Dolazak Senke

33 Novo tkanje u Šari

Lord uđe skoro odmah za dečakom; visok i plećat sredovečan čovek tvrdog, oštrog lika i tamnoriđe kose osedele na slepoočnicama. Bilo je nečeg nadmenog u njegovim tamnoplavim očima, i bez sumnje izgledao je kao plemić, od glave do pete, u fino skrojenom zelenom kaputu ukrašenom diskretnim spiralnim zlatnim vezom niz rukave i rukavicama prošivenim zlatnim koncima. Korice njegovog mača takođe behu pozlaćene, kao i ojačani vrhovi uglancanih čizama. Jednostavnom činu prolaska kroz vrata nekako je uspeo da prida raskoš. Čim ga je ugledao, Perin oseti prezir.

Svi al’Sinovi i Lijuinovi pohrliše da pozdrave lorda; muškarci, žene i deca okružiše ga osmesima, manjim i većim naklonima, trudeći se da brbljanjem nadjačaju ostale u iskazivanju počastvovanosti njegovim prisustvom i velike časti koju im pričinjava poseta jednog Lovca na Rog. To ih je, izgleda, najviše uzbuđivalo. Lord pod krovom možda nije svakidašnja pojava, ali jedan od onih zakletih na potragu za Rogom Valera – od toga su se ispredale silne priče. Perin nikada nije video narod Dveju Reka da se nekome dodvorava, ali ovo beše veoma blizu.

Ovaj lord Luk je očito smatrao da ne zaslužuje ništa manje, a možda je zavredio čak i više. Uz to, sve ga je to zamaralo. Seoski narod to možda nije video, ili nije prepoznao taj pomalo iscrpljeni izraz, pomalo prezrivi osmeh. Možda su jednostavno mislili da se lordovi tako vladaju. Istina, brojni to i čine, ali Perina je grizlo što mora da gleda kako to trpe ovi ljudi – njegovi ljudi.

Kako se graja smirivala, Džek i Eliza predstaviše lordu Luku od Čijendelne ostale goste – sve osim Tama i Abela koji su ga već upoznali – i objasniše da ih je on već savetovao kako da se odbrane od Troloka, da ih je ohrabrivao da se usprotive Belim plaštovima, da ustanu za svoju stvar. Žamor odobravanja zabruja po sobi. Da su Dve Reke kojim slučajem birale kralja, lord Luk bi za sobom imao sve al’Sine i Lijuine. I on je to znao. Ipak, njegova nehajna nezainteresovanost nije dugo potrajala.

Čim je opazio Verinino glatko lice, Luk se blago zgrčio i osmotrio joj ruke tako brzim titrajem oka da bi to malo ko primetio. Umalo je ispustio svoje vezene rukavice. Punačkim stasom i prostom odećom ona nije umnogome odskakala od žena sa imanja, ali lord je očigledno umeo da prepozna bezvremeno lice Aes Sedai i nije bio oduševljen što sreće jednu od njih. Ugao levog oka mu je poigravao dok je gazdarica al’Sin predstavljala „gazdaricu Matvin“, učenjakinju izdaleka.

Verin mu se nasmeši kao da je polusanjiva. „Drago mi je“, promrmlja ona. „Kuća Čijendelna. Odakle to potiče? Zvuči mi krajišnički.“

„Kuća nije posebno velika“, brzo odgovori Luk uz oprezan polunaklon. „Inače, potiče iz Murandije. Jedna je od manjih, ali i starijih.“ Činilo se da mu je teško da odvoji oči od nje i dok se upoznavao sa ostalima.

Tomasa jedva da je i pogledao. Sigurno je bio svestan da je ovaj Zaštitnik „gazdarice Matvin“, ali umalo što još i naglas nije rekao da ga smatra sasvim nebitnim. To je bilo zaista neshvatljivo. Koliko god vest s mačem lord Luk mogao biti, niko nije bio toliko vest da smatra Zaštitnika nebitnim. Nadmenost. Ovaj čovek imao je dovoljno oholosti za desetoricu. Što se Perina tiče, to je potvrdio pred Failom.

Osmeh koji joj je Luk ponudio bio je bez sumnje više nego samouveren; bio je i prisan, naglašeno topao. Upola topliji i zadivljeniji, istini za volju, nego što bi trebalo. Kad se naklonio, obema rukama je prihvatio njenu šaku, a potom joj se zagledao u oči kao da bi pogledom da prodre do potiljka. Perin je za tren pomislio da će mu odoleti, ali ona uzvrati lordu pogled, sva zajapurena, iako se trudila da izgleda smireno, i blago klimnu glavom.

„Moj lorde, i ja sam Lovkinja na Rog“, reče ona kao da joj ponestaje daha. „Mislite li da ćete ga ovde pronaći?“

Luk zatrepta i ispusti njenu ruku. „Možda, gospo. Ko može znati gde se Rog nalazi?“ Failu pomalo iznenadi – možda i razočara – ovaj nagli gubitak pažnje.

Perinovo lice se ne izmeni. Ako hoće da se smeška Vilu al’Sinu i rumeni pred priglupim lordovima, neka je. Neka pravi budalu od sebe kako god želi, neka zeva u svakog muškarca koji naiđe. Luk je, dakle, želeo da zna gde se nalazi Rog Valera? Skriven je u Beloj kuli, eto gde je. Bio je na iskušenju da to kaže ovom čoveku samo da bi ga čuo kako od nemoći škrguće zubima.

Ako je Luka društvo u al’Sinovoj kući iznenadilo, Perin ga je u najmanju ruku zbunio. Trgao se pogledavši ga u lice, a u očima mu se ocrtalo zaprepašćenje. Sve je to za tren skrila lordovska oholost, ali mu je jedno oko i dalje divlje titralo. Ali to nije imalo smisla, i tu je ležao problem. Nisu Luka odbile njegove žute oči, u to je bio siguran. Beše tu još nešto, kao da ga je čovek nekako prepoznao, kao da se iznenadio što ga ovde sreće, ali Perin ga je sad video prvi put u životu. Pored toga, bio je voljan da se opkladi da ga se Luk plaši. Bez ikakvog smisla.

„Lord Luk je predložio da dečaci borave na krovu“, reče Džek. „Momci će nas upozoriti pre nego što se ijedan Trolok približi.“

„Kako će vas upozoriti?“, procedi Perin. Je li to primer mudrosti velikog lorda Luka? „Troloci su kao mačke u mraku. Napašće vas, provaliće kroz vrata pre nego što vaši dečaci stignu da poviču.“

„Radimo što možemo“, zareža Flan. „Prestani da nas plašiš. Ovde ima dece koja nas slušaju. Lord Luk bar daje savete koji nam pomažu. Bio je na mom posedu dan pre troločkog napada i postarao se da svakog postavim na svoje mesto. Krv i pepeo! Da njega nije bilo, Troloci bi nas sve pobili.“

Luk, izgleda, nije čuo hvale koje su mu upućene. Obazrivo je posmatrao Perina, igrajući se rukavicama, da bi ih zapasao za zlatnu kopču u obliku vučje glave na svom opasaču. I Faila ga je posmatrala, blago namrštena. Na nju nije obraćao nimalo pažnje.

„Zar vas nisu Beli plaštovi spasli, gazda Lijuine? Mislio sam da je izvidnica Belih plaštova naišla i u poslednjem trenutku rasterala Troloke.“

„Pa, jeste.“ Flan prođe rukom kroz svoju sedu kosu. „Ali lord Luk... Da Beli plaštovi nisu naišli, mi bismo... On barem ne pokušava da nas zastraši“, promrsio je.

„Dakle, on vas ne plaši“, reče Perin. „Mene plaše Troloci. A Beli plaštovi odbijaju Troloke od vas. Kad mogu.“

„Pokušavaš da pripišeš zaslugu Belim plaštovima?“ Luk pritisnu Perina ledenim pogledom, kao da se ustremio na neku njegovu slabost. „Šta misliš, ko je odgovoran za Zmajeve očnjake nažvrljane na vratima? Oh, njihove ruke nikada ne dodirnu ugljen, ali oni stoje iza toga. Upadaju u domove ovih dobrih ljudi, postavljaju pitanja i zahtevaju odgovore, kao da su pod sopstvenim krovom. Ja kažem da su ovi ljudi sopstveni gospodari, a ne psi koji sednu čim Beli plaštovi narede. Neka osmatraju okolinu – svaka čast – ali treba istupiti pred vrata i dati im do znanja na čijoj su zemlji. To je moje mišljenje. Ako želiš da budeš pas Belih plaštova, budi, ali ne zavidi ovim dobrim ljudima na njihovoj slobodi.“

Perin uzvrati Luku podjednako oštrim pogledom. „Ne gajim nikakvu naklonost prema Belim plaštovima. Žele da me obese, zar niste čuli?“

Visoki lord zatrepta, kao da zaista nije, ili kao da je, trudeći se da hitro odgovori, na to zaboravio. „Šta je, onda, tvoj predlog?“

Perin mu okrenu leđa i ode do kamina. Nije želeo da se raspravlja s Lukom. Neka ga svi slušaju. Bez sumnje, svi su gledali u njega. Reći će ono što misli i završiti s tim. „Morate se osloniti na Bele plaštove, morate se nadati da će sputati Troloke, morate se nadati da će stići na vreme ako Troloci napadnu. Zašto? Zato što se svaki čovek trudi da ostane na svom posedu, ako može, ili što je moguće bliže ako ne može. Ima vas u stotinu malih grozdova, poput grožđa zrelog za berbu. Dok god je tako, dok god morate da se molite da Beli plaštovi ne dozvole Trolocima da vas izgaze, nemate izbora – morate ih puštati da pitaju šta god hoće, davati im odgovore koje hoće. Morate gledati kako odvlače nevine ljude. Ili možda neko među vama smatra Harala i Alsbet Luhan Prijateljima Mraka? Nati Kauton? Bodvin i Eldrin?“ Abel se osvrnuo po sobi, čekajući da se neko usudi da nagovesti kako se slaže, ali nije bilo potrebe. Čak je i Adina Lijuin s pažnjom slušala. Luk se mrštio, čas gledajući u njega, čas proučavajući reakcije naroda okupljenog u sobi.

„Znam da nije trebalo da uhapse Nati i Alsbet i sve ostale“, odgovori Vit, „ali s tim je završeno.“ Protrljao je rukom ćelavo teme, pa zabrinuto pogledao Abela. „Osim što ih treba naterati da ih sve oslobode, mislim. Od onda nikoga nisu uhapsili, tako sam čuo.“

„Mislite da to znači da je gotovo?“, upita Perin. „Zaista mislite da će se zadovoljiti Kautonima i Luhanima? I stati na dva spaljena imanja? Ko će od vas biti sledeći? Možda će, zato što ste izgovorili jednu pogrešnu reč, ili tek da daju primer, Beli plaštovi spaliti ovu kuću umesto da spaljuju Troloke. Ili će vam Zmajev očnjak osvanuti na vratima. Uvek ima ljudi koji veruju u takve stvari.“ Nekoliko očiju odluta ka Adini, a ona se promeškolji i povi glavu. „Čak i ako to podrazumeva samo dužnost da se stalno dokazujete svakom Belom plastu koji naiđe, zar hoćete tako da živite? A vaša deca? Vi živite od milosti Troloka, milosti Belih plaštova i milosti svakoga kome zasmetate. Dok god vas pritiska jedno od ovo troje, pritiska vas sve to. Krijete se u podrumu, u nadi da će vas jedan besan pas zaštititi od drugog, u nadi da vas pacovi neće gristi kad padne mrak.“ Džek se zabrinuto zgleda s Flanom, Vitom i ostalim muškarcima u prostoriji, pa polako prozbori: „Ako misliš da ne postupamo kako treba, šta predlažeš?“

Perin nije očekivao pitanje – bio je siguran da će svi pobesneti – ali je smesta nastavio, i rekao im šta misli. „Skupite sve ljude. Skupite sve ovce i krave, živinu, sve. Skupite ih i odvedite negde gde će biti bezbedni. Idite u Emondovo Polje. Ili na Stražarsko Brdo, pošto je bliže, mada ćete tu uvek biti na oku Belim plaštovima. Dok god ste podeljeni u grupe bilo od dvadeset, bilo od pedeset ljudi, za Troloke ste lovina. Ako se stotine vas skupe na jedno mesto, imaćete šansu, koja usput ne zavisi od klanjanja Belim plaštovima.“ Ovo je prouzrokovalo očekivani prasak.

„Da potpuno napustim svoje imanje!“, povika Flan nadjačavajući Vitovo: „Ti si poludeo!“ Njihove reči, i reči njihove braće i rođaka stuštiše se kao pljusak.

„Da idemo u Emondovo Polje? To mi je predaleko, i sad jedva uspem da svakog dana obiđem polje!“

„Korov će sve upropastiti!“

„I ovako nemam pojma kako da završim žetvu!“

„...ako počnu kiše...!“

„...pokušati da popravimo...!“

„...duvan će satrunuti...!“

„...da odložimo strižu...!“

Perinova pesnica raspali o gredu iznad kamina, i sve ih ućutka. „Nigde nisam video nijedno pregaženo ili spaljeno polje, niti jednu spaljenu kuću ili staju u kojoj nije bilo ljudi. Troloci žele ljude. A ako ipak odluče da pale? Novo seme se može posejati. Kamenom i drvetom može se nanovo graditi. A može li ovo biti ponovo izgrađeno?“ Uperio je prst u Lajlinu bebu, a ona snažnije prigrli dete uz grudi streljajući očima Perina kao da je zapretio odojčetu. Ipak je prestrašeno pogledala svog muža i Flana. Začuo se žamor nespokoja.

„Otići“, promrmlja Džek odmahujući glavom. „Ne znam, Perine...“

„To je vaš izbor, gazda al’Sine. Zemlja će biti ovde kada se vratite. Troloci je ne mogu odneti. Razmislite može li se isto reći i za vašu porodicu.“

Žamor je prerastao u huku. Nekoliko žena prepiralo se s muževima, uglavnom one koje su teglile po jedno ili dva deteta. Muškarci se po svemu sudeći nisu previše opirali.

„Zanimljiv plan“, progovori Luk, odmeravajući Perina. S lica mu se nije moglo pročitati da li se slaže. „Čekaću da vidim kako će proći. A sada, gazda al’Sine, moram svojim putem. Samo sam svratio da vidim kako ste.“ Džek i Eliza ga ispratiše do vrata, dok su svi ostali bili prezauzeti da bi obraćali pažnju. Luk je otišao stisnutih usana. Perinu se činilo da su do sada njegovi odlasci uglavnom bili uzvišeni kao i dolasci.

Džek je, vrativši se s vrata, stao pravo pred Perina. „Odvažan ti je plan. Priznaću da nisam previše voljan da napustim imanje, ali govoriš razumno. Ipak, ne znam šta će Deca misliti o tome. Meni deluju kao sumnjičava družina. Možda će, ako se svi okupimo, pomisliti da kujemo zaveru protiv njih.“

„Neka misle“, reče Perin. „Selo puno ljudi može prihvatiti Lukove savete i reći im da gledaju svoja posla. Ili možda misliš da je bolje da ostanete ranjivi samo da biste ostali u milosti Belih plaštova, kao sada?“

„Ne, ne. Razumem o čemu govoriš. Ubedio si me. Kao i sve ostale, izgleda.“

Zaista je izgledalo tako. Žamor rasprave se stišavao, ali očigledno samo zato što su se svi složili. Čak i Adina, koja je već glasno naređivala svojim kćerima da se smesta spreme. Na kraju je čak i neraspoloženo klimnula glavom prema Perinu, u znak odobravanja.

„Kada mislite da krenete?“, upita Perin Džeka.

„Čim budem uspeo da ih sve spremim. Možemo stići do imanja Džona Gaelina na Severnom putu i pre zalaska sunca. Ispričaću Džonu šta si rekao, i svima na putu do Emondovog Polja. Bolje nam je tamo nego na Stražarskom Brdu. Ako želimo da zbacimo teret Belih plaštova u isto vreme kad i teret Troloka, neće valjati da im sedimo ispod nosa “ Džek počeša svoj uzani čuperak kose jednim prstom. „Perine, mislim da Deca ne bi zaista povredila Nati Kauton i devojke, ili Luhanove, ali nešto me brine. Ko zna šta će biti ako pomisle da kujemo zaveru?“

„Nameravam da ih oslobodim što pre mogu, gazda al’Sine. Kao i svakog drugog koga Beli plaštovi uhapse, što se toga tiče.“

„Odvažan plan“, ponovio je Džek. „Pa, bolje da pokrenem ljude ako mislimo da stignemo do Džona pre mraka. Neka Svetlost bude uz tebe, Perine.“

„Veoma odvažan plan“, reče Verin, koja je prišla čim je gazda al’Sin odjurio izdajući ljudima naređenja da isteraju taljige i popakuju ono što će poneti. Pažljivo ga je posmatrala, blago iskošene glave, a i Faila isto, rame uz rame s njom. Izgledala je kao da ga vidi prvi put u životu.

„Ne znam zašto ga svi tako nazivaju“, kaza on. „Mislim, plan. Taj Luk je pričao koješta. Odupreti se Belim plaštovima na vratima kuće. Dečaci koji na krovu čekaju Troloke. Par kapija širom otvorenih pred propašću. Samo sam im to napomenuo. Trebalo je ovo da rade od početka. Taj čovek...“ Nije dozvolio sebi da izgovori kako mu Luk ide na živce, ne pred Failom. Mogla bi ga pogrešno razumeti.

„Naravno“, glatko upade Verin. „Nisam ranije imala priliku da vidim kako to deluje. Možda u stvari i jesam, ali nisam znala.“

„O čemu pričate? Kako šta radi?“

„Perine, kada smo pristigli ovamo, ovaj narod je bio spreman da ostane tu po svaku cenu. Pokazao si im dobre razloge i jaka osećanja, ali misliš li da bi ih to pokrenulo da sam im govor držala ja, ili Tam, ili Abel? Ti bi trebalo najbolje da znaš koliko su Dvorečani tvrdoglavi. Promenio si tok događaja koji bi se odvijali u Dve Reke da nije bilo tebe. Uz samo nekoliko reci izgovorenih u... razdraženosti? Ta’vereni zaista uvlače živote drugih u sopstvenu šaru. Zadivljujuće. Nadam se da ću ulučiti još neku priliku da posmatram Randa.“

„Šta god da je“, promrsi Perin, „okrenulo je nabolje. Što je više ljudi skupa na jednom mestu, to su sigurniji.“

„Naravno. Rand ima mač, koliko sam razumela?“

Namrštio se, ali nije bilo razloga da joj ne kaže. Znala je za Randa, i znala je šta je Tir značio. „Ima ga.

„Čuvaj se pored Alane, Perine.“

„Molim?“ Hitre promene teme počele su da ga zbunjuju. Naročito kada je progovorila o onom o čemu je već razmišljao, želeći to da sakrije od nje. „Zašto?“

Verinino lice nije se promenilo, ali tamne joj oči najednom postadoše jasne i oštre, kao u ptice. „Bela kula ima mnoge... mustre. Većina njih, naravno, nije zlonamerna, ali ponekad je to teško otkriti dok ne postane prekasno. A čak i kad su zamisli najdobronamernije, često je moguće da poneka nit bude presečena u vezenju, da pokoji prut pukne i bude odbačen dok se plete korpa od pruća. Jedan ta’veren bio bi koristan prut u bilo kom planu.“ Istog trena, ponovo je postala pomalo zbunjena gužvom, neprilagođena stvarnom svetu koliko kakvoj knjizi ili sopstvenim mislima. „Oh, svega mi, gazda al’Sin baš ne gubi vreme, zar ne? Odoh da vidim može li nam neko dovesti konje.“

Faila se naježi dok se Smeđa sestra udaljavala. „Aes Sedai me ponekad... onespokoje“, prošapta ona.

„Onespokoje?“, upita Perin. „Mene u većini slučajeva prestrave skoro na smrt.“

Tiho se nasmejala, pa poče da se igra jednim dugmetom na njegovom kaputu u koje je predano zurila. „Perine, ja sam... bila budala.“

„Kako to misliš?“ Ona podiže pogled – gotovo da je otkinula dugme – a on brže-bolje dodade: „Malo pametnijih ljudi od tebe poznajem.“ Stegao je zube pre nego što mu uz to izlete „u većini slučajeva“, a kada mu se nasmešila, beše mu drago zbog toga.

„Vrlo je lepo od tebe što to kažeš, ali bila sam.“ Potapšala je dugme i počela da mu ispravlja kaput – što nije bilo potrebno – i da mu izglađuje revere – što opet nije bilo potrebno. „Bio si tako smešan“, nastavi ona, govoreći prebrzo, „samo zato što me je onaj mladić tako gledao – a stvarno, previše je detinjastog lika, nimalo nalik tebi – da sam pomislila da ti probudim ljubomoru – samo malo – pretvarajući se, samo se pretvarajući, da me privlači lord Luk. Nije trebalo to da radim. Hoćeš li mi oprostiti?“

Trudio se da prokrči put kroz ispreturane reči. Dobro je što smatra Vila detinjastim – da je pustio bradu sigurno bi bila retka – ali nije pomenula ono kako mu je uzvraćala pogled. A ako se samo pretvarala da je opčinjena Lukom, zašto se onako zacrvenela? „Naravno da ti opraštam“, reče. U očima joj sinu opasno svetlo. „Mislim, nema tu šta da se oprašta.“ Svetlo samo zaiskri još vrelije. Šta je želela da čuje? „Hoćeš li ti meni oprostiti? Kada sam pokušao da te oteram, rekao sam ponešto što nije trebalo. Opraštaš li mi?“

„Rekao si nešto za šta tražiš oproštaj?“, slatko ga je upitala, i znao je da mu se spremaju nevolje. „Ne sećam se šta to bi, ali uzeću u razmatranje.“

U razmatranje? Zvučala je baš kao plemkinja; možda joj je otac sluga nekog lorda, pa je imala priliku da se nauči otmenom govoru. Nije imao pojma o čemu mu govori, ali kad god sazna, bio je siguran, zaželeće da je to odgodio.

Osetio je pravo olakšanje kad se vratio u Korakovo sedlo usred gužve u kojoj su ljudi uprezali konje u taljige i svađali se šta mogu poneti a šta ne, a deca jurila kokoške i guske da im vežu noge pre nego što ih utovare. Dok su jedni isterivali ovce iz tora, drugi dečaci su već terali stoku prema istoku.

Faila nije spominjala ono o čemu su pričali unutra. Štaviše, smeškala mu se dok je pričala o sličnostima ovdašnjeg ovčarstva i onog u Saldeji, a kada joj je jedna devojčica donela kitu sitnog crvenog cveća, srcosramka, pokušala je i da mu uplete nekoliko cvetova u bradu, smejući se njegovom trudu da je spreči. Ukratko, došlo mu je zbog nje da iskoči iz kože. Trebaće mu još jedan razgovor s gazda Kautonom.

„Neka te Svetlost prati“, ponovo mu kaza gazda al’Sin, baš kada se spremiše da izjašu, „i čuvaj dečake.“ Četiri mladića su rešila da krenu s njima, na konjima grube dlake, ni izbliza dobrim kao Tamov ili Abelov. Perin nije znao zašto bi on trebalo da ih čuva. Svi su bili stariji od njega, iako ne znatno. Vil al’Sin beše među njima, uz svog rođaka Bana, jednog od Džekovih sinova kome je zapao najveći nos u porodici, i par Lijuina, Tela i Danila, koji su toliko ličili na Flana da su mu mogli biti sinovi, a ne sinovci. Perin je pokušao da ih odgovori, naročito kada su obelodanili želju da mu pomognu da izbavi Kautonove i Luhanove od Belih plaštova. Očigledno im se činilo da treba samo ujahati u logor Dece i zatražiti da puste sve zatočenike. Tel je to nazvao ponosnim prkosom, a Perinu se umalo ne diže kosa na glavi. Previše torbarskih priča. Previše je slušao budale poput Luka. Pretpostavio je da Vil ima drugačije razloge iako se pravio da Faila i ne postoji, ali ni ostali nisu bili ništa bolji.

Niko drugi se nije pobunio. Tam i Abel su samo pomalo sumnjali da će svi umeti da gađaju lukom ili da ostanu u sedlu, dok je Verin jednostavno posmatrala, hvatajući beleške u svoju knjižicu. Tomas je očito bio razgaljen, a Faila beše zaokupljena pletenjem venca od srcosramka, kako se ispostavilo, za Perina. Uzdahnuo je i okačio cveće na jabuku sedla. „Čuvaću ih najbolje što mogu, gazda al’Sine“, obećao je.

Na milju od farme al’Sinovih – kad su Gaul, Bain i Čijad iznenada iskočili iz šiblja i potrčali da im se pridruže – pomislio je da su jedan ili dvojica momaka već otpisani. Da će ih otpisati aijelska koplja. Vilu i njegovim prijateljima dosta je bio jedan pogled na Aijele da počnu užurbano da napinju strele; ne gubeći korak, Aijeli sakriše lica velovima i pripremiše se da hitnu koplja. Trebalo je nekoliko minuta da se nesporazum izgladi. Gaulu i dvema Devicama sve se učinilo silno smešno kada su razumeli, pa prasnuše u grohotan smeh, što je uznemirilo Lijuine i al’Sine podjednako kao i otkriće da su ovo troje Aijeli, od čega dve žene. Vil okusa Bain i Čijad jednim osmehom, a one se zgledaše klimajući glavom. Perin nije znao šta se događa, ali je odlučio da se ne meša dok ne bude opasnosti po Vilov grkljan. Čak i ako jedna od Aijelki isuče nož, imaće dovoljno vremena da je spreči. Možda će iz toga Vil i naučiti ponešto o osmehivanju.

Bio je namerio da svom brzinom pohitaju prema Stražarskom Brdu, ali kada odmakoše još milju severnije od al’Sinovog poseda, ugledao je kako se s jednog imanja izvijaju raštrkane perjanice dima iz odžaka. Tam ih je vodio na dovoljnoj udaljenosti da nisu jasno razabirali ljude oko kuće. Izuzetak su bile Perinove oči; video je decu u dvorištu. A Džek al’Sin im je bio najbliži sused. Sve do danas. Kratko je oklevao, pa potera Koraka ka imanju. Nije se nadao da će proći previše dobro, ali morao je da pokuša.

„Kuda si pošao?“, upita Tam, namršten.

„Da im dam isti savet koji sam dao gazda al’Sinu. Neće mi trebati više od minuta.“

Tam klimnu, a ostali pođoše za njim. Verin je zamišljeno posmatrala Perina. Nadomak imanja Aijeli skrenuše ka severu, Gaul neznatno odvojen od Devica.

Perin nije poznavao Torfine ni ti oni njega, ali na njegovo iznenađenje, kada se uzbuđenje zbog posete stranaca stišalo i kada su prestali da zure u Tomasa, Verin i Failu, poslušaše ga i počeše da opremaju konje, dve pokrivene zaprege i dvoje visoke taljige, a Perin i ostali odjahaše.

Još tri puta se zaustavljao prolazeći blizu seoskih imanja, od kojih je jedno činio grozd od pet kuća. Svuda je bilo isto. Ljudi su se bunili kako ne mogu da napuste zemlju, ali je ipak svaki put za sobom ostavljao žurno spremanje i prikupljanje domaćih životinja.

Desilo se još nešto. Nije mogao da spreči Vila i njegovog rođaka, kao ni Lijuine, da razgovaraju s mladićima na imanjima. Njihova družina se uvećala za trinaest članova, Torfina i al’Daija, Ahana i Marvina naoružanih lukovima, u sedlima nesrećno uparenog niza ponija i zaprežnih konja. Svi su žudeli da spasu zatvorenike Belih plaštova.

Naravno, nije sve išlo glatko. Vil i ostali sa imanja al’Sinovih smatrali su da nije pošteno od njega što je upozorio novopridošle na prisustvo Aijela, kvareći im time zabavu kojoj su se nadali – prestravljivanje novajlija. Ovi su ipak bili prestravljeni, i više nego što je Perinu odgovaralo, a sudeći po tome kako su kasnije zavirivali za svako drvo, čak i za svaki žbun, bilo je jasno da su ubeđeni da u blizini ima još Aijela, uprkos njegovom uveravanju. Vil je najpre pokušao da se nametne Torfinima i ostalima navodeći da se prvi pridružio Perinu – kada ga Ban i Lijuini besno pogledaše, najzad je priznao: među prvima – dok su svi ostali neiskusni.

Perin je okončao tu priču podelivši ih u dve grupe otprilike iste veličine, i postavivši Danila i Bana za čelnike, mada je i oko ovoga u početku bilo neslaganja. Al’Daijevi su smatrali da bi vođe trebalo birati po starosti – Bili al’Dai beše godinu dana stariji od svih, a ostali predložiše Hua Marvina, najboljeg tragača, i Džaima Torfina, najboljeg strelca, dok je Kenli Ahan bio na Stražarskom Brdu i pre dolaska Belih plaštova, tako da je umeo da se snađe u selu. Sve im je izgledalo kao igra. Telov izraz o ponosu i prkosu čuo se još nekoliko puta.

Perin se, najzad, vođen ledenim besom isprečio pred njih tako da su morali stati na travi između dva šumarka. „Ovo nije igra, niti igranka za Bel tin. Radite kako vam se kaže, ili se vratite kući. Ionako ne znam čemu služite, a nemam nameru da poginem zato što ste umislili da znate šta činite. Sada se postrojte i umuknite. Zvučite kao Ženski krug koji se sastao u ormaru za haljine.“

Poslušali su, i nanizali se u dve kolone iza Bana i Danila. Vil i Bili su se razočarano mrštili, ali su se uzdržali od prigovora. Faila zadovoljno klimnu gledajući Perina, a i Tomas isto. Na Verininom nedokučivom licu ništa se ne pomače dok je posmatrala šta se zbiva, bez sumnje ubeđena da prisustvuje ta’verenskim delima. Perin je smatrao da nema potrebe da joj objašnjava kako je jednostavno pokušao da zamisli šta bi rekao jedan Šijenarac koga je poznavao, vojnik po imenu Uno, premda bi to Uno sigurno izgovorio znatno grubljim rečnikom.

Kako su se približavali Stražarskom Brdu, imanja su postajala učestalija, gušća, da bi se na kraju slila kao pred Emondovim Poljem, u mrežu uskih poljana, putića i kaldrma odvojenih živicom i kamenim zidovima. Čak i pošto su svratili na četiri imanja, stigli su za videla; ljudi su još radili na svojim usevima, a dečaci su doterivali ovce i goveda na noćište u štalama. Ovih dana niko nije želeo da ostavlja životinje napolju.

Tam predloži Perinu da više nikog ne upozorava, i on se uz oklevanje složi. Odavde bi svi pošli prema Stražarskom Brdu, što bi uzbunilo Bele plaštove. Dvadesetak ljudi koji jašu sporednim puteljcima već su bili dovoljno zanimljiva pojava, iako je većina naroda bila prezauzeta za bilo šta osim letimičnog pogleda. Ipak, to je predstojalo pre ili kasnije, a što pre to bolje. Dok god u divljini ima ljudi kojima je neophodna zaštita Belih plaštova, Plastovi će čvrsto stajati nad Dvema Rekama, verovatno nevoljni da ih ispuste iz šaka.

Perin je oštrim pogledom tražio ma kakav znak Belih plaštova, ali osim jednog jedinog oblaka prašine koji je prešao Severni put ka jugu, ne beše ničega. Posle nekog vremena, Tam je predložio da sjašu i povedu konje. Izgledi da ih neko primeti znatno su manji ako idu pešice, a čak će ih i živice i niski kameni zidovi donekle štititi.

Tam i Abel su znali za jedan gust šumarak, splet hrasta, gorkolepka i kožolista prostrt preko tri ili četiri kvadratne milje jugozapadno od Stražarskog Brda, iz koga se logor Belih plaštova dobro video. Zašli su u njega s južne strane, veoma žurno. Perin se nadao da ih niko nije video kako ulaze, i da se niko neće zapitati niti pominjati zašto ne izlaze.

„Ostanite ovde“, naredio je Vilu i ostalim mladićima koji su vezivali konje za grane. „Držite lukove pri ruci i budite spremni na beg ako čujete viku. Ako iko pisne, zveknuću ga po glavi kao po nakovnju. Ovde smo da posmatramo, ne da navučemo Bele plaštove na sebe vrsljajući okolo kao slepi bikovi.“ Nervozno gladeći lukove, oni zaklimaše glavama. Možda je počelo da im svanjava šta u stvari rade. Deca Svetla ne bi s naklonošću gledala na naoružanu bandu Dvorečana.

„Jesi li ikada bio vojnik?“, zbunjeno ga upita Faila, tihim glasom. „Neki od... stražara mog oca govore kao ti.“

„Ja sam kovač“, nasmeja se Perin. „Samo sam slušao vojničke razgovore. Ipak, izgleda da uspeva.“ Čak su i Vil i Bili zverali naokolo jedva se usuđujući da se mrdnu.

Puzeći od drveta do drveta, Perin i Faila pođoše za Tamom i Abelom do severnog kraja šumarka, gde su Aijeli već klečali. Verin je takođe bila tu, i Tomas. Žbunje i granje stvaralo je prozračan zastor od lišća, dovoljan da ih skrije, ali da mogu kroz njega da gledaju.

Logor Belih plaštova protezao se podnožjem Stražarskog Brda kao zasebno selo. Stotine ljudi, neki u oklopima, kretali su se između dugih, ravnih redova belih šatora, dok su konji bili uredno pripeti u po pet nizova na istoku i zapadu. Nekim grlima su skidali sedla i timarili ih, što je značilo da su neke izvidnice završile za danas, dok je dvostruka kolona od možda stotinak neukaljanih i nepogrešivih konjanika žustrim kasom kretala ka Vodenoj šumi, noseći teška koplja pod tačno određenim uglom. S vremena na vreme bi kroz logor promarširala grupa stražara zaogrnutih belinom, naoružana konjičkim umesto pešadinskim kopljima, sa uglačanim kalpacima na kojima se ogledalo tonuće sunce.

Do Perinovih ušiju dopre nekakva tutnjava. Sa zapada se, izdaleka, ukaza dvadesetak konjanika, u galopu iz pravca Emondovog Polja; žurili su prema šatorima. Istim pravcem kojim su oni došli. Da su bili samo koji minut sporiji, sigurno bi ih primetili. Rog se oglasi, i ljudi pođoše prema vatrama za kojima se spremala večera.

Sa strane se video jedan mnogo manji logor, očigledno podignut navrat-nanos. Neki šatori su klonuli uprkos konopcima. Većina onih koji su tu boravili očigledno je bila odsutna. Nekoliko konja koji su repom rasterivali muve, kratkim konopcima privezani za jedan stub, beše jedini znak da tu uopšte nekoga ima. Samo što to nisu mogli biti Beli plaštovi. Takav logor je bio nezamisliv za Decu Svetla, neumoljivu u pogledu urednosti.

Između šumarka i dve skupine šatora pružao se brisan prostor obrastao travom i poljskim cvećem. Ovdašnji čobani verovatno su ga koristili za ispašu. Ali sada tamo nije bilo nikoga. Belim plaštovima, poput one izvidnice, galopom bi trebalo oko minut da ga pređu.

Abel pokaza Perinu prema velikom logoru. „Vidiš li onaj šator blizu sredine, koji sa svake strane čuva po jedan čovek?“ Perin klimnu glavom. Zalazeće sunce usmeravalo je oštre, iskošene senke prema istoku, ali dovoljno je dobro video. „Tamo su Nati i devojke. I Luhanovi. Video sam ih kako izlaze i ulaze. Jedno po jedno, i uvek u pratnji stražara, čak i kada idu na zahod.“

„Tri puta smo već pokušali da se prikrademo po noći“, reče Tam, „ali budno paze na granicu logora. Poslednji put jedva da smo uspeli da uteknemo.“

Kao da želiš da zavučeš ruku u mravinjak, ali da te nijedan mrav ne ujede. Perin sede u podnožje jednog visokog kožolista, s lukom preko kolena. „Hoću malo da razmislim o ovome. Gazda al’Tore, možete li malo da umirite Vila i onu družinu? Ako nekima padne na pamet da krenu kući, sprečite ih. Najverovatnije bi bez razmišljanja pošli prema Severnom putu, posle čega bi pedesetak Belih plaštova krenulo ovamo u pretragu. Ako se iko setio da ponese hranu, mogli biste se postarati da nešto pojedu. Budemo li morali da bežimo, možda ćemo cele noći ostati u sedlu.“

Najednom je shvatio da izdaje naređenja, ali kada je pokušao da se izvini, Tam se isceri i reče: „Perine, ti si preuzeo vodstvo još na Džekovom imanju. Nije mi prvi put da sledim mlađeg čoveka koji zna šta treba činiti.“

„Radiš kako valja, Perine“, reče Abel, pre nego što dvojica starijih ljudi nestadoše među drvećem.

Perin zbunjeno počeša bradu. Preuzeo vodstvo? Sada kada je razmislio o tome, shvatio je da ni Tam ni Abel zaista ni o čemu nisu odlučivali još otkad su napustili imanje al’Sinovih, već su samo nudili savete i ostavljali sve na njemu. Od tada ga, takođe, nijedan od njih nije oslovio s „momče“.

„Zanimljivo“, kaza Verin. Držala je svoju knjižicu. Poželeo je priliku da pročita njene zapise.

„Hoćete li me opet upozoriti da se ponašam budalasto?“, upitao je.

Umesto odgovora, ona zamišljenim glasom reče: „Biće još zanimljivije gledati šta ćeš sledeće učiniti. Ne mogu reći da potresaš svet iz temelja, kao Rand al’Tor, ali Dve Reke su se zasigurno pokrenule. Pitam se imaš li pojma kuda ih guraš.“

„Hoću da oslobodim Luhanove i Kautonove“, ljutito joj je odgovorio. „To je sve!“ Izuzimajući Troloke. Naslonio je glavu nazad na stablo kožolista i sklopio oči. „Radim samo ono što moram. Dve Reke će ostati gde su oduvek bile.“

„Naravno“, kaza Verin.

Čuo je kako se odmakla, i Tomas s njom; papučice i čizme, podjednako tihe na zemlji posutoj lanjskim lišćem. Otvorio je oči. Faila je zurila u njih, ne previše zadovoljna.

„Nikada te neće pustiti na miru“, promrmljala je. O zglobu šake visio joj je venčić od upletenog srcosramka koji mu je ostao na sedlu.

„Aes Sedai te nikada ne puste“, kazao joj je.

Ona se ustremi na njega izazivačkim pogledom. „Pretpostavljam da ćeš noćas pokušati da ih izvedeš?“

Moraće to da urade sada. Zato što je širio svoje upozorenje, i zato što je narod poznavao govornika. Možda Beli plaštovi ne bi povredili zatvorenike. Možda. Verovao je da njihova milost doseže taman onoliko daleko koliko bi on mogao baciti konja. Pogledao je Gaula, a ovaj klimnu.

„Tam al’Tor i Abel Kauton dobro se kreću za mokrozemce, ali mislim da su ovi Beli plaštovi previše kruti da primete sve što se miče u mraku. Mislim da očekuju neprijatelje kojih ima mnogo, i koje mogu videti.“

Čijad okrenu razgaljene sive oči prema Aijelu. „Hoćeš li onda da se krećeš poput vetra, Kameni psu? Biće zabavno gledati Kamenog psa kako se trudi da lagano gazi. Kada moja sestra po koplju i ja spasemo zatočenike, vratićemo se po tebe, ako si prestar da sam pronađeš put.“ Bain joj tače ruku, a ona se iznenađeno okrenu prema plamenokosoj. Tren potom, potamnela koža joj se blago zarumene. Obe žene pogledaše u Failu, koja je i dalje posmatrala Perina, sada prekrštenih ruku i uzdignute glave.

Duboko je disao. Ako bi joj rekao da ne želi njenu pomoć, ni Bain ni Čijad skoro sigurno ne bi pošle. Još uvek su želele da dokažu da su uz nju, ne uz njega. Možda je i Faila htela isto. Možda bi on i Gaul sve uspeli sami, ali nije znao kako da je natera da ostane ako ona neće. Faila kao Faila, verovatno bi se iskrala za njima. „Držaćeš se blizu mene“, čvrsto reče. „Hoću da spasem zarobljenike, a ne da ostavim jednog za sobom.“

Nasmejavši se, spustila se kraj njega i uvukla rame pod njegovu ruku. „Držati se blizu tebe, to mi zvuči kao dobra ideja.“ Nabacila mu je venac crvenog cveća na glavu, a Bain se zakikota.

Perin okrenu oči naviše: venčić mu se nakrivio preko čela. Mora da izgleda kao budala. Ipak, ostavio ga je tu.

Sunce se spuštalo polako poput đinđuve u medu. Abel im je doneo hleba i sira – više od polovine onih budućih junaka ipak nije ponelo ništa za jelo – pa su jeli i čekali. Spustila se noć, rasvetljena mesecom već visokim, ali zaklonjenim iza žurnih oblaka. Perin je čekao. Svetla su zgasla u logoru Belih plaštova, kao i u Stražarskom Brdu, mračnom obrisu posutom s tek nekoliko osvetljenih prozora, i on okupi Tama, Failu i Aijele oko sebe. Svima je jasno video lice. Verin je stajala dovoljno blizu da ga čuje. Abel i Tomas su bili kod ostalih Dvorečana, trudeći se da ih utišaju.

Osećao se čudno izdajući uputstva, pa se trudio da ostanu jednostavna.

Tamov zadatak bio je da svi budu spremni da pojašu čim se Perin vrati sa zarobljenicima. Beli plaštovi će poći za njima čim otkriju šta se desilo, tako da će morati negde da se sakriju. Tam je znao jedno pogodno mesto, napušteno imanje na granici Zapadne šume.

„Pokušajte, ako možete, da nikoga ne ubijete“, upozorio je Perin Aijele. „Beli plaštovi će biti prilično besni što su izgubili zatočenike. Ako uz to izgube i svoje ljude, spaliće i samo sunce.“ Gaul i Device klimnuše kao da jedva čekaju. Čudan narod. Nestadoše u noći.

„Čuvaj se“, prošapta mu Verin dok je kačio luk na leđa. „Ta’vereni nisu besmrtni.“

„Tomas bi nam mnogo pomogao, znate to?“

„Misliš da bi jedan čovek nešto izmenio?“, zamišljeno je upitala. „Osim toga, imam ja druga posla za njega.“

Odmahnuo je glavom i izašao iz gustiša, pa čim ostavi grmlje za sobom, spusti se gotovo potrbuške uz zemlju. Faila je, kraj njega, učinila što i on. Bilo mu je drago što u travi i poljskom cveću koji su ga skrivali ne može da mu vidi lice. Očajnički se plašio. Ne za sebe, ali ako bi se njoj nešto dogodilo...

Kao dve senke oblaka na mesečini, puzali su preko brisanog prostora sve dok Perin ne dade znak da stanu, na desetak koraka od staze kojom su prolazili stražari u odorama blistavim od mesečevih zraka, nešto dalje od prvog reda šatora. Dvojica se susretoše veoma blizu njih, i lupiše nogama o zemlju.

„Noć je bezbedna“, reče prvi. „Svetlost nas obasjala i zaštitila od Senke.“

„Noć je bezbedna“, odgovori drugi. „Svetlost nas obasjala i zaštitila od Senke.“

Obojica se okrenuše na peti i odmarširaše otkud su i došli, ne gledajući ni levo ni desno.

Perin sačeka da obojica odmaknu po desetak koraka, pa dodirnu Failu po ramenu i ustade, jedva dozvoljavajući sebi da diše. Ni njeno disanje se nije čulo. Skoro na vrhovima prstiju, uleteše među šatore i odmah iza prvog ponovo zalegoše na zemlju. Ljudi su unutra hrkali ili mrmljali u snu. Osim toga, logor beše tih. Stupanje stražarskih čizama jasno se čulo. U vazduhu se osećao miris ugašene vatre, platna, konja i ljudi.

Bez glasa je pokazao Faili da ga sledi. Konopci šatora bili su zamke za neobazriva stopala u tami. On ih je međutim jasno video i vodio ih je između njih.

U glavi je tačno zabeležio gde se nalazi šator sa zatvorenicima, pa je sada oprezno pošao tamo. Blizu središta logora. Daleko je dotle, daleko je i natrag.

Struganje čizama o zemlju i Failin bolni uzdah nateraše ga da se okrene, tek da bi ga oborio nalet ogromne prilike u belom ogrtaču, čoveka velikog poput samog gazda Luhana. Čelični prsti zariše mu se u vrat dok su se kotrljali. Perin je zgrabio čoveka za bradu, potiskujući mu glavu i pokušavajući da ga odgurne. Boreći se sa stiskom oko vrata, raspalio je drugom šakom protivnika u rebra, ali time nije prouzrokovao ništa do bolnog stenjanja. Krv mu je tutnjala u ušima, a vid mu se sužavao, crnilo je nadiralo sa svih strana. Grabio je prema svojoj sekiri, ali prsti su mu bili utrnuli.

Najednom, čovek se trže i pade preko njega. Perin zbaci mlitavo telo sa sebe i slatko se nadisa noćnog vazduha.

Faila odloži cepanicu i protrlja glavu sa strane. „Mislio je da nisam vredna pažnje, da je dovoljno oboriti me“, prošapta ona.

„Budala“, odgovori Perin šapatom. „Ali snažna.“ Danima će osećati njegove prste na vratu. „Jesi li dobro?“

„Naravno. Nisam ja od porcelana.“

Valjda i nije, što se toga tiče.

Užurbano je pridigao onesvešćenog čoveka i naslonio ga na jedan šator, nadajući se da ga tu niko skorije neće pronaći, skinuo mu beli plašt i povezao mu ruke i stopala suvišnim strunama za luk. Zapušio mu je usta maramicom iz njegovog sopstvenog džepa. Nije bila previše čista, ali sam je bio kriv za to. Podigavši luk iznad glave, Perin nabaci njegov ogrtač preko ramena. Ako ga još ko primeti, možda će pomisliti da je od njihovih. Plašt je imao zlatni čvor zvanja ispod rasplamsalog sunca. Starešina. Još bolje.

Sada je slobodnije i brže hodao između šatora. Skrivenog ili ne, onog čoveka bi svakog trena mogli otkriti i podići uzbunu, Faila ga je pratila poput senke, motreći na ma kakav znak pokreta, kao i on. Zbog varljivih senki na mesečini prostor između šatora beše nejasan čak i njegovim očima.

Prilazeći zatvoreničkom šatoru, usporio je kako ne bi uzbunio stražare; na ovom kraju stajao je jedan čovek u belom plaštu, a s druge strane šiljatog krova šatora video se sjajni vrh dugog koplja drugog stražara.

Najednom, taj vrh koplja nestade. Nije bilo zvuka. Jednostavno je pao.

Jedan otkucaj srca kasnije, dve tamne mrlje iznenada postadoše Aijeli zaklonjenih lica, oboje niži od Gaula. Pre nego što se stražar pomerio, jedna od njih skoči u vazduh i šutnu ga u lice. Zateturao se i pao na kolena, a druga Devica iz okreta dodade i svoj udarac nogom. Stražar se sručio kao vreća. Device kleknuše i osvrnuše se, pripremajući koplja za slučaj da su nekoga uzbunile.

Kada videše Perina u belom plastu, zamalo da ga napadnu, ali su opazile Failu. Jedna od njih odmahnu glavom i došapnu nešto drugoj, a ova se tiho nasmeja.

Perin je uveravao sam sebe da ne bi trebalo da bude razočaran, ali noćas ga je Faila najpre spasla da ga ne udave, a sada i da mu ne probodu kopljem jetru. Nije se preterano dobro pokazao kao navodni vođa oslobodilaca.

Odgurnuo je zastor i provukao glavu unutra, gde je bilo još mračnije nego napolju. Gazda Luhan je spavao pred ulazom u šator, a žene behu sklupčane pozadi. Perin položi ruku preko usta Haralu Luhanu, kome se oči u istom trenu širom otvoriše, i dade mu znak da ne progovara. „Probudite ostale“, prošapta Perin. „Tiho. Vodimo vas odavde.“ Gazda Luhanove oči zasijaše kada ga je prepoznao, pa klimnu glavom.

Perin izađe iz šatora i skide ogrtač oborenom stražaru. Čovek je još disao – hrapavo, klokotavo, kroz prilično izlomljen nos – ali dodir ga nije razbudio. Sada su morali da budu brzi. Gaul je bio tu, s plastom drugog stražara u ruci. Troje Aijela oprezno su posmatrali ostale šatore. Faila skoro da je poigravala od nestrpljenja.

Kada je gazda Luhan izveo suprugu i ostale žene napolje, nervozno se osvrćući na mesečini kao i one, Perin brže-bolje zaogrnu kovača jednim plaštom. Veličina nije odgovarala – Haral Luhan je izgleda bio građen od balvana – ali morao je da posluži. Drugi dadoše Alsbet Luhan. Iako ne toliko krupna kao njen suprug, stasom ipak beše ravna nekom muškarcu. Okruglo joj lice beše u prvi mah iznenađeno, ali potom ona klimnu i navuče kupaš ti kalpak oborenog stražara na glavu, prignječivši svoju debelu pletenicu. Dvojica stražara ostadoše vezani, usta zapušenih komadima ćebadi, u šatoru.

Iskrasti se putem kojim su i došli bilo je nemoguće, Perin je to znao od početka. Čak i da su gazda i gazdarica Luhan mogli da se kreću dovoljno tiho – u šta je sumnjao – Bod i Eldrin su se držale jedna uz drugu, ošamućene i u neverici pred spasenjem. Samo ih je nežno mrmljanje njihove majke sprečavalo da briznu u suze radosnice. Računao je na to. Trebali su im konji, kako za brz beg iz logora, tako i da ih kasnije sve ponesu. A duž ograda za konje bilo je dovoljno grla.

Aijeli su poput duhova odjezdili ispred, dok ih je on sledio, s Failom i Kautonovima u sredini, a Haral i Alsbet na začelju. Bar bi površnom posmatraču izgledali kao trojica Belih plaštova koji sprovode četiri žene.

Sapete konje je čuvala straža, ali samo sa strane koja gleda u polje. Konačno, zašto bi ih iko čuvao od njihovih sopstvenih jahača. To je svakako olakšavalo posao Perinu. Jednostavno su prišli nizu konja najbliže šatorima; svako grlo beše vezano jednostavnom omčom od konopca. Razvezali su po jednog konja za svakog, izuzev Aijela. Najteže je bilo popeti gazdaricu Luhan na konja bez sedla; morali su zapeti i Perin i gazda Luhan, dok je ona istrajno pokušavala da sakrije kolena suknjom. Nati i njene devojčice lagano uzjahaše, kao i Faila. Stražari koji su, navodno, motrili na konje, nastavili su svoje odmereno kruženje, obaveštavajući jedan drugog kako je sve u toj noći bezbedno.

„Kada budem dao znak“, zausti Perin, ali neko u logoru dreknu, pa zatim ponovo, još glasnije; čuo se i rog, i ljudi uz viku pokuljaše iz šatora. Bilo da su otkrili beg zatočenika, bilo onesvešćenog čoveka koji ih je napao, ishod je bio isti. „Za mnom!“, povika Perin, zarivajući pete u mrkog škopca koga je izabrao. „Jašite!“

Bila je to suluda trka, ali trudio se da nikog ne gubi iz vida. Gazda Luhan beše loš jahač, skoro kao njegova žena; oboje su odskakivali, jedva se držeći na konjima. Bod ili Eldrin, jedna od njih, vrištala je koliko ju je grlo nosilo, od uzbuđenja ili užasa. Srećom, stražari nisu očekivali nevolju iz samog logora. Jedan čovek u belom plaštu, zagledan u tamu, jedva da je uspeo da se baci s puta zahuktalim konjima, uz vrisak dostojan Kautonove devojčice. Još rogova je arlaukalo za njima, a povici, bez sumnje naređenja, razlegoše se kroz noć pre nego što su se domogli zaklona u šibljaku. Što im više i nije bio neki zaklon.

Tam je, prema Perinovom zahtevu, ili zapovesti, naredio da svi uz jašu. Perin saskoči sa škopca pravo na Koraka. Verin i Tomas jedini nisu pocupkivali u sedlima; samo njihovi konji nisu bili rastrojeni osećanjima jahača. Abel je pokušavao da zagrli ženu i ćerke, sve tri u isto vreme, a svi behu nasmejani i uplakani u isto vreme. Gazda Luhan je nastojao da se rukuje sa svima do kojih je mogao dopreti. Izuzev Aijela, Verin i njenog Zaštitnika, svi su jedni drugima čestitali kao da je sve završeno.

„Svega mi, Perine, to si ti!“, uzviknu gazdarica Luhan. Njeno okruglo lice izgledalo je neobično pod kalpakom koji se nakrivio od njene pletenice. „Šta ti je to na licu, mladiću? Više sam ti nego zahvalna, ali neću da mi dolaziš za sto dok izgledaš kao...“

„Nema vremena za to“, rekao joj je, ne obazirući se na zaprepašćenje na njenom licu. Ona nije bila žena koju bi čovek mogao prekinuti, ali rogovi Belih plaštova sada su zvučali kao nešto više od uzbune, kratki krici što se oštro i uporno ponavljaju. Nekakvo naređenje. „Tame, Abele, povedite gazda Luhana i žene u to skrovište koje vam je znano. Gaule, idi s njima. I ti, Faila.“ To je podrazumevalo i Bain i Čijad. „I Hu, i Haim.“ Tek da budu bezbedni. „Krećite se tiho. Tišina je, bar za prvo vreme, važnija od brzine. Ali polazite odmah.“

Svi imenovani zaputiše se ka zapadu bez pogovora, premda ga je gazdarica Luhan oštro pogledala, stežući konjsku grivu obema rukama. Ipak, zapanjilo ga je samo to što se Faila nije prepirala, tako da se tek naknadno setio da je oslovio gazda al’Tora i gazda Kautona po imenu.

Verin i Tomas su ostali, i on je smrknuto pogleda. „Ima li izgleda da pružite kakvu pomoć?“

„Možda nema na taj način na koji ti misliš“, odgovorila je smireno kao da logor Belih plaštova, samo milju odatle, nije u potpunom haosu. „Moje pobude danas nisu ništa drugačije nego juče. Ali mislim da će možda pasti kiša za oko... oh... pola sata. Možda i manje. Pravi pljusak, kako mi se čini.“

Pola sata. Perin zagunđa i okrenu se ostalim momcima iz Dve Reke. Skoro ustreptali od želje da pobegnu, stezali su lukove prebledelim rukama. Nadao se da su se barem setili da ponesu višak struna za lukove, jer se bližila kiša. „Mi ćemo“, rekao im je, „dati sve od sebe da zavlačimo Bele plaštove dok gazdarica Kauton i gazdarica Luhan i ostali ne budu na sigurnom. Povešćemo ih na jug Severnim putem, sve dok im ne umaknemo po kiši. Ako neko hoće da odustane, bolje bi bilo da odmah odjaše.“ Nekoliko ruku čvršće prihvati uzde, ali niko ne ode, i svi su gledali u njega. „Onda, dobro. Vičite kao da ste sišli s uma, da bi nas čuli. Vičite sve dok ne izbijemo na put.“

Zaurlao je, okrenuo Koraka i poterao ga u galop ka putu. Isprva nije bio siguran da će ga pratiti, ali njihova razularena vika zagluši i njegovo urlanje i gromoviti tutanj kopita. Ako Beli plaštovi ovo ne čuju, onda su gluvi.

Nisu svi prestali s vikom ni kada izbiše na utabanu prašinu Severnog puta, skrećući ka jugu u ubistvenoj noćnoj trci. Neki su se smejali i hukali. Perin strese beli plašt s ramena i pusti ga da padne. Opet su se začuli rogovi, ovoga puta malo udaljenije.

„Perine“, pozva ga Vil, naslanjajući se na vrat svog konja, „Šta ćemo sada? Šta je sledeće?“

„Idemo u lov na Troloke!“, povika Perin preko ramena. Nije mislio da mu veruju, pošto je smeh postao dvostruko jači. Ali osećao je kako mu Verinine oči probadaju leđa. Ona je znala. Na noćnom nebu čula se grmljavina, kao odjek konjskih kopita.