Dolazak Senke

31 Uveravanje

Posle nekoliko minuta, Ivon se vratio. „Možete produžiti, gazdarice al’Ver“, beše sve što je imao da kaže pre nego što on i Tomas ponovo nestadoše u zelenilu, toliko tiho da ni list nije šušnuo.

„Veoma su dobri“, promrmlja Gaul, i dalje na oprezu.

„Ovde bi se svako dete moglo sakriti“, dobaci mu Čijad sklanjajući lozicu divlje maline. Ali i sama je napeto posmatrala šiblje, kao i Gaul.

Niko od Aijela nije bio previše raspoložen da nastavi. Tačnije, nisu se snebivali, zasigurno se nisu plašili, ali očito nisu bili raspoloženi. Perin se nadao da će jednog dana otkriti šta Aijeli zaista osećaju u vezi s Aes Sedai. Jednog dana. Ni sam nije bio previše poletan danas.

„Hajde da upoznamo te vaše Aes Sedai“, osorno reče gazdarici al’Ver.

Stara bolnica beše u još većem raspadu nego što je upamtio; široko prizemno zdanje, nahereno kao u pijanstvu, kome je pola prostorija bilo pod vedrim nebom, dok je iz jedne štrcalo četrdeset stopa visoko drvo gorkolepka. Šuma ga je okruživala sa svih strana. Gusta mreža loze i trnovitog žbunja gmizala je uza zidove i zelenilom prekrivala ostatak slamnog krova; pomislio je da možda samo to i drži zgradu da ne padne. Međutim, prednja vrata behu očišćena. Nanjušio je konje, i jedva osetan miris šunke i pasulja, ali začudo, bez dima.

Vezavši životinje za nisko granje, krenuli su unutra za gazdaricom al’Ver. Kroz lozom zastrte prozore dopirala je slabašna svetlost. Prednja prostorija beše prostrana, bez ikakvog nameštaja, sa ćoškovima punim prljavštine i još nešto paučine koja je izbegla očito veoma užurbano čišćenje. Na podu su ležale četiri vreće za spavanje, a uza zid behu poređana sedla i bisage. Nad kamenim ognjištem visio je kotlić iz kog se osećao miris kuvanja, iako vatre nije bilo. Jedno manje lonče, verovatno puno vode za čaj, bilo je na ivici ključanja. Dve Aes Sedai su ih očekivale. Marin al’Ver se hitro nakloni i nadiže usplahirenu bujicu predstavljanja i objašnjavanja.

Perin je naslonio bradu na luk. Prepoznao je obe Aes Sedai. Verin Matvin, punačka i četvrtastog lica, prosede mrke kose i pored bezvremeno glatkih obraza jedne Aes Sedai, bila je iz Smeđeg ađaha i, kao i sve Smeđe, dobar deo vremena naizgled izgubljena u potrazi za znanjem, bilo starim i skrivenim, bilo novim. Ali ponekad bi iz njenih očiju iščilelo to nejasno, sanjivo raspoloženje, baš kao sada, kada je njen pogled mimoišao Marin da bi prostrelio njega. Ona beše jedna od dve Aes Sedai, ne računajući Moirainu, koja je sigurno znala za Randa, i pretpostavljao je da i o njemu zna mnogo više nego što pokazuje. Dok je slušala Marin, oči joj se iznova zamutiše, ali u tom jednom trenu su ga odvagnule i uračunale u svoje zamisli. Moraće da bude veoma oprezan u njenoj blizini.

Drugu ženu, vitku i crnokosu, obučenu u tamnozelenu jahaću haljinu – u oštrom kontrastu s Verininom prostom smeđom odećom – sa rukavima umrljanim mastilom, nikad nije upoznao, ali ju je jednom video. Alana Mosvani bila je iz Zelenog ađaha, ako se dobro sećao, lepotica duge crne kose i prodornih tamnih očiju. I njene su ga oči odmeravale dok je slušala Marin. Prisetio se nekih Egveninih reci. Neke Aes Sedai koje ne bi trebalo ni da znaju za Randa previše se zanimaju za njega. Na primer Elaida i Alana Mosvani. Mislim da ni jednoj ni drugoj ne treba verovati. Možda bi bilo najbolje da se rukovodi Egveninim mislima dok se ne uveri u suprotno.

Naćulio je uši kad Marin, još prestrašena, reče: „Raspitivali ste se o njemu, Verin Sedai. Hoću reći, o Perinu. O sva tri dečaka, ali naročito o Perinu. Izgledalo mi je da ću ga najlakše sprečiti da ode u smrt ako ga dovedem vama. Jednostavno nije bilo vremena da vas pre toga pitam. Molim vas, recite da raz...“

„Sve je u redu, gazdarice al’Ver“, prekide je Verin umirujućim glasom. „Postupili ste upravo kako treba. Perin je sada u dobrim rukama. Takođe, uživaću u prilici da naučim nešto više o Aijelima, a razgovor sa Ogijerom uvek je zadovoljstvo. Pretražiću malo tvoj um, Loijale. Pronašla sam neke zadivljujuće činjenice u ogijerskim spisima.“

Loijal joj se zadovoljno nasmeši; očito ga je radovalo sve što ima veze s knjigama. Gaul, Bain i Čijad, s druge strane, razmeniše podozrive poglede.

„Sve će biti u redu ako vam se to ne ponovi“, čvrsto dodade Alana. „Osim... Jesi li sam?“, upita ona Perina glasom koji je zahtevao odgovor istog trena. „Jesu li se i druga dvojica vratila?“

„Šta tražite ovde?“, smesta uzvrati pitanjem on.

„Perine!“, siknu gazdarica al’Ver. „Pazi na ponašanje! Možda si se u belom svetu naučio grubosti, ali sada si kod kuće i mani se toga.“

„Ne sekirajte se“, kaza joj Verin. „Perin i ja smo stari prijatelji. Razumem ga.“ Na tren ona sevnu tamnim očima ka njemu.

„Pobrinućemo se za njega.“ Alanine hladne reči mogle su imati širi smisao.

Verin se nasmeši i potapša Marin po ramenu. „Bolje se vratite u selo. Ne želimo da se neko zapita zašto lutate po šumi.“

Gazdarica al’Ver klimnu. Zastala je kraj Perina i uhvatila ga za ruku. „Znaš da saosećam s tobom“, nežno kaza. „Samo upamti da tvoja smrt ništa neće rešiti. Čini kako ti Aes Sedai nalože.“ U odgovor je promrmljao nešto neodređeno, ali ona očigledno beše zadovoljna.

Kad gazdarica al’Ver ode, Verin reče: „Primi i naše saučešće, Perine. Da smo išta mogle da uradimo, uradile bismo.“

Nije želeo da razmišlja o porodici u ovom trenutku. „Još mi niste odgovorile na pitanje.“

„Perine!“ Faila je skoro sasvim uspešno oponašala glas gazdarice al’Ver, ali on se nije obazirao.

„Zašto ste ovde? Nemoguće da je slučajnost. Beli Plastovi i Troloci, i vas dve, baš nekako u isto vreme, svi se nađoste ovde.“

„Uopšte nije slučajnost“, odgovori Verin. „Ali voda za čaj vri.“ Uzmuvala se naokolo, i kad voda prestade da ključa, ona ubaci šaku lišća u lonac, pa posla Failu da pronađe gvozdene šolje u jednom od zavežljaja prislonjenih uza zid. Alana je skrstila ruke i nije skidala oka s Perina. Platneni pogled činio je oštru suprotnost njenom smirenom licu. „Iz godine u godinu“, nastavi Verin, „otkrivamo sve manje devojaka koje mogu naučiti da usmeravaju. Šerijam veruje da smo za poslednjih tri hiljade godina unazadili čovečanstvo smirujući svakog muškarca za koga je otkriveno da usmerava. Dokaz za to, kako ona kaže, jeste što ih je sad preostalo tako malo. Pa čak i pre sto godina, kako hronike kažu, bilo ih je jedva dvojica- trojica godišnje, a pre petsto godina...“

Alana se brecnu: „A šta drugo da radimo, Verin? Da ih pustimo da skrenu s uma? Da sledimo suludi plan Belih?“

„Mislim da ne“, smireno odvrati Verin. „Čak i kada bismo pronašle žene voljne da nose decu smirenih muškaraca, nije izvesno da bi ta deca mogla da usmeravaju, niti da bi bila devojčice. Ja sam, inače, predložila da bi, ako žele da povećaju brojnost, same Aes Sedai trebalo da rađaju decu, kad su već došle na tu pomisao. Alvijarin nije bila oduševljena.“

„Kako bi i bila“, nasmeja se Alana. Iznenadni blesak radosti koji je raščinio njen vatreni tamnooki pogled bio je zastrašujući. „Da sam joj samo mogla videti lice.“

„Izraz joj je bio... zanimljiv“, zamišljeno kaza Smeđa sestra. „Smiri se, Perine. Daću ti ostatak odgovora. Može čaj?“

Pokušavajući da obriše vrelinu s lica, iznenada je otkrio da sedi na podu, s lukom ostavljenim u stranu i metalnom šoljom punom jakog čaja u ruci. Svi su sedeli u sredini sobe, raspoređeni ukrug. Alana preuze na sebe da objasni njihovo prisustvo, možda da bi sprečila drugu Aes Sedai u raspredanju nevažnih priča, čemu beše sklona.

„Ovde, u Dve Reke, koje nijedna Aes Sedai verovatno nije posetila već hiljadu godina, Moiraina je pronašla dve žene koje ne samo da su mogle biti naučene da usmeravaju, već su imale urođenu moć, i čula je za još jednu koja je poginula jer nije umela da se samopodučava.“

„A da ne pominjemo tri ta’verena“, promrmlja Verin otpijajući čaj, „Imate li ikakvog pojma“, nastavi Alana, „koliko gradova i sela inače moramo posetiti da bismo pronašli tri devojke sa urođenim moćima? Jedino čudo je to što smo toliko čekale da krenemo u lov na nove. Stara krv je veoma snažna ovde u Dve Reke. Nedelju dana pre nego što su se Deca pojavila, posetile smo Stražarsko Brdo, veoma oprezno se krijući od svih osim tamošnjeg Ženskog kruga, pa smo opet pronašle četiri devojčice sposobne da nauče da usmeravaju i, bar mislim, jedno dete kome je to urođeno.“

„Nije lako utvrditi pouzdano“, dodade Verin. „Svega joj je dvanaest leta. Nijedna od njih nije ni blizu Egveninih ili Ninaevinih mogućnosti, ali je broj i dalje zapanjujući. Možda ih ima još dve-tri samo u okolini Stražarskog Brda. Nismo imale prilike da proučimo ovdašnje devojčice, ili one dalje na jugu. Moram napomenuti da je Tarenska Skela bila pravo razočaranje. Valjda se previše mešaju sa spoljašnjim svetom.“

Perin je morao priznati da ovo ima smisla. Ipak, nije dobio odgovor na sve što je želeo da zna, niti su njegove sumnje umirene. Promeškoljio se i ispružio nogu. Rana u butini naneta kopljem zadavala mu je bol. „Ne razumem zašto se krijete ovde. Beli plaštovi hapse nevine ljude, a vi samo sedite. Troloci očito vršljaju svuda po Dve Reke, a vi samo sedite.“

Loijal prigušeno protutnja nešto sebi u bradu. Perin je dokučio „naljutiti Aes Sedai“ i „stršljenovo gnezdo“, ali je nastavio da ih šiba recima. „Zašto ne preduzmete nešto? Neka sam spaljen, vi ste Aes Sedai, zašto ne učinite nešto?“

„Perine!“, prosikta Faila, pa se molećivo osmehnu Verin i Alani. „Molim vas, oprostite mu. Moiraina Sedai ga je razmazila. Valjda ima preblagu narav, te mu je svašta dozvoljavala. Molim vas, ne ljutite se na njega. Popraviće se on.“ Prostrelila ga je oštrim pogledom dajući mu na znanje da se nije obraćala samo njima, naprotiv. Uzvratio joj je pogledom punim potmulog besa. Nije imala pravo da se meša u ovo.

„Preblagu narav?“, zatrepta Verin. „Moiraina? Nikad to nisam primetila.“

Alana pokretom ruke ućutka Failu. „Ti zaista ne shvataš“, obrati se Aes Sedai Perinu stegnutim glasom. „Ne shvataš koliko smo sputane u svemu što činimo. Tri Zakletve nisu obične reči. Povela sam ovamo dvojicu Zaštitnika.“ Zelene behu jedini Ađah koji vezuje više od jednog Zaštitnika po glavi; neke su, kako je čuo, imale i po tri ili četiri. „Deca su uhvatila Ovejna dok je prelazio preko polja. Osetila sam svaku strelu koja ga je probadala, sve dok nije umro. Osetila sam kako je umirao. Da sam bila tamo, smela bih braniti i njega i sebe, koristeći Moć. Ali ne smem da je koristim radi osvete. Zakletve ne dozvoljavaju. Deca su otprilike puna zlobe koliko ljudsko biće može biti, izuzimajući Prijatelje Mraka, ali oni nisu Prijatelji Mraka, i iz tog razloga ih samo u samoodbrani smemo povrediti koristeći Moć. Proširile smo ovlašćenja koliko smo mogle, ali dalje od toga ne ide.“

„Što se tiče Troloka“, dodade Verin, „sredile smo nekoliko njih, kao i dva Mirdraala, ali postoje granice. Poluljudi umeju da osete usmeravanje. Ako na vučemo stotinu Troloka na sebe, moći ćemo samo da bežimo.“ Perin počeša bradu. Trebalo je ovo da očekuje, trebalo je da zna. Video je kako se Moiraina suočava s Trolocima i imao je neku predstavu o tome šta ona može, a šta ne. Shvatio je da razmišlja o načinu na koji je Rand poubijao sve Troloke u Kamenu, ali Rand je bio moćniji od obe Aes Sedai, verovatno i od obe zajedno. Pa, bez obzira na to da li će mu one pomoći, bio je rešen da dokrajči svakog Troloka u Dve Reke. Nakon što spase Metovu porodicu i Luhane. Ako dobro razmisli, sigurno će pronaći način. Bol u butini ga je zaista namučio.

„Povređen si.“ Alana odloži solju na pod i priđe da klekne kraj njega, uzimajući mu glavu u šake. Nekakav titraj prođe kroz njega. „Da. Jasno. Očito se nisi ozledio dok si se brijao.“

„Bili su to Troloci, Aes Sedai“, reče Bain. „Kada smo izašli iz Puteva, na planini.“ Čijad joj dodirnu ruku, i ona ućuta.

„Zaključao sam Kapiju“, brzo dodade Loijal. „Niko je neće koristiti dok ne bude otvorena sa spoljašnje strane.“

„Pretpostavila sam da nadolaze tim putem“, promrmlja Verin za sebe. „Moiraina je govorila da koriste Puteve, i da će nam to pre ili kasnije postati velika nevolja.“

Perin se zapitao šta li ona podrazumeva pod time.

„Putevi“, reče Alana ne puštajući mu glavu. „Ta’vereni! Mladi junaci!“ Reči su zvučale u isti mah kao blagoslov i nešto veoma blisko kletvi.

„Nisam ja junak“, kruto je odvratio. „Putevi su bili najbrži način da stignemo ovamo. To je sve.“

Zelena sestra nastavi kao da ga nije čula. „Nikada neću razumeti zašto je Amirlin Tron pustila vas trojicu da idete svojim putem. Elaida ludi zbog vas, ali nije jedina, već je jednostavno najglasnija. Pečati slabe, Poslednja bitka se bliži, i poslednje što želimo jesu tri razularena ta’verena. Svu bih vas trojicu sputala, čak bih vas i vezala.“ Pokušao je da se otrgne, ali ona ga uz osmeh steže jače. „Nisam do te mere izgubila obzir da vezujem muškarca protiv njegove volje. Ne još.“ Nije bio siguran koliko je daleko bila od toga; oči joj se nisu smešile. Gladila je poluzaceljenu rasekotinu na njegovom obrazu. „Ovo je načinjeno previše davno. Čak će i nakon Isceljenja ostati ožiljak.“

„Ne moram biti lep“, progunđa on – samo dovoljno zdrav da učini ono što mora – a Faila se naglas nasmeja.

„Ko ti je to rekao?“, upitala ga je. Neočekivano, smešila se sa Alanom.

Perin se namršti misleći da ga ismevaju, ali pre nego što je stigao išta da kaže, Isceljenje ga pogodi kao da će ga slediti. Uspeo je samo oštro da udahne. Tih nekoliko trenutaka koliko ga je Alana držala učiniše mu se kao večnost.

Kada je povratio dah, Zelena sestra je već držala Baininu plameno kosu glavu među dlanovima, Verin se starala o Gaulu, a Čijad je oprobavala levicu, zamahujući napred-nazad zadovoljnog lica.

Faila preuze Alanino mesto kraj Perina i pređe prstom preko njegovog obraza i ožiljka ispod oka. „Beleg lepote“, rekla je, s blagim osmehom.

„Šta?“

„Ma, to je nešto što Domanke rade. Bez veze mi je palo na pamet.“ Uprkos njenom osmehu, ili možda upravo zbog njega, sumnjičavo se namrgodio. Ismevala ga je, samo nije baš razumeo kako.

Ivon se prikrade u sobu, prošapta nešto u Alanino uvo i čuvši njen šapat opet nestade napolju. Jedva da je napravio ikakav zvuk, čak i na ovom drvenom podu. Časak-dva kasnije, škripa čizama na stepeništu najavila je pridošlice.

Perin đipi na noge ugledavši u dovratku Tama al’Tora i Abela Kautona naoružane lukovima, u izgužvanoj odeći, s prosedim, dvodnevnim bradama ljudi koji su spavali u divljini. Bili su u lovu; četiri zeca su visila s Tamovog opasača, tri sa Abelovog. Očigledno su očekivali i Aes Sedai i goste, ali su začuđeno zurili u Loijala, više nego upola većeg od obojice, u njegove čupave uši i golemu njušku. Treptaj prepoznavanja pređe preko Tamovog oštrog, izboranog lica čim je ugledao Aijele.

Njegov zamišljeni pogled ostao je na njima svega jedan tren, posle čega se zaustavio na Perinu, i Tam se trže skoro kao kada je ugledao Loijala. Bio je izdržljiv, plećat čovek, bez obzira na skoro sasvim sedu kosu, od onih koje samo zemljotres može oboriti s nogu, a ni tada se ne uzbuđuju. „Perine, momčino!“, viknuo je. „Je li Rand s tobom?“

„Šta je s Metom?“, željno upita Abel. Izgledao je kao Metov stariji, osedeo dvojnik, ali oči mu behu ozbiljnije. Čovek koga starost nije previše usporila, čovek žustrog koraka.

„Obojica su dobro“, odgovori im Perin. „U Tiru su.“ Krajičkom oka je primetio Verinin pogled; dobro je ona znala šta Tir predstavlja za Randa. Alana jedva da je obraćala pažnju na to. „I oni bi došli sa mnom da smo znali koliko je ovde loše.“ I jedno i drugo je bilo istinito, bio je ubeđen u to. „Met provodi vreme kockajući se – i pobeđujući – i ljubakajući se s devojkama. Rand... pa, kada sam ga poslednji put video, nosio je skupocen kaput, a za ruku ga je držala jedna zlatokosa lepotica.“

„To liči na mog Meta“, grleno se zasmeja Abel.

„Možda je bolje što nisu došli“, nešto sporije dodade Tam. „Ovoliki Troloci. I Beli plaštovi...“ Slegnuo je ramenima. „Znaš da su se Troloci vratili?“ Perin klimnu. „Je li ona Aes Sedai bila u pravu? Moiraina. Jesu li one Zimske noći lovili vas? Saznaste li ikad zašto?“

Smeđa sestra očima upozori Perina. Alana je bila zauzeta pretraživanjem bisaga, ali mu se činilo da sada i ona sluša. Ali nije ga obeshrabrilo ništa od toga. Samo što nikako nije mogao reći Tamu da njegov sin ume da usmerava, da je Rand Ponovorođeni Zmaj. Kako da kaže čoveku tako nešto? Umesto toga reče: „Moraćete da pitate Moirainu. Aes Sedai ne govore više nego što moraju.“

„To sam primetio“, procedi Tam.

Obe Aes Sedai su pažljivo slušale, sada to već i ne krijući. Alana ledeno izvi obrvu prema Tamu, a Abel se premesti s noge na nogu kao da mu se učinilo da je Tam preterao. Ipak, nikakav pogled nije bio dovoljan da uznemiri Tama.

„Možemo li da popričamo napolju?“, upita Perin dvojicu muškaraca. „Hoću malo svežeg vazduha.“ Želeo je da razgovara negde gde Aes Sedai ne prisluškuju i posmatraju, ali teško da je to mogao tako da sroči.

Tam i Abel se složiše, možda i podjednako voljni da umaknu Verininim i Alaninim ispitivačkim pogledima, ali trenutno su bili važniji zečevi, koje sve dodadoše Alani.

„Mislili smo da dva komada zadržimo za sebe“, reče Abel, „ali izgleda da imate još gladnih usta.“

„Nema potrebe za ovim.“ Zelena sestra je zvučala kao da je tako nešto izgovarala i ranije.

„Mi volimo da platimo za ono što smo primili“, uzvratio joj je Tam, istim glasom. „Aes Sedai su bile tako ljubazne da izvedu malo Isceljenja za nas“, objasnio je Perinu, „pa želimo da steknemo njihovu naklonost u slučaju da nam ponovo zatreba.“

Perin klimnu glavom. Razumeo je zašto neko ne bi prihvatio dar od Aes Sedai. „U svemu što Aes Sedai poklone skriva se udica“, govorila je stara izreka. Pa, uverio se u tu istinu. Ali zapravo se ništa nije menjalo bilo da ste uzeli poklon ili da ste za njega platili; Aes Sedai su u oba slučaja postavljale udice. Verin ga je posmatrala s majušnim osmehom, kao da mu čita misli.

Kako trojica ljudi krenuše napolje, noseći lukove, tako Faila ustade da pođe za njima. Perin odmahnu glavom, i začudo, ona sede nazad. Zapitao se da se nije razbolela.

Zastali su da se Tam i Abel nadive Koraku i Lastavici, pa potom odšetaše malo dalje u okrilje drveća. Sunce se klonilo zapadu, a senke su se izdužile. Stariji ljudi se malo našališe u vezi s njegovom bradom, ali oči nisu nijednom pomenuli. Neobično, ali to prećutkivanje mu nije smetalo. Imao je većih briga nego što je nečije mišljenje o njegovim očima.

Odgovarajući na Abelovo pitanje da li mu je „to oko usta“ zgodno da procedi supu, protrljao je bradu i blago odgovorio: „Faili se dopada.“

„Opa“, nasmeja se Tam. „Cura i po, zar ne? Izgleda kao borac, momče. Neće ti dati da zaspiš dok te ne ubedi da je mleko crno.“

„Postoji samo jedan način da se izboriš s takvom ženom“, zaklima Abel glavom. „Neka pomisli da je sve u njenim rukama. Tako kad dođe neki važan trenutak a ti se usprotiviš, dok se ona opasulji, uredićeš stvari kako ti želiš, a njoj će biti prekasno za zakeranje.“

Perinu je ovo veoma ličilo na pouku gazdarice al’Ver kada je pričala s Failom o odnosu prema muškarcima. Zapitao se da nisu Abel i Marin razmenjivali beleške. Verovatno nisu. Možda bi mogao ovo da isproba s Failom. Samo, činilo se da ona u svakom slučaju istera svoje.

Osvrnuo se preko ramena. Malena bolnica skoro je sasvim nestala iza drveća. Mora da su ovde bezbedni od ušiju Aes Sedai. Pažljivo je oslušnuo, pa duboko uzdahnu. Detlić je kljucao drvo negde u daljini. U lisnatom granju iznad njih bilo je veverica, a ovuda je malopre prošla lisica noseći ubijenog zeca. Pored njih trojice, nije bilo ljudskog mirisa, ničega što bi ukazalo na skrivenog Zaštitnika koji prisluškuje. Možda je bio preoprezan, ali sa dobrim razlogom ili bez njega nije mogao da pređe preko slučajnosti da poznaje obe Aes Sedai, jednu kojoj Egvena ne veruje, i jednu prema kojoj je i sam sumnjičav.

„Ovde boravite?“, pitao je. „S Verin i Alanom?“

„Ne baš“, odgovori Abel. „Kako čovek da spava pod istim krovom sa Aes Sedai? Na šta to može izaći?“

„Pomislili smo da je ovo dobro mesto za skrivanje,“ reče Tam, „ali stigle su pre nas. Mislim da bi nas oni Zaštitnici obojicu ubili da se Marin i još neke iz Ženskog kruga nisu zadesile tu.“

Abel se bolno namršti. „Mislim da su ih Aes Sedai zadržale kada su čule ko smo. Odnosno, ko su nam sinovi. Vi ih, momci, toliko zanimate da mi se to nimalo ne sviđa.“ Oklevao je, stežući luk. „Ona Alana se izlajala da ste ta’vereni. Sva trojica. Čuo sam da Aes Sedai ne smeju da lažu.“

„Nisam video nikakav znak toga u sebi“, procedi Perin. „Ni u Metu.“

Tam podiže pogled kada opazi da nije pomenuo Randa – moraće da nauči da laže veštije kada se trudi da sakrije sopstvene i tuđe tajne – ali starac jednostavno reče: „Možda ne znaš šta bi trebalo da tražiš. Kako to da putuješ sa jednim Ogijerom i troje Aijela?“

„Poslednji torbar koga sam video reče da ima Aijela s naše strane Kičme sveta“, upade Abel, „ali mu nisam verovao. Reče da je čuo da ih ima, od svih mesta na svetu, baš u Murandiji, ili možda Altari. Nije bio siguran gde, ali u svakom slučaju daleko od Pustare.“

„Ništa od svega toga nema veze s ta’verenima“, reče Perin. „Loijal je prijatelj, pošao je da mi pomogne. Gaul je takođe, valjda, prijatelj. Bain i Čijad su krenule s Failom, ne sa mnom. Sve je vrlo zamršeno, ali tako se desilo. Nema veze s ta’verenima.“

„Pa, kakav god da je razlog“, nastavi Abel, „Aes Sedai se zanimaju za vas, momci. Tam i ja smo prošle godine putovali čak do Tar Valona, do Bele kule, pokušavajući da saznamo gde ste. Jedva iskopasmo jednu koja je priznala da zna vaša imena, ali su nešto očigledno skrivale. Čuvar hronika nas je poslala brodom niz reku napunivši nam džepove zlatom, a glavu neuverljivim utehama, pre no što stigosmo i da se poklonimo. Ne dopada mi se zamisao da Kula izrabljuje Meta na neki način.“

Perin je poželeo da kaže Metovom ocu da se ne događa ništa slično tome, ali nije verovao da mu lice ne bi odalo tako veliku laž. Moiraina nije posmatrala Meta zato što joj se dopadao njegov osmeh; Met je bio podjednako snažno vezan za Kulu kao i Perin, možda još jače. Sva trojica su bila sputana, a Kula je držala strune.

Obujmila ih je tišina, i Tam naposletku reče: „Momče, što se tiče tvoje porodice. Imam tužne vesti.“

„Znam“, zbrza Perin, i tišina opet nadođe. Svi su zurili u sopstvene čizme. Tišina im je i bila potrebna. Nekoliko trenutaka da se povuku iz bolnih osećanja i sramote, tako jasno ocrtanih svoj trojici na licu.

Začu se klepet krila i Perin podiže glavu. Ugledao je ogromnog gavrana kako uzleće s hrasta, pedeset koračaja odatle, staklastih crnih očiju uperenih u trojicu ljudi. Trgao je ruku prema tobolcu, ali već dok je zatezao pero uz obraz, dve strele oboriše gavrana na zemlju. I Tam i Abel su već napinjali sledeću, zagledani u krošnje i nebo, očekujući još crnih ptica. Nije ih bilo.

Tamov hitac pogodio je gavrana u glavu, što nije bilo iznenađujuće niti slučajno. Perin nije lagao kada je rekao Faili da su ova dvojica bolji strelci od njega. Niko u Dve Reke nije gađao tako kao Tam.

„Prljave ptičurine“, promrsio je Abel. Zgazio je pticu da bi izvukao strelu. Obrisao je vršak o prašinu i vratio je u tobolac. „Ovih dana ima ih svuda.“

„Aes Sedai su nam pričale o njima“, reče Tam, „kako služe kao uhode Senima, pa smo proneli priču. Ženski krug je pomogao, takođe. Niko se nije obazirao dok nisu počeli da saleću ovce, da im kljuju oči, a nekoliko su i ubili. Striža će ove godine i bez toga biti loša. Mada to sad verovatno nije bitno. Pored Belih plaštova i Troloka, sumnjam da će ove godine ijedan trgovac doći po našu vunu.“

„Povrh toga je još i neka budala poludela “, dodade Abel. „Možda ih ima i više. Pronašli smo razne mrtve životinje – zečeve, srndaće, lisice, čak i medveda. Ubijeni i ostavljeni da trunu. Većina čak nije bila ni od rana. To je delo čoveka, ili ljudi, a ne Troloka; pronašao sam tragove čizama. Krupan čovek, ali manji od Troloka. Greh i sramota.“

Koljač. Koljač je bio ovde, ne samo u vučjem snu. Koljač i Troloci. Čovek u snu izgledao je poznato. Perin čizmom natrpa zemlju i lišće preko gavrana. Kasnije će biti dovoljno vremena za Troloke. Čitav život, ako ustreba. „Obećao sam Metu da ću paziti Bod i Eldrin, gazda Kautone. Koliko će nam teško biti da ih oslobodimo?“

„Dosta teško“, uzdahnu Abel, i s klonulošću na licu, zbog čega je najednom izgledao stariji nego što je bio. „Još kako teško. Kad su odveli Nati, približio sam se dovoljno da je vidim, prišao sam šatoru gde ih sve drže. Video sam je, a među nama beše dve-tri stotine Belih plaštova. Malo sam se opustio, i jedan od njih me pogodi strelom. Da me Tam nije odvukao natrag do Aes Sedai...“

„Poprilično je veliki taj logor“, reče Tam, „tik ispod Stražarskog Brda. Sedamsto, osamsto ljudi. Dnevne i noćne straže obilaze okolinu, a najviše paze na deo između Stražarskog Brda i Emondovog Polja. Kad bi se malo više raštrkali, bilo bi nam lakše; ali prepustili su cele Dve Reke Trolocima, izuzev stotinak ljudi u Tarenskoj Skeli. Čujem da je opasno i niže, oko Devonovog Jahanja. Svake noći izgori po još jedno imanje. Isto je i između Stražarskog Brda i reke Taren. Nećemo lako osloboditi Nati i ostale, a i posle imamo samo nadu da će im Aes Sedai dopustiti da ostanu ovde. Njih dve se ne bi obradovale kada bi neko saznao gde su.“

„Zar ih niko ne bi sakrio?“, pobuni se Perin. „Ne možete me ubediti da su vam svi okrenuli leđa. Ne veruju valjda stvarno da ste Prijatelji Mraka?“ Nije ni dovršio misao, a već se prisetio Cena Bjuija.

„Ne, nije tako“, odgovori Tam, „ali ima poneka budala. Dosta naroda nam daje hranu, ili nas puštaju da prenoćimo u staji, ponekad čak i u krevetu, ali shvati da im nije lako da pomažu ljudima koje gone Beli plaštovi. Ne treba ih zbog toga kriviti. Okolnosti su surove, i većina muškaraca se trudi da zbrine sopstvene porodice najbolje što može. Tražiti od nekoga da primi kod sebe Nati i devojke, Harala i Alsbet... Pa, možda bi bilo previše.“

„Precenio sam narod Dveju Reka“, promrsi Perin.

Abel je uspeo da se nasmeši. „Dobar deo ljudi se oseća pritešnjeno između dva žrvnja, Perine. Samo se nadaju da ih Beli plaštovi i Troloci neće samleti u prah.“

„Trebalo bi da prekinu da se nadaju i da urade nešto.“ Za tren se osetio postiđeno. Nije živeo ovde; nije imao predstavu kako je. Ali ipak je bio u pravu. Dok god se narod skriva iza Dece Svetla, moraće i da im se povinuje, bilo da im otimaju knjige ili žene i devojke. „Sutra ćemo osmotriti taj njihov logor. Mora da postoji način da ih oslobodimo. A zatim ćemo se pozabaviti Trolocima. Čuo sam, od jednog Zaštitnika, da Troloci zovu aijelsku pustaru ’Zemlja umiranja’. Želim da isto ime nadenu i Dvema Rekama.“

„Perine“, zausti Tam, ali ne dovrši, ophrvan brigom.

Perin je znao da mu se oči sjaje ovde, u hrastovoj senci. Osećao je da mu je lice kao isklesano iz kamena.

Tam uzdahnu. „Prvo ćemo se postarati za Nati i ostale. Onda možemo da odlučimo šta ćemo s Trolocima.“

„Ne daj da te to izjeda, momče“, meko kaza Abel. „Mržnja ume da poraste toliko da spali sve drugo što imaš u sebi.“

„Ništa mene ne izjeda“, odgovori Perin bezizražajnim glasom. „Samo nameravam da učinim ono što se mora.“ Prešao je prstom preko sečiva sekire. Ono što se mora.

Dain Bornhald se uspravio u sedlu; stotina koju je vodio u izvidnicu približavala se Stražarskom Brdu. Sada ih beše manje od sto. Preko jedanaest sedala bila su prebačena i privezana u plaštove zamotana tela, a dvadeset i tri ratnika zadobila su rane. Troloci su im pripremili veštu zasedu; možda je mogla i uspeti protiv slabije obučenih i manje čvrstih vojnika nego što su Deca. Ali mučilo ga je to što je ovo već treći punosnažan napad na njegovu izvidnicu. Nikakav slučajan sukob, niti troločka obest, već pripremljen napad. Štaviše, samo na izvidnice koje je on lično vodio. Ostale su Troloci nastojali da izbegnu. Ova činjenica je nametala neprijatna pitanja, a nije mogao smisliti nijedan odgovor koji nudi i rešenje.

Sunce je tonulo. Svetla su se već palila u selu sa slamnim krovovima, razasutom od vrha do podnožja brda. Jedini krov od crepa imala je kuća na vrhu, gostionica Kod belog vepra. Nekom drugom zgodom mogao bi otići gore na čašu vina, uprkos napetosti koju stvara prizor belog plašta i slike užarenog sunca. Retko je pio, ali ponekad mu je godilo društvo ljudi i odsustvo Dece; posle određenog vremena donekle bi zaboravili njegovo prisustvo, ponovo bi počeli da se smeju i da razgovaraju. Nekom drugom zgodom. Večeras je želeo da bude sam sa svojim mislima.

Na manje od pola milje od podnožja brda, vide kretanje između stotinak šarenih kola; žene i muškarci odeveni još živahnije nego što su im kola bila ukrašena pripremali su konje i amove, i tovarili stvari koje su već nedeljama bile razbacane po logoru. Izgleda da je Putujući narod namerio da opravda svoje ime, verovatno u svitanje.

„Farane!“ Kršni stotinar pritera konja bliže, a Bornhald klimnu prema karavanu Tuata’ana. „Obavesti Tragača da, ako želi da povede narod, mora ići na jug.“ Na njegovim mapama nije se video nijedan prelaz preko Tarena osim Tarenske skele, ali čim je prešao reku, počeo je da shvata koliko su zastarele. Dok god se on pitao, niko nije smeo da napusti Dve Reke, da njegovi ljudi slučajno ne bi ostali zapečaćeni unutar zamke. „Parane, još nešto. Nema potrebe da koristiš čizme ili pesnice, u redu? Reči će biti dovoljne. Taj Raen dovoljno dobro čuje.“

„Na vašu zapovest, lorde Bornhalde.“ Stotinar je zvučao tek pomalo razočarano. Dodirnuo je srce šakom u oklopnoj rukavici i zaokrenuo prema tuata’anskom logoru. Naređenje mu se nije svidelo, ali će ga ispuniti. Koliko god da je prezirao Putujući narod, i dalje je bio dobar vojnik.

Prizor sopstvenog logora probudio je na trenutak ponos u Bornhaldu; dugi, uredni nizovi belih šatora s kupastim vrhovima i nepogrešivo poredane ograde za konje. Čak i u ovom delu sveta koji je Svetlost zaboravila Deca su se držala kako treba, ni u jednom trenu ne gubeći disciplinu. Svetlost ga je zaboravila. Troloci su bili dokaz za to. To što su spaljivali imanja bio je samo dokaz da su pojedinci ovde čisti. Pojedinci. Ostali su se klanjali, govorili „da, gospodaru“, „vaša volja, gospodaru“ da bi, čim okrenu leđa, tvrdoglavo nastavljali po svome. Pored svega, skrivali su jednu Aes Sedai. Drugog dana po prelasku Tarena ubili su jednog Zaštitnika; njegov ogrtač promenljivih boja bio je dovoljan dokaz. Bornhald je mrzeo Aes Sedai, i mešanje s Jednom moći – kao da jedno Slamanje sveta nije bilo dovoljno. Učiniće to one ponovo, ako ne budu zaustavljene. Privremeno dobro raspoloženje mu je okopnelo kao sneg u proleće.

Okom je potražio šator sa zatvorenicima iz koga su, jedan po jedan, zatočeni svakog dana puštani radi veoma kratkog razmrdavanja. Niko ne bi pokušao da beži ostavljajući ostale na cedilu. A ne bi ni uspeli da pretrče više od desetak koraka – sa svake strane šatora stajao je po jedan stražar, a na svakih sledećih deset koraka susreli bi po dvadesetoro Dece – ali želeo je što je manje moguće nevolja. Jedna nevolja rasplamsava sledeću. Ako bi se grubo odnosili prema zatvorenicima, u selu bi se moglo stvoriti raspoloženje da se nešto preduzme u tom pogledu. Bajar je bio budala. On je, kao i neki drugi, osobito Faran, želeo da ih ispituje. Bornhald nije bio Ispitivač, i nisu mu ležali njihovi metodi. Niti je nameravao da dozvoli Faranu da priđe devojkama, bez obzira na to što su, kako je Ordejt tvrdio, Prijateljice Mraka.

Prijateljice Mraka ili ne, bilo mu je sve jasnije da zaista želi samo jednog Prijatelja Mraka. Više nego Troloke, više nego Aes Sedai, želeo je Perina Ajbaru. Bajarova priča o čoveku koji trči s vukovima bila je neverovatna, ali Bajar je dovoljno jasno opisao kako taj Ajbara odvodi Bornhaldovog oca u zamku Prijatelja Mraka, kako odvodi Geoframa Bornhalda u smrt na Tomanskoj glavi, od ruku seanšanskih Prijatelja Mraka i njihovih saveznica Aes Sedai. Razmišljao je da, ako nijedno od Luhana ne progovori u dogledno vreme, pripusti Bajara na kovača. Slomio bi se ili on, ili njegova žena gledajući. Jedno od njih dvoje otkrilo bi mu kako da pronađe Perina Ajbaru.

Sjahao je ispred svog šatora, gde ga je sačekao Bajar, ukrućen i suvonjav kao strašilo. Bornhald prezrivo pogleda prema drugoj, mnogo manjoj, odvojenoj grupi šatora. Vetar je duvao iz njihovog pravca. Niti su oni bili čisti, niti im je logor bio uredan. „Izgleda da se Ordejt vratio, je li tako?“

„Da, lorde Bornhalde.“ Bajar zastade, a Bornhald ga ispitivački pogleda. „Prijavili su čarku s Trolocima, južno odavde. Dvojica mrtvih, šest ranjenih, tvrde.“

„A ko su poginuli?“, tiho upita Bornhald.

„Dete Džoelin i Dete Gomanes, moj lorde Bornhalde.“ Bajarov ispijeni izraz lica nikada se nije menjao.

Bornhald polako skide gvožđem okovanu rukavicu. Dvojica koje je poslao da prate Ordejta, da vide šta to on radi na svojim izletima ka jugu. Bio je pažljiv, i nije povisio glas.

„Pohvali majstora Ordejta, Bajare, i... Ne! Bez pohvale. Kaži mu, ovim recima, da želim da se njegove žgoljave kosti smesta stvore preda mnom. Reci mu to, Bajare, i dovedi ga. Ako moraš, uhapsi ga – kao i te prljave bednike koji izvrgavaju Decu ruglu. Kreni.“

Bornhald je uzdržao bes dok nije ušao u svoj šator i spustio zastor. Tada zareža i obori mape i pisaći pribor sa stola. Ordejt mora da ga smatra maloumnikom. Već dva puta slao je svoje ljude sa njim, i dva puta bili su jedine žrtve u „čarki s Trolocima“, iz koje niko drugi nije izašao ni ogreban. Uvek prema jugu. Čovek je bio opsednut Emondovim Poljem. Pa, i sam je mogao podići logor tamo da nije... Sada nije bitno. Imao je Luhane. Oni će mu, milom ili silom, pribaviti Perina Ajbaru. Stražarsko Brdo bilo je na mnogo boljem položaju za hitro povlačenje prema Tarenskoj Skeli. Vojnički razlozi iznad ličnih.

Po hiljaditi put, zapitao se zašto ga je gospodar kapetan zapovednik poslao ovamo. Narod nije bio drugačiji od ljudi koje je sretao na stotinu drugih mesta. Osim što su žitelji Tarenske Skele bili jedini iole raspoloženi za iskorenjivanje sopstvenih Prijatelja Mraka. Svi ostali su tmurno i tvrdoglavo gledali na Zmajev očnjak naškraban na nečijim vratima. U svakom selu se znalo ko su neželjeni; svi su bili spremni da se, uz malo ohrabrenja, samopročiste, a rasterujući nepoželjne, sigurno bi se otarasili i Prijatelja Mraka. Ovde nije bilo tako. Crna žvrljotina oštrog očnjaka na vratima na njih nije uticala više no sveža boja. A tek Troloci. Da li je Pedron Nijal, pišući zapovesti, znao da će biti i Troloka? Kako je mogao znati? Ali ako nije znao, zašto je poslao toliko Dece? Bilo ih je dovoljno da uguše omanju bunu. I zašto ga je, pod Svetlošću, gospodar kapetan zapovednik opteretio ovim krvožednim luđakom?

Zastor polete u stranu i Ordejt utetura u šator. Njegov fini sivi kaput bio je prošiven srebrom, ali i sav uflekan. I žgoljavi vrat mu beše prljav. Glava mu je štrcala iz okovratnika, izgledao je kao kornjača. „Dobro veće, lorde Bornhalde. Milo i ugodno veče, i prekrasno.“ Lugardski naglasak danas beše težak.

„Šta se dogodilo s Detetom Džoelinom i Detetom Gomanesom, Ordejte?“

„Tako užasna stvar, moj lorde. Kada naiđosmo na Troloke, Dete Gomanes hrabro...“

Bornhald ga odalami rukavicama po licu. Koščati čovek se zanese, uhvati raspuklu usnu rukom i pogleda crvenilo na svojim rukama. Osmeh njegovih usta više nije bio posprdan. Sada je ličio na osmeh guje. „Zar zaboravljaš ko je potpisao moje ovlašćenje, mali gospodaru? Pedron Nijal će te obesiti o materina creva ako kažem samo jednu reč, a prethodno će vas oboje žive odrati “

„Pod uslovom da preživiš da mu to kažeš, zar ne?“

Ordejt steže zube, grbeći se kao neka divlja zver, zapenušale pljuvačke. Polako se strese, pa se uspravi. „Moramo raditi zajedno.“ Lugardski naglasak je nestao, zamenio ga je uzvišen, zapovednički ton. Bornhaldu je lakše padao izazivački lugardski glas nego ovaj, pun masnog i slabo prikrivenog prezira. „Senka je prekrila sve oko nas. Ne samo Troloci i Mirdraali. Oni su najbezopasniji. Trojica su se ovde okotila, Prijatelji Mraka koji će potresti svet, a rođenje im je smerao sam Mračni. Duže od hiljadu godina. Rand al’Tor. Met Kauton. Perin Ajbara. Znaš njihova imena. Ovde su raspuštene sile koje će preorati ceo svet. Stvorenja Senke hodaju kroz noć, truju srca ljudi, kvare im snove. Spali ovu zemlju. Kazni je, i oni će doći. Rand al’Tor. Met Kauton. Perin Ajbara.“ Poslednje ime je izgovorio skoro milozvučnim glasom.

Bornhald hrapavo uzdahnu. Nije znao kako je Ordejt otkrio njegove želje; samo mu je jednog dana otkrio da zna. „Zataškao sam ono što si učinio na imanju Ajbarinih...“

„Spali ih.“ U njegovom gordom glasu osećalo se ludilo, po čelu su mu izbile graške znoja. „Bičuj ih do smrti, i trojica će doći.“

Bornhald povisi glas. „Zataškao sam jer sam morao.“ Nije bilo izbora. Da se istina pročula, čekalo bi ga više od smrknutih pogleda. Poslednje što je želeo bila je buna uz sve te Troloke. „Ali neću oprostiti ubijanje Dece. Čuješ li me? Šta je to što moraš da kriješ od Dece?“

„Zar sumnjaš da će Senka učiniti sve što može da me zaustavi?“

„Molim?“

„Zar sumnjaš?“ Ordejt se namerno približio. „Video si Sive ljude.“

Bornhald je zastao. Pedesetoro Dece je bilo oko njega na Stražarskom Brdu, a niko nije primetio par naoružan bodežima. Gledao je pravo u njih, a nije ih primetio. Ordejt ih je ubio. Posle toga je mršavi bednik stekao zavidan ugled među vojnicima. Bornhald je kasnije zakopao bodeže u zemlju. Ta sečiva su ličila na čelik, ali svaki dodir sa njima pekao je kao rastopljeni metal. Prva šaka zemlje koja je bačena u rupu šištala je i dimila se. „Veruješ da su bili tebi za petama?“

„O, da, lorde Bornhalde. Meni za petama. Šta god je potrebno da me zaustavi. Sama Senka pokušava da me spreči.“

„To i dalje ne objašnjava ubistvo...“

„Moram delati u tajnosti.“ Bio je to šapat, skoro siktaj. „Senka može prodreti u ljudski um da me pronađe, može ući u misli i snove. Želiš li da umreš u snu? To se dešava.“

„Ti si... poludeo.“

„Daj mi odrešene ruke, a ja ću tebi Perina Ajbaru. To su naređenja Pedrona Nijala. U moje ruke sloboda, u tvoje Perin Ajbara.“

Bornhald je dugo ćutao. „Ne želim da te gledam“, konačno reče. „Izlazi odavde.“

Pošto Ordejt ode, Bornhald se strese. Šta je gospodar kapetan zapovednik namerio sa ovim čovekom? Ali ako mu dovede Ajbaru... Bacio je rukavice na pod i počeo da pretražuje svoje stvari. Negde je imao bocu rakije.

Čovek koji je sebe nazivao Ordejt, čak ponekad i zamišljao da je Ordejt, šunjao se između šatora Dece Svetla, oprezno motreći na ljude u belom.

Korisno oruđe, nesvesno oruđe, ali ne može im se verovati. Naročito ne Bornhaldu; njega bi možda trebalo i ukloniti, ako postane previše opasan. S Bajarom bi se daleko lakše snašao. Ali ne još. Bilo je važnijih stvari. Nekoliko vojnika ga pozdravi s poštovanjem. Iskezio im se, a oni pomisliše da je osmeh prijateljski. Oruđe, i budale.

Pogled mu je izgladnelo titrao preko šatora u kome su bili zatočenici. Mogli su da sačekaju. Još malo. Samo još malo. Ionako su beznačajni zalogaji. Mamac. Trebalo je da se suzdrži na imanju Ajbarinih, ali Kon Ajbara mu se nasmejao u lice, a Džoslin ga je nazvala sitnom budalom pokvarene čudi, jer je smatrao njenog sina Prijateljem Mraka. Pa, dobili su pouku, vrišteći, izgarajući. Nije mogao da se ne nasmeje sebi u bradu. Sitni zalogaji.

Osećao je jednog od onih koje mrzi tamo negde, ka jugu, prema Emondovom Polju. Koga? Nije važno. Rand al’Tor beše jedini zaista bitan. Da je to al’Tor, znao bi. Glasine ga još nisu privukle, ali jednom hoće. Ordejt se strese, ispunjen žudnjom. Moraće tako biti. Još glasina mora proći pored Bornhaldovih stražara u Tarenskoj Skeli, još izveštaja o čišćenju Dve Reke, da dolepršaju do ušiju Ran da al’Tora i oprže mu mozak- Prvo al’Tor, pa potom Kula, zbog svega što su mu oduzeli. Vratiće sve što mu po pravu pripada.

Sve je otkucavalo kao fino izrađen časovnik, čak i uz Bornhaldovo ometanje, sve dok se ovaj novi nije pojavio sa svojim Sivim ljudima. Ordejt provuče koščate prste kroz masnu kosu. Zašto bar njegovi snovi nisu mogli ostati njegovi? Više nije marioneta kojom upravljaju Mirdraali i Izgubljeni, ili sam Mračni. Sada on povlači konce. Neće ga zaustaviti, neće ga ubiti.

„Ništa me ne može ubiti“, promumlao je kezeći se. „Ne može. Preživeo sam od Troločkih ratova do danas.“ Pa, bar jedan deo njega jeste. Resko se nasmejavši začu ludost u tom kikotu; znao je za nju, i ne beše ga briga.

Neki mladi starešina Belih plaštova mrštio se gledajući ga. Sada u Ordejtovim ogoljenim zubima nije bilo ni traga osmehu, i momak buckastih obraščića ustuknu. Ordejt požuri, šuljajući noge po zemlji.

Oko njegovih ličnih šatora letele su muve, a sve upale, sumnjičave oči odbijale su se od njegovih pogleda. Beli plaštovi su ovde bili ukaljani. Ali mačevi im behu oštri, a pokornost trajna i nepokolebljiva. Bornhald je smatrao da su ovi ljudi i dalje njegovi. Pedron Nijal takođe; verovao je da je Ordejt njegov pitomi ljubimac. Budale.

Ordejt trže zastor šatora u stranu, pa uđe da obiđe svog zarobljenika, raspetog između dva drvena koca koja ni dva snažna konja ne bi iščupala. Izdržljivi čelični lanac zadrhturi kad ga tače da ga proveri, ali on je davno proračunao kolika je dužina neophodna, da bi je potom udvostručio. Ne bi valjalo da nije. Da lanac nije bio predvojen svuda ukrug, te čvrste čelične karike odavno bi popucale.

Uzdahnuo je i seo na ivicu kreveta. Svetiljke su već bile upaljene, desetak njih, tako da ne beše nijedne senke na vidiku. U šatoru je bilo svetlo kao usred bela dana. „Jesi li razmislio o mom predlogu? Prihvati, i izaći ćeš u slobodu. Ako odbiješ... Znam šta boli takve kao što si ti. Nateraću te da vrištiš u beskrajnom trenutku smrti. U večnom trenutku umiranja, u večnom kriku.“

Lanci zabrujaše od trzaja; kočevi zariveni duboko u zemlju zaškripaše. „Vrlo dobro.“ Mirdraalov glas je zvučao kao hrskanje suve zmijske kože. „Prihvatam. Oslobodi me.“

Ordejt se nasmeši. Stvorenje ga je smatralo budalom. Naučiće. Svi će naučiti. „Pre svega, postoji pitanje... dogovora i saglasnosti, nazovimo ih tako.“ Dok je govorio, Mirdraala je oblivao znoj.