito iznenađena. Znali su. „Ako se predam, sprečicu ponešto od posledica. Sačuvaću porodicu...“ Perin poskoči, jer su se vrata s treskom otvorila; u sobu kroči Faila, a za njom i Bain i Čijad.

Gazda al’Ver pređe rukom preko ćelave glave; odmerio je nošnju Aijelki, uporedio je s Gaulovom i shvatio da su istog porekla. Nije ga zanimalo to što su žene. Izgleda da je bio ljut što su upale na ovaj način. Češko se pridiže i sumnjičavo odmeri tuđinke. Perin se zapita smatra li mačor i njega strancem. Zapitao se, takođe, kako su ga pronašle i gde je Loijal. Bilo šta, samo da ne mora da razmišlja kako će se sada izboriti s Failom.

Nije mu ostavila mnogo vremena za razmišljanje. Posadila se pred njega i podbočila. Nekako joj je pošla za rukom ta stara ženska opsena, da istresajući čist bes deluje krupnije rastom. „Da se predaš? Da se predaš! Jesi li to smerao od početka? Jesi, zar ne? Ti si potpuni glupan! Mozak ti se zaledio, stvrdnuo, Perine Ajbara. Ni u početku tu nije bilo ničeg osim mišida i dlaka, a sada nema čak ni toga. Ako te Beli plaštovi traže, obesiće te i ako se predaš. Zašto te gone?“

„Zato što sam ubijao Bele plaštove.“ Gledao je naniže u nju, ne obazirući se na potresenu gazdaricu al’Ver. „One noći kada sam te upoznao, i još dvojicu pre toga. Oni znaju za tu prvu dvojicu, Faila, i misle da sam Prijatelj Mraka.“ Toliko je u svakom slučaju morala saznati, pre ili kasnije. Sada kada je dotle došlo, mogao joj je objasniti i zašto, ali nisu bili sami. Bar dvojici Belih plaštova, Geoframu Bornhaldu i Džaretu Bajaru, njegova veza s vukovima bila je sumnjiva. Nisu ni izbliza znali sve, ali i to malo im je bilo dovoljno. Čovek koji trči s vukovima morao je biti Prijatelj Mraka. Beli plaštovi ovde znali su bar za jedno od ovoga, a možda i za oboje. „Oni u to zaista veruju.“

„Ako si ti Prijatelj Mraka, onda sam i ja“, oštro je prošaptala. „Pre će biti da je samo sunce Prijatelj Mraka.“

„To ne menja stvari, Faila. Što moram da uradim, moram.“

„Ti, umobolni nespretnjakoviću! Ne moraš ti ništa, bandoglavče! Gusane! Samo probaj, sama ću te obesiti!“

„Perine“, smireno prozbori gazdarica al’Ver, „možeš li da me upoznaš s ovom mladom ženom koja te toliko ceni?“

Faila se zajapurila kad primeti da uopšte nije obratila pažnju na gazdu i gazdaricu al’Ver, te poče s uvežbanim naklonima i kitnjastim izvinjenjima. Bain i Čijad učiniše što i Gaul: zatražile su dopuštenje da brane gazdaričin krov i darivale joj malenu zlatnu činiju sa izgraviranim lišćem i ukrasni srebrni mlin za biber, veći od obe Perinove šake, sa nekim izmišljenim stvorom, polukonjem poluribom, na poklopcu.

Bran al’Ver stade, protrlja namršteno čelo i promrmlja nešto sebi u bradu. Perin je uhvatio reč ’Aijeli’, u neverici izgovorenu nekoliko puta. Gradonačelnik je takođe nastavio da motri prozore. Nije očekivao još Aijela; iznenadilo ga je kada je čuo za Gaula. Možda su ga brinuli Beli plaštovi.

Marin al’Ver je, s druge strane, dobro podnosila ono što ju je zadesilo i ophodila se prema Faili, Bain i Čijad kao prema najobičnijim gošćama gostionice. Saosećala je s njihovim umorom od puta, nahvalila je Failinu jahačku haljinu – danas je to bila tamnoplava svila – i rekla je Aijelkama da se divi boji i sjaju njihove kose. Perin je pretpostavljao da barem Bain i Čijad ne mogu sasvim da je procene, ali gazdarica je veoma brzo, s nekom vrstom majčinske strogoće, posadila sve tri žene za sto, uz vlažne peškire za brisanje putne prašine s lica i ruku i čaj iz velikog čajnika s crvenim prugama koga se dobro sećao.

Moglo je to biti zanimljivo, pogled na te žestoke žene – svakako uključujući Failu – gde se najednom iz petnih žila trude da uvere gazdaricu al’Ver kako im je više nego udobno, kako bi mogle nekako i da joj pripomognu, kako se previše trudi oko njih, sve širom otvorenih detinjih očiju, s detinjim izgledima da joj se odupru. Bilo bi zabavno da nije podjednako nepokolebljivo naterala i njega i Gaula za sto, zahtevajući čiste ruke i lica pre nego što dobiju po šolju čaja. Gaul se sve vreme smeškao; Aijel je imao čudan smisao za humor.

Začudo, nijednom nije pogledala u njegov luk ili sekiru, niti u Aijelovo oružje. Narod Dveju Reka retko je nosio i lukove, a ona je uvek zahtevala da se sve to skloni pre nego što se sedne za njen sto. Uvek. Ipak, sada je to zanemarila.

Još jedno iznenađenje bila je srebrna čaša jabukovače kojom je Bran poslužio Perina, ne čašica iz koje ljudi u krčmi obično piju, dugačka jedva do drugog zgloba na palcu, već polupuna čaša. Pre nego što je otišao, nudili su mu prevreli sok od jabuke, ili čak mleko, ili možda dobro razblaženo vino, pola šolje uz obrok ili punu šolju nedeljom. Laskalo mu je što je priznat za zrelog čoveka, ali samo je držao čašu. Na vino se navikao, ali je retko pio išta jače.

„Perine“, prozbori gradonačelnik, sedajući pored svoje žene, „niko te ne smatra Prijateljem Mraka. Niko ko ima malo razuma. Nema razloga da dozvoliš da te obese.“

Faila žustro zaklima glavom, ali Perin se nije obazirao na to. „Neću dozvoliti da me odvratite s puta, gazda al’Vere. Beli plaštovi žele mene, a ako me ne dobiju, moguće je da će potražiti prvog sledećeg Ajbaru. Belim plaštovima ne treba mnogo dokaza da nekoga proglase krivim. Nisu to prijatni ljudi.“

„Znamo“, tiho reče gazdarica al’Ver.

Njen muž je zurio u svoje šake na stolu. „Perine, tvoja porodica je loše prošla.“

„Loše prošla? Mislite, imanje je već spaljeno?“ Šaka mu se steže oko srebrne čaše. „Nadao sam se da ću stići na vreme. Izgleda da sam se prevario. Prekasno sam čuo. Možda mogu da pomognem ocu i stricu Evardu kad budu popravljali. Kod koga borave? Hoću, za početak, da se vidim s njima.“

Branovo lice se natmuri, a supruga ga utešno pogladi po ramenu. Neobično je bilo to što je sve vreme gledala u Perina, očima punim tuge i utehe.

„Mrtvi su, sinko moj“, zbrza Bran.

„Mrtvi? Ne. Ne može biti.“ Perin se namršti, i najednom oseti vlagu na ruci. Pogledao je u zgužvanu čašu, kao da ne zna otkud se tu našla. „Izvinite. Nisam hteo.“ Vukao je spljošteno srebro pokušavajući da ga na silu ispravi prstima. Nije uspeo. Naravno da nije. Veoma pažljivo, spustio je uništenu čašu nasred stola. „Nadoknadiću vam. Mogu da...“ Obrisao je ruku o kaput, pa najednom oseti kako gladi sekiru o pojasu. Zašto ga svi gledaju tako čudno? „Jeste li sigurni?“ Glas mu je zvučao kao da dopire iz daljine. „Adora i Desela? Pet? Moja majka?“

„Svi“, reče Bran. „Tvoji stric, strina, ujna, i sva njihova deca. Svi sa imanja. Pomagao sam oko ukopa, moj momče. Na onom brdašcu gde je jabučar.“

Perin gurnu palac u usta. Glupan, posekao se na sopstvenu sekiru. „Moja majka voli kad jabuke procvatu. Beli plaštovi. Zašto bi...? Spaljen da sam, Pet je imao samo devet godina. Devojčice...“ Glas mu je bio potpuno bezizražajan. Pomislio je kako bi trebalo da se oseti nešto u tim recima. Bilo kakvo osećanje.

„Bili su to Troloci“, brzo upade gazdarica al’Ver. „Vratili su se, Perine. Ne onako kao kada ste vi otišli, nisu napali naselje, već okolinu sela. Većina imanja bez bliskih suseda sada je napuštena. Niko ne izlazi noću, čak ni u blizini sela. Tako je sve do Devonovog Jahanja i Stražarskog Brda, možda i do Tarenske Skele. Beli plaštovi, koliko god rđavi bili, jedina su nam zaštita. Koliko ja znam, spasli su već dve porodice kada su im Troloci napali imanja.“

„Hteo sam... nadao sam se...“ Nije mogao da se seti šta je to hteo. Nešto u vezi s Trolocima. Nije želeo da se seti. Beli plaštovi štite Dve Reke? Skoro da se nasmejao. „Randov otac. Tamovo imanje. Jesu li i to bili Troloci?“

Gazdarica al’Ver zausti, ali je Bran preseče. „Zaslužuje da čuje istinu, Marin. To su bili Beli plaštovi, Perine. Tu, i na posedu Kautonovih.“

„Metovi, takođe. Randovi, Meto vi i moji.“ Čudno. Zvučao je kao da govori o mogućoj kiši u predstojećem vremenu. „Jesu li i oni mrtvi?“

„Nisu, momče. Nisu, Abel i Tam se kriju negde u Zapadnoj šumi. Metova majka i sestre... i one su žive.“

„Kriju se?“

„Nema potrebe da ulazimo u to“, uskoči žustro gazdarica al’Ver. „Brane, donesi mu još jednu čašu rakije. A ti, Perine, popij i ovu.“ Njen muž se ne pomeri s mesta, ali ona se samo namršti i nastavi: „Ponudila bih ti prenoćište, ali nije bezbedno. Neki ljudi bi mogli da otrče po lorda Bornhalda ako bi saznali da si ovde. Evard Kongar i Hari Koplin ulizuju se Belim plaštovima kao pokorni psi, žele da ih zadovolje potkazujući ljude, a ni Cen Bjui nije ništa bolji. Vit Kongar takođe ume da raznosi glasine, ako Dejzi ne uspe da ga spreči. Ona je sada Mudrost. Perine, najbolje bi bilo da odeš. Veruj mi.“

Perin polako odmahnu glavom; previše je to bilo za njega. Dejzi Kongar, Mudrost? Ta žena je bila poput bika. Beli plaštovi štite Emondovo Polje. Hari, Evard i Vit sarađuju. To se i moglo očekivati od Kongara i Koplina, ali Cen Bjui je bio član Seoskog saveta. Lord Bornhald. Dakle, Geofram Bornhald je tamo. Faila ga je posmatrala, širom otvorenih očiju, na rubu suza. Zašto bi ona bila na ivici plača?

„To nije sve, Brandelvine al’Vere“, progovori Gaul. „Vidi se po tvom licu.“

„Tačno, nije“, priznade Bran. „Neka, Marin“, odlučno odbi njeno neupadljivo odmahivanje glavom. „Zaslužuje istinu. Celu istinu.“ Ona uzdahnu i prekrsti ruke; Marin al’Ver je uvek mogla da istera svoje, sve dok Branovo lice ne otvrdne, kao sada, i veđe mu se namršte oštro kao ralo pluga.

„Kakvu istinu?“, upita Perin. Njegova majka je volela jabuke u cvatu.

„Pre svega, Padan Fejn je na strani Belih plaštova“, reče Bran. „Sada se zove Ordejt, i uopšte se ne odaziva na staro ime, ali to je on, koliko god da je digao nos.“

„On je Prijatelj Mraka“, odsutno dometnu Perin. Adora i Desela su svakog proleća kitile kosu jabukovim cvetovima. „Lično je priznao. Doveo je Troloke na Zimsku noć.“ Pet je voleo da se penje u krošnje jabuka, odakle bi gađao jabukama svakog ko ga ne gleda.

„Ma je li moguće?“, smrknuto prozbori gradonačelnik. „Eto, to je zanimljivo. A uživa priličan ugled među Belim plaštovima. Prvi put smo čuli da su ovde pošto su spalili Tamovo imanje. To je bilo Fejnovo maslo; predvodio je Plastove koji su to učinili. Tam je načičkao četvoricu ili petoricu strelama pre nego što je pobegao u šumu, i jedva je stigao na Kautonovo imanje na vreme da spase Abela. Ali uhapsili su Nati i devojčice. I Harala Luhana i Alsbet. Mislim da je Fejn želeo da ih obesi, ali lord Bornhald nije dozvolio. Ali nije ih ni pustio. Koliko sam mogao da otkrijem, nisu povređene, samo što ih drže u logoru Belih plaštova kod Stražarskog Brda. Iz nekog razloga, Fejn mrzi tebe, Randa i Meta. Nudi sto zlatnika za bilo koga bliskog vama trojici; po dve stotine za Tama i Abela. A lord Bornhald se, izgleda, posebno zanima za tebe. Često prolazi s izvidnicom ovuda i zapitkuje o tebi.“

„Da“, odgovori Perin. „Naravno. Nikako drugačije.“ Perin iz Dve Reke, koji trči s vukovima. Prijatelj Mraka. Fejn je mogao da im ispriča i ostatak. Fejn, sa Decom Svetla? Misao s ruba pameti. Ipak, bolja od misli o Trolocima. Stegnutih zuba posmatrao je svoje ruke i naredio im da miruju na stolu. „Oni vas štite od Troloka.“

Marin al’Ver se nagnu prema njemu, namrštena. „Perine, potrebni su nam Beli plaštovi. Jeste, spalili su Tamovo imanje, i Abelovo, i hapsili su ljude, i vršljaju ovuda kao da je sve njihovo, ali Alsbet, Nati i ostali nisu povređeni, samo zatočeni, a i to će se nekako ispraviti. Zmajev očnjak je naškraban na ponekim vratima, ali na to se niko osim Kongara i Koplina ne obazire, s tim da su možda oni to i naškrabali. Tam i Abel mogu da se skrivaju dok Beli plaštovi ne odu. Moraće da odu, pre ili kasnije. Ali sve dok u blizini ima Troloka, potrebni su nam. Molim te, shvati. Nije da su nam draži od tebe, ali su nam neophodni, i ne želimo da te obese.“

„To nazivate zaštitom, gospodarice krova?“, prozbori Bain. „Ako ištete od lava da vas štiti od vukova, samo ćete skončati u jednom stomaku umesto u nekom drugom.“

„Zar ne možete sami da se branite?“, nadoveza se Čijad. „Videla sam Perina u borbi, i Meta Kautona, i Randa al’Tora. Iste ste krvi.“

Bran teško uzdahnu. „Mi smo zemljoradnici, prostodušan narod. Lord Luk pominje da bi spremio muškarce za borbu s Trolocima, ali to podrazumeva da se napuste porodice i pođe s njim, a ta zamisao se nikome ne dopada.“

Perin je bio zbunjen. Ko je lord Luk? To je i pitao, a gazdarica odgovori.

„Došao je otprilike u isto vreme kada i Beli plaštovi. On je Lovac na Rog. Znate priču o Velikom lovu na Rog? Lord Luk smatra da je Rog Valera negde u Maglenim planinama iznad Dve Reke, ali je zapostavio svoju potragu zbog naših nevolja. Lord Luk je veliki gospodin, veoma prefinjen.“ Pogladila je kosu i značajno se nasmešila; Bran je pogleda postrance i zabrunda kao da ga je nešto zabolelo.

Lovci na Rog. Troloci. Beli plaštovi. Dve Reke teško da su bile ono isto mesto koje je ostavio za sobom. „Faila je takođe Lovac na Rog. Poznaješ li tog lorda Luka, Faila?“

„Dosta mi je“, obznani ona. Perin se namršti, a ona ustade, zaobiđe sto i stade pred njega. Uhvatila ga je za glavu i privukla mu lice na svoja nedra. „Majka ti je mrtva“, tiho je govorila. „Otac ti je mrtav. Brat i sestre su ti mrtvi. Porodica ti je mrtva, i ne možeš to promeniti. Sigurno ne žrtvujući sebe. Dozvoli sebi žalost. Ne drži je unutra, inače će te zatrovati.“

Uhvatio ju je za ruke, u želji da je pomeri, ali iz nekog razloga samo ih je stisnuo, i stiskao sve jače, dok taj stisak nije postao jedino što ga je držalo. Tek tada je shvatio da plače, da jeca u njenu haljinu kao odojče. Šta li ona misli o njemu? Otvorio je usta da joj kaže kako mu je dobro, kako mu je žao što se slomio, ali reče samo: „Nisam mogao brže da stignem. Nisam, ja...“ Svom snagom je stegao zube da bi zaćutao.

„Znam“, prošaputala je, milujući mu kosu kao kakvom detetu. „Znam.“

Želeo je da prestane, ali što mu je više razumevanja ukazivala, to je više ridao, kao da ga je dodir njenih nežnih ruku u kosi toliko razmekšao da su suze lile same od sebe.